Legende o Hristu

„Legende o Hristu“ zbirka je priča švedske autorke Selme Lagerlof. Knjiga započinje sećanjem na autorkinu babu koja je njoj kao maloj devojčici pričala priče. Tih priča se seća bolje nego same babe. Od babe joj je u sećanju najjasnije ostao dan njene smrti, koja se dogodila kada je autorka imala samo pet godina. Ipak, pre smrti baba joj je u nekoliko navrata pričala priče.

Pripovetke započinje pričom ispričanom na jedan Badnjak, kada ni ona ni baba nisu mogle ići na Polnoćku jer je jedna od njih bila premlada, a druga prestara za takvu aktivnost. Ostale su kod kuće same i to je bio dobar povod za božićnu priču o zgodi nakon Hristova rođenja.

Uvod u priču o Hristu bila je osobna ispovest o babi i njezinom uticaju na devojčicu, sada autorku. Uvod je pisan u prvom licu, a kasnije priču preuzima baba. Pošto je baba preuzela ulogu pripovedača, priča je opet ispričana u prvom licu, stoga ovde imamo slučaj pripovedača unutar priče.

Priče koja priča autorkina baba, zapravo su legende. Tek prva priča ima realističan okvir, iako i u njoj nalazimo elemente natprirodnog. Sve ostale priče obiluju nadrealističnim motivima, ali i kršćanskim simbolima. Autorka je ovim pričama htela da deci približi Isusa Hrista i događaje vezane uz njegovo rođenje i rani život.

Naravno, svaka priča ima jaku i izravnu pouku, baš kao što to imaju sve priče koje babe pričaju.

Autorka je za svoj književni rad dobila Nobelovu nagradu 1909. godine, kao prva žena kojoj je ta nagrada uručena.

Vrsta dela: pripovetke

Vreme radnje: prve godine Hristova života

Mesto radnje: Betlehem, Egipat, Jeruzalem i Rim

Kratak sadržaj prepričano

Sveta noć

Prva pripovetka govori o čoveku koji je u hladnoj i mračnoj noći išao od kuće do kuće u potrazi za ogrevom. Kucao je na vrata stranaca i molio za ogrev ili utočište, s obzirom da mu je žena tek rodila pa je morao da ugreje nju i dete.

Hodajući, u daljini vidi čobana kako bdi nad svojim usnulim ovcama, Spazila su ga tri velika psa i krenula na njega, a kad su došli, zaustavili su se u pozi kao da će da zareže na njega. Ali iako su psi hteli da reže, njihovo grlo nije htelo da proizvede zvuka. Hteli su da ga ujedu, ali njihovi zubi ih nisu slušali, niti su noge mogle da skoče na njega. Čoban je sve to gledao u čudu.

Kada je čovek došao do čobana, čoban je hteo da ga bije štapom, ali ga štap nije htio da pogodi. Koliko god da se trudio, nikako nije mogao da udari čoveka.

Čoban je ostao u potpunom čudu, pa kada ga je čovek zamolio da mu da malo vatre, nije mogao da odbije. On mu najrađe ne bi dao, ali pomisli kakav je to čovek kojeg psi ne mogu da ujedu i štap ne može da udari, bolje da mu se ne zameri i dade mu što želi. Kaže mu da uzme, ali je vatra već bila posve dogorela i ostao je samo žar, a čovek nije imao ni kante ni lopate da taj žar uzme. Ipak, čovek se sagnuo i u ruke uzeo žar.

Začuđeni čoban ga upita kako to da su sve stvari prema njemu tako blagonaklone. Niti ga psi mogu da ujedu, niti štap može da ga udari, niti žar da ga opeče. Čovek kaže da mu to ne može da mu objasni dok sam ne vidi. Zato, kad čovek krene svojim putem, čoban krene za njim.

Došli su do hladne špilje i čoban vidi da tamo leži malo dete. Iako je čoban bio grub i neosećajan čovek, ipak ga gane što dete leži u takvoj hladnoći. Zato pokaže milosrđe i izvadi iz torbe meko runo i položi ga pod dete. U tom trenutku otvoriše mu se oči i on vidi anđele kako pevaju i plešu iznad deteta. Vidi svu radost i milost Božju.

