Male bajke

Knjiga „Male bajke“ sastoji se od 20 kraćih bajki za decu, ali mogu ih čitati i odrasli. Nekoliko bajki namenjeno je isključivo deci, to su: „Bajka o skitnici i mravima“, „Bajka o kovaču i lancu“, „Bajka o hrastu“, „Bajka o belom konju“, „Bajka o galebu“, „Bajka o livadi i skakavcima“ i „Bajka o vetriću“.

Bajke namenjene odraslima i deci u kojima se posredstvom prirode predstavljaju životna shvatanja su: „Bajka o cvetovima i dugi“, „Bajka o stabaocu“, „Bajka o čoveku koji je obišao Zemljinu kuglu“, „Bajka o Tadiji“ i „Bajka o Orašku“. Glavni akteri nekih bajki su životinje (npr. u „Bajci o belom konju“).

Pesnik Slobodan Rakitić u Pogovoru knjige naveo je bitan opis ove zbirke: „Priče u knjizi Male bajke samo uslovno možemo nazvati bajkama. Jer, one nisu bajke ni svojom strukturom, a ni svojim sižejnim opredeljenjima. Mada imaju elemenata i tajnovitosti, koja se ogleda u izrazitoj pesnikovoj maštovitosti, one u sebi ne nose ništa nerealno i trancendentalno. Naprotiv, one upućuju na realnost sveta i nisu samo maštarije o nekom mogućem životu, već su izraz i senka sveta koji jeste i koji nas okružuje.“

Vrsta dela: bajke

Vreme radnje: neodređeno

Mesto radnje: neodređeno

Kratak sadržaj prepričano

Bajka o zrnu peska

Ova bajka metaforična je priča o potrebi za slobodom i promenom. Kako bi na jednostavan način približio ovako složenu temu, pisac je iskoristio temu putovanja jednog zrna peska. Pustinjsko zrnce vekove je proveo u pustinjskoj tišini. Zrncu peska pisac je pridodao jednu ljudsku osobinu – počelo je da misli svojom glavicom. Tako se u njemu javila želja za promenom života. Pomoć mu je pružio vetar koji je svojom jačinom odnio zrnce do jedne prelepe zelene oaze. Blagodati tog prostora godile su zrnu peska, ali nakon dužeg perioda, zrnce je opet poželelo neku promenu. Vetar ga je ponovo „premestio“ na drugo mesto, pa je tako zrnce dospelo u more. Na morskom dnu je bilo dok bageri nisu odneli pesak na gradilište. Zrno je stiglo i na lopatu. Prevarilo se i pomislilo da je to dobra stvar. Ali, zrno je ugrađeno u asfalt. U prvi mah nije shvatilo da to mesto boravka nije samo privremeno. Tu će ostati zauvek zarobljen, dok iznad sebe bude osećalo vetar kako duva.

U Pogovoru knjige Slobodan Rakitić je napisao: „Zrno koje biva zarobljeno u asfalt jeste projekcija čoveka u veštački ambijent, koji ne odgovara njegovoj preosetljivoj i odveć ranjivoj prirodi. Zrnu kao simbolu čoveka nije pružena mogućnost akcije, ono može samo da sanja o predelima koji odražavaju prirodnost.“

Bajka o galebu

U ovoj priči kao likove imamo grofa, njegovog slugu i galeba. Bogati grof čitao je knjige, ali površno, takoreći samo je gledao slike dok je tekst preskakao. Najviše je voleo kada bi na slici video ptice. Poželeo je da ima sve ptice koje mu se svide i to zatražio od svoga sluge. Onda je poželeo da ima galeba. Slugi nije bilo lako da uhvati ovu pticu, ali uspeo je. Sve ptice bile su u kavezima. Sluga nije mogao mirno da spava, budile su ga, a posebno galeb koji je reagovao na zvukove koji su ga podsećali na njegovo more i slobodu. Sluga se iznervirao i oslobodio sve ptice, a potom se vratio u svoje selo.

Grof je nakon toga opet utehu potražio u knjigama. Ovoga puta čitao je tekst, a slike je preskakao. Poenta ove priče je da čovek uvek traga za sobom i ostvarenjem svoje prirode. Galeb čezne za morem, sluga se vratio u selo, a grof se pažljivije upoznao s bogatom bibliotekom koju ima. Grof treba da nauči da svoju moć ne treba da koristi tako kako bi ograničio druge oko sebe.

