Lorelaj

Hajnrih Hajne bio je nemački pesnik koji se smatra jednim od najvećih pesnika nemačkog romantizma posle Johana Volfganga Getea, iako je delovao u razdoblju kada je romantizam u književnosti već prelazio u realizam. Svoju pesničku slavu stekao je zato što je pesme pisao na njemačkom jeziku i čini je to bolje od većine tadašnjih pesnika. Uz to, pesme su mu sadržavale veoma jasnu i britku ironiju, zbog čega su bile zabavne za čitanje, iako su i one, kao i gotovo sve pesme romantičara, izražavale „svetsku bol“.

Hajne je inspiraciju za svoju poeziju vukao iz nemačke narodne lirike, pa je i ona imala karakterističan ton pučkoga pevanja. Melodičnost je jedna od glavnih karakteristika Hajneove poezije, stoga su mnoge njegove pesme i uglazbljene.

Tematski, Hajne se najviše bavio motivima iz prirode, ali govorio je i o savremenom društvu, svojoj okolini, ljudima i politici. Jedan od glavnih motiva njegovih pesama je i nostalgija i to ona prema svojim dvema najvećim ljubavima, rođakama Amali i Terezi. Te ljubavi su, na žalost, bile nesrećne. Upravo zbog raznolikosti tema, Hajnova poezija bila je izuzetno umetnički i književno značajna.

U pesmama se Hajne igrao sa svojim poetskim stilom, a posebno su zanimljive njegove pesme u kojima se izražava s objektivnog stajališta. Objektivno stajalište izražavao je čak i kada bi govorio o svojim ličnim osećanjima. Time je Hajne posve ignorisao bilo kakav sentimentalizam. Izražavanje osećanja bio je romantičarski način pisanja pesama, što je Hajne i radio, ali stil kojim je to radio bio je posve realistički – zato i kažemo da su njegove pesme na međi između dva književna razdoblja. Upravo uplitanje realističkih stavova u romantičarske motive i teme, Hajneovim pesmama daju ironičan ton.

Prve pesme Hajnrih Hajne počeo je da piše s 20 godina. Bile su to ljubavne pesme koje je objavljivao u nemačkim časopisima. Ove pesme kasnije će se smatrati i njegovim najboljima. Nakon studija, počeo je ozbiljnije da se bavi poezijom, te da je češće objavljuje. Tada je počeo da piše balade, prožete ironijom, što će biti jedna od glavnih karakteristika Hajneove poezije uopšte.

1826. godine Hajne je izdao delo „Slike s putovanja“, napisano kao izmišljeni dnevnik u kojem je govorio o sopstvenoj moralnoj filozofiji te nekim fantastičnim temama. Iste godine Hajne je otputovao u Englesku i tamo počeo da piše pesme koje će da objedini u zbirci „Knjiga pesama“. Ta zbirka izašla je 1827. godine.

Nakon što se preselio u Francusku, Hajne je 1843. i 1844. godine objavio dve satirične pesme „Ata trol“ i „Nemačka zimska bajka“. Uskoro se Hajne i razbolio. Mišići su mu počeli da atrofiraju, pa je svu bol koju je osećao preneo u svoju poeziju, te je 1851. godine objavio u zbirci „Romansero“.

Lorelaj – analiza pesme

„Lorelaj“ je jedna od najpoznatijih pesama Hajnrika Hajnea. Poput mnogih njegovih pesama, i ova je uglazbljena, te je tako njezina popularnost među nemačkim narodom još više narasla. Za ovo je zadužna melodičnost ove pesme, čiji je glavni motiv uzet iz narodne predaje.

Folklorni glavni motivi tipični su za Hajneovu poeziju. Pesnik je ovde iskoristio motiv čarobnice Lorelaj kako bi iznio ideju svoje pesme. Lorelaj je prema starim germanskim pričama bila lepa čarobnica koja bi, poput sirena iz Odiseje i mnogih drugih priča, svojom pesmom odvlačila pažnju mornara, te im tako razbijala brodove od stene. Ovom legendom ribari su opravdavali česte brodske nesreće koje su se događale na desnoj obali reke Rajne. Zato stene na tom mestu na Rajni nose ime Lorelaj.