Tada baba, koja je pričala priču, kaže kako bismo i mi tako mogli da vidimo anđele i Božju milost nad našim svetom, samo kada bismo otvorili oči.

Carevo viđenje

Druga pripovetka govori o jednoj noći, koja je bila jako tamna, crna i tiha. Ništa se u njoj nije micalo, niti je vetar puhao, niti su reke tekle. U takvoj noći došli su Rimskom caru Augustu njegovi senatori i pitali ga ima li što protiv da mu na Svetom brdu podignu hram. Car nije bio siguran da li će njegovi da se bogovi naljute ako mu se hram podigne takom blizu svetišta, pa je odličio kako će najpre da prinese žrtvu bogovima i tako dobije blagoslov.

Kada je došao na sveto brdo, tamo susretne sibilu, staru proročicu. U mraku su mislili da je njeno telo samo stara maslina.

Car je krenuo da prinosi žrtvu, kada je sibila spazila vatru i pomislila da su to čobani. Krenula je prema njima, ali joj se onda ukazala vizija Isusova rođenja. Dok je car prinosio golubice za žrtvu, ona je videla korove anđela kao pevaju i plešu nad tek rođenim Hristom.

Nakon prinesene žrtve, prestala je i sibilina vizija, a kada je car htio da donese odluku da se tu gradi hram, ona uzvikne da se hramovi ne grade nikakvim smrtnicima, već za Spasitelja. Car je ustuknuo pred njom i odlučio umesto hrama, na tom mestu da podigne svetište Isusu.

Zdenac mudraca

Treća pripovetka govori o Suši koja se obrušila na Judeju. Hodala je suhom zemljom i celim krajem, gledajući kako presušuju svi izvori vode. Dođe tako i do starog zdenca, koji se zvao Zdenac mudraca. I on je, iako je bio jako dubok, bio gotovo presušio. Ostalo je samo malo vode na njegovom dnu. Suša je pogledala u bunar i nije mogla da veruje da u njemu još uvek ima vode. Kaže bunaru kako će da pričeka dok on skroz ne presuši, a onda će da uživa. Ostala je pored njega celu noć. Bila je to vruća noć u kojoj su žeđali i ljudi i životinje. Suša se nadala da do sutra neće ništa vode da ostane u bunaru.

Do Suše tada dođu tri stranca i zamole je da im ispriča zašto se taj bunar zove Bunar mudraca. Ona kaže kako su nekada tri mudraca hodala ovom zemljom i iako se znanje dobro naplaćivalo, oni su bili prosjaci jer je jedan bio star, drugi gubav, a treći ružan. Kod ovog bunara su videli zvezdu i krenuli za njom, nadajući se da je ona ukazanje da se rodio kralj, pa da će im njegovi roditelji da daju zlata ako ga budu pohodili.

Sledili su zvezdu, ali ih je ona dovela do špilje i siromašnog sina čobana. Mislili su da se zvezda zabunila, ali iako su tražili tri dana tek rođeno kralja, ipak su se samo vraćali malom čobanovom sinu. Na kraju su njemu dali svoje poklone, a on je njima za uzvrat poklonio više od zlata: starcu mladost, gubavom zdravlje, a ružnom lepotu.

Kad je priču završila, Suša shvati da su to pred njom tri mudraca koja su se vratila iz Raja. Ona u strahu pobegne, a mudraci stanu da toče Rajsku vodu iz svojim mešina u bunar kraj kojeg su videli zvezdu.

Betlehemsko detešce

Četvrta pripovetka govori o vojniku čija je dužnost bila da čuva stražu pred gradskom pijacom. Nije volio taj posao jer je sanjao o pravom vojničkom poslu koji uključuje ratovanje i ubijanje.

Dok je stajao na svojoj poziciji, nepomičan i mrk, nije ni primetio prekrasno polje ljiljana pred sobom, niti malu dečicu kako se igraju. Sve te ljepote za njega su bile glupe, a on je samo želio krv i bitku.

Jednog dana, njegovu pažnju ipak zaokupi dete koje se igralo u polju, daleko od ostale dece. Vojniku je bio čudan način na koji se dete igralo, kao da je nestvarno. Dete je spasilo malu pčelu koja od težine peluda nije mogla da poleti. Dete ju je držalo među prstićima, a da ga ona nije ubola. Vojnik nije mogao da se načudi.

