Mračajski proto

Mračajski proto obrađena lektira Petra Kočića. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Pročitajte kompletno delo Mračajski proto >>

Analiza dela

„Mračajski proto“ kratka je pripovetka srpskog pisca Petra Kočića, u kojoj se prikazuje portret čoveka koji usamljen živi daleko od sveta, zato što mrzi i boji se ljudi. On je pop jedne zajednice, ali je od te zajednice posve otuđen. Obavlja svoje dužnosti, bez da ostvaruje ikakve kontakte s pastvom, a onda se što brže povlači u osamu. O tom čoveku kruže ružne priče, a i on sam se pokazuje kao zlobna, mrzovoljna, tvrda osoba čija ubeđenja nitko ne može da slomi. Ta ubeđenja su da je čovek, pogotovo hrišćanin, zao, pokvaren, ubica, lažov, pokvarenjak i kradljivac, stoga ne može da mu se veruje ništa.

Ova analiza lika čina veći dio pripovetke. Ona nema neku posebnu radnju. Započinje prikazom dvojice prijatelja koji idu u posetu popu, a jedan pripovedaču govori kakav je čovek kome idu. Tako upoznaje i njega i čitaoca s glavnim protagonistom pripovetke. Jednom kada dođu popu u kuću, nastavlja se niz situacija koje samo potvrđuju istinitost reči drugog pripovedača, koji nas je i upozorio na narav popa. Nakon toga, sam pop počinje da priča zgode iz svojeg života, po kojima vidimo i razloge zašto je postao tako sumnjičav prema ljudima. Ipak, za sva zlodjela on je sam kriv, jer ih je svojom mračnom prirodom i izazvao.

Ovakvim konceptom pisac nam je želeo prikazati jedan tip osobe, baš kao i u nekim drugim svojim delima. Za Kočića je karakterizacija i prikaz neobičnih likova primarna zadaća dela, a radnja je isključivo u funkciji tog prikaza. Ona pada u drugi plan, pa nije komplicirana niti jako razvijena. Ali time priča nije ni malo dosadna.

Kočićev izraz je vrlo slikovit, ali posve realan. Pomalo je naturalistički, pa zorno prikazuje atmosferu koja se stvorila između dvojice prijatelja dok su išli do zloglasnog popa, a onda još goru jednom kada su do njega došli. Nemir unutar likova, preselio se na spoljnu sliku. Negativnost je na oba polja jednako rasla. Nemir koji je rastao u likovima, ispoljavao se im primerice, na mračno nebo koje je tamnilo i punilo se kišnjim oblacima. Kočićeva naracija je bez premca, ali često obiluje starim izrazima, pa je neke delove pripovetku malo teže čitati.

U delu nedvojbeno jasno vidimo Kočićevu predanost u razvoju likova, koju ovde imamo priliku videti iz čak dve perspektive – one samog pripovedača, koji popa ne vidi isključivo kao zla čoveka, već kao čoveka… i njegova prijatelja Stevice, koji smatra da je pop zločest i zapravo se boji uopće posetiti ga. Ovaj kontrast dao nam je uvid u glavni karakter, popa, iz dve perspektive od kojih su obe ispravne. Priča je time dobila na slojevitosti i dubini, koja se izražava i u temi i u ideji dela.

Književni elementi

Književni rod: epika

Književna vrsta: pripovetka

Mesto radnje: popova rezidencija

Vreme radnje: vreme Austrougarske

Tema: prikaz tipa čoveka kojeg zovu mračajski proto

Ideja: nemir koji se nalazi unutar nas je vidljiv i spolja, negativnošću prizivamo nevolje

Prepričano delo

Pripovedač i njegov drug Stevica odluče da odu u posetu jednom starom popu koji osamljeno živi odvojen od sela. Taj mračajski proto je star, zao i sve mrzi. Stevica ga se boji, ali pristade poći s prijateljem, pa šta bude. Stevica priča da je taj čovek, kome idu u posetu, jako težak. Sve mrzi, nikoga ne trpi i ne veruje nikome. Mrzi celi sveti, ali najviše svoju rodbinu. Oterao je sina, a ženu jako tukao, toliko da je umrla od ozljeda. Pop ima naviku da sve žene naziva „Đurđijama“, ali jako pogrdno. Onome ko se potuži na svoju ženu, pop savetuje da je istuče.

