Livada, u jesen

„Livada, u jesen“ priča je iz zbirke „Rani jadi“ jednog od najznačajnijih srpskih pisca, Danila Kiša. Ovu zbirku žanrovski određujemo kao autobiografsku zbirku kratkih priča za decu i mlade. U delu mogu da se uoče sličnosti između radnje dela i piščeva života. Autor prepričavanju nije pristupio kronološki niti određenim linearnim sledom, nego je događaje opisivao onim redom kojim su mu dolazili u sećanje. Glavni lik cele zbirke je Andreas Sam, koji je ujedno i nositelj radnje. Ne znamo njegovu tačnu dob, ali je jasno da je još posve mlad. Radi se o hiperosećajnom, osetljivom detetu koje zamjećuje stvari koje drugi ne primećuju (poput pojava u prirodi koje su dio ljudske svakodnevice, a za Andreasa su veliki predmet iščuđavanja i divljenja).

Andreasova porodica je siromašna, a njihova je neimaština dodatno pojačana ratnim stanjem u kojem su se zatekli. Porodica Sam je četveročlana, ali zastupljenost tih članova kao likova u delu je različita. Majka i sestra prisutne su u većini događaja koje Andreas prepričava, dok je očev lik pomalo u seni i čitaocu je nejasno što se s njime zapravo dogodilo. Pripovedač nam otkriva da je jednoga dana otac „otišao i da se ne vraća“, ali ne navodi tačno mesto njegova odlaska. Često se čini da je otac boemskog karaktera i da odlazi kako bi lutao. On je filozof i pesnik, što ćemo da vidimo i u nekim drugim delima ovog autora. Očev karakter donekle se oslikava i na Andreasu, odnosno samom autoru, koji su takođe umetnici i boemi.

U ovoj priči, kao i u ostatku zbirke, primećujemo da je Kiš izuzetno spretan pripovedač koji svoga čitaoca bogati i emocionalno, stoga raspon njegovih osećaja tokom čitanja seže od tuge (npr. u slučaju Andreasova rastanka od Dinga) do iskrenog smeha. Kiš je uspio u svojoj nameri i naveo čitaoce da prošetaju svaki svojom detinjstvom, našim najvećim simbolom uspomena. Ukoliko je čitaoc i sam još uvek dete, ova će priča u svakom slučaju da ga potakne da kroz to najlepše i najvažnije razdoblje života, korača hrabrije, bez obzira na okolnosti.

Vrsta dela: priča

Vremem radnje: Drugi svetski rat

Mesto radnje: selo

Tema dela: prijateljstvo između psa i dečaka

Ideja dela: neke veze su toliko jake da se bez drugoga umire od tuge

Kratak sadržaj prepričano

Cirkusanti i atlete iz cirkusa koji do sada beše postavljen na livadi su otišli. Jesen je bila na izmaku i na livadi su ostali samo tragovi cirkusa, u obliku utabanog polja i zgažene trave. Na sred trave nalazi se skoro metar duboka jama, jasno vidljiva, jer je u nju do sada bio zaboden šatorski jarbol na čijem vrhu beše barjak. Iako bi neki mogli pomisliti da je to jama od prošlih godina, to nije istina, jer svake godine jama u koju je zaboden šator zaraste. Najpre je smoči kiša, pa sneg, pa u njoj i oko nje počne da buja novo bilje, sve dok ne postane posve prekrivena. Sledeće godine, ponovo se nova zabuši za jarbol.

Ali sada, livada je prazna, nema više ni kikota majmuna, ni tromih slonova. Cirkus je otišao jednako naglo kao što je i došao. Jednog jutra, mišićavi mladići koji su danima prije toga izvodili vratolomije i pokazivali svoje veštine, povadili su kolčeve, poskidali žice, oborili šator i jarbol sa zastavom. Sve su spakovali i stavili u svoje drvene kućice, pa tiho krenuli na točkovima.

