Moja otadžbina

Pesma „Moja otadžbina“ Alekse Šantića jeste jedna od onih njegovih pesama u kojima pesnik postaje glas naroda. Pesma je rodoljubiva, lirska pesma, ispevana u sonetnoj formi. Sastoji se od četiri strofe, dva katrena i dve tercine. Pesma „Moja otadžbina“ nastala je 1908. godine kada se dogodila Aneksiona kriza u Bosni i Hercegovini. U tim godinama kod Šantića dolazi do razočarenja te mu osnovne teme u poeziji postaju patriotizam, pobožnost, ljubav, prolaznost mladosti.

Aleksa Šantić je razvijao kult sela i daje nam moćne pesme u slavu seljaka, nasuprot školi i gradu. Od svojih savremenika Šantić se razlikuje po tome što nije pevao samo o lirskim temama već i o temama koje su šireg društvenog i istorijskog značaja. U njegovoj poeziji do 1901. godine preovladavala je rodoljubiva, ljubavna i prigodna poezija, da bi nakon tog perioda Šantić bio više okrenut siromaštvu i nacionalnoj borbi. U svojim pesmama ispovedao je bratstvo svih ljudi i sa nežnošću je prilazio svakom ljudskom stvoru. Krvno je bio vezan za ono što ga neposredno okružuje, za domovinu, za rod, narod i svoj dom.

Šantić je pevao o narodnim stradanjima, pre svega o čoveku koga je poznavao. Pevao je o otadžbini u užem (o Mostaru) i širem smislu (o celokupnom svom narodu kao u pesmi „Moja otadžbina“). Pevao je o tome i zbog toga patio, zbog okolnosti i situacije u kojoj se nalazi njegov narod. Šantić je sa lakoćom povezivao odlike narodne pesme, kojom se izražava vedrina života, sa rafinisanim modernim sonetom u kom odzvanjaju muka, patnja, melanholija i bol. U nekoliko patriotskih soneta Šantić nam pokazuje tadašnje raspoloženje među svojim narodom.

Za tumačenje ove pesme potrebno je pre svega da znamo šta za pesnika predstavlja otadžbina o kojoj peva. Izgleda da je pesnik pod ovim pojmom podrazumevao čitav prostor na kom je živeo njegov narod i sunarodnici. Ista im je bila sudbina i u otporu neslobodi i u borbi za slobodu. U samoj pesmi najbolje možemo videti šta pesnik misli kada pominje otadžbinu, naročito u poslednjoj strofi.

Moja otadžbina – analiza pesme

Ne plačem samo s bolom svoga srca
Rad’ zemlje ove uboge i gole;
Mene sve rane moga roda bole,
I moja duša s njim pati i grca.
Ovdje u bolu srca istrzana
Ja nosim kletve svih patnja i muka,
I krv što kapa sa dušmanskih ruka,
To je krv moja iz mojijeh rana.

U meni cvile duše miliona;
Moj svaki uzdah, svaka suza bona
Njihovim bolom vapije i ište…

I svuda gdje je srpska duša koja,
Tamo je meni otadžbina moja –
Moj dom i moje rođeno ognjište.

U pesmi se oseća jako rodoljublje, snažna pesnikova osećanja puna bola i istine. Pesnik nam govori da ne plače bolom samo svoga srca već da oseća svu bol i sve rane koje oseća narod. Ta bol koju oseća jeste i zbog svoje zemlje koja je sada uboga i gola, i pesnik grca u tom bolu. Osećamo da su stihovi zgrčeni, zbijeni kao i sam pesnik, jačina tog bola ne dozvoljava mu da se otrgne. Kada pesnik kaže da ne plače samo zbog uboge i gole zemlje nagoveštava nam da se nešto prethodno dogodilo i da je sada zemlja opustošena. Lirsko „ja“ se probija i dolazi do izražaja, shodno jačini bola koju pesnik oseća, ali taj pesnik je zapravo glas naroda i prenosi nam osećanja koja u svima vladaju, pesnik i narod su jedno.

Pesnik nam nastavlja jasno i jednostavno govoriti o bolu koji oseća. U prvoj strofi njegovo srce pati, a u drugoj je istrzano od jačine kletvi i svih patnji i muka. Sva krv koja je prolivena, zapravo je krv njegovih rana. U prve dve strofe pesnik nam donosi raspoloženja i osećanja koja je u njemu izaziva situacija u kojoj se nalazi njegov narod. U stihovima nalazimo dosta zamenica ja, mene, moja, čime nam pesnik želi naglasiti da je on jedno sa svojim narodom. On nam otkriva svoju ranjivu intimu, oseća se da je bio pokrenut ličnim osećanjima, koja su ujedno osećanja celog naroda. Svaka kap krvi koju je prolio dušmanin je krv sa pesnikovih rana, imamo poistovećivanje sa narodom.

