Manasija

Manasija obrađena lektira književnika Vaska Pope. Lektira sadrži detaljnu analizu pesme, analizu dela, književne elemente i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Analiza dela

Manasija predstavlja jedno od najvrednijih lirskih ostvarenja Vaska Pope. To je refleksivno-misaona pesma u kojoj pesnik na specifičan način pokušava da dočara čitaocu individualni doživljaj stvarnosti. Pesma je prvi put objavljena u zbirci „Uspavana zemlja“ u okviru ciklusa „Hodočašća“. Inspiraciju i nadahnuće za ovo delo pesnik je pronašao u manastiru Manasija.

Popine pesme su stilski formisane tako da napuštaju tradiciju, ali se kroz njihovu detaljnu analizu zaključuje da se tradiciji ipak stalno i obavezno vraća. Zapravo, tradicija i duhovno bogatstvo Srbije čine osnovnu nit njegovog lirskog stvaralaštva. Njegove pesme su inovativne i revolucionarne, ali ih istovremeno odlikuje stroga pojednostavljenost i sažetost. Oskudacija reči na mističan način prodire u srž problema i veliča kvalitet naspram kvantiteta. Njegovo izražavanje je koncizno, ali reflektuje dubokoumnost, obiluje kreativnošću i mnoštvom simbola. Popa unosi dugo iščekivanu svežinu u dotadašnju posleratnu poeziju, zasnovanu na ideologiji.

Njegova lirika dala je ogroman doprinos našoj savremenoj poeziji i dugo je intrigirala brojne domaće i strane pisce. Samim tim, on predstavlja jednog od najprevođenijih pesnika sa ovih prostora.

O njegovom stilu pisanja najbolje govori citat samog Pope, zabeležen od strane Grozdane Olujić, a koji glasi: „Kako pišem? Najmanji deo vremena potrošim nad hartijom. A o onim drugim strašnim količinama vremena žrtvovanim poeziji, bolje i da ne govorimo. Zaljubljen sam u jezik ulice, jezik naroda, onaj zabeleženi i onaj govorni. U onaj jezik sveden na znake, na zvučne gestove, rekao bih, koji su bili brbljivost.“

U pesmi Manasija Vasko Popa apstraktnim tonom govori o egzistencijalnoj prolaznosti, o traženju identiteta u vremenu i prostoru koji nestaje. Pažljivim čitanjem pesme, otkrivamo nova značenja i simbole kojima obiluje. Kroz celu pesmu odjekuje jaka poruka koju ona nosi i koja nas iznova i iznova ostavlja bez daha, a to je stalno podsećanje na prolaznost života.

Prilikom kreiranja pesme Popa napušta tradicionalnu, šablonsku formu i okreće se nešto slobodnijem stilu pisanja. Radikalizacija i emancipacija utemeljenih lirskih obrazaca ogleda se u napuštanju do tada obavezne interpunkcije. Ovaj iskorak nam mnogo kazuje o samoj ličnosti lirskog subjekta, njegovom univerzalnom i nezavisnom načinu razmišljanja, o samoj želji da menja svet. Ove karakteristike ćemo kasnije uočiti i u liku zografa.

Jedino saznanje o vremenu nastanka manastira nalazimo u spisima filozofa Konstantina, koji tvrdi da je izgradnja počela 1407. godine. U početku manastir nosi naziv Resava, a vremenom je preimenovan u Manasiju i do današnjeg dana je zadržao to ime.

Prvo stradanje manastira i pad pod osmanlijsku vlast datira iz 1439. godine. Ovaj nemili događaj kada je „car Murat primio Smederevo i Resavu“ zabeležen je u manastirskim spisima.

Manasija je podignuta u čast despota Stefana Lazarevića, u blizini Despotovca i opasana je sa svih strana brdskim vencima. Oko samog manastirskog utvrđenja nalazio se rov, koji ga je svojim prstenastim oblikom i velikom širinom štitio od neprijatelja.

Ono što vekovima impresionira i privlači pažnju je velelepna građevina, koja se sastoji od dvanaest kula, međusobno povezanih zidovima, dok se oko njih nalazio još jedan, nešto niži zid za odbranu. Jedna od kula se posebno izdvaja kao najveća, poznatija kao Despotova kula. Visinom od gotovo dvadeset metara i svojom moćnom siluetom koja doseže oblake, ova kula predstavlja sinonim za svog ktitora, slavnog srpskog viteza.

Kao što nam naslov govori, tema pesme je manastir Manasija. Centralno mesto u pesmi zauzimaju manastir i njegov ikonopisac koji je opsednut svojom kreacijom i u potpunosti se poistovećuje sa onim što stvara i svoju emociju prenosi na čitaoca. Fundamentalna misao kojom se vodi pesnik dok piše ovo delo, ali i zograf dok slika svoju fresku odnosi se na imperativ večnog očuvanja nacionalne tradicije, kulturne baštine i spomenika od zaborava.

