Moj deka je bio trešnja

Moj deka je bio trešnja obrađena lektira Anđele Naneti. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Analiza dela

Moj deka je bio trešnja je dečji roman italijanske autorke Anđele Naneti. Roman je objavljen 2002., a preveden na srpski jezik 8 godina posle objave 2010.). Da je roman značajan potvrđuje i činjenica da je po uzoru na njega 2015. godine snimljen i kratkometražni film, a snimile su ga dve Ruskinje.

Roman je karakterističan po tome što je pisan u prvom licu, iz perspektive sedmogodišnjeg dečaka koji opisuje sećanja od svoje 4. godine. Sastoji se od 8 dugih poglavlja. U prva dva poglavlja doznajemo sve o baki Teodolindi i deki Otavijanu te autorka prikazuje njihove portrete. Dečak je nežan, iskren i emotivan, a roman je slikovit i lako se čita. Roman ima srećan kraj, što i prija mlađim čitaocima – tata i mama ostaju zajedno, a dečak dobija sestru pa porodica postaje bogatija za još jednog člana.

Tužni događaji koji su opisani u romanu (dekina i bakina smrt) autorka opisuje iz perspektive dečaka, sedmogodišnjeg deteta koji pokazuje razumevanje i svestan je da ljudi moraju jednom da umru i da svemu nekad dođe kraj. Roman takođe karakterišu psihološke odlike jer autorka psihološki produbljuje svakog lika, a posebno glavnog junaka, dečaka čiji su opisi snažnog psihološkog karaktera.

Sam narator, a ujedno i glavni junak ovog romana je sedmogodišnji dečak Tonino koji u delu pripoveda o svojim sećanjima na dogodovštine koje su se desile pre nekoliko godina. Pre svega priča o svom deki, ali u suštini kroz delo pominje čitavu svoju porodicu. Autorka jasno prikazuje odnos sela-grada kojeg čitaoc može da oseti već na samom početku romana kada narator priča o razlikama između bake i deke sa sela i bake i deke iz grada. Dečak je više privržen baki i deki sa sela jer su slobodniji i manje podložni društvu i njihov kvalitet života je vrednosno razgraničen za razliku od bake i deke iz grada koji su podložni praćenju pravila koje društvo nalaže.

Baka i deka iz grada ne brinu previše o Toninu, više se staraju o svom psu nego o unuku i više su otuđeni od porodice. Opet, s druge strane, baka i deka sa sela dečaku pružaju samo ljubav i spontani su u obasipanju nežnosti svog unuka. Nakon što baka sa sela Teodolina umre, Tonino se zbližava sa svojim dekom Otavijom, zajedno smišljaju razne aktivnosti, upadaju u avanture i, s avanturama, u nevolje zbog čega je jasno zašto dečak više voli život na selu od onog u gradu.

Tonino takođe ne voli grad zbog još par stvari koje čitaoc takođe treba da uzme u obzir – ne voli tenzije u svom domu i svađu između roditelja koje se dešavaju. Njegovi roditelji se ponašaju opuštenije na selu i ne svađaju se. Toninijeva mama je rođena na selu zbog čega se i ona sama opuštenije oseća tamo, radi kao učiteljica u školi u selu, ima više razumevanja za nepodopštine i avanture i opuštena je u razmišljanju kada je u pitanju dečija mašta, dok je Toninijev otac rođen i odrastao u gradu i opuštenije se oseća na tom području. Ali na kraju se Toninijevi roditelji pomireni i nastavljaju da žive uravnoteženo i zajedno, na selu.

Ono što je važno napomenuti u analizi dela je da se veoma očituje društveni kontekst u kojem selo strada zbog izgradnje grada (puteva, širenja). Nešto neprirodno uništava prirodno. Zamalo su srušili i kuću Toninijevog deke, ali i trešnjino drvo koje je važne simbolike u samom romanu.

Zbog načina pripovedanja (iz perspektive dečaka), delo je pomalo naivno, puno smešnih i zanimljivih dečjih prikaza, mišljenja, poređenja i zapažanja. Ono što je komično i smešno u delu je da Tonino zapravo nije dovoljno zreo da razume društvo, apstraktne pojmove, on pogrešno tumači neke reči i izraze, na primer kada mu deka posle bakine smrti govori da on ima „jedan trn u srcu“, dečak ne razume značenje tih reči. Takođe, momenat kada deka primi obavest da će mu srušiti kuću, dečak pokušava da uradi apsolutno sve kako bi mami i deki, koji se bave i okupirani su drugim stvarima, privukao pažnju. S tim autorka oblikuje naratora u komplikovanog i kompleksno opisanog junaka koji uprkos svojoj mladosti uspeva da saoseća sa porodicom i ljudima koje voli iako se odrasli ne ponašaju uvek na način na koji on očekuje. On ume da razume složena dešavanja koje odrasli članovi njegove porodice neuspešno pokušavaju da sakriju od njega. Oni ne čine time zlo, oni pokušavaju da ga zaštite od surove stvarnosti, takođe neuspešno.

