Most Mirabo obrađena lektira književnika Gijoma Apolinera. Lektira sadrži detaljnu analizu pesme, analizu dela, književne elemente i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.
Analiza dela
Most Mirabo je lirska pesma Gijoma Apolinera nastala 1912. godine. Pripada kubofuturizmu, i lirska je pesma o ljubavi, životu i smrti, večnosti i postojanju ličnosti. Vodeći motivi u ovoj pesmi su: reka Sena, most, ljubav, voda i vreme.
Most Mirabo je jedna od najpoznatijih lirskih pesama Gijoma Apolinera. U ovoj pesmi je utkana ljubav lirskog subjekta i tekuća voda reke Sene. S jedne strane, ljubav je kao voda i ona osvežava svakoga ko strada ili boluje od ljubavi.
Ljubav kao i rečna voda, javlja se simbolom nade i radosti koja je dostupna apsolutno svakom čoveku. Most nad vodom simbolizuje zagrljaj, spoj ruku ili tela kao dve strane nad nečim što svaku od ovih strana međusobno povezuje. Ukoliko se sa mosta posmatra voda, u njoj se može videti odraz mosta koji obrazuje krug. Taj efekat pesnik koristi da zaokruži ljubav kao vodu koja teče a po svom sastavu je prepuna osećanja svih zaljbljenih koji su nekada sa tog mosta gledali u reku. Tako se lirski subjekat sjedinjuje sa mističnom silom večne ljubavi koja se ogleda u, za njega važnom motivu – u reci.
U ovoj pesmi je najprisutnija personifikacija reke sene koja odnosi ljubav od lirskog subjekta i preokreće je u neradosnu sudbinu koja potire nadu, dok joj most kontrastom parira kao simbol spajanja dve obale ili uspostavljanja veze i kontakta među ljudima.
U pesmi Gijoma Apolinera Most Mirabo dominira problematika ljubavi, odnos života i smrti, odnos smrtnosti i večnosti, kao i suštine tj. postojanja ličnosti.
Najdominantnije stilske figure su: antiteza, paralelizam i poređenje.
Analiza pesme, citati
Ispod mosta Mirabo teče Sena
I ljubav naša
Zar je sve uspomena
Patnja uvek radošću beše ispraćena
Sve nose dani osim mene
Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene.
Na samom početku pesme, lirski subjekat nas dovodi na glavni motiv tj. na most Mirabo ispod kojeg teče reka Sena i odmah ta dva motiva vezuje sa ljubavlju. Reka koja teče, simbolizuje prolaznost ljubavi. U nastavku, jednostavne reči, i slike naracije, u kombinaciji sa ritmom koji oduzima dah, stvara se posebno snažan lirski uticaj. Ljubav, poput rečne vode, doživljava se i kao simbol radosti i nade, dostupan apsolutno svima. Most koji je pružen preko vode, upoređuje se sa vezom ruku ljubavnika odnoso sa zagrljajem onih koji se vole. Ukoliko se reka gleda sa most, odraz og mosta čini krug, jednu celovitu sredinu, ujedno apsoluta ili beskraja, ali i ograničenja u vidu konačnog. Taj optički efekat podrazumeva pesnik, upoređujući ljubav sa vodom koja dole teče a taj krug kojeg obrazuje odraz mosta ispunjen je osećanjima ljubavnika i svih onih koji su nekad u životu sa mosta pogledali u reku. Na ovaj način se lirski subjekat pridružuje mističnoj snazi večne ljubavi, čije vidljivo otelotvorenje za njega postaje reka. I to se upravo vidi u sledećoj strofi:
Licem u lice za ruke se držeći
Stojimo dok ispod
Mosta od ruku prolazeći
Val teče umoran od pogleda večnih.
Ljubav kao večnost, i čežnja koja se javlja pri neostvarenoj ljubavi ili neostvarenim ciljevima, kao i čežnja i žalost usled neminovnog rastanka – sve to nosi rečni val koji je, kako ga lirski subjekat personalizuje, umoran od pogleda večnih.
Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene.
Ljubav nam odlazi s vodom što mrmori
Odlazi ljubav
O živote spori
A naša se nada razbuktava gori.
Sada je jasno, ljubav odlazi. Reka je upoređena sa protokom vremena, a vreme se ne može zaustaviti, ne može mu se postaviti ograničenje, baš kao ni vodi što mrmori, koja neminovno odlazi svojim putem nezavisna od bilo kojeg spoljašnjeg uticaja. Poput vode u seni, tako i vreme prolazi za lirskog junaka, ostavljajući ga ne samo da voli već id a pati. On predviđa prolaznost svega, i razume patnju, uzgred, daje i malu mogućnost za životnost u vidu nade koja gori ali, već u refrenu mi vidimo da je ta nada samo hrana za patnju, ništa više od toga.
Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene.
Protiču dani protiču vremena
Prošlost je mrtva
Ljubav neoživljena
Ispod mosta Mirabo teče Sena.
Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene.
U trećem delu pesme, stvara se iluzija da je moguće zaštititi ljubav od uništenja, jer, iako se sve menja u prirodi, sve se i ponavlja. Ljubav prema ljudima i ljubav i uopšte, neiscrpna je baš kao i voda reke. U životu sve prolazi, ali, dokle god čovek živi, on se neprestano ispunjava nadom, iako, u refrenu ove pesme imamo potvrđeno tužno raspoloženje povodom toga koje kao da upućuje na sve je prošlo a ja sam još uvek tu. Lirski subjekat se ovde miri sa činjenicom da je jedna etapa njegovog života završena, da je jedna lepa epizoda ljubavi sada gotova. On prošlost naziva mrtvom – znači da shvata da od nje nema nikakve koristi. Ostaju samo sećanja koja bi mogla da ga remete u daljem životu, ukoliko bi im pridao veću pažnju, ali, on konstatuje da je ljubav neoživljena – daje nam do znanja da je pokušao, da ga je nada terala da povrati ljubav, ali, isto tako, daje nam do znanja da je potrebno shvatiti kada je u tom nastojanju da vratimo izgubljeno dosta. Kada je vreme da shvatimo da je nešto gotovo i da se ne može vratiti, i okrenemo se sebi i svetu oko sebe kako bismo uživali u životu a ne gubili dane žaleći za onim što je prošlo.
Iako opšte raspoloženje ove pesme ne može biti pesimistično, pojedinim slikama u svest pojedinca se unose i neke lične impresije koje mogu da budu negativne, ali, iznad svega u srži raspoloženja jeste čovekova potreba za bićem, za postojanjem i za vezom sa univerzumom. Svaki trenutak našeg postojanja je jedinstven i značajan, kako za nas lično, tako i za celo čovečanstvo. I ma koliko nam nekada nešto nije po volji, sve je to deo jednog procesa u univerzumu i garancija besmrtnosti.
Beleške o piscu
Gijom Apoliner
Ostavite odgovor