Nekoliko dana nakon njihova odlaska, na polju su se još uvek videli tragovi onoga što se zbivalo. Bilo je tu ne samo izgađene trave, nego i smeća, flaša, papira, opušaka, izrovane zemlje od kopita i nogu raznih životinja. Izvan dijela gde je nekada bio utaboren cirkus livada je bila obrasla gustom travom, izmešanom sa poljskim cvećem. Po livadi su zujale pčele i ostali insekti, negde bi se vidio poneki skakavac ili neka druga životinja. Iako je bila jesen, a ne proleće, upravo je tako izgledala livada nakon vašara.

I onda, odjednom, sa zapadne strane livade izroni otac pripovedača. Visoko je zamahivao svojim štapom i došetao do same ivice utabanog polja, gde je do nedavno stajao šator. Sagnuo se i počeo ispitivački da gleda na travke i cveće kojemu je cirkusom nanesena šteta. Pogled mu se zaustavi na parčetu hartije koja se isticala među tim zelenjem. Najpre ju je dodirnuo vrhom štapa, a onda se sagnuo da vidi šta na njoj piše.

Bio je to komad hartije istrgnut iz nekog nemačkog kuvara i na njemu je bio opisan način pripremanja umaka od kiselice. Otac je čitao i vrtio glavom, iskazivao prezir i očito se nije slagao sa onime što je čita. On ima svoj poseban recept za ovaj umak. Spravlja je bez masti, samo s vodom i soli i aromatičnim biljem koje se može svugde da pronađe, ali on nikome ne otkriva koje je to. Mrštio se stari i ironično smejao, a kada je pročtao, naboo je hartiju na vrh svog štapa, a onda ponovo zakoračio među visoku travu, držeči pod pazuhom svoj herbarij.

Likovi: cirkusanti, otac

Analiza likova

Otac – otac pripovedača jedini je lik koji se u ovoj priči spominje. Ona ima neobičan koncept, više od polovice priče priča se o livadi, kao da je i ona jedna od važnih likova, a onda se pri kraju javlja lik oca. Otac je iskarakterizovan samo po postupcima koje je učinio. Ipak, oni prikazuju njegovu pravu sliku, koja se dodatno upotpuni karakterizacijom lika oca koju smo videli u ostalim pričama ove zbirke. Otac pripovedača pre svega je osobenjak, ekscentrik, on je prikazan kao veliki umetnik ili ludak, ali svakako netko koga većina ne razumije, a on se niti ne trudi da bude netko koga će se moći razumeti.

Osim toga, otac je i lutalica. On stalno nestaje i pojavljuje se bez reda. Voli da bude u prirodi, istražuje je i bere bilje, ali opet ne iz osećaja avanture, nego iz nekih ličnih razloga. Ono što je jasno kroz celu zbirku je da se na oca njegova porodica ne može osloniti. Zbog toga su vrlo siromašni, često i gladni. Kao što vidimo u ovoj priči, on veoma voli bilje, skuplja ga i bere, ali to radi i kako bi mogao da ga kuva. Kiselica se često spominje u pričama, baš kao i u ovoj, jer je otac često bere i od nje radi variva. Ovde se ističe da otac za sebe misli da je najpametniji i često kritikuje i podsmehuje se onome tko pokuša da mu se suprotstavi. Veoma je tvrdoglav, šta je još jedan razlog zbog čega na kraju i završava tragično.

Beleške o autoru

Danilo Kiš bio je prevodilac i književnik. Njegovo ime značajno je u povijesti kako srpske tako i svetske književnosti. Rodio se 1935. godine.

Njegovi najpoznatiji romani su: „Mansarda“, Psalam 44″, „Bašta, pepeo“, „Peščanik“ te zbirke pripovedaka: „Rani jadi“, „Grobnica za Borisa Davidovića“, „Enciklopedija mrtvih“, knjige eseja: „Po-etika“, „Poetika, knjiga druga“, „Knjiga polemika Čas anatomije“.

Također, pisao je za pozorište i za televiziju, a radio je i kao prevodilac, prevodeći s mađarskog, francuskog i ruskog jezika.

Njegove knjige prevedene su na mnoge europske jezike i po mišljenju mnogih kritičarima, on pripada najvećim savremenim piscima.

1983. godine napisao je kratku autobiografiju „Izvod iz knjige rođenih“.

Umro je u Parizu, u oktobru 1989. godine.

Autor: V.B.