Bajka o dečaku i Mesecu

Glavni junak ove bajke je radoznali dečak koga je zainteresovala vest iz njegova sela. Ta vest posetila je svih devet seoskih kuća, ali zaintrigirala je samo dečaka iz sedme kuće. Vest je glasila da su se neki ljudi uspeli popeti na Mesec. Od kada je to čuo, dečak je stalno gledao u Mesec. Primetio je mrlje na Mesecu i izmaštao u svojoj glavici da su to tragovi nečijih koraka. Zatim je video Mesec kako visi na granama drveća i pošao za njim, pa se popeo na neko drvo, ali Mesec se izmakao. Na kraju bajke Mesec se penje uz planinu, a dečak bezuspešno ide za njim.

Bajka o skitnici i mravima

S jedne strane ove priče imamo lenjog skitnicu, a s druge strane vredan mravinjak koji skuplja hranu. Skitnica je i veoma zaboravan, pa se dešava da nekoliko puta posegne za sadržajem u torbi i da uvek zaboravi da nema ničeg u njoj. Tri mrava se u isto to vreme bore s jednom bubom. Toliko im je teška da je s velikom mukom prenose. Bubu su uspeli da podele na 3 dela, tako im je bilo lakše da rasporede teret.

Jednom mravu je grančica pala na njegovo sitno telo. Uspeo je da se izvuče. Zatim su s tom bubom prešli preko skitnice i otišli u svoj mravinjak. Skitnica se probudio i pomislio kako se baš ništa ne dešava. U svetu mrava život ne stoji u mestu, odvija se i dešava. Rad mravima pruža dinamiku. Skitnica živi pasivno. Ova bajka je deci jedna od omiljenih, a ima i dobre didaktične momente za analizu na času.

Bajka o Tadiji

Tadija je usamljeni starac koji se oseća kao da su ga svi zaboravili. Od škripe vrata halucinira da su mu u sobu ušli Alimprija (ratni drug) i Lukijan (čovek s kojim je davno pecao ribu). Prvo je sa Alimpijem pričao i ratnim sećanjima. Skuvao im je čaj.

Pošto je vetar često duvao, vrata su škripala i tako je Tadiji bilo drago što neko misli na njega. S Lukijanom se Tadija popeo na saonice i otišao u vožnju iz koje se nije vratio. Nastala je legenda o starcu koji na obali reke peca ribu, tiho i usamljeno. Kada popuši cigaretu, ode na drugu reku. Svi koji šetaju kraj reke poznaju nekog takvog starca.

Bajka o ribici i ptici

Ribica iz bajke živela je u veštačkom prostoru – u staklenoj posudi na televizoru u jednom stanu u gradu. Prijaju joj zvukovi talasa i mora kad stignu iz televizora. Preko puta ribice živi ptica u kavezu. Kada se desi da sunčevi zraci obasjavaju slike na zidovima sobe, ptica je najsrećnija kada ugleda sliku jednog šumskog predela. Tada bi volela da može da izleti iz kaveza. I ptica i riba su žućkaste, boja perja i peraja im je slična kao i tužan nažin života. Osuđene su na kavez, daleko od onoga za čim im biće žudi.

Bajka o vetriću

„Bajka o vetriću“ je priča koja odiše razdraganom atmosferom. Daje vesele nagoveštaje. Opisuje prirodu pred pojavu vetra. Tada granje i lišće šušte. Iznenada se jedan mali deo vetra „odvojio“. Taj odvojeni vetrić pravio je razne nestašluke po gradu. Nekome je razbio prozor, nekom je uleteo trn u oko zbog njega, u muzeju je srušio staru vazu. Put mu se završio kada je starac otvorio prozor, a vetrić uleteo u sobu. Ostao je zarobljen, dok se veliki vetar od kog se odvojio poigravao morskim talasima uživajući u slobodi. Poruka bi bila da smo jači u paru nego odvojeni i sami. Poruka može biti i to da nestašluci umeju da razvesele.

Bajka o livadi i skakavcima

Skakavac je zalutao i tako stigao do cvetne livade. Crvena bulka ga je damski pozdravila, uputila mu je osmeh. Žuti ljutić se probijao među travkama ne bi li video skakavca. Cveće se nameštalo tako da bude što lepše skakavcu. Samo šiblje nije reagovalo na „gosta“. Skakavac je otišao i brzo se vratio s velikom grupom drugih skakavaca. Livada je opustošena. Poruka je da čovek treba biti obazriv, da se ne treba svakom klanjati i da prvi utisak ume da prevari.

