Na Liparu

Đura Jakšić jedan je od najvećih pesnika srpskog romantizma. Osim toga, jedan je od najznačajnijih srpskih slikara 19. veka. Slikarstvo je bilo Jakšićev prvi poziv zbog kojeg nije stekao šire književno obrazovanje. Vrlo rano je počeo da živi od slikanja po narudžbi, a onda je počeo da radi i kao učitelj, najčešće po udaljenim selima, gde je često slan po kazni. Takav život nije bio lak za energičnu, nemirnu i buntovnu osobu kakav beše Đura Jakšić. Bio je veoma nemirna duha, pa je često dolazio u sukobe s nadređenima, vlastima, određenim pojedincima, zato je često bio i premeštan iz službe. Njegov način života, nemiran duh, okolina u kojoj je živeo i društveno-politički uslovi u kojima je živio kao običan čovek u tadašnjoj Srbiji, imali su velikog uticaja na njegov književni rad. Živio je u neimaštini, u stalnim sukobima, netrpeljiv i buntovan, često bolestan i u neprilikama, pa je sve svoje nevolje pretočio u brojne lirske i epske pesme, kojih je napisao oko 150. Napisao je i četrdesetak pripovedaka te tri drame istorijskog sadržaja.

U poeziji je najčešće iskazivao sukobe koje je vodio ne samo s drugima, nego i sa samim sobom. Romatičarska poezija bila je odraz njegovog istinskog ja, bez imalo uticaja nečeg tuđeg ili patvorenog. U njoj je iskazivao svoje nezadovoljstvo svetom i samim sobom. Borio se njome protiv nepravde, loših ljudi, vlasti, sudbine i vere, zato u pesmama i dominiše prkos i upornost njegove borbe. Sukobi odražavaju se i u stilu Jakšićeve poezije. Izraz mu je dvojak – ponekad miran, hladan, objektivan, a nekad strastven, poletan i posve ličan.

Jakšić u pesmama za ostvarenje teme često koristi motive iz prirode, ali priroda koju on opisuje nije mirna i idilična, već je odraz njegova unutarnjeg stanja. Stoga je ona opisana kao divlja, ekstatična, puna života, ali i pretnji. Priroda, životinje, biljke, pojave dobivaju ljudske osobine. One sve imaju svoju ćud i mogu da budu i dobre i loše poput samog čoveka, te su i jednako prevrtljive.

Ono što najviše izvire iz Jakšićevih pesama je iskrenost. Pesme su mu muzikalne i slikovite, vrlo značajnog izraza. Uz to, pune su emocija, zanosa i veoma širokog obujma motiva. Zbog opisa sopstvenih osećanja nepripadanja i otuđenja od ljudi, pesme su mu dosegle bajronovske ideje, ali i tematiku te sličan pesnički izraz. Upravo u Jakšićevim pesmama bjaronizam je u sprskoj poeziji dosegao svoj vrhunac.

Iako je Jakšić objavio samo jednu zbirku pesama, pod nazivom „Pesme“, izdatu 1873. godine, u njoj se nalaze celi niz tematski različitih pesma. Tu su ljubavne pesme, rodoljubive pesme, opisne, socijalne, satiričke i polemičke pesme, elegije i vinske pesme.

Osim pesama, Jakšić je pisao i pripovetke. Objavio ih je u četiri zbirke, nazvane Pripovetke I – IV, izdavane od 1876. do 1878. godine. Pripovetke sadržavaju romantičarske odlike, ali i realističke teme opisane često naturalističkim slikama. One sadržavaju i elemente modernizma, jer u njima pronalazimo detaljne psihološke opise. Tematski razlikujemo tri ciklusa Jakšićevih pripovedaka: ciklusa socijalnih tema kojima se prikazuje realan savremeni život Srbije 19. veka, satirične pripovetke i junačke pripovetke koje idealizuju istoriju. Nisu mu sve pripovetke jednako vredne, ali svakako predstavljaju jedan jedinstven rad romantizma. Neke od pripovjetki su mu „Sin sedoga Gamze“, „Sirota Banaćanka“, „Komadić švajcarskog sira“ i „Pokojnoj cenzuri“.

Jakšić je pisao i istorijske drame, također u duhu romantizma, kojima je idealizovao istoriju. I one su bile različitih umetničkih vrednosti, ali su u Jakšićevo doba bile veoma popularne i često izvođene u pozorištima. Najpoznatije drame su mu „Jelisaveta, kneginja crnogorska“ i „Seoba Srbalja“.