Pop posebno mrzi Stevičinu porodicu, pogotovo njegovog dedu kojeg je mrzio „vuše nego Turčina“. Toliko ga je mrzio da nije hteo ni da prolazi drumom pored njegove kuće, nego bi išao stramputicom i po pola časa dužeg hoda, samo da ne prolazi putem kojem ide i „prokleti, kuljavi, pakleni Džibo“. Tim imenom zove sve ljude koje mrzi, jer Džibo tj. Džibovinom naziva svog oca, a Džibukardom deda.

Pop u parohiji ništa ne jede i neće da se napije ni gutljaja vode. Ne veruje nikoma, a najmanjin hrišćanima, pa često govori da će upravo oni najviše da slažu, prevare i ukradu. Zato, nakon bilo kojeg obreda ili posla kojeg mora da napravi, on odma uzjaše konja i ode kući. Nigdje neće da se zadržava, a kamoli da noći.

Ljudi govore da je pop samo jednom bio u gradu. Turci su ga tamo mučili nekoliko puta. Jednom su pokušali da ga nabiju na kolac, drugi put su pretili da će ga ko vola okrenuti na ražnju, a treći put su ga golog vezali pod vrelim suncem na tri dana. Pop i danas za to krivi Džibukardu, Đurđiju i hrišćane. Pop ne drži u kući ni sluge, već sve što treba radi sam. I kuva i pere i brine se o konju. Njega najviše voli, više od ičega na svetu. Ima i psa.

Sve je to Stevica napričao, taman kada su stiglo do dela puta s kojeg se počeo da vidi voćnjak pred kućom popa. Vani je bio težak, vlažan i oblačan dan. Iako je bilo ljeto, bilo je prohladno i bez puno svetla. Stevicu je bilo strah popa. Bojao se da ne nastrada, iako pop Stevicu nije mrzio koliko i njegova oca. Kako su se približavali kući, bio je sve više nemiran. Obazirao se svuda oko sebe, pogotovo nakon što su ušli u avliju. Sve je bilo tiho i mirno. Nigde nije bilo nikoga. Krenuli su dalje i kad su izvirili iznad gornje strehe, primetili su starca kako se podbočio na laktove i zurio u nešto pred sobom.

Pop je izgledao nemirno, rastrgano i sumorno. Lice mu je bilo podbuhlo i suvo. Imao je bradu u neredu i zamršenu, masnu kosu. Odjednom se pop trgne ko iz sna, uhvati kutiju, smota cigaru i počne da puši. Ubrzo ostavi cigaretu pored cijele hrpe tek zapaljenih, nedovršenih cigara, pa se ustane i počne nemirno da korača sobom. Promrmlja kako je juče krstio dete, rekli su mu da će danas da mu donesu pare, a para nema. Još jedna potvrda da ne može da se veruje hrišćaninu. Pop se sav uzdrhtao od zlobe, pakosti i mržnje. Umirio se i seo, a onda smotao novu cigaru.

Propovedač izađe iz strehe, a za njim izađe i Stevica. Pozdravi oca prota, a on se preplašeno trgne. Pitao je tko su oni i šta im je on krv. Propovedač još jednom pozdravi oca, a ovaj pita šta žele od njega. Onda primeti Stevicu iza pripovedačevih leđa, pa ga pita kamo je on, Džibić, pošao? Pita da li ga je poslao Džibo, njegov otac, da proveri je li pop krepao? Još je tako paskosno govorio, zlobnog glasa i promuklo. Ali videlo se da je vidno uznemiren. Pripovedač kaže da su samo malo navratili kod njega. Pop pita kako su ušli, a onda se seti da su ušli, a da pas nije zalajao. Zagrmi i zakune se da taj pas više nikad neće ni lajati, pa uzme pušku, ode iza kuće i opali. Stevica je probledio od straha,  a onda se čuo pucanj i cvilež psa.