Bajka o bundevi

Glavati čovek neko je vreme radio kao stolar. Taj posao mu nije najbolje išao, pa je postao limar. Nedugo zatim, napravio je vodenicu i bio stalno brašnjav. Ni s čim nije imao sreće i na kraju je rešio da poseje njivu. Odlučio se za bundevu. Vredno i temeljno je pripremio njivu i posejao. Slučajno mu je ostala jedna šaka semena i zabacio je iza kuće kako bi očistio ruke. Kada je došlo vreme da bundeve sazru, njiva se nije najbolje pokazala. Međutim, iza kuće sačekala ga je velika bundeva. Toliko je bila velika i lepa da je mogao da je pokaže najboljim ratarima i da ih zadivi svojim plodom. Poruka priče je da nikada ne znamo gde nas sreća čeka. Ne treba da odbacujemo olako ono što imamo i uvek treba da tragamo za rešenjima. Ovaj glavati čovek posle svojih neuspešnih poslova nije odustajao.

Bajka o alasu

Stari alas sede kose i žutih brkova pecao je na Dunavu. Postojala je neraskidiva veza između te reke i alasa. Cilj mu je bio da upeca soma i smislio je način kako. Imao je „bućkalo“ kojim bi probudio soma i konopac na čijem je kraju bila udica, a koji je držao uz sebe. Som je uhvatio udicu, alas je spavao umotan u taj kanap s udicom. Prevrnuo se u reku. Ljudi su verovali da se utopio. Nastala je legenda da rekom plove som i alas, svako ne puštajući svoj kraj kanapa. Nastalo je još jedno verovanje: da je alas u podvodnoj pećini i da sada ne peca ribe, nego ih hrani i uči kako da izbegnu udicu. Ta priča odgovara i dobrim i lošim pecarošima. Jedni veruju da ribe nema zbog toga što ribe slušaju savete starog alasa, a drugi veruju da su te priče lažne jer su oni dobri alasi. Jedna od poruka bi bila da svako istu priču (realnost) doživljava na način koji sam izabere. Takođe, teško je ponekad shvatiti ko je koga „upecao“.

Bajka o pužu golaću i pužu s kućicom

Ovo je zanimljiva priča o dva puža koji govore istim jezikom ali izgledaju različito. Jedan je slepljen telom za ljušturu kućice, a drugi nema kućicu. Nije im jasno kako se razumeju, a nisu isti. Na primer, glista koja je prošla između njih prozborila je jezikom koji nisu razumeli. Doživela ih je kao nesrećnike jer se tako žalosno gledaju. Osim gliste, prošao je jedan zamišljen čovek koji nije mogao pretpostaviti o čemu pričaju dva puža. Univerzalna poruka bi mogla biti da su svi ljudi isti bez obzira na svoje razlike (telesne, rasne, nacionalne itd.).

Bajka o Orašku

Ova priča bi se najmanje mogla nazvati bajkom jer svojom sadržinom podseća na običnu ljudsku realnost. Siromašni seljak dobio je sina. U čast njegovu posadio je orah ispred kuće, a sinu dao ime Oraško. Rasli su orah i Oraško. Završio je Oraško školu, bio u vojsci. Otac mu je od orahovih grana napravio trougao, lenjir, kasnije i vojnički sanduk za stvari. Posle služenja vojnog roka, umrla je Oraškova majka. Napravio je Oraško lepu kuću i oženio se. Dobio je sina i ćerku. U čast sina posadio je jorgovan, a u čast ćerke višnju. Sina je nazvao Jorgovan, a ćerku Višnja. Prošlo je mnogo vremena. Imao je unučad. Osetio je da se njegovom životu bliži kraj. Smireno je odsekao zdrave grane i napravio sanduk za sebe. U ovoj priči prikazan je ceo ljudski put kratko, jednostavno i jasno. Sve ima svoj početak i kraj, ništa nije večno.

Bajka o kovaču i lancu

U blizini reke kovač je imao svoju kovačnicu. Uvek je imao dovoljno posla jer je bilo puno naroda. Svašta je kovač umeo da kuje, ali nikada nije napravio lanac. Izbijanje rata dovelo je do nenadanih promena. Naređeno mu je da iskuje lanac. Zatim su ga okovali tim lancem i bacili u tamnicu u kojoj je proveo dugo vremena. To je bio prvi put da nešto što je napravio, nije služilo nikom, a još je i štetilo njemu.