Na Liparu – analiza pesme

Pesma „Na Liparu“ Đure Jakšića, napisana je 1867. godine, nakon što je pesnik kao učitelj premešten iz Kragujevca u mesto Sabatni kod Jagodine kao kaznu zbog svog temperamenta koje je izazivalo sukobe. Naslov pesme označava mesto na kojem rastu lipe, što je verovatno bilo to njegovo novo radno mesto. Iako se ovaj naslov najčešće stavlja uz pesmu „Veče“, nekada je označavao dve pesme, pesmu „Veče“ i pesmu „Ponoć„. Pesma „Ponoć“ sadržajno se nastavlja na pesmu „Veče“, tako da tematski turobna slutnja i razočarenje prve pesme gradira u apsolutni pesimizam i očaj u drugoj pesmi.

Pesma „Veče“, koju sada obrađujemo kao samostalnu pesmu „Na Liparu“, napisana je u formi dijaloga tj. dvopeva – pevanja u dva glasa. Tako je pesnik uspio da stvori dva lirska subjekta od kojih svaki predstavlja dve različite perspektive gledanja na život. Prvi lirski subjekat je sam pesnik i njegovo pevanje je elegično. Ono je puno tuge, boli i razočaranja. Ritam stihova prvog lirskog subjekta je spor, jer su strofe napisane dugim jedanaestercima i dvanaestercima, a zbog sadržaja prati ih i tmurna atmosfera.

Drugi dio dijaloga peva drugi lirski subjekat kojeg čine ptice. Kakva je priroda ptičjeg cvrkuta, takav je stil i stihova kojeg pevaju ptice. Ovaj dio pesme napisan je u formi ditiramba. Ritam u njoj je vrckav, poletan, što se postiže stalnom, ali jednostavnom rimom, kratkim stihovima nekada dodatno odeljenim zarezima. Stihovi su napisani od tek tri, četiri ili pet slogova i zbog toga su gotovo onomatopejne – oponašaju ptičji pev. Ali ovoga puta, taj pev nije samo glasanje, već i govor, koji predstavlja jednu vedru, radosnu stranu života. Budući da su pitce te koje otkrivaju svoje neiskvarene osećaje, ovi stihovi su i stilska figura personifikacija, jer njima pesnik pticama daje ljudske osobine. Slike u ovim stihovima su svetle, otkrivaju lepe osećaje, ljubav, nevinost, pa su potpuni kontrast pevanju prvog lirskog subjekta.

Pesma započinje elegičnom sekstinom prvog lirskog subjekta, koji odmah na početku pesme iznosi retorička pitanja:

„Jeste li mi rod?… siročići mali
Il’ su i vas, možda, jadi otrovali,
ili vas je slabe progonio svet?“

Na ova pitanja pesnik ne očekuje odgovor, već po njima vidimo da on pretpostavlja da su i ptice, baš poput njega „jadi otrovali“ i „progonio svet“. To vidimo već po tome što im se pesnik obraća nazvavši ih „siročići mali“. On ih već žali, iako još ništa o njima ne zna. Zato želi da im pruži zajedništvo da zajedno mogu da budu tužni. Ali ptice se pokažu posve suprotnima. Njihov pev je veseo, razigran, potpuna suprotnost pevanju prvog lirskog subjekta. One kažu da, iako su male, znale su da će ih on (pesnik) najviše voleti. Jednostavna rima od ovog pevanja učinila je od strofe gotovo pa dečju brojalicu, pogotovo s obzirom na posledni stih – „Ciju ci“ – koji je čisto onomatopesko iskazivanje ptičje razigranosti, pa i pesnikova humora.

Treća strofa ponovo pripada pesniku, prvom lirskom subjektu. Započinje gotovo vedro, jer se prvi dio strofe odnosi na ptice. Radost ptica kao da je prešla i na pesnika, ali samo nakratko – nije mogla da se održi do kraja strofe. Pesnik najpre nazove ptice svojim drugarima i starim poznanicima, tako ih personalizujući. Hvali njihovo dobro srce i medenu pesmu, ali onda, kao kontrast tomu, predstavlja svoje uništeno srce. Kaže da su mu srce uništili zli ljudi „Pa se mesto srca uhvatio led“. Ovo je metafora koja predstavlja čoveka koji više nikome ne veruje i ne može više da voli. Ptice mu na to odvrate da će one doći i otopiti mu srce:

„S belom bulom
Sa zumbulom,
Saren – rajem,
Rajskim majem,
Cvećem, mirom,
Sa leptirom…“

Ptice ne pristaju na sumorne osećaje, pa na svaku pesnikovu jadivkovku one odvraćaju veseljem i ljubavlju. Donose radost gde god dođu, pa su tako rešile da donesu radost i pesniku. U ovoj strofi primećujemo lepe motive iz prirode, simbole proleća, novog rađanja i buđenja iz učmalosti. Motivi leda iz prošle strofe, simboli zime, u kontrastu su s motivima zumbula cveća i leptira, simbola proleća.

