Metafora

Metafora (grč. metafora = prenos) je stilska figura prenesenog značenja ili promena prvobitnog značenja reči u drugo, preneseno značenje na osnovu zajedničkog obeležja odnosno sličnosti između dve stvari. Proces nastajanja metafore naziva se metaforizacija (prenošenje značenja jedne reči na novi termin po sličnosti).

Metafora spada u figure reči ili trope, zajedno sa metonimijom, personifikacijom i sinegdohom, koje se takođe smatraju i podvrstama metafore ili logičkim metaforama.

Značenje metafore može se definisati i kao skraćeno poređenje, pritom se izostavlja uporednu reč (kao, nalik) i ono što se poredi, a ističe ono čime se poredi. Na primer, kada se nekome kaže „Sunce moje!“, pritom se ne misli na Sunce kao nebesko telo već da  bi se kroz metaforu naglasilo nečiji značaj ili karakter.

Starogrčki filozof Aristotel u svom delu Retorika je o metafori rekao:

„Metafora je prijenos naziva s predmeta koji označava na neki drugi.“

S tim je htio ukazati na to da metafora ne služi samo kao sporedni ukras u govoru, kako se tradicionalno smatralo, već ona ima puno veće značenje. Ona služi i za stvaranje novih reči u slučajevima kada ne postoji doslovna reč za neki predmet ili pojavu. Aristotel te slučajeve naziva „katachresis“, odnosno katahreza.

Primer metafore nastale iz takvog slučaja, katahreze, je list papira ili noga stola, pošto za takve reči ne postoji doslovni, ne-metaforički izraz.

Metafore se koriste u pisanom i usmenom izražavanju s ciljem da se nešto opiše ili slikovito predstavi u prenesenom, indirektnom obliku. Pronalazimo ih u svakodnevnom govoru, u književnosti, poslovicama, aforizmima, zagonetkama i pitalicama.

U književnosti, poetskoj i proznoj, metafora je jedna od najčešće upotrebljavanih stilskih figura. Namera autora je da korišćenjem metafora što bolje dočara čitaocu sličnost između neke dve ideje, da pruži jasnoću, približi nova saznanja i stvori bogatstvo osećanja.

Primeri:

„Ceo svet je pozornica, a sve žene i muškarci su puki igrači: imaju svoje ulaze i izlaze; i jedan čovek u svoje vreme igra razne uloge.“

„Kako vam drago“, Vilijam Šekspir (William Shakespeare)

„Oj Stojane, jabuko od zlata…“ – Ropstvo Janković Stojana (narodna pesma)

„Ja, sin mutnog lovca, i vidra i ovca,
zavoleo sam u gradu kolonijalnu Hanu,
kćer tužnog trgovca, jevreja udovca…“ – Hana, Oskar Davičo

U svakodnevnom govoru je mnogo metafora koje se toliko dugo upotrebljavaju kao fraze da čovek nije ni svestan da su to takođe metafore. Neki od primera su: pasje vreme (loše vremenske prilike), glava porodice (starešina doma, onaj ko je glavni u kući).

Metafore se često koriste i kada želimo nešto da naglasimo ili „pojačamo“ neku osobinu. Na primer, „on ima čeličnu volju“ značilo bi u prenesenom smislu da osoba ima jaku, nesalomljivu volju. „Živa vatra“ koristi se da bi se metaforički opisalo temperamentu ili strastvenu osobu.

Okamenjene metafore su one metafore koje su prihvatane kao službene reči u jeziku, „okamenile“ su se. Na primer: glavica (kupusa), jagodica (prsta), (Adamova) jabuka, umoran (glagol umoriti doslovno znači ubiti).

Često se metafore koriste kao zagonetke „Bele koke ispod strehe vire“ (zubi, osmeh), ili poslovice „Kako seješ tako ćeš i da žanješ“ (kako postupaš u životu, tako će ti se i vratiti).

Stajalište nekih od najpoznatijih mislilaca, kao što su Žan Žak Ruso (Jean-Jacques Rousseau) i Johan Gotfrid Herder (Johann Gottfried Herder), je da je sav jezik u osnovi metaforičan i da metafore ne služe samo za ukras u književnosti, već se smatraju temeljnom strukturom jezika i svesti. U tom smislu, uloga književnosti je da osvešćuje metaforu kao stvaralački i razvojni princip jezika.

U današnje vreme desio se veliki odmak od početnog, tradicionalnog shvatanja metafore kao pukog nebitnog ukrasa u jeziku. Možda najzaslužniji za taj pomak danas u shvaćanu metafora su Žorž Lakof i Mark Džonson (George Lakoff i Mark Johnson) koji u svom delu „Metafore“ koje život znače iz 1980. godine, kažu:

„Za većinu ljudi metafora je sredstvo pesničke mašte i kićena jezika – pitanje neobičnog, a ne običnog jezika. Štoviše, obično se smatra da je metafora značajka isključivo jezika, da se tiče reči, a ne misli ili delovanja. Iz tog razloga većina ljudi misli da bez metafore može savršeno normalno živjeti. Mi smo naprotiv otkrili da je metafora raširena u svakodnevnom životu, ne samo u jeziku nego u mišljenju i delovanju. Naš prosečni konceptualni sustav, na temelju kojega i mislimo i delujemo, u svojim temeljima metaforične je naravi.“