U tercinama se sada pesnik poistovećuje sa milionima ljudi. Bol lirskog subjekta nije samo njegova bol, već bol miliona. Svaki uzdah koji pesnik udahne, svaka suza je prožeta zajedničkim bolom svoga naroda. Ljubav prema narodu i zemlji budi u njemu saosećanje. Za Šantića je zajednica značajna i njegovo srce kuca za celokupan njegov narod. Više nije moja bol, nego sada je sjedinjena sa njihovim bolom, bolom naroda. Dok je u prethodnim stihovima grcala sada vapi za slobodom.

Poslednja strofa nam donosi nešto mirniji ton i pesnik pokušava smiriti i obuzdati svoja osećanja. Poslednja strofa nam nosi poruku, odnosno pentu pesme, što je karakteristično za sonet, razrešenje se nalazi na kraju. Šantić je otadžbinu doživeo kao prostor na kome žive njegovi sunarodnici bez obzira na državne granice. I zbog toga je njegova otadžbina rasuta po svetu. Gde god da je srpska duša i njegova je, tu je i njegov dom i ognjište. Pesnik nam želi pokazati značaj zajednice i jedinstva jednog naroda. Ma gde da se nalazimo trebamo se držati kao jedno i zbog toga pesnik u ovoj pesmi progovara jednim glasom „glasom svoga naroda“.

Šantić je pevao svoje lične doživljaje, ali je više stremio ka doživljajima narodnim. On je išao za svojim ljudima, zajedno sa pesmom, pevajući u ime svih. On želi da opeva sve što je divno u njegovom narodu i da izobliči zlo i rugobu. Zbog toga njegovo pesništvo i jeste pola lično, a pola narodno. Dočekao je da vikne za neprijateljima kao pobednik, da pozdravi ostvarenje jugoslovenskog sna.

Beleške o autoru

Aleksa Šantić bio je značajan pesnik srpskog porekla, rođen i odrastao u Mostaru, gde je živeo gotovo celi život. Rođen je 1868. godine u porodici trgovaca. Zato se i on školovao za trgovca i to u Ljubljani i Trstu. Nakon završenih škola vratio se u rodni Mostar. Mostar je zatekao u pustoši nakon hercegovačkog ustanka koji je podignut protiv Austrije.

Šantić je počeo da radi u trgovini svog oca, gde je najviše čitao knjige i neke listove do kojih je mogao da dođe. Tek je nakon nekoliko godina napokon počeo i da piše. Uključio se i u književni, ali i društveni rad u svojoj zajednici, čime je počela i njegova književna karijera.

Po uzoru na Vojislava Ilića i Zmaja, pisao je pesme u kojima je ispoljavao svoje emocije, najčešće bol i razočarenje, ali takođe i poeziju s nacionalno obojenim idejama, prikazujući socijalno stanje srpskog naroda te narodni prkos protiv osvajača. Sve to pisao je iz neke osobne perspektive, čime su pesme ispadale izrazito rodoljubive.

Šantić je počeo da piše za novine i časopise. Bio je saradnik u časopisu „Golub“, „Bosanskoj vili“, „Javoru“, „Otadžbini“ i drugima. Bio je i jedan od prvih urednika „Zore“, pokrenute 1896. godine. 1888. godine osnovao je Srpsko pevačko društvo „Gusle“, kako bi počeo da žiri nacionalnu svest među svojim narodom.

1902. godine Šantić je nameravao da se preseli u Ženevu, ali ne mogavši tamo izdržati, nakon tri nedelje vratio se u Mostar. Neko vreme živeo je u Borcima kod Konjica, ali onda je 1913. godine bio proteran iz Mostara od strane austrougarske vlasti. Bio je uhićivan i zatvaran, najčešće upravo zbog sadržaja svojih pesama.

1914. godine Šantić je posatao dopisni član Srpske kraljevske akademije.

Za vreme života napisao je i objavio preko 800 pesama. Među njima su najpoznatije „Emina“, kasnije pretvorena u sevdalinku, kao i neke druge Šantićeve pesme, zatim „Veče na škoju“, „Ostajte ovdje“, „Moja otadžbina“, „O klasje moje“, „Što te nema?“, „Pod krstom“ i mnoge druge.

Šantić je već 1908. godine počeo da oboljeva, a od bolesti tuberkuloze je na kraju i umro i to u rodnom Mostaru, 1924. godine.

Autor: J.I.