Jedna od tema koja se problematizuje i ponavlja kroz čitav roman je tema gubitka i smrti voljene osobe. Prvo se u romanu susrećemo sa gubitkom bake Teodoline i njenom smrću, čitamo kako likovi u romanu reaguju na taj gubitak – deka ne uspeva da se izbori sa boli i preboli smrt svoje žene i prema gubitku se odnosi sasvim drugačije od drugih koje je Tonini znao, Tonini ne može da shvati da bake nema i kako neko samo tako može da nestane, dok je Toninijeva mama tužna, ali se polako miri sa smrti svoje majke.

Ono šta dečaka buni je šta se njegov deka smeška dok razmišlja o njegovoj pokojnoj baki i ne izgovara njeno ime sa uzdahom ili kao da je se seća. On uči Toninija da ljudi koje voliš nikad ne mogu istinski da samo tako nestanu. Dečak shvata sve dekine poruke na jedan naivan, detinjasti i naivan način i stvara u svojoj glavi jednu budističko-animističku verziju šta se na kraju dešava sa umrlima – oni se pretvaraju u nešto drugo. Tako je dečak zamislio da se njegova baka pretvorila u gusku, svoju omiljenu životinju, a deka će kad umre postati trešnja o kojoj se njegova baka brižno starala. Tonino će da bude ptica koja će sletati na trešnjine grane i tako će zauvek da ostanu u kontaktu. Kroz svoja razmišljanja, dečak uspeva da prihvati smrt bake, pa čak i deke, i samom pričom o tome to postaje prihvatljivo i njegovoj majci.

Ono šta je posebno zanimljivo je da dečak smatra da je bolje umreti nego živeti nedostojanstveno kao šta smatra da njegov deka živi poslednje dane. Simbol tređnjinog drveta usko je povezan sa pitanjem života i smrti. Deka je prvo drvo trešnje posadio u svom dvorištu kada se rodila Toninijeva mama, njegova ćerka, a onda još jedno drvo kada se rodio Tonini. Drvo trešnje je deki veoma važno, a tu ljubavi i brigu o drveću uspešno prenosi na svog unuka.

Kroz roman dva puta možemo da pročitamo o tome kako se likovi penju na drvo trešnje i odbijaju da siđe. Prvi put se na drvo u parku penje deka u znak protesta kada gradske vlasti žele da mu sruše kuću i poseku drvo, a drugi puta dečak Tonino koji se penje na drvo trešnje koji su nazvali Feliče, a kojeg izvršne vlasti dolaze da poseku iako su gradske vlasti odlučile da se drvo ipak sačuva. Dečak uspeva da se izbori za cilj u kojem je njegov deka podbacio i tako idejno na moment oživeo deku i sačuvao povezanost sa precima i simbol napretka i života

U romanu se, pored dečjih zapažanja o sredinama u kojima dečak živi, pojavljuju i nežne, humorističke kritike koje autorka upućuje društvu – grabljivost i nezainteresovanost opštinske vlasti koja označava društvo u kapitalizmu, nerazvijenost školstva i otuđenost među odraslima. Naneti uspešno prikazuje društvo, ali i likove, pa tako Toninijevu mamu prikazuje kao nezadovoljnu i nervoznu, opterećenu brigom o Toniniju i svojoj porodici, dok Tonini favorizuje majčinu porodicu više od očeve, a u drugom delu se lik majke menja, ostavlja svog muža i počne sa svojim sinom da živi na selu gde postaje zadovoljna i strpljiva. Nakon njenog odlaska, menja se i lik Toninijevog oca koji počinje da ceni porodicu, stavlja je na prvo mesto i nada se da nije prekasno da ih vrati nazad. Takođe se menja i lik bake Antonijete (bake iz grada) koja iz umišljenje gospođe postaje zainteresovana (čak i u nekim momentima preterano) za svog unuka. Posle rođenja Toninijeve sestre Korine, baka Antonijeta njoj postaje ono šta je Toniniju bio deka Otavijano.

Roman Moj deka je bio trešnja uspešno prikazuje nesavršen svet pun ljubavi i nedostataka i sažima sve važne životne teme kroz pogled sedmogodišnjeg dečaka koji uči o svetu, životu i smrti.