Pop se vrati uvređeno mrmljajući kako je on s tim psom zalogaj delio, a sada neka nosi pozdrav starom Džibukardi u pakao. Još jednom upita kako li su došljaci mogli ući samo tako, zar ni zvono ne radi? Ali istina je da momci nisu ni primetili konop od zvona na vratima. Pop pođe da proveri zvono, a onda ode u staje do konja. Sve obiđe i tako se umiri, a onda stane tepati konju. Napoji ga i namiri, a onda se vrati u sobu, pa opet upita došljake što su došli. Dođe do pripovedača i kaže da njega poznaje. Ponudi mu da sedne, pa ga pita šta radi s Džibinim paščetom, Stevicom. Ponudu mu kafu. Kaže i Stevici da sedne, kad je već došao. Pronađe džezvu i vilidžane, pa ode da skuva kafu. Opomene Stevicu da ne gleda okolo, ima pop svega u kući.

Počnu piti kafu, pa pripovedač kaže popu da i Stevici ulije jedan filidžan. Pop besno upita jel on gospodar u toj kući ili proto? Došao je danas prvi put i već se ponaša kao gospodar. Da piju otrov, nalio bi on Stevici već deset vilidžana. Popa su njegov ded i otac mučili i ozloglašavali i kod turskih i kod švapskih vlasti, i kod vladika i kod ljudi. Ali mračanjski proto se jednom osvetio tom Džibukardi.

Jednom je išao da venča neku Đurdiju, a njegova je Džurdija ostala sama kod kuće. Kada se vraćao iz sela, čuo je iz sobe kako se Đurđija kikoće s nekim muškarcem. Džibukarda je s Đurijom kovala planove kako da smaknu prota. Pop uzme pušku i misli se hoće li da zapuca. Uđe u kuću, pa s tavana uzme tri venca crvene, ljute paprike. Zapalio ih je i gurnuo u sobu, pre toga zapečativši prozore i vrata. Džibukarda i Đurđija stanu zapomagati, a pop se smejao ispred sobe. I danas misli da mu je to bio „najzadovoljniji čas u životu“. Ponovi da je to bio deda tog „paščeta“ Stevice. Pitaju šta je bilo s njima, pa pop kaže da je otvorio vrata nakon što je paprika sagorela, a onesvešćene je bacio pred kuću. Onda se pomolio, zaključao kuću i legao da spava. Rekao je to bez uzbuđenja i onda pripalio novu cigaretu.

Pripovedač prokomentira kako je i pop, po svojim rečim, mnogo patio, a pop se izderao da jest, ali da to ne kazuje svetu. Opet se podbočio na laktove i zagledao se u nebo.

Primicala se veče. Sunce je padalo, a na nebu su se pružili teški oblaci. Sve je drhtalo i noć je mirislala raznim ljetnim mirisima. Proto se digao i pogledao u noć. Uzeo je pušku i prebacio je preko sebe, zadenuo je nož za pojas i onda rekao momcima da je pala noć i da svatko mora sebi. Neka negde drugde potraže konak.

Analiza likova

Likovi: mračajski proto – pop, pripovedač, Stevica

Mračajski proto – mračajski proto je u ovoj priči pop mizatrop. Proto nije samo jedan čovek, već je postao sinonim za vrstu ljudi koja mrzi ljude i boji ih se. Teško je razlučiti boji li se ovaj pop ljudi jer ih mrzi ili ih mrzi jer ih se boji. Kroz priču dvojice prijatelja, ali i kroz sama svedočastva popa, saznajemo da on ima razloga za oboje. Kroz život ga ljudi nisu samo iznevereli, osuđivali i pakostili mu, već su ga istinski i mučili, pretili mu smrću i odista ostavljali da umre. Iz akcija pojedinaca, kod popa se stvorila mržnja prema celoj vrsti. On ne veruje nikome, a najmanje svojima. Baš po njegovom načinu da sve svoje neprijatelje naziva imenima svog oca i dede, a sve žene (koje mrzi kao rod) imenom svoje žene, govori da su se njegovi najbliži očito najviše i ogrešili od njega. Ne znamo da li je to zato jer je njima najviše verovao, pa je nevera bila još i gora ili su oni njemu najviše učinili nažao.