Ali iako su ptice nastojale da donesu radost i novu nadu, zadnju reč ipak ima pesnik. Poslednja strofa pripada njemu. Ptice ponovo naziva „jadni sirotani“, a onda počinje da govori o svojoj teškoj sudbini. Koristi motive iz poslednje strofe, kojima su ptići iskazivali sreću, kako bi pomoću njih iskazao svoju tugu. Kaže da su njegovi lepi dani prošli, cveće je uvelo, maj je pobego… Sve što mu je ostalo je „skrhana biljka“. Ovaj motiv poređuje, pa kaže da je „ko tužan miris uvelog bosiljka“. Poslednji stih zadnji je čavao tuge u pesnikovom lijesu od života. Kaže da mu je duša „Jedna teška rana, težak udisaj“, metaforični izraz koji potpuno opisuje bol i jad kojeg pesnik oseća.

Elegični stihovi prvog lirskog subjekta (pesnika) pisani su sekstinama, u kojima se izmenjuju jedanaesterci i dvanaesterci. Rima u tim strofama najpre je uzastopna, a onda obgrljena. Ditiramb kojim je izrečeno pevanje ptica sastoji se od osam kratkih stihova, najčešće četveraca, ali ima i pokoji peterac i stihovi od samo tri sloga. Zbog ovih odlika, strofe prvog i drugog lirskog subjekta ritmički se potpuno razlikuju, a razlika se vidi naravno i u tonu, atmosferi strofe, izrazu, motivima i ideji strofa.

Beleške o piscu

Đura Jakšić, pravim imenom Georgije, srpski je pesnik, pripovedač i dramatičar 19. veka. Rođen je 1832. godine u Srpskoj Crnji, u Banatu. Rođen je u svešteničkoj porodici.

Nakon osnovne škole koju je završio u rodnom mestu, otac je hteo da se školuje za trgovca, pa ga je silom upisao u tu školu, ali on je iz nje tri puta pobegao. Nakon toga je upisao i završio nižu gimnaziju u Segedinu, a onda otišao u Temišvar na slikarsku akademiju. Akademiju je pohađao i u Pešti, ali je morao da je napusti zbog revolucije koja se tada događala. Vratio se u rodni kraj i tamo nastavio da uči slikarstvo kod čuvenog slikara Konstantina Danila u Bečkereku. Osim slikanja, usavršavao je i znanje nemačkog jezika.

Kao šesnaestogodišnjak dobrovoljno se pridružio revoluciji 1848. godine. Nakon poraza, ostao je razočaran i siromašan. Zbog siromaštva morao je da radi razne poslove, pa menjajući mesta boravka, najpre odlazi u Beograd, a onda i u Beč kako bi nastavio studij slikarstva. Počeo je tada i da objavljuje svoje prve stihove i to u Serbskom letopisu. Ubrzo je morao da se vrati u rodno mesto zbog neimanja novca, ali onda odlazi u Minhen na studij finih umetnosti. Ubrzo je počeo da živi od slikarstva, usput izdajući svoje pesme u listu Sedmica. Odlazi u Novi Sad i tamo se sa svojim savremenicima okuplja oko listova Sedmica i Dnevnik.

U raznim delovima Srbije radio je kao učitelj i gimnazijski učitelj slikanja. Živeo je kao boem – u oskudici i jedva izdržavajući svoju porodicu, ali svejedno kao svestrani umetnik. Radio je i u državnoj službi iz koje je otpušten zbog bolesti od tuberkuloze i raznih dugova. Nakon toga dobio je posao u Državnoj štampariji, gde ga je zatekla i smrt. Umro je 1878. godine u Beogradu.

Đura Jakšić napisao je 40 drama i tri drame u stihu, i to „Stanoje glavaš“, „Seoba Srbalja“ i “ Jelisaveta“. Pisao je lirsku, epsku i dramsku poeziju, a svoje pesme objavjuje u svim časopisima diljem Srbije. Objavio je zbirku pesama „Pesme“, a najznačajnije epske pesme su mu „Bratoubica“, „Nevesta Pivljanina Baja“, „Mučenica“ i druge.

Pisao je i prozu. Imao je čak četrdeset pripovedaka i skica za pripovetke, a ipak ostao je najpoznatiji prema svojoj lirici, od koje su najpoznatije i najbolje njegove pesme (ali i najbolje pesme srpske poezije uopće) „Na Liparu“, „Mila“, „Koga da ljubim“, „Put u Gornjak“, „Kroz ponoć nemu“ i druge.

U Srpskoj Crnji se i danas, već više od 50. godina dodjeljuje nagrada Đura Jakšić za najbolju zbirku poezije izdatu na srpskom jeziku.

Autor: V.B.