Kasnije, kada je s neba iznenada počela da pada kiša, dete je počelo da trči po polju i savija cvetove ljiljana kako ih kiša ne bi uništila. A kada je kiša prestala, on ih je ponovo okrenuo prema nebu. Vojnik se čudio što se ljiljani nisu slomili, ali mu je još više bilo čudno što je detetu bilo toliko stalo za obično cveće.

Kada je jedan dan došla strašna vrućina, dete je u svoju rukicu skupilo malo vode i donelo je vojniku. Vojniku je bila neobična ta radnja i nije htio da prihvati ničiju milost. Ali pošto je sunce u tom trenutku tako jako zapržilo on se ipak nagne i popije par kapljica iz detetove ručice. To je bilo dovoljno da se vojnik napije i posve okrepi.

Dete ode, a vojniku dođe narednik i kaže da će se večeras u dvoru da održi svečanost na koju će da budu pozvane sve majke i deca, koju će onda oni da pobiju kako dete koje se ovih godina rodilo, po proročanstvu ne bi moglo da odraste i zameni kralja Heroda na vlasti. Vojniku je to bilo drago jer je i on čuo za proročanstvo prema kojem će da se rodi čovek i kralj nakon kojeg će da nastupi tisuću godina mira. A mir je bio ono čega se ovaj vojnik najviše bojao.

I odista, sva su deca sa svojim majkama došla na svečanost. Kada je počeo pokolj, neke žene su sa svojom decom pokušale da beže, ali ih je vojnik, koji je bio postavljen na straži, vraćao natrag ili ubijao. Tako je i majka s posebnim detetom krenula prema vojniku i izlazu i baš kad je hteo da je probode kopljem, u oko ga je ubola pčela. Dok je on došao k sebi, majka s detetom je pobegla.

Sutradan ju je vojnik vidio kako s mužem ide u polje. Zaustavio ih i tražio da pogleda pod ženinu pregaču, jer je mislio da tamo skriva dete. Kad je ona podigla pregaču, pred njim se pojavio snop ljiljana. Kad je majka krenula dalje, on je ipak u njenom naručju video dete, ali je nije uspio uloviti pre nego su pobegli.

Zato vojnik krene u potragu za detetom, rešen kako će da ga ubije. Išao je kroz pustinju za njim, ali koliko god tražio nikako nije mogao da ga pronađe. Već je mislio i da odustane, jer bi u suprotnome mogao da umre u vrućoj pustinji, ali se bojao Herodove odmazde ako se vrati bez deteta. Zato je nastavio da luta.

Odjedom je u pustinji ugledao špilju. Odluči da uđe u nju i da se u njenom hladu odmori. Dođe pred špilju pa se iznenadi kada vidi kako pred ulazom rastu prekrasni divlji ljiljani, oko kojih su zujali rojevi pčela. Vojnik otkine jedan cvet i uđe u špilju, kad ono u špilji spava porodica koja mu je pobegla i ono dete koje je spašavalo pčele i ljiljane,

Vojnik sav radostan izvuče mač i taman kad hoće da probode dete, zazuji pčela i izađe iz ljiljana. Tada se vojnik seti kako je to dete spasilo pčelu i ljiljane, pa shvati da se oni sada oni odužuju detetu. Onda se seti kako je i njemu to dete pomoglo i verovatno spasilo život, pa je pomislio – ako se pčele i ljiljani odužuju detetu, možda bi i on mogao da pronađe samilosti u svom srcu i poštedi mu život. Tada spazi da je dete budno i da ga gleda svojim prekrasnim plavim očima. Pade na kolena pred njega i prepozna ga kao kralja i Spasitelja.

Bekstvo u Egipat

Peta pripovetka priča je o palmi koja je rasla na sred velike pustinje. Imala je veliku krošnju, a koren joj je išao do dubokih izvora vode, pa je mogla da preživi toliku sušu. Bila je visoka pa je mogla da vidi što se sve u pustinji događalo.

Jednog dana vidi muškarca i ženu kako koračaju pustinjom. Već im prorekne brzu smrt jer je pustinja toliko negostoljubiva. Ubijaju ne samo vrućina, žeđ i glad, već i otrovne životinje, zmije i lavovi.