Književni elementi

Književni rod: epika

Književna vrsta: roman za decu i mlade

Mesto radnje: neimenovani grad u Italiji, neimenovano selo u Italiji

Vreme radnje: kraj 20. veka

Tema dela: odrastanje dečaka Tonina i njegova velika ljubav prema baki i deki sa sela

Ideja dela:

1. Postoje ljudi koji i biljke i životinje uvažavaju i vole podjednako kao i ljude.
2. Bake i deke su jedna od najlepših stvari koje nam nudi detinjstvo.
3. Odrastanje na selu je nepresušni izvor iskustva za kasniji život
4. Ljubav može da nadjača krize i probleme koji se pojave.
5. Ljubav koju osećamo prema onima kojih više nema je jača od smrti
6. Iako u porodicama često nije sve idealno, u njima ima puno ljubavi

Prepričano delo, citati

Deka Otavijano

„Kada sam imao četiri godine, imao sam i njih četvoro: baku i deku u gradu i baku i deku na selu. Oni iz grada su se zvali Luiđi i Antonijeta i sasvim su ličili na sve ljude iz grada. Oni sa sela su se zvali Antonio i Teodolinda i nisu ličili ni na koga, čak ni na svoje komšije.“

Dečak je imao baku i deku sa sela, Otavijana i Teodolindu, i baku i deku iz grada, Luiđija i Antonijetu. Baka i deka iz grada su bili slični svim drugim ljudima iz grada i dečak ih je viđao više puta dnevno, živeli su u istoj kući, i oni su imali psa Flopija. Viđao nih ih uvek kad bi vraćali psa i šetnje. Baka i deka iz grada su tog psa gajili kao dete i dečakova mama je tvrdila da psa mnogo više i vole od unuka i da više brinu o njemu. Dečaka je to pogađalo jer se pitao kako neko tako ružan može da im bude draži od njega, Flopi je imao rahitične noge i stomak kao loptu.

Dečak je išao u zabavište koje nije voleo. Deka iz grada je zabavište zvao školom i svakog dana je dečaka pitao kako mu je bilo u školi. Baku i deku sa sela je viđao nekoliko puta mesečno i živeli su 40 kilometara daleko od njega.

Dečaku su baka i deka sa sela bili draži od bake i deke iz grada. Dečakova majka je takođe bila naklonjenija svojim roditeljima, koji su slabo imali razumevanja za njenu potrenu da radi. Dečakova majka je bila jedinica i deka se kad se on rodio napio i posadio trešnju koju je nazvao Feličita, kao i ćerku, a baki je kupio zlatne minđuše. Baka se protivila da se trešnja zove isto kao i dete, pa je drvo dobilo ime Feliče. Feliče bismo mogli da prevedemo kao Srećko.

„Dakle, kad se mama rodila, deka je otišao u selo i vratio se s parom zlatnih minđušica za baku i jednom sadnicom trešnje. Otišao je u baštu, iskopao rupu, napunio je toplim stajskim đubrivom i zasadio drvo; zatim je uzeo perorez, zagrijao ga i urezao ime: Feličita (Sreća). Mama se upravo tako zove, a to je, po dekinom mišljenju, trebalo da bude ime i drveta. Baka je primjetila da to ime nikako ne pristaje jednoj trešnji; onda je deka odlučio da je nazove Feliče (Srećko). Feliče je tada imao tri grane, a u proleće, kada je mama imala sedam mjeseci i četiri zuba, izbila su i njemu četiri cvijeta. Otada su mama i trešnja rasli zajedno i sa bakom i dekom činili porodicu.“

Deka sa sela je bio jako zgodan i lep, tako ga je bar baka sa sela doživljavala, a baka sa sela je bila jako debela, i dečak pamti da je imala najlepši miris. Baka i deka sa sela su bili jako vezani jedno za drugo i lepo su se slagali iako postoje priče o bakinoj ljubomori u mladosti. Trešnja je bila mamine visine otprilike kad je mama punila 7 godina, dečak je to video na fotografijama, sad je to visoko drvo. Trešnja je rasla uporedo sa mamom i sad ju je i prerasla.

Mama je pričala dečaku da je najviše volela da se penje na drvo i da se igra na njemu. Deka se iznenada promenio kad se baka razbolela. Dečakova mama je tvrdila da je postao drugi čovek i plašila se kako će sad sve sam. Dečak iz albuma slika pamti i dve slike sa venčanja svojih roditelja. Mama i tata su mu prelepo izgledali, a baka i deka sa sela se jedva prepoznaju, baka je imala nacigovanu haljinu, pa je izgledala još deblja, ali je bila nasmejana, pa je u licu izgledala kao devojčica. Tog albuma više nema, ali je dečak pamti, deka je uništio sve fotografije kad se razboleo.

