Esej Mostovi jedan je od mnogih koje je Andrić napisao, ipak, veoma je poseban jer govori o jednom od najvažnijih motiva njegova celokupnog stvaralaštva. Ovo kratko delo može da se pronađe u mnogim zbirkama dela Ive Andrića, koje objedinjuju njegove kraće priče, eseje i kritike.
Mostovi – analiza
Motiv mostova je motiv koji se ne može zaobići ako listamo čitav opus našeg nobelovca Ive Andrića. Mostovi se u njegovim delima pojavljuju kao večiti simbol spajanja dveju strana, bilo da su to ljudi, obale, dva grada, dve države. Oni su stalna inspiracija našeg pisca, veza između generacija i vremena. Njegov cilj je bio da simbolikom mosta pokaže koliko smo svi isti, koliko svi imamo iste potrebe i ciljeve, koliko su svi ljudi jedno.
Počevši od simbolike mosta u delu „Na Drini ćuprija“, pripoveci „Most na Žepi“, pa sve do eseja „Mostovi“, Andrić nam iznosi značaj, veličinu, simboliku i sopstvenu naklonost prema mostovima, ono šta oni predstavljaju za njega i kako ih vidi. Sve razlike koje postoje među ljudima Andrić je povezivao neiscrpnom simbolikom – mostovima. Na mostovima su se dešavali mnogi važni događaji, sklapali dogovori, spajali ljudi, kao što smo i videli u već pomenutom romanu.
Svojim proznim delom „Mostovi“, Andrić nam sabira i prezentuje svoje misli o simbolu mosta, tako nam približava njegovo značenje i to sve u svrhu boljeg razumevanja njegove simbolike. Tako već u prvom pasusuvidimo kolika je zapravo veličina mostova:
„Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, jer opštiji, od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kom se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno i zlo.“
Pisac nam mostove uzdiže na vrh lestvice, govori da su važniji od kuća u kojima svaki pojedinac stvara svoj dom, da su svetiji od hramova u kojima se ljudi mole za zdravlje i bolji život. Tu zapravo pronalazimo simboliku, mostovi su ti koji spajaju sve ljude bez obzira koje su vere i nacionalnosti, bez obzira na to u kakvoj kući žive i kog su staleža , koji je njihov status u društvu. Kuće se razlikuju, a mostovi su prema svakom jednaki, svako ima pravo na njih, tu su da bi svi ljudi mogli poći i preći tamo gde su naumili. Podignuti smisleno, sa jednim velikim ciljem – da spajaju.
Mostovi su javne građevine, svako ima pravo da prelazi preko njih i na njima nema ništa što je tajno. Mostovi postoje za generacije ljudi, ne samo za jedan naraštaj. Za razliku od drugih građevina koje postoje svaka za sebe, mostovi povezuju dve strane i veze koje se tako stvore nisu lako raskidive. Kao što u romanu „Na Drini ćuprija“ deca vežu svoje igre za most, mladi svoju mladalačku čežnju, stupanje u brak, stariji tu sklapaju svoje poslove tako i ljudi širom sveta imaju svoj doživlaj koji pamte i koji im se dogodio na nekom mostu. Mnoge legende i mitovi se vezuju za mostove čime oni dobijaju još veći značaj, još neobičniju lepotu i pojavu koja se prenosi kroz vekove.
Andrić nam o mostovima govori kao o simbolima ljudske snage, snalažljivosti i prevlade nad prirodom. Reka je svojim tokom napravila dve obale, ali čovek je vođen svojim potrebama i željama uspevao da savlada prepreke i tako živi i razvija se zajedno sa mostom. Čovek stvara taj most u želji da napreduje, da poboljša svoj život, da se spoji sa drugim ljudima, sa čitavim svetom.
„Tako, svuda na svetu, gde god se moja misao krene ili stane, nailazi na verne i ćutljive mostove kao na večitu i večno nezasićenu ljudsku želju da se poveže, izmiri i spoji sve što iskrsne pred našim duhom, očima i nogama, da ne bude deljenja, protivnosti ni rastanka.“
Čovek živi sa nadom da negde postoji bolje mesto i upravo iz te nade i želje da se poveže sa njim nastaju mostovi. Tu pronalazimo simboliku, most kao simbol da se stigne do cilja, kao jedna od etapa u večitoj potrazi za smislom života i postojanja na ovom svetu. Možda taj smisao leži upravo na „drugoj strani“ obale.
„Naposletku, sve čim se ovaj naš život kazuje – misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi – sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao. Jer, sve je prelaz, most čiji se krajevi gube u beskonačnosti, a prema kom su svi zemni mostovi samo dečije igračke, bledi simboli. A sva je naša nada s one strane.“
Gde god da je pisac išao, gde god da su njegove misli putovale, nailazio je na mostove. Sarajevski mostovi, na Miljacki, kameni mostovi u Španiji, drveni mostovi po Švajcarskoj, mostovi u Turskoj, mostovi u Rimu i mnogi drugi, svi oni stoje i traju, kao što se grade i novi kao večita i nezasićena ljudska želja da se poveže, da spoji ono što mu je pred očima. Čežnja da ne bude deljenja, jer svi ljudi su ravnopravni i zaslužuju isto, a mostovi su jedan od takvih dokaza i večitih simbola povezanosti.
Beleška o autoru
Ivo Andrić (1892.-1975.) Rodio se pored Travnika u Bosni, a sa porodicom se često selio. Tako je živeo i u Višegradu i u Sarajevu. U Sarajevu je i završio gimnaziju.
Bio je veliki pesnik, novelist, romanopisac i esejist. Njegova prva pesma bila je objavljena u časopisu imenom „Bosanska vila“. U Zagrebu je započeo studije istorije, filozofije i slavistike, a nastavio ga je prvo u Beču pa u Krakovu. Studije je završio 1924. godine u Gracu, a njegova tema rada bila je kako živeti pod turskom vlašću.
Pošto je bio naklonjen pokretu Mlada Bosna, početkom Prvog svetskog rata je bio čak i pritvoren. Posle 1917. godine odlazi u Zagreb gde se počinje baviti književnošću. Učestvuje u mnogim časopisima i novinama kao što su: „Vihor“ i Hrvatska njiva“. Prvo zbirke lirske proze objavio je takođe u Zagrebu i to su bili naslovi „Ex Ponto“ i „Nemiri“.
1919. godine počinje raditi u diplomatiji i to u ambasadama Kraljevine Jugoslavije. Bio je smešten u Rimu, Parizu, Madridu, Bukureštu, Gracu, Briselu, Ženevi i Berlinu.
Nakon rada u diplomatiji, utočište je pronašao u svom novom domu u Srbiji. 1961. godine dobio je Nobelovu nagradu za književnost za dela „Na Drini ćuprija“ i „Travnička hronika“. Njegova najpoznatija dela su: „Nemiri“, „Lica“, „Ljubav u kasabi“, „Pod Grabićem“, „Izabrane pripovetke“.
Autor: J.I.
Ostavite odgovor