Ali te ljude ništa nije zaustavljalo niti im je išta pretilo. Došli su do palme i ona vidi da žena u naručju nosi dete, a pošto je bilo slabo obučeno i samo zagrnuto njenom haljom, pretpostavi da su ovi ljudi u žurbi pobegli u pustinju.

Očajni što pred palmom nisu pronašli i vodu, muškarac i žena su stali da očajavaju, kad žena primeti datulje na vrhu palme. Tu datulju zasadila je kraljica od Sabe i prorekla da će to stablo da stoji ovde sve dok se ne pojavi kralj veći od njenog dragog Salomona.

Ljudi nisu mogli da dosegnu datulje, pa je malo dete položilo ruke na stablo i naredilo mu da se sagne. Palma nije mogla da odoli slatkom glasu deteta i sagnula se. Oni su uzeli datulje sretni jer ih je Bog spasio.

Palma je nakon toga usahnula, jer je dočekala velikog kralja

U Nazaretu

Šesta pripovetka govori o malom petogodišnjem Isusu koji je pred svojom kućom radio male ptičice od ilovače koju je dobio od komšije lončara. Lončar je inače bio grub i mrk čovek kojeg su se svi bojali, ali je Isusu dao punu šaku gipke ilovače, koje je Isus podelio s Judom. Juda je takođe počeo da radi male ptičice po uzoru na Isusa, umesto da se tuče i radi nered po ulici kao što to obično radi.

Obojica su radila ptičice, samo što je to Isusu puno bolje išlo. Njegove su bile lepe i skladne, on im je davao imena i smatrao ih pravim pticama.

Kada je počeo padati mrak, Isus je skupio crveno svetlo zalaska Sunca i njime obojao svoje ptice. To je pokušao i Juda, ali mu nije uspelo. Isus je htio da oboja i njegove ptičice, ali ih je on iz ljutnje uništio. Bio je ljubomoran na Isusa, pa je krenuo da uništava i njegove ptice, a Isus im je, sav u strahu i žaljenju, naredio da polete i tako se spase. Kada je Juda vidio da ptice lete zbog uznemirenog Isusa, shvati da je učinio krivo i od srama počne da plače.

Marija ga uzme u svoje naručje i stade da teši.

U hramu

Ovo je poslednja priča ove zbirke, a govori o Isusovom posetu svetom Hramu kada je imao 12 godina.

Majka i otac su ga odveli tamo, iako u strahu da će on tamo da prepozna svoju ulogu budućeg kralja. Kada su došli tamo i razgledavali, Isus nije bio posve zainteresovan za sve te lepe i bleštave stvari. Tek na odlasku, prođu pored stvari koje je on smatrao izuzetno zanimljivima. Bila je to truba Glas vladara svetova u koju nitko još od Salomona nije mogao da puhne i proizvede zvuk. Onaj kome to uspe, uspeti će da sakupi sve vojske i vlada svetom. Druga stvar bio je most od tankih koplja, a zvao se Rajski most. Onaj tko pređe taj most, sigurno će da završi u Raju. Treća stvar bili su veliki stupovi, usko približeni jedno drugom. Zvali su se Vrata pravednosti i onaj tko uspe da prođe između njih, znači da je posve pravedan pred Bogom.

Isusa su se dojmile te stvari i on je htio da ih iskuša, ali za to više nije bilo vremena.

Sutradan, dok su se njegovi roditelji s celom karavanom pripremali za odlazak, on je ipak otišao da nakratko promotri te stvari što su mu oduzele pažnju.

Ode do Vrata pravednosti i hoće da kroz njih prođe kako bi se pokazao pravednim pred Bogom. Ali uvidi da je to nemoguće. Baš tada pred suce dođe žena za koju je neki bogataš govorio kako mu duguje novac, koji će moći da isplati ako mu da svoje dve kćeri za ropkinje. Zakleo se da mu je dužna, kao što nitko ne može da prođe vratim pravednosti. Isus je to čuo i žarko poželio da prođe tim vratima, ne zato da se pokaže pravednim, već da dokaže da je žena nevina. Pokuša i uspe u tome.

Otišao još na brzinu da pogleda most i poželio da prođe njime kako bi otišao u Raj, kad tamo stoji čovek čiju žrtvu suci nisu hteli da prihvate jer mu je životinja bila mršava i ranjena. On je molio, jer bi to spasilo njegova sina od smrti, ali sudac kaže da to nije moguće, kao što nije moguće proći most do Raja. Isus tada poželi preći most, ne zbog odlaska u Raj, već da bi pomogao starcu. On to pokuša i uspe.