„A sad moram da vam pričam o deki. Mene tada još nije bilo, ali mislim da je već bio poseban. Baka je govorila da je bio najljepši muškarac u selu i kako je morala mnogo da se potrudi da bi ga ulovila. Možda je baka malo pretjerivala, jer ga je toliko voljela da se to još vidjelo. Ja se baš ne sjećam da je deka bio toliko lijep, ali pamtim da je bio visok i uspravan, sa vetrom u preostaloj kosi i uvijek sa travkom u ustima. Sa dva prsta bi čupnuo travku sa livade i polako, polako je grickao. Govorio je:,,Bolje ovo, nego cigareta.“

Baka Teodolinda

„Ne znam kad je baka Teodolinda počela da se oseća loše, ali tačno se sećam dana kad sam toga postao svestan. Bio je maj, punio sam pet godina, i napravili smo proslavu u kući sa dekom Luiđijem, bakom Antonijetom i nekoliko prijatelja.“

Na taj rođendan dečaku nisu došli baka i deka sa sela jer se baka Teodolinda osećala loše. Tu su bili baka i deka iz grada i naravno njihov Flopi i neki još priijatelji. Na fotografijama sa tog rođendana nema bake i deke sa sela. Baka i deka sa sela su u grad dolazili onoliko često koliko prosto samo moraju, ali nikad nisu propuštali dečakov rođendan, ovog puta je bilo drugačije.

Dečak je prvi put saznao da čovek može da se razboli od nečega što nije kašalj ili bolovi u stomaku – baka je bila srčani bolesnik i brzo se umarala. Baka se u bolesti nije promenila, brinula je i dalje o svemu, kokoške i piliće je zvala po imenu. Baka je toliko volela piliće i kokoške da se deka sa sela šalio da ona umesto kokoške leži na jajima, a baka iz grada je i poverovala u tu priču. Ipak, kad bi trebalo umela je i da ih zakolje i spremi za prodaju ili večeru.

Više od kokošaka, baka je volela guske, a posebno jednu koju je zvala Alfonsina. Samo njoj je baka poštedela život. Otkad se baka razbolela odlazili su kod nje jednom nedeljno, dečak je toliko bio srećan da je poželeo da baka nikad ne ozdravi. Mama i tata su se u to vreme dosta svađali i dečak to pamti kao jedan vrlo ružan period. Deka više nije penjao dečaka na trešnju, ali je on naučio da se ljulja na maminoj ljuljašci.

Tokom zime dečak je bio bolestan nekoliko puta i nije tokom zime išao kod bake, kad je ponovo otišao, zatekao ju je u krevetu i od tad je stalno ležala.

U martu je Alfonsina dobila divne guščiće i deka ih donosio baki da ih gleda. Jednog dana, kad se vratio iz vrtića, dečaku su baka i deka iz grada saopštili da je baka umrla, tačnije rekli su mu da je otišla na dugo putovanje i da se više neće vratiti. Dečak je bio ljut na baku jer se nije pozdravila sa njim. Na dan sahrane, neko je dodatno zbunio dečaka, rekavši mu da u sanduku leži baka i da nije na nebu. Deka je utešio dečaka rečima da iza nje ostaje guska Alfonsina.

Na bakinoj sahrani deka je lepo izgledao u odelu sa venčanja, ali je dosta ostario. U povratku sa sahrane deka je nešto govorio guski Alfonsini, i dečak je imao utisak da to deka priča sa bakom.

Bašta

„Dekina bašta je bila vrlo velika, jer je on bio vješt baštovan, baš kao i njegov otac Vičenco i djed Đovani.Počinjala je iza kuće, pored ograde kokošinjca, i jednim dijelom stizala do rijeke, a drugim do puta koji je vodio u selo. Bašta je bila lijepa i tako uredna da je ličila na vrt. Na strani prema rijeci, deka je zasadio red jabuka, a u dnu mali vinograd; ostatak je bio podijeljen na uređene leje, a između njih su prolazili mali kanali s vodom koji su služili za navodnjavanje.“

Posle bakine smrti, deka je gajio samo baštu, više nije držao piliće, samo je zadržao Alfonsinu i njene guščiće koji su je svuda pratili. Jednog dana povezao je sve piliće i odveo ih kod mesara. Gajio je baštu koja je uvek bila lepo uređena, a kad bi se umorio, seo bi na stoličicu bake Teodolinde, a uz njega bi sela i guska sa guščićima. Dečaka je učio da uživa u tišini, da osluškuje ptice i pokazao mu je kako može da oseti i kako trešnja diše.

Jednom je dečak video deku kako tako sedi na stoličici i kako je pomislio da je tad da je umro. Deka mu je pričao i o pčelama. Dečak će uvek pamtiti dan kad ga je deka naučio disanju drveća.