Upravo ovakav razvoj situacije – pomorska nesreća zbog lepe devojke koja je otela pažnju mornara – vidimo i u ovoj pesmi. Pesma u svojo ideji naglašava koliko se čovek zanaša lepotom, tragajući celoga života za njom, čak i kad mu je život zbog toga ugrožen. Čoveku je lepota potrebna, a zbog nje načešće i strada.

Glavnim motivima pesme: čarobnicom Lorelaj i mornarem, pesnik iznosi ideju koja se može tumačiti i kao borba dobroga i lošega, tj. svetlosti i mraka.

U celoj pesmi primećujemo narativne karakteristike. Pesnikova objektivnost vidi se upravo u njima, a pesniku služi kako bi prenio radnju. Ipak, radnja je samo osnova na kojoj pesnik gradi svoju ideju, glavnu misao. Liričnost pesme podiže se na naraciji pesme, pa su lirski elementi pesme ipak dominantni nad onim epskim. Lirskim elementima pesnik govori o lepoti i njenoj opasnosti. Upravo je lepota uzrok tragičnog kraja pesme.

Pesma počinje stihovima koje lako možemo pripisati romantičarskom „osećanju“ svetske boli. Središnji motiv ove strofe je „starinska priča“, ali dominiše i motiv „tuge“, što je karakteristično za romantizam. Pesniku je na um pala stara, tužna priča i on se pita šta bi to moglo da znači:

„Ja ne zna šta treba da znači
Ta tako tugujem,
O nekoj starinskoj priči
Jednako umujem“

Ova strofa uvodna je strofa pesme, jer tek u drugoj pesnik kreće s narativnim delom – pričanjem priče oko koje će isplesti svoja lirska osećanja i pravu ideju pesme. Druga strofa počinje opisom mesta gdje će lirska radnja da započne. Spominje se reka Rajna koja mirno teče. Atmosferu pesnik gradi sledećim stihom „Hladno je, hvata se mrak“. Ovime nam daje do znanja i koje je vreme radnje. Ono je očito sumrak – magično vreme u danu kada se izmenjuje dan i noć, svetlost i tama. Ovo slikom pesnik nagovešta ideju pesme – prikaz borbe dobra i zla: u sumrak se bore svetlost i tama, a u toj borbi, baš kao i u celoj pesmi – tama pobeđuje. Tu pobedu nagovešta i motiv „Poslednji sunčev zrak“.

Treća strofa započinje motivom brega, najavljenog još u drugoj strofi, a onda i glavni motiv pesme – devojka:

„A na tom bregu se vidi
lepote devojke stas;“

Čitaoc pretpostavlja da je ta devojka čarobnica Lorelaj, a znajući legendu o toj vili, naslućuje tragičan kraj ove pesme. Pesnik opisuje devojku koristeći se motivom zlata. Zlato je, poput vile, zavodljivo, ali ne donosi ništa dobro. Ipak, ljude se za njim zanose, pa čak i ako time riskiraju svoje živote:

„Ona sva u zlatu blista,
I zlatnu češlja vlas.“

Motiv zlata pesnik prenosi i u sledeću strofu: „Sa zlatnim češlja je češljem“. A onda počinje da priča o devojčinom glasu i magičnoj pesmi koju počinje da peva:

„A glas od pesme zvuči
Silno i čudesno“.

A onda, kao kontrast motivu devojke, pesnik uvodi motiv lađara. U ovom motivu nema ničega čudesnog, ničeg nadzemaljskog. Lađar je sasvim običan čovek, predstavnik svih ljudi koji mogu da dođu u napast pred nečim onostranim, kao što je to čudesna devojka. Lađar se nalazi u malom čunu. Ovaj motiv vrlo jednostavno govori o skromnosti čoveka i njegova života. Upravo zato ga i jest tako lako zavesti.

Lađar ne gleda u more i ne gleda kamo njegov brod ide. On gleda gore, prema devojci. I to će da ga odvede u pogibelj.

