Lilika

Dramsko delo „Lilika“ objavljeno je 1967. godine u zbirci pripovedaka koja nosi naziv „Frede, laku noć“. Ovakva dela kao što je ova pripovetka doživljavamo kao snažan, određen potres jer svojom tematikom budi u nama izvesna osećanja koja ne možemo tako lako da zaboravimo i krenemo dalje. Sve pripovetke koje pripadaju ovoj zbirci pokazuju kako priča postaje simbolizacija određenog iskustva, a pisac to postiže slikajući prelomne tačke života određenih junaka.

Čitajući pripovetku potrebno je da uložimo određeni napor kako bi ljudske sudbine pratili u njihovim dramatičnim okolnostima. Likovi nemaju drugog izbora nego da krenu za svojom sudbinom, kroz bespuće, pokušavajući da sačuvaju u sebi ponešto od svoje ljudskosti, često ne znajući ni značaj ni smisao toga, kao što je slučaj sa glavnom junakinjom drame, Lilikom.

Kada se govori o pripovetkama Dragoslava Mihajlovića često se ističe formalna stana njegove umetnosti, izbor pripovedačkih postupaka, likova, jezika, stila, predstavljanja svakodnevnog, tematizacija realnosti i stvarnosti. Proza Dragoslava Mihailovića je veoma metafizična jer nas suočava sa neodređenim i nedokučivim pojmom sudbine.

Pripovetka je napisana u 1. licu, pripovedanje je objektivno, glavni junak je kazivač, dok je pripovetka izrečena u formi ispovesti što joj daje dramatičan karakter, pojačava se stepen identifikacije . Borba za život stvara atmosferu koja osnažuje poruku same pripovetke, junakinja prolazi kroz egzinstencijalnu krizu. Posebno se to oseća kada je reč o sudbinskim situacijama, gde se krećemo od individualnih problema ka opštim problemima. U analizi se može poći od pitanja – Ima li čovek mogućnost izbora, i ko je odgovoran za ono što mu se dešava. Posebno se ističe kritički odnos pisca prema događajima koji se dešavaju u svetu.

Oblikovanje junaka je jedna od maestralnosti Dragoslava Mihailovića kao psca. Uočavaju se ubedljivost i doslednost likova, zbog čega nam se često čini da su junaci zasnovani na realnom prototipu. Specifičnost likova se ogleda u izboru karaktera. Posebno su ga inspirisali ljudi sa marigine društva, oni odbačeni, zapostavljeni, ljudi nižih društvenih slojeva. U pripovetkama „živa reč“ dobija na značaju. Pisac je ovakav govor stalno nadograđivao, a posebno je voleo marginalizovani govor i upravo glavni likovi su njegovi predstavnici.

U pripoveci pronalazimo književni postupak „skaz“ – usmerenost na usmeni pripovedačev govor. Termin se pojavljuje kao odrednica za stilizovani usmeni monolog u tekstu kao simbol „žive reči“ i beleženja govora. On je umetnička imitacija monološkog govora, imamo utisak kao da se stvara u toku neposrednog govorenja. Ukoliko skaz predstavimo kao samostalnu proznu celinu, pripovetku, dramu ili kraći roman, oblikovanu tako da ništa ne urušava iluziju posredovanja usmenom govoru, onda govorimo upravo o delu kakva je drama „Lilika“.

Za skaz je potreban izuzetan lik kazivač kakava je Lilika, glavna junakinja istoimene drame. Lik je potpuno realističan čak prototipski. Mihajlovićev skaz sadrži one signale koji nas direktno upućuju na jezik, uzrečice, pauze, povremena nesređenost u izlaganju, asocijativno prelaženje sa predmeta na predmet, razna ponavljanja… Njegovi govornici nalaze se u specifičnoj situaciji, koju svakako možemo označiti kao situaciju egzistencijalne krize. Ton je ispovedni, a trenutak koji se donosi je od izuzetne važnosti za onoga koji ga kazuje. Sam govor je usmeren ka nepoznatom čitaocu, ka nama.

Vrsta dela: pripovetka, drama

Tema dela: Istina, stradanje i kritika jedne porodice, kritika društva, države i sistema.

Mesto radnje: Srbija posle rata

Vreme radnje: 40-50 godine 20-og veka

Lilika – analiza dela

Pisac pred nas iznosi kazivača, glavnu junakinju Liliku, čije je pravo ime Milica Sandić. Ona nam iznosi svoju životnu sudbinu i okolnosti koje su je dovele u situaciju u kojoj se nalazi. Zatim nam junakinja uvodi i druge značajne likove i govori o događajima oko nje, onako kako ih ona doživljava, po svom subjektivnom osećaju. Pisac dovodeći glavnu junakinju u poziciju kazivača pokazuje nam kako se svedenim jezičkim sredstvima može prikazati jedan bogat emocionalni i simbolički svet, kakav je upravo svet male Lilike.