„Kad pomislim na deku Otavijana, poželim da nikad ne zaboravim taj dan kad me je naučio da slušam disanje drveća.“

Na dečakov 6. rođendan došao je sa guskom i guščićima jer nisu hteli da ostanu sami. Baki iz grada je to bilo veoma čudno. Deka je od prevoznih sredstava imao bicikl i kamionet kojim je prevozio stvari iz bašte i piliće. Mama dečaka se uvek ljutila što ne želi da nabavi auto. Deka je predložio da kod njega na selu provede nekoliko nedelja jer ide leto, roditelji mu puno rade i to je poslednje leto pred polazak u školu kad će biti tako slobodan. Dečak to pamti kao najlepše leto u svom životu, i umesto 2 nedelje ostao je duže jer je tata slomio nogu, pa je mama morala da mu pomaže.

Deka je dečaku ugađao u svemu, ujutru mu je davao umućeno jaje sa šećerom i sa malo vina što je mamu naljutilo jer deca ne bi trebalo da piju vino. Deku je to naljutilo jer je i njegova ćerka to pila kao dete i tvrdio je da je od toga toliko i porasla. Po jaja za dečakov doručak su odlazili kod dedinog druga Emilija, deka bi sveže jaje nosio u košulji, jednom mu se tako i razbilo, pa je rekao dečaku da su napravili kajganu. Deka je i inače sve stvari tako nosio u košulji. Baku je to nerviralo. Taj dedin drug je imao štalu sa 5-6 krava, ali mu je kokošinjac bio jako neuredan i deda ga je stalno grdio zbog toga. Deka je naučio dečaka da se penje na drvo što je mamu isto naljutilo iako se i sama kao dete, penjala na drveće.

Povratak kući je bio grozan, mama mu nije kupila sličice koje je obećala, dobila je dve kazne za parkiranje, mama i tata su se posvađali i zatekao je tatu na štakama. Dečak je bio radostan zbog maminih dobijenih kazni, to mu je bila kao neka osveta što se naljutila na oca jer je učio dečaka kako se penje na drvo. Dečak je te noći sanjao dedu, da su zajedno na trešnji i da su kao igrači na trapezu.

Trn u srcu

„Tog leta su se moji roditelji, baka i deka i Flopi neprekidno svađali, a sve zbog tatine polomljene noge.“

Tata je bio ljut jer zbog polomljene noge ne može da se kreće, mama je bila ljuta jer zato ne ide na letovanje, baka i deka su bili ljuti na mamu jer je besna zato što se tata povredio. Pas bi uvek lajao kad se se oni svađali i izgledalo je kao da se i on svađa. Da ne bi slušao te svađe, dečak je odlazio u svoju sobu da crta, tako je nacrtao i događaj kad je išao sa dekom na kupanje, i kad su došli vatrogasci iako je obećao da o tome neće pričati nikome. Mama je navaljivala i on joj je istrtljao sve, ipak događaj je mamu nasmejao.

Dečak kreće u školu i kao što mu je deda i najavio da će biti, ne sviđa mu se tamo. Uči da piše, a to mu je dosadno, pritom priča o stvarima koja druga deca ne razumeju ( o trešnji koja ima ljudsko ime, o dedi koji priča sa guskom, o penjanju na drveće).

Jednog dana i slaže da ga boli stomak da ne bi otišao u školu. Mama ga je molila da ne priča u školi o deki sa sela i Alfonsini jer joj se činilo da niko osim njih ne razume te priče. Jednog dana ga je deka posetio u školi preobučen u Božić Batu na oduševljenje sve dece. Svima je dao poklone, a dečaku je doneo gusku. Alfonsinu. Pričao im je priče iz svog života i taj dan su deca iz škole zapamtila kao poseban.

Te zime ih je posetio i za Božić i da se ne bi vraćao sam u selo, mama je dozvolila da ode dečak kod njega opet na nekoliko dana. Čak im nisu mahali sa prozora kad su odlazili, deka je rekao da je to znak da su stekli poverenje. Deka je bio jako srećan dok su putovali i usput je pevao pesme koji su on i baka Teodolinda voleli. Deka je dečaku okitio Feliče kao božićnu jelku, imao je i lampice na sebi i visio je natpis Srećan Božić. Dečak je pitao deku da mu ispriča neku bajku, ali deka se gotovo postideo rekavši da on trenutno nijedne ne može da se seti. Dečak je zato ispričao njemu, ali deka je vrlo brzo zaspao u fotelji, i dečko se namestio sam i zaspao tako.

