Lament nad Beogradom

Poema „Lament nad Beogradom“ Miloša Crnjanskog je pevanje o večnom gradu, o njegovom odolevanju svemu onome što je prolazno. Pesnik slavi grad, njegovu lepotu i nasuprot njemu postavlja prošlost i mračne trenutke svog života i tako nam grad postavlja uzvišeno, iznad svega onoga što je proživeo. Pored uzdizanja grada, u poemi nam se peva o večnom osećanju lirskog zanosa koji se kao i grad uzdiže iznad smrti, iznad svega što je trošno i prolazno na ovom svetu. Poemu nam stavlja kao svedočanstvo „pobede“, kao trajanje poezije nad vremenom i ništavilom.

Poema „Lament nad Beogradom“ je nastala u tuđini, dok je pesnik boravio u mestu Gooden Beach 1956. godine. Pesma je povezana sa tadašnjim pesnikovim osećanjima kako je sve na svetu povezano, sve je u nekakvoj vezi, i kroz razne slike drugih i dalekih gradova pesnik suprostavlja Beograd kao večni grad. Poema je pretežno lirskog karaktera, mada u njoj ima i elemenata epskog sadržaja. Ti elementi se nalaze u delovima u kojima pesnik govori o prošlosti, kada se seća drugih gradova, mrtvih drugova i onih vremena koja su prošla. Delovi pesama u kojima uvodni stihovi glase: „Ti međutim, rsateš, uz zornjaču jasnu…“, „Ti međutim, širiš kao labud krila…“, „Ti međutim, stojiš nad širokom rekom…“, „Ti međutim, dišeš, u noćnoj tišini…“, „Ti međutim, krećeš, ko naš labud večni…“, „Ti međutim, sijaš, i sad, kroz san moj tavni…“suprostavljaju se tmurnim slikama i izrazito su lirskog karaktera.

Epika je prisutna u onim delovima pesme kada pesnik evocira uspomene. Sam naslov „Lament“ znači jadikovka, plač, gde takođe nalazimo epske elemente. Oni su još prisutni u delovima kada pesnik govori o ljudima koji su bili bitni u njegovom životu, o prostorima na kojima je boravio. To su razne aluzije na mrtve drugove i gradove u raznim zemljama.

Stihovi u pesmi su puni pesnikovih ličnih osećanja. Poema je građena na kontrastu prošlih vremena koja su prohujala i Beograda koji raste, odoleva vremenu i tek treba da se razvije. Strofe mračnih raspoloženja stoje nasuprot stihovima koji su upućeni voljenom gradu.

Lament nad Beogradom – analiza pesme

„JAN MAJEN i moj Srem,
Paris, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,
priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim, i mrem
i ležim, hladan, kao na pepelu klada.
Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde,
nego neka čudovišta, polipi, delfini,
što se tumbaju preko nas, i plove, i jezde,
i urliču: „Prah, pepeo, smrt je to.“
A viču i rusko „ničevo“ –
i špansko „nada“.

Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,
sa Avalom plavom, u daljini, kao breg.
Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,
i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
U Tebi nema besmisla, ni smrti.
Ti sjajiš kao iskopan stari mač.
U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
i ponavlja, kao dan i detinji plač.
A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje,
Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.

ESPANJA i naš Hvar,
Dobrović mrtvi, šejk što se u Sahari beli,
priviđaju mi se još, kao utvare, vatre, var.
Moj Sibe poludeli, zinuo kao peš.
Samo, to više nismo mi, u mladosti i moći,
već neki papagaji, čimpanzi, neveseli,
što mi se smeju i vrište u mojoj samoći.
Jedan se „Leiche! Leiche! Leiche!“ dere.
Drugi mi šapće: „Cadavere!“
Treći: „Leš, leš, leš.“

Ti, međutim, širiš, kao labud krila,
zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju.
Ti budiš veselost, što je nekad bila,
kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju.
U Tebi nema crva, ni sa groba.
Ti blistaš, kao kroz suze ljudski smeh.
U Tebi jedan orač peva, i u zimsko doba,
prelivši krv, kao vino, u novi meh.
A kad mi klone glava i budu stali sati,
Ti ćeš me, znam, poljubiti kao mati.

TI, PROŠLOST, i moj svet,
mladost, ljubav, gondole, i, na nebu, Mljetci,
priviđate mi se još, kao san, talas, lepi cvet,
u društvu maski, koje je po mene došlo.
Samo, to nisam ja, ni Venecija što se plavi,
nego neke ruševine, aveti, i stećci,
što ostaju za nama na zemlji, i u travi.
Pa kažu: „Tu leži paša! – Prosjak! – Pas!“
A viču i francusko „tout passe“.
I naše „prošlo“.

Ti, međutim, stojiš nad širokom rekom,
nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao štit.
Ti pevaš vedro, sa grmljavom dalekom,
i tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit.
U Tebi nema moje ljudske tuge.
Ti imaš streljača pogled prav i nem.
Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge,
a hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem.
A kad dođe čas da mi se srce staro stiša,
Tvoj će bagrem pasti na me kao kiša.

LIŽBUA i moj put,
i svet, kule u vazduhu i na morskoj peni,
priviđaju mi se još, dok mi žižak drhće ko prut
i prenosim i zemlju, u sne, u sne, u sne.
Samo, to više nisu, ni žene, ni ljudi živi,
nego neke nemoćne, slabe, i setne, seni,
što mi kažu da nisu zveri, da nisu krivi,
da im život baš ništa nije dao,
pa šapću „não, não, não“
i naše „ne, ne“.

Ti, međutim, dišeš, u noćnoj tišini,
do zvezda, što kazuju put Suncu u tvoj san.
Ti slušaš svog srca lupu, u dubini,
što udara, ko stenom, u mračni Kalemegdan.
Tebi su naši boli sitni mravi.
Ti biser suza naših bacaš u prah.
Ali se nad njima, posle, Tvoga zora zaplavi,
u koju se mlad i veseo zagledah.
A kad umorno srce moje ućuti, da spi,
uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, Ti.

FINISTÈRE i njen stas,
brak, poljupci, bura što je tako silna bila,
priviđaju mi se još, po neki leptir, bulke, klas,
dok, iz prošlosti, slušam, njen korak, tako lak.
Samo, to više nije ona, ni njen glas nasmejan,
nego neki kormoran, divljih i crnih krila,
što viče: zrak svake sreće tone u Okean.
Pa mi mrmlja reči „tombe“ i „sombre“.
Pa krešti njino „ombre, ombre“ –
i naš „grob“ i „mrak“.

Ti, međutim, krećeš, ko naš labud večni,
iz smrti, i krvi, prema Suncu, na svoj put.
Dok