Književni elementi

Književni rod: lirika

Književna vrsta: misaono-refleksivna, rodoljubiva pesma

Stih: sedam strofa – prva i poslednja su tercine, a središnji deo čine pet distiha, eliptičan, bez rime

Mesto radnje: Manastir Manasija, koji se nalazi u okolini Despotovca (Srbija).

Vreme radnje: Čitajući pesmu vidimo da „konjica noći“ svojim ratnim uzvikom „alah il ilalah“ jasno definiše njen vremenski okvir. To je vreme turske okupacije nad Srbijom, koja se značajno odrazila na srpsku pravoslavnu crkvu. U spisima manastira Manasija pronalazimo podatak da se približno radi o 1439. godini, kada su Turci konačno opkolili i savladali ovo sveto utvrđenje.

Tema: putovanje lirskog subjekta od najjužnije do najsevernije tačke Srbije

Ideja: pesma na vrhunski način glorifikuje umetnost. Impresivno i zadivljujuće podstiče čitaoca da napusti zonu komfora, da se osmeli i počne razmišljati „izvan kutije“, ali da nikada ne odbacuje svoje korene i tradiciju. Samo tako će uspeti da pronađe duhovni mir i dosegne sopstvene ideale. Baš kao i zograf, svako od nas treba da sledi sopstvenu viziju, da se suprotstavi materijalnom i okrene neopipljivom bogatstvu, onom istinskom bogatstvu u kome se ogleda svrha življenja.

Analiza pesme, citati

Pesma je eliptična (sažeta) i bez rime. Ona se sastoji od sedam strofa, od kojih prva i poslednja predstavljaju tercine, dok je središnji deo pesme sačinjen od pet distiha. Tercina je strofa od tri stiha, dok se distih odnosi na strofu od dva stiha. Ovakva forma pesme na neki način može da se protumači kao zaokružena celina koja slikovito prikazuje plan manastira, sačinjenog od kula koje se nadovezuju jedna na drugu, formirajući krug, kao neuništivo i večno utvrđenje.

Krug asocira na jedinstvo i slogu, na beskraj, on nema početak ni kraj, i zbog toga označava sigurnost i večni mir. Krug u ovoj pesmi predstavlja ekvivalent za štit od svakog zla kojem je manastir izložen, posebno od neprijateljske vojske koja se približava.

Fokus pesme je usmeren na čoveka koji stvara. Čoveka koji je neustrašiv jer ima moć da vizuelizuje svoj cilj. Za njega je umetnost neprocenjiva i zato žuri da završi svoju fresku, jer poruka koju ona nosi ne sme ostati neizrečena.

„Plavo i zlatno
Poslednji prsten vidika
Poslednja jabuka sunca“

U oba tristiha se provlači motiv plave i zlatne boje.

Plava boja se u Hrišćanstvu uglavnom vezuje za nebeski svod, asocira na smirenost i uvodi nas kroz vrata Raja u svet sigurnosti i pripadnosti. Ona je put kome težimo, gde realnost konačno doseže imaginarno. Zlatna boja predstavlja metaforu svega što je božansko. Ona označava istinsku ljubav prema Bogu. Među srednjovekovnim ikonopiscima je bila veoma cenjena, a njena važnost ne izostaje ni danas.

Prsten je simbol neraskidive veze i beskrajne odanosti nečemu. Zanesen svojim radom i odan svojim bojama, on prodire daleko izvan granica realnosti.

„Zografe
Dokle tvoj pogled dopire“

Cela pesma je zapravo obraćanje zografu – ikonopiscu, koji slika svoju fresku sa punom koncentracijom, apsolutno isključen iz spoljašnjeg sveta. Konkretno u ovoj pesmi on slika fresku u manastiru Manasija. Možemo se zapitati šta se krije iza vidljivog? Šta se krije iza površine? O čemu razmišlja zograf?

Vidimo da se on ne plaši, samouvereno i neometano završava svoj rad, iako je vojska opkolila manastir.

Pesnik ga pita dokle njegov pogled dopire, pokušavajući da dokuči koja snaga ga pokreće i kako je moguće da ne odustaje od svog dela, u trenutku kada „konjica noći“ polako pristiže. Zograf se u potpunosti posvetio svom radu i ne može da sagleda stvarnost istim očima kao ostali. On svet posmatra kroz rezultate svog rada, kao večiti zaljubljenik u umetnost i njenu moć.