Praznici su prošli, dečak je otišao kući, i subotom je sa mamom išao redovno kod deke. Mami je baka sve više nedostajala, pogotovo kad se posvađa sa muževljevim roditeljima. Dečak joj je govorio da misli da baka nije umrla, već da se pretvorila u nešto drugo i to verovatno u gusku jer je mnogo volela guske. Mami se ta teorija nije posebno svidela i rekla je da je baka na nebu. Deka mu je rekao da je to razumna teorija i da će on biti verovatno trešnja kad umre, a dečak ptica koja će mu dolaziti na grane da mu pravi društvo.

Deka je naučio dečaka da ako nekoga voliš da on za tebe nikada ne umre. Deka na pitanje dečaka da li je dobro, kaže da jeste, ali da ima neki trn u srcu.

Karneval

U povratku kući dečak je stalno mislio kako je taj trn ušao deki u srce, da li je pojeo neki kesten koji ima trn ili slično. Kad god bi dečak imao tako malo neobičnija razmišljanja, mama bi mislila da ima temperaturu i da bunca. Mama mu je objasnila da se tako oseća ko ima neki problem i koga nešto muči. Takođe, bila je ljuta na deku jer joj nikad ne priča kad ga nešto muči.

Mama i tata su se opet svađali, tata je zamerao mami jer toliko brine oko deke. Kad god bi se posvađali, mama je nešto radila u kući, ovog puta je to bilo čišćenje pločica. Dečak je tad prvo mislio da je mama preterala i da je tata u pravu, ali kasnije je shvatio da su mamine brige opravdane i da je mama bila u pravu. Mama je često zvala deku tih dana, zabrinuta je, odlaze kod njega, on je nekako odsutan, ni ne pozdravi dečaka, kad su stigli on je samo zamišljeno sedeo sa guskom Alfonsinom ispod trešnje. Alfonsina je bila dekina senka koja ga nikad nije napuštala, postala mu je čak privrženija nego što je to bila baki.

Tog dana je bilo hladno i bio je karneval, dečak je želeo da maskiran u Supermena dođe kod deke. Međutim, nejga i karnevala se niko nije ni setio. Deka je dobio obaveštenje u velikom žutom kovertu da će mu uzeti deo bašte zbog proširenja puta, a dečak je tog dana propustio karneval koji je čekao godinu dana. Trešnja bi trebalo da se poseče, a deka nije želeo da je presadi jer je znao da tako staro drveće to ne može da preživi.

Ipak, te večeri je kod deke pravio uštipke sa mamom, a deka je svirao harmoniku i tu mu je ostala poslednja lepa uspomena na deku, zato mu je i flekavi kostim od masti i brašna draži od svih drugih igračaka. Baka i deka iz grada su komentarisali kako se dečak uvek jako neuredan vraća od deke, a mamu je to jako naljutilo. Dečak je saznao šta to muči deku i šta je ustvari bio njegov trn u srcu.

Ubrzo posle karnevala (na kom nije ni bio) dečak se prilično razboleo, a baka i deka iz grada su to pripisali boravku u dekinoj hladnoj kući na selu. Mama im je na to svašta rekla i onda ih nisu posećivali neko vreme. Tata i mama su bili kod predsednika opštine na razgovoru, ali ništa nisu uspeli da srede, opština i dalje drži svoje pravo da uzme deki parče zemlje i to baš ono na kome je trešnja. Dečak je sanjao baku Teodolindu, bila je obučena u belo i pod miškom je držala Alfonsinu.

Kuća bez boja

Bio je mart i sneg je neočekivano pao. Dečak je u školi izašao na sneg sa učiteljicom koja je menjala njegovu i bilo mu je čudno jer su par dana ranije opisivali proleće. Mama je sa drugaricom držala radnju u kojoj su prodavale polovne stvari (šešire, haljine) i tog dana je kasno došla sa posla, pa nije pozvala deku.

Sutradan je saznala da je deka u bolnici i da je dobio upalu pluća jer je zbog iznenadnog snega palio vatru oko trešnje da joj pupoljci ne bi otpali. Celu noć je proveo grejući Feliče. Mama je bila ljuta zbog njegovog postupka, ali ne i iznenađena.

Dok je mama išla kod oca, dečaka je trebalo da deka iz grada isprati do škole, a njemu se to nikako nije svidelo, pa je odglumeo opet da mu nije dobro, čak je i povraćao. Jednog dana su samo otišli da obiđu i Feličea jer je opet bilo hladno, pa je deka brinuo. Deka posle bolesti nije mogao da živi sam, pa je došao kod dečaka u grad, sve, naravno, sa guskom Alfosinom po koju su otišli. To nije bilo nikavo rešenje za njega jer on prosto nije bio čovek naviknut na grad, nije hteo da jede, bio je mnogo tužan. Popeo se jednom na drvo u parku, a onda je došla i policija, i novinari i vatrogasci i sve se to snimilo i to je dečaka veoma pogodilo. Deka ne može da izdrži da živi u gradu, vraća se na selo.