Lilika je devojčica skromnih intelektualnih sposobnosti, čak granične inteligencije čije negativne posledice pojačava zlostavljanje od strane majke i očuha. Na početku pripovetke je pronalazimo u šupi čika Andre i tetka Đurđice, od kojih je ukrala ključ i sada dolazi kada oni nisu tu. Od nje doznajemo da oni nisu baš neki dobri ljudi, jer je udaraju, i saznajemo da je uopšte svi udaraju, zbog čega ona misli da je niko ne voli. U toj šupi se Lilika igrala, imala je dve lutke, Sašu i Lelicu. Ove dve lutke su za nju predstavljale sliku idealnog spoja, idealnog para dvoje ljudi, ali devojčica saznavši da će je dati u dom želi da pobegne od kuće i zbog toga imamo osećaj kao da se ona oprašta od svega. Ona napušta čak i svoje fantazije, pa tako i sahranjuje svoje dve lutke u dvorištu, kao da želi da raskine sa čitavim dotadašnjim životom.

Skaz kao književni postupak sadrži veliki dijaloški potencijal. Završetkom monologa, poslednjom rečenicom skaza počinje dijalog. Tako se stvara iluzija neposrednog obraćanja čitaocu i očekuje se da se na pročitano odgovori. U samom tekstu možemo pronaći odgovor na mnoga pitanja. A sama junakinja često na kraju svog monologa doda rečenicu „bar ja tako mislim“, kao da očekuje odgovor šta mislimo mi.

Pripovetka je sastavljena tako da se junakinja javlja u prividno sigurnoj situaciji, zatim se krug njenih patnji i stradanja širi i postavlja se pitanje da li se junak može izbaviti iz stradanja koje ga je zadesilo. Lilika je junakinja koja kao da je predodređena za patnju, kao da na njen život deluje viša sila, počevši od toga kako je začeta, da je njen pravi otac nepoznati gost hotela sa kojim je njena majka provela noć, do toga kakav zapravo život vodi sa majkom i očuhom.

Kod Lilike pronalazimo osećaj da je ona patnju preživela i da sada konačno hoće da pobegne od svega. Lilika nam govori kako joj svi pričaju da je glupa, svi sem njenog malog brata. Zatim nam predočava život bez ljubavi u kome ona pokušava da pronađe svoje mesto. Majka i očuh su je zlostavljali, postala je ograničena, izolovana, ali emocionalno sposobna junakinja. Nepravedno je odbačena, živi u radničkom delu grada, vambračno je dete žene koja je i sama žrtva zlostavljanja i ratnog stanja. Njena majka je postala zlostavljač sopstvenog deteta smatrajući je za teret. Lilikina majka je videla Liliku kao veliku prepreku koja joj smeta kako bi ostvarila kvalitetan emotivno-seksualni život sa svojim mužem, sa kojim ima sina, Lilikinog brata. U dogovoru sa mužem, Lilikina majka pokušava smestiti Liliku u dom, vadeći se na njeno nedolično ponašanje, na krađe koje im priređuje, na loš uspeh u školi.

Odnos u Lilikinoj porodici nije zdrav, roditelji su opterećeni ljubomorom. Lilikini roditelji iako vode destruktivan život vidimo da se ipak slažu u jednom, a to je zlostavljanje Lilike. Ona je maltretirana, tukli su je do granica izdržljivosti i to u okolnostima u kojima joj niko ne može pomoći. Majka bi izvodila Lilikinog mlađeg brata napolje, dok bi je očuh vezao i tukao. Brutalnost sa kojom roditelji postupaju prema Liliki navodi nas da pomislimo da zlo postoji u svakom čoveku i može se pojaviti svuda, ovde nam se pokazuje da je naročito izražena prema labijima, deci. Lilika oseća da bi za izlaz iz svega bila ljubav. Nesrećna je zbog toga što ljubav ne dobija od svoje majke i shvata da bi sve bilo drugačije kada bi se pojavio neko ko je voli i koga ona voli. Živeći u ružnoj, hladnoj, siromašnoj, patološki deformisanoj sredini Lilika žudi za lepotom, za promenom, za svetom koji pronalazi na filmskom platnu kada ode u bioskop ili svetom koji vidi u svojoj mašti.