„Na stene ne gleda dole,
Već gore gleda on“.

Poslednja strofa potvrđuje nam tu tragičnu slutnju. Pesnik je sudbinu lađara izrekao u dva sasvim obična, jednostavna stiha:

„I lađaru i čamcu
Ja mislim da je kraj“

U ovim stihovima pesnik se prvi put javlja i kao lirski subjekat. On pogibelj lađara iznosi kao sopstvenu slutnju. Pesnik se tako po prvi put lično angažovao iskazujući sopstvena osećanja. Pesma završava logičnim zaključkom u kojem osećamo dašak ironije.

„A sve to sa svojom pesmom
Učini Lorelaj“

Motiv „Lorelaj“ poslednji je u pesmi. Ovo je i poslednja reč pesme kojom pesnik kao da je zaključio priču u kojoj je do sada govorio o toj vili, ali ju je tek na kraju spomenuo poimence.

Ova pesma sastoji se od šest katrena u kojima su stihovi nejednakih duljina. Ipak, u pesmi ima rime, koja se po svojoj strukturi izmenjuje kroz pesmu.

Beleške o autoru

Hajnrih Hajne nemački je pesnik, veoma značajan u razdoblju nemačkog romantizma, a pogotovo na prelazu iz književnog romantizma u realizma.

Hajne je rođen 1797. godine u Diseldorfu, u Nemačkoj. Otac mu je bio jevrej, bakar i trgovac, tako da je porodica Hajnriha Hajna bila bogata. Hajne se školovao u rodnom gradu, gdje je polazio francusku gimnaziju, budući da je u tom kraju vladao snažan uticaj Francuza. Nakon gimnazije, Hajne se preselio u Bon i tamo krenuo na studij prava, književnosti i filozofije. Tada je počeo da piše svoje prve pesme. One su bile pretežito ljubavne tematike, te su postale značajne za romantičarsku književnost.

1821. godine Hajne se preselio u Berlin, pa je na tamošnjem sveučilištu nastavio da studira. Počeo je da piše balade i sve se više odmicao od klasične romantičarske forme u svojim pesmama, te se u njima počeo da oseća uticaj realizma.

1825. godine Hajne je diplomirao. Tada je promenio i veru. Postao je protestant i svoje ime Hari, promenio u Hajnrih. Nakon što je sledeće godine tiskao svoje prvo delo „Slike s putovanja“, postao je poznat u književnim krugovima.

Iste godine, 1826., Hajne je otputovao u Englesku i tamo počeo da piše pesme koje će kasnije tiskati u zbirci „Knjiga pesama“. U tom vremenu Hajne se zainteresovao i za politička pitanja svoje zemlje, ali i Evrope.

1828. godne otputovao je u Italiju te tamo napisao pesme koje će izdati u zbirci „Firentinske noći“. Hajne se tada preselio u Francusku. Bio je jedan od mnogih intelektualca koji su potražili svoju slobodu u drugoj zemlji. Hajne je počeo da piše studije, pogotovo o istoriji religije i filozofije u Nemačkoj. Dok je bio u Francuskoj, Hajne je objavljivao svoje pesme, ali i ostala dela, u mnogim francuskim časopisima.

Hajne je pisao i satiru, a od takvih dela najviše su se istakle pesme „Ata Trol“ i „Nemačka, zimska bajka“, objavljena 1844. godine. Ova knjiga smatra se najvažnijom knjigom nemačke književnosti.

1851. godine Hajne je objavio zbirku poerzije „Romansero“. U njoj je pisao o patnji koja ga je mučila nakon što je obolio od atrofije mišića. Hajne je preležao čak osam godina u krevetu zbog ove teške bolesti.

1854. godine objavio je svoje poslednje djelo, kako političko, tako i književno. Bilo je to zbirka rasprava „Razni spisi“ u kojoj je Hajne govorio o raznim problematikama oko jevrejizma, hrišćanstva, komunizma i liberalizma.

Hajne je umro 1856. godine u Parizu, gotovo posve paraliziran nakon atrofije mišića.

Autor: V.B.