Deka više nije onaj stari, odlazi u jednu bolnicu u kojoj provodi 4 meseca i dečak ga je posetio samo jednom jer mu je mnogo bilo tužno da ga gleda takvog. Deka je jeo trešnje zajedno sa košticama i to je dečaka mnogo pogodilo. Na kraju je uzeo lišće trešnje i stavio sebi na glavu.

„Trljala je i trljala i deka je ponovo postao beo kao soba, bolničarka i bolnica. Od tad više nisam hteo da idem deki u bolnicu.“

Fotografije

„Deka je umro 28. septembra, nedelju dana posle početka škole i tri dana pre dolaska sudskog činovnika sa pismom.“

U pismu je pisalo da deka treba da dođe u sud, da bi se utvrdilo ko je u pravu, opština koja želi da mu uzme zemlju ili on koji je već bio mrtav. Mama je užasno pobesnela. Mama i tata su se posvađali i žive gotovo razdvojeno. Mama i dečak su prešli na selo da žive, to je trebalo da bude samo proba, ali na kraju je na jesen dečak tu i krenuo u školu i više mu se sviđa i učiteljica i deca.

Mama se ošišala i skroz promenila, bila je manje nervozna nego u gradu, iako je morala da ustaje rano, imala je više volje. Dečaku je sad ona pravila mućeno jaje i krofne sa rupom kakve je nekad dečaku pravila baka Teodolinda, ali koje bi joj zagorele, ali to joj on nije govorio, već je govorio da su odlične.

Dečak je pronašao fotografije koje je deka već bolestan isekao i napravio od njih konfete i to je mamu veoma rastužilo. Kupili su Alfonsini gusana Oresta koji su se voleli kao baka i deka. Deka umire, a dečak nije želeo da ide na sahranu, ostao je kod kuće sa Emilijem da planira venčanje za gusana i gusku

Trešnja

Rasprava oko trešnje i da li će biti sečena je odložena za novembar. Tata je postao drugačiji prema dečaku, ono što ga je pre nerviralo, sad ga je zasmejavalo. Krajem novembra je došlo obaveštenje da opština može da uzme dekinu zemlju. Dečak sanja ružne snove. Mama hoće da ode sa njim za Božić na planinu. Mama je tužna jer ipak nije provela Božić i sa tatom i na zimovanju se dosađivala, družila se sa dve gospođe Lilom i Lalom, dok je dečaku bilo lepo. Lili i Lali su bile čudne mamine priče o trešnji i guski, pa se na kraju malo distancirale od nje.

Po povratku kući, mama je bila srećna, dečak to zaključuje i po tome što je mazila Flopija. Mama nije spominjala rešenje do 13. marta kad nisu najavili da sutradan dolaze sa buldožerom. Tata je tešio mamu da će joj uzeti samo četvrtinu zemlje. Dečak se popeo na trešnju da bi je odbranio.

„Ni danas ne mogu da se setim kako sam uspeo da skočim u tolikoj brzini, možda se Feliče nagnuo prema meni, ili me je deka gurnuo.“

Dolaze vatrogasci i policijski auto, dečak je na drvetu proveo 4 sata i cvokotao je od zime, ali peo se sve više i više i došao je do vrha trešnje. Dečak je sišao tek kad mu je gradonačelnik dao napismeno da neće dirati Feliče.

„Počeo sam da plačem i gotovo sam pristao, kada sam na najvišoj grani trešnje ugledao pupoljak, malo naduven i malo ružičast, i setio se kako je deka cele noći ispod trešnje palio vatru da se pupoljci ne bi smrzli i dobio zapaljenje pluća. Onda sam rekao da ne silazim…“

Tata je ostao te noći kod njih, a i posle se više nije vraćao. Od tada su prošle tri godine, mama, tata i dečak žive na selu u kući dede i babe, a dečak je dobio sestru Korinu koja ima skoro dve godine. Tata ima svoju radnu sobu i više je sa njima, a mama radi u radnji, ali tri puta nedeljno.

Za sestrin prvi rođendan napravili su lepe fotografije i bili su im u poseti baka i deka iz grada. Mama je počela bolje da se slaže sa njima. A baka iz grada mnogo voli unuku i sve joj dopušta. Dečak jedva čeka da sestra poraste, pa da je popne na trešnju.