Lilika je primer nevine žrtve, osobe koja zbog nemogućnosti da na zlo odgovori zlom, i zbog toga postaje objekt maltretiranja i tuđih perverzija u svakoj mogućoj prilici. N e znamo koliko rtačno godina ima Lilika, ali znamo da se nalazi u pubertetskoj fazi, u trenucima svog života kada se javljaju ne samo seksualni, već i majčinski instinkti. O tome nam govori njen nežan i zaštitnički odnos prema svom mlađem bratu, za koga i sama kaže da mu je kao beba. Takođe njen odnos prema dečaku Pavlu koji joj se nikada nije dopadao, ali je ipak htela vreme provoditi sa njim. To su dve osobe od kojih Lilika nikada nije trpela zlostavljanje. Taj odnos emotivne zrelosti je jako izražen, i on može biti posledica prebrzog sazrevanja u ugrožavajućoj sredini.

Lilika je u emocionalnom smislu prevazišla ograničenja jedne devojčice. Ona je svesna da su njene ljubavi neostvarive, da iskrenih i nežnih osećanja nema među njenim roditeljima, a ni među drugim parovima u njenoj blizini. Iako Peca nije od onih muškaraca na koje Lilika misli, a koji bi trebali da je izvedu iz košmara svakodnevice, Lilika ume da iskoristi njegovu naklonost. Znajući da joj je jedini on od pomoći, tu je da je uteši, razume, makar i prećutno jer nije umeo da govori, Peca i Lilika se međusobno spašavaju.

Lilika živi u stalnom strahu da bi mogla biti predata u dom, iako nam iz njene priče nisu sasvim jasni razlozi za to. Jasno nam je da njeni roditelji imaju želju da je se reše, toga je svesna i Lilika i to nam ne skriva. Nije sakrila ni mere koje je sama preduzela da do toga ne dođe. Naime kada su ljudi iz doma dolazili da vide u kakvim uslovima žive, Lilika se obukla u najlepšu haljinu i sredila celu kuću, govorila kako očuh i majka imaju velike plate i da žive sasvim lepo, za šta roditeli nikada nisu saznali.

Likovi se u drami stalno suočavaju i bez toga ne bi postojali ni oni, ni događaji. Sve što saznajemo proizilazi iz raznovrsnosti i kompleksnosti ljudskih sudbina. U delu se često uvode i drugi glasovi i perspektive. Uzrok Lilikinih osećanja i uzrok njenog ponašanja vidimo upravo kroz uvođenje tih glasova. Tako u okviru monologa, postoji mnoštvo dijaloga: „Amoj tata tad joj kaže ti si kurva kurvetino jedna. Onda se oni posvađaju pa moja mama kaže mom tati marš propalico ništačka hi hi godinu dana sam te ranila, to kad ono tata nije radio, gade čokalijski gubi mi se iz kuće ja do jedanaest godina nisam znala šta je muškarac. A on joj onda kaže uf uf što nisi znala, a kopile ti sigurno donela roda. To on misli na mene.“

Mihajlovićevi junaci su zaista spremni na suočenje sa sobom i drugima, sa svojom sudbinom, svojim eventualnim zločinima i kaznom. Iznenađuje način na koji Lilika podnosi svoju krivicu i kako se nosi sa činjenicom da je uhvaćena u krađi. Ona govori da se ne kaje što je ukrala i da se ne plaši, tak kada majka dođe po nju i kada krene da je grdi i kune, Lilika zaplače. Karakteristična je ta distanciranost likova u odnosu na ono što pripovedaju. Javlja se nekakva otupelost u liku, pojedinac više nije sposoban da se nosi sa događajima koji mu izmiču kontroli. U čitavoj pripoveci dominantno je psihičko stanje junaka.

Dragoslav Mihailović je u svojim pripovetkama izgradio reprezentativnu sliku života za koji se čini da prolazi pored ljudi u njihovoj svakodnevici. Dao je istinu o današnjem stanju u porodici, državi i sistemu, prikazanu kroz ispovest jednog deteta, što je najbolji i najiskreniji način. Život u svetu bola i patnje, život bez ljubav, život je bez smisla. U takvom okruženju ništa više nije vredno.

Poruka: Trebalo bi se osvrnuti oko sebe, napušteni ljudi možda nisu izabrali takav put, možda im ga je nametnula životna sudbina. Da li mi možemo i hoćemo biti bolji ljudi iz okruženja, od svojih roditelja ili uzora iz okoline!?