Stevica popa opisuje kao nasilna i zla čoveka koji je opetovanim zlostavljanjem ubio sopstvenu ženu, a sina je oterao od sebe. Ipak, kod ponašanja popa vidimo da je on u stalnom strahu. On očekuje prevaru u svakoj situaciji, što ga srdi, ali očekuje i smrt od drugih. Zato ne veruje nikome, ne pušta nikome blizu sebe ili svome domu, neće da itko dolazi niti on ikome ide ili igdje ostaje. Neće ni da jede iz tuđe ruke, a bome niti nudi hranu drugome. On obavlja svoje dužnosti i nakon njih doslovno beži u svoju osamu. Čini se da ne treba i ne želi nikoga, ali i kad je sam, on je nervozan i nikada nije na miru.

Zato došljake dočekuje više uznemiren i preplašen, nego ljutit, ali svoj strah prikazuje kao bes. Iskaljuje se na prvome na kome može, a u ovom slučaju to je bio njegov pas, kojeg je ladno ubio jer ga nije čuvao od neznanaca. To dovoljno govori o njegovu strahu koji je prerastao u hladnokrvnost i mržnju.

Beleške o piscu

Petar Kočić je poznati srpski pesnik, pisac i političar. Rođen je 1877. godine kod Banja Luke u tadašnjoj Republici Srpskoj, a danas Bosni i Hercegovini.

Kočić je osnovnu školi polazio u manastiru Gomionica, gde mu je bio otac, koji se zakaluđerio nakon smrti supruge. Gimnaziju je Kočić polazio u Sarajevu, ali je isteran iz nje zbog srbovanja, pa je gimnaziju završio u Beogradu. Kasnije je u Beču učio filozofiju.

1904. vratio se u Srbiju, a onda radio kao nastavnik u Skopju. Nakon dve godine vratio se u Sarajevo i radio u Prosveti kao činovnik. Sudelovao je u radničkom štrajku, pa su ga otpustili iz Prosvete i proterali u Banja Luku. Kočić je u Banja Luci pokrenuo list Otadžbina, oko kojeg se stvarila politička grupa koja se borila protiv Austrije i feudalnog ropstva.

Upravo zbog svoje narodne borbe, Kočić je bio omiljeni u narodnim masama. Zato ga je napredna omladina izprana za poslanika Bosanskog sabora u Sarajevu. Ipak, zbog njegove borbe, vlasti su ga učestalo hapsile i gonile. Pred prvi svetski rat kod Kočića se počelo primećivati duševno rastrojstvo, zbog čega je završio u duševnoj bolnici.

Književna dela Petra Kočića su zbirke pripovedaka „S planine i ispod planine“i „Jauci sa Zmijanja“, političko-socijalne dramske satire „Jazavac pred sudom“ i „Sudanija“.

Kočić se kroz svoje stvaralaštvo istaknuo kao pesnik krajiških pejzaža i njihova načina živoa. Opisivao je jednostavan narodni život, ponoseći se njime, baš kao i ljudima koji su ih predstavljali. Za svoje političko delovanje i nacionalnu borbu, Petar Kočić je zaslužio mesto na novčanicama dinara Republike Srpske, te na novčanicama konvertabilnih maraka Bosne i Hercegovine. U Beogradu i Banjaluci se dodjeljuju nagrade Kočićevo pero i Kočićeva knjiga, a u Srbiji se svake godine održava manifestacija Kočićev zbor.

Petar Kočić umro je 1916. godine u duševnoj bolnici u Beogradu.

V.B.