„Moji drugari su me mnogo puta molili da se i oni popnu, ali im nikada nisam dopustio. Na trešnju ću doneti samo Korinu, kada bude malo veća, i naučiću je svemu što me je deka naučio. Sanjao sam jednom kako ja i ona izvodimo vratolomije na granama, a trešnja se trese, kao da se smeje. Tačno, to je bio samo san, ali, ako drveće diše, zašto ne bi moglo da se smeje?“

Analiza likova

Likovi: dečak Tonino, deda Otavijano, baka Teodolinda, baka i deka iz grada

Dečak Tonino – maštovit dečak željan avanture koji dosta razmišlja o svetu koji ga okružuje i tumači ga na svoj način. Iskren, naivan, radoznao, osećajan, ali i beskrajno hrabar kad pokuša i uspe da odbrani dekinu trešnju.

Deda Otavijano – baka ga opisuje kao tvrdoglavog, a takav i jeste, iskren, zabavan, detinjast, posvećen dečaku, svojoj ženi, selu u kom živi, drvetu trešnje i guski Alfonsini. Nesnađen u gradu i otuđen.

Baka Teodolinda – dečak se seće divne nežne debeljuškaste beke koja je imala najlepši miris na svetu, privržena, osećajna, nežna. Voli sve životinje, a posebno gusku Alfonsinu, koja posle njene smrti postaje dedin pratilac. U dečakovim mislima je ostala u najlepšem sećanju.

Baka i deka iz grada – opisani oskudnije od bake i deke sa sela, dečak im je manje privržen iako žive u istoj kući. Viđa ih svakodnevno, ali im je komunikacija oskudna. Posvećeniji su psu nego njemu. Ipak, na kraju romana i oni dožive neku promenu i dečak ako ih ne zavoli podjednako kao baku i deku sa sela, on ih prihvati. Zanimljiva je bakina promena kad dobije unuku, za nju postaje vrlo vezana i devojčici sve dopušta.

Mama – često nervozna i razdražljiva, nezadovoljna životom u gradu jer retko viđa muža i oboje puno rade. Po dolasku u selo, postaje smirenija i zadovoljnija. Nežna i preterano brižna prema dečaku.

Tata – često zauzet poslom, nekad strog, ali ipak pun ljubavi prema dečaku. Pati kad je razdvojen od žene i sina, i na kraju nalazi način kako da više vremena provede sa njima, srećan jer ipak ostaju zajedno.

Beleške o piscu

Anđela Naneti savremena je italijanska književnica za decu i mlade. Rođena je 8. novembra 1942. godine u manjem mestu Budriou pored Bolonje gde je završila srednju školu i univerzitet diplomirajući srednjovekovnu istoriju.

Po završetku studija preselila se u Peskaru gde je radila kao učiteljica u osnovnoj i srednjom školi i gde se, osim podučavanja, bavila mnogim eksperimentalnim aktivnostima i obrazovnim istraživanjima.

Osamdesetih godina sarađivala je sa italijanskim institutom za enciklopediju, radeći na multimedijskom projektu za italijansku decu u inostranstvu, a za izdavača Mursia uređivala je antologiju književnih tekstova za srednju školu.

Iste godine debitovala je kao dečija spisateljica sa knjigom „Adalbertovim sećanjima“, kratkim romanom vrlo inovativnog treninga pisanja i sadržaja i započela saradnju sa izdavačem El-Einaudi Ragazzi -Emme Edizioni, koja traje i danas.

Knjiga, koja je dobila važne nagrade i prevedena je na par evropskih jezika, cenjena je kao „precizan i nedvosmislen znak obnove“ dečije književnosti u Italiji. Usledile su priče i romani usmereni na decu i adolescente u kojima se potvrđuje kvalitet njenog pisanja i sposobnost istraživanja muške i ženske psihologije različitih starosnih grupa.

1995. godine napustila je školu da bi se posvetila isključivo književnoj delatnosti: izdaje romane koji su isticali njenu punu ekspresivnu i narativnu zrelost. Među njima, posebno se ističe „Moj deka je bio trešnja“, koji je imao dvadeset i tri strana izdanja, bio je u užem izboru „Deutsche Jugenliteratur 2002“, izabran je za „Prix Chronos“ u Francuskoj. Snimljen je i kratki film pod palicom ruskih redateljki Olge i Tatjane Polietkova, nagrađena na festivalu Gifuni i na mnogim inostranim festivalima.

Godine 2014. debitovala je kao autor za odrasle romanom „Il bambino di Budrio“, koji je osvojio nacionalnu nagradu „Il Castello del Terriccio“.

Neke od njenih dela: „Adalbertova sećanja“, „Anđeli“, „Smena godišnjih doba“, „Posmatrajući senku“, „Adam i Abelija“, „Moj deka je bio trešnja“, „Misterija ostrva“