Nakon rata i izlaska iz zatvora, ljudi kovača nisu prepoznavali. Prvobitno je kovač bacio lanac u vodu, a onda je video da je lanac pocrneo i krenuo je da razmišlja kako bi mogao da ga upotrebi tj. iskoristi. Podelio ga je na dva dela. Jedan deo je iskoristio za kotao u kom je kuvao ribu. Drugim delom je privezao čamac za obalu. Ponovo je otvorio kovačnicu i posao je išao svojim tokom. Voleo je da zamišljen gleda svetlucanje lanca iznad vatre, dok se riba krčka. Poruka bi bila da iz svake nesrećne okolnosti možemo izvući ličnu korist ukoliko se potrudimo.

Bajka o cvetovima i dugi

Livada je smirena, a nebo nad njom je uspavano. Izgledaju priljubljeno, a jedina razlika je u boji. Livada je zelena, a nebo plavo. Leptiri su zalepršali livadom i učinili da procveta i da se zašereni. Nebo je pozavidelo toj promeni i naljutilo se. Najgore što je moglo da uradi je da pošalje kišu, ali kiša je prijala livadi. Zbog toga je livada bila zahvalna nebu i uputila mu je „šaren pogled“. Pošto je pogled bio šaren, nebo je odreagovalo šareno – izašla je duga. Ponovo su izgledali slično. I livada i nebo bili su šareni.

Bajka o stabaocu

Na jednoj mirnoj ledini nalazilo se usamljeno stabaoce. Raslo je u miru i tišini. Posećivala ga je samo poneka ptica. Vetar je pirkao, a lišće je šuštalo. Pojavili su se geometri i uradili svoj posao, a nakon toga počele su da niču kuće, ulice… Okolo stabaoca postavljena je gvozdena ogradica, kao što je to običaj u gradovima. Pokraj njeha napravljen je trotoar. Stabaoce više nije bilo usamljeno. Tu su bili ljudi, deca i drugo drveće. Jednog dana stabaoce su posekli i odneli u fabriku. Od njegovih delova napravljeni su orman i daske za pod. Tako ponekad usred noći zaškripe vrata ormana i daska u patosu. Zaškripe jer se sete mirne livade, ptice, vetra.

Bajka o vrtači

Neko vreme „živeli su u slozi“ jedan okrugao kamen i kvadrat zemlje. Ponekad bi sletela ptica na žbun, a gušter bi se sunčao na kamenu. Brzo bi se uplašili jedno od drugog i otišli. Kamen i zemlja živeli su usamljeno. Pojavio se starac i počeo da se kući. Napravio je ogradu, posadio baštu, posle je za krompir dobio kozu, imao je petla. Zamišljen i umoran od posla sedeo bi na kamenu. Kamenu bi prilazila i pomužena koza. Ptica i gušter su takođe dolazili, ali se više nisu plašili jedan od drugog. Živih bića bilo je sve više oko vrtače. Konačno se život odvija u svoj svojoj snazi.

Bajka o čoveku koji je obišao Zemljinu kuglu

U potrazi za boljim životom i poslom siromašni seljak sišao je sa svoje planine u ravnicu. Okretao bi se ponekad i pogledao nazad, ali vrh planine ga je podsećao na težak život i samo bi išao brže. Snalazio se i svašta u životu radio. Prošla je decenija, izmenjao je mnogo poslova, ne prestaje da putuje i radi. Stgao je do pustinje, prešao mora, video mnogo novih predela i nepoznatih običaja. Kada god se okrene, on vidi vrh svoje planine. Ostario je. Peo se uz neku planinu i pio vodu sa svakog izvora. Više se nije okretao. Ispred sebe je video svoju planinu i poznati krš na vrhu.

Bajka o ponornici

Priča prati tok jedne reke. Na planini se pojavio izvor iz kog je potekla. Do tad je bila u mraku pod zemljom. Pevala je o nebu i oblacima. Noć bi je podsećala na mrak pod zemljom, ali mesečina je pružala utehu. Ljudi su joj dali ime. Došla je do šupljine u krasu. Gubila je vodu u pukotini. Ponovo je završila pod zemljom, tužna. Ali, pevala je jer se sećala neba i sunca, svega lepog što je videla dok je tekla. Prelazila je prepreke i ponovo tekla dok ponovo nije izbila iz zemlje. Ljudi su joj ponovo dali ime. Nisu shvatili da je to ista rekla. Ista voda teče, ali dva imena nosi.