Analiza likova

Milica Sandić, Lilika – Devojčica tinejdžerka, glavna junakinja pripovetke. Lilika je primer nevine žrtve. Zbog toga što je još uvek dete i što nema zla u sebi postaje objekat maltretiranja i zlostavljanja okoline i svojih roditelja. Nevoljena i odbačena od strane porodice i okruženja, čezne za ljubavlju i toplinom. Živela je u strahu da bi je roditelji mogli poslati u dom i čitava njena angažovanost u delu se vrti oko te borbe, da ostane u porodici i da pridobije njihovu ljubav. Lilika je primer deteta delikventa, iako nije birala takav život, krala je i lagala, bežala od kuće, bila loša učenica i neprimereno se ponašala. Živela je u degradiranoj porodici bez ljubavi i odatle potiče uzrok njienog ponašanja i njene stranputice. Pravog oca nije poznavala, živela je sa majkom, očuhom i bratom, očuh je nije voleo i govorio je da je što pre treba staviti u dom jer ima sve uslove da postane laka žena i svi bi krivili njega za njenu nesreću. Lilika je pokušavala da pronađe svoje mesto u svetu, da se smiri i dobije ljubav koje je ostala željna u ranom detinjstvu.

Lilikina majka – Miličina majka je tip povodljive i ljubomorne žene. Takođe je bila žrtva nasilja i zlostavljanja. Njena porodica je stradala u ratu i kao dete je poslata u dom. Nakon bekstva iz doma zaposlila se kao čistačica u hotelu „Srbija“. Samo ime hotela nas navodi da uočimo simboliku koju je pisac hteo da postigne dajući mu baš ovo ime. U hotelu se dešava ono što se događa i u čitavoj zemlji, i zapravo on predstavlja Srbiju u malom i oličava tadašnje stanje države. Lilikina majka je promiskuitetna žena, muškarce je uvodila u kući i od njih dobijala novac. Tako je i Lilika začeta sa jednim od gostiju hotela koji se nikada više nije pojavio, a Lilika tako postala dete nepoznatog čoveka. Kao i Lilika, i njena majka je živela odbačena od sveta i okoline, maltretirana, čitav život je živela na margini, bez ljubavi i topline doma.

Lilikin očuh – Ljubomoran i netolerantan čovek. Nezadovoljan svojim životom sav svoj bes je iskaljivao na Liliki. U dogovoru sa njenom majkom zlostavljao ju je i tukao u kući gde su živeli. Liliku je video kao smetnju i nije je želeo u svojoj blizini. Jedini izlaz je nalazio u tome da Liliku pošalje u dom, zbog toga što je smatrao da će ona jednoga dana, kao i njena majka, zatrudneti sa nekim nepoznatim čovekom injega će optužiti da je to učinio. Sa svojom ženom nije imao lep brak, bio je ljubomoran i govorio joj ružne stvari. Nije bio tip muškarca koji ume da vodi porodicu i stvori dom kakav je negde u dubini svoje duše želeo da ima. Od Lilikine majke saznajemo da ga je jedno vreme ona izdržavala, da on nije radio nigde, što nam na videlo iznosi još jednu njegovu osobinu, osobinu neradnika i čoveka bez ambicija.

Peca – Dečak iz susedstva, zaostao u mentalnom razvoju. Nije umeo lepo da govori i upravo on je Milici dao nadimak Lilika, zog nemogućnost da izgovori njeno pravo ime. Pored Miličinog malog brata Peca je jedina osoba u koju je Lilika imala poverenja. Jedno drugom su pomagali kada bi se našli u problemu. Peca je bio tu da pomaže Liliki dok obavlja kućne poslove, a Lilika je umela to da iskoristi. Peca je kao i svi junaci pripovetke živeo odbačen u svetu bez ljubavi i topline. Iskusio je život u domu i zbog toga je doživeo nervno rastrojstvo kada je čuo da će Liliku možda poslati u dom. Približno je istih godina kao i Lilika i voleo je da provodi vreme sa njom, u njej je na neki način video ženu sa kojom može provesti život, samo što Lilika nije gajila takva osećanja prema njemu.

Ostali likovi: Miličin mlađi brat, teta Đurđica – komšinica i njen muž Andro, učiteljica „Majčica“, socijalni radnik, policajci…

Beleška o autoru

Dragoslav Mihajlović savremeni je srpski romansjer, pripovedač i dramski pisac. Rodio se u Ćupriji, 1930. godine.

Književni rad započeo je knjigom zbirkom pripovedaka “Frede, laku noć”. Nakon toga, 1968. godine objavio je delo “Kad su cvetale tikve”. Delo je postalo njegovo najprevođenije, prevedeno je na čak trinaest jezika. Veliki uspeh postigao je i njegov roman “Petrijin venac”.

Njegova najpoznatija dela su: “Čizmaši”, “Goli otok”, “Crveno i plavo”, “Vreme za povratak”, “Gori Morava” i mnoga druga.

Član je Srpske akademije nauka i umetnosti, dobio je mnoge dramske književne nagrade, a i jedan je od najprevođenijih sprspkih savremenih pisaca.

Autor: J.I.