Ikonopisca iz ove pesme možemo okarakterisati kao besmrtnog, jer on živi kroz svoja dela, koja ostaju večna i nakon njegove smrti. Njegov cilj je da sačuva istoriju od zaborava, kako bi budućim naraštajima ilustrovao hrabru stranu njihovih predaka, i poručio im da se ni oni ne plaše.

„Čuješ li konjicu noći
Alah il ilalah

Kičica tvoja ne drhti
Boje tvoje ne plaše se“

Pesnik zabrinuto upozorava zografa da se opasnost približava, ali njegova ruka ostaje precizna i nepokolebljiva.
„Alah il ilalah“ odjekuje u noći i slikovito prikazuje surovost napadača. Ovaj izraz nam otkriva da se radi o turskoj vojsci, koja se bori za Alaha. Turci su u svom ratnom pohodu uništavali i pljačkali crkvena imanja i manastire, i sve što je hrišćansko.

Kako su u Srbiji manastiri u to doba bili glavno središte opismenjavanja ljudi i mesto gde su se prepisivali i prevodili crkveni spisi, logičan korak je bio svim silama zaštiti ove svetinje od neprijatelja, što je postignuto građenjem velikih zidina i kula oko manastira.

„Bliži se konjica noći
Alah il ilalah

Zografe
Šta li vidiš na dnu noći?“

Iako se od samog početka naslućuje njegova propast, zograf nije zabrinut za svoju egzistenciju. Njegove boje ga vode kroz tamu, odbijaju svako zlo i ulivaju nadu. Njega motiviše ideja o večnom životu posle smrti i veruje da će svojom istrajnošću dosegnuti zlatnu svetlost i približiti se bogu. Na njegovom putu nema senke, on kristalno jasno vidi, ne sputava ga čak ni nezaustavljiva, mračna i strašna konjica.

Bitno je obratiti pažnju na kontrast „sunca“ sa početka pesme i „konjice noći“, kao konfliktu između nečeg svetlog i svetog sa jedne strane, i surove mračne realnosti sa druge strane, realnosti koja sputava i zaklanja taj sjaj.

„Zlatno i plavo
Poslednja zvezda u duši
Poslednji beskraj u oku“

Zvezda je simbol nečeg nedostižnog, dakle ona je simbol želja i snova. Svako od nas ima neku zvezdu vodilju, neki cilj koji nas vodi ka vrhu. Ali zografova zvezda više nije gore, ona je sada u duši, što znači da je svoj cilj dostigao, iako ostalima deluje da je završio tragično. Zograf na svojstven način uspeva da se suprotstavi mračnim silama i dosegne beskraj.

Pesma je sažeta, ali je na fascinantan način veoma dinamična i u čitaocu budi neku vrstu nemira, iščekivanja i straha od nepoznatog. Podstiče na pronalaženje pravog smisla življenja i preispitivanje u šta zapravo verujemo.

Beleške o piscu

Vasko Popa je rođen 29. juna 1922. godine u Grebencu (Banat), u nekadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji. Po etničkom poreklu je bio Rumun i njegovo pravo ime glasi – Vasile Vasko Popa.

Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vršcu, a potom nastavlja fakultetsko obrazovanje u Beogradu, Bukureštu i Beču. Diplomu je stekao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Oko 25 godina je radio u izdavačkoj kući NOLIT u Beogradu.

Bio je jedan od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika. Priredio je mnoge zbornike od kojih su najpoznatiji „Od zlata jabuka“, „Urnebesnik“, „Ponoćno sunce“ i drugi.

U Vršcu je 1972. godine osnovao „Književnu opštinu Vršac“ KOV i pokrenuo neobičnu biblioteku nazvanu „Slobodno lišće“. Iste godine postao je član Akademije nauka i umetnosti. Takođe, jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka u Novom Sadu.

Vasko Popa je bio oženjen Jovankom Singer Popa, profesorkom Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, rodom iz Vršca.

Prvu zbirku pesama je objavio 1953. godine pod nazivom „Kora“. Hronološki poređane je slede „Nepočin – polje“ (1956), „Sporedno nebo“ (1968), „Uspravna zemlja“ (1972), „Vučja so“ (1975), „Kuća nasred druma“ (1975), „Živo meso“(1975) i „Rez“ (1981). Sve ove knjige poezije su međusobno povezane, nadovezuju se jedna na drugu i mogu se tumačiti kao neraskidiva celina.

Vasko Popa je umro u Beogradu 5. januara 1991. godine, gde je i sahranjen, u Aleji zaslužnih građana. Svake godine na dan njegovog rođenja (29. juna) se u Vršcu dodeljuje nagrada „Vasko Popa“ za najbolju knjigu pesama napisanu na srpskom jeziku.