Bajka o belom konju

Brkati Ciganin imao je konja koji je bio u prilično lošem stanju – mršav, iznemogao, delovao je bolešljivo. Jedne noći otvorila su se vrata na štali i pojavio se odblesak mesečine poput staze. Konj je pratio tu svetlost i izašao iz štale. Prvi put da je bio slobodan. Nije osećao udarce biča i mogao je sam da bira putanju. Prošao je kroz malu naseobinu, ali loše je prošao. Zbog svog izgleda, ljudi su ga gađali, terali, vikali na njega.

Otišao je u šumu. Pio je vodu s izvora, ogledao se u reci i video da izgleda mnogo bolje. Snaga i lepota su se vraćale. Nastavio je da otkriva lekovite trave i bio u sve boljem i lepšem stanju. Videli su ga neki ljudi i pročula se priča o ovom lepom konju. Svi su mu se divili i želeli da ga vide. Brkati Ciganin ga je tražio uz pomoć porodice i komšija. Niko nije mogao da ga uhvati i ponovo zarobi. Od tada Cigani lutaju, a zaboravili su i šta više traže.

Bajka o hrastu

Ovo je lirska priča o sudbini jednog starog hrasta koji se nalazio u podnožju tzv. Šiljate planine, koja pripada vencu Zamagljenih vrhova. Hrast je bio nesrećan i obraćao se svojim prijateljima, tj. drugom drveću. Priznao je da je uživao u tom prostoru među njima, ali da pati, jer zbog visoke planine koja ih okružuje, nije mogao da vidi ništa dalje. Nije video druga stabla, nije upoznao život. Jedna grančica je pustila suzu od tolike tuge. Suza se pretvorila u list, a list je odleteo. Tako je odlepršala prva ptica preko Šiljate planine. Na drugom stablu zapevala je o suzi starog hrasta. Od tada, ptice lete sa stabla na stablo i „pevaju o životu razdvojene braće koja ne mogu da dođu jedan drugome u pohode.“

Beleške o autoru

Stevan Raičković smatra se jednim od najznačajnijih srpskih savremenih književnika. Bio je pesnik, prozaik, pisac za decu i prevodilac. Raičković je rođen 1928. godine u Neresnici kod Kučeva. U školu je krenuo u rodnom mestu, a kasnije je pohađao gimanziju u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici. Maturirao je 1947. godine, a nakon toga otišao u Beograd, gde je upisao studij na Filološkom fakultetu.

Otkako je počeo da objavljuje pesme za vreme studija, Raičković je postao saradnik u raznim listovima. Radio je i kao saradnik Literarne redakcije Radija Beograd. 1959. godine postao je urednik u izdavačkoj kući „Prosveta“. Taj posao radio je do 1980. godine.

Već sa 17 godina Raičković je počeo da objavljuje pesme, iako je njegova stvarna suradnja s raznim listovima i časopisima počela 1949. godine. Prva objavljena zbirka bila mu je „Detinjstvo“, izdata 1950. godine.

Ukupno za života Raičković je objavio 20 zbirki pesama, od kojih su mu najpoznatije: „Pesma tišine“, „Balada o predvečerju“, „Kasno leto“, „Tisa“, „Kamena uspavanka“, „Stihovi“, „Prolazi rekom lađa“, „Varke“, „Zapisi“ i druge.

Prevodio je i ruske pesnike, a osim pesama, napisao je sedam knjiga za decu i nekoliko knjiga eseja. Knjige za decu su mu: „Veliko dvorište“, „Družina pod suncem“, „Gurije“, „Krajcara i druge pesme“, „Vetrenjača“, „Male bajke“, „Slike i prilike“.

1972. godine Raičković je postao dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti, a 1981. godine primili su ga za redovnog člana. Dobitnik je i brojnih književnih nagrada kao i društvenih priznanja, što ga je svrstalo u jednog od ponajboljih srpskih pisaca. Među tim nagradama su i Zmajeva nagrada, Njegoševa nagrada, Nagrada Neven, Goranov vijenac, Nagrada Desanka Maksimović, Nagrada Dušan Vasiljev i mnoge druge.

Stevan Raičković umro je 2007. godine u Beogradu.

Autor: J.I.