Pre nego je krenuo da pronađe roditelje, Isus svrati do trube. Poželi da može da proizvede zvuk kako bi vladao svetom, ali uvidi da to nije moguće. U tom trenutku čuje kako neki učitelj viče na stranca, koji se predstavio kao Izraelac, kako bi mogao da sluša duhovno učenje. Učitelj hoće da ga izbaci iz svetog Hrama i naredi učenicima da ga biju. Kaže kako on ne sme tu da bude kao što nitko ne može da puhne u rog i proizvede zvuk. Isus poželi da to može, kako bi stranac mogao da ostane u Hramu. Pokuša i uspe,

Tada čuje majčin plač i potrči prema njoj. Ona je plakala i kad je došao i celim putem do kuće. Isusu nije bilo jasno što, pa mu je ona rekla da to nije zato jer je otišao u Hram, već zato što je sada vreme da joj ga Bog oduzme i da on ode da sledi svoju sudbinu koja će da ga odvoji od nje.

Likovi: Isus Hrist, Marija, Josip, vojnik, car August, sibila, kraljica od Sabe…

Analiza likova

Vojnik je jedini pravi karakter ove zbirke priča. On se razvija iz čoveka koje živi za to da ode u rat i živi takvim brutalnim životom. Prezire mir, pa se zato i boji proročanstva po kojem će jednom svetom da zavlada kralj koji će da donese tisućletni mir.

Vojnik ne zna da prepozna prave lepote života, jer mu one nisu ni zanimljive ni privlačne. Sve što je njemu privlačno je rat, pokolj i smrt. Rado pristaje na pokolj dece i to smatra puno boljim poslom od čuvanja pijace. Zato mu teško padne kada mu jedna od žrtava pobegne i on se besomučno baci u potragu za njom. Spreman je da prođe celu pustinju samo kako bi izvršio svoju misiju.

Ipak, jednom kada pronađe onoga kojeg je mislio da ubije, vojnik u sebi pronađe samilost. Priseti se kako su i životinje i biljke bile spremne vratiti dug tom dečaku koji ih je spasio, pa zašto i on ne bi bio tako samilosan i pravedan. Jednom kada je pronašao tu milost u sebi, otvorilo mu se srce, a time i oči, te je napokon mogao da prepozna dečaka kao Spasitelja i to je od njega stvorilo novog čoveka.

Beleška o autoru

Selma Lagerlef rođena je 1858. godine u Švedskoj i bila je jako značajna Švedska književnica, čija se dela smatraju švedskim književnim klasicima. Za svoj književni rad dobila je i Nobelovu nagradu 1909. godine, kao prva žena kojoj je ta nagrada uručena.

Kao trogodišnjakinja se razbolela i zbog bolesti ostala paralizovana na obje noge. Iako je ta bolest nestala, ipak je ostavila traga na autorkinoj osobnosti. Bila je tiha, mirna i odmalena je volela da čita. A nakon prvog pročitanog romana, u sedmoj godini života, odlučila je da postane književnica. Već tada je pokazivala veliki interes za Bibliju, pa ju je u 12. godini celu pročitala, misleći da će to da donese zdravlje njenom ocu.

Kao i mnoga deca tada u Švedskoj, školovala se kod kuće, a nakon toga je upisala učiteljsku školu u Štokholmu i to protiv očeve volje. Nakon školovanja radila je kao učiteljica i to jako cenjena.

Pisala je priče o ljudima iz rodnog kraja, te s vremenom napustila posao kako bi se isključivo bavila pisanjem.

Njezina prva knjiga bila je “Gesta Berling”, koja je dobila razne kritike jer se njome odmakla od tada popularnog realizma. Danas se ta knjiga smatra književnim klasikom,

Njezina druga popularna dela su roman “Jerusalim”, kojim je stekla međunarodnu popularnost i knjiga “Čudnovato putovanje Nilsa Holgersona kroz Švedsku”, koja je zamišljena kao putopis za decu.

Selma Lagerlef umrla je 1940. u mestu gde se i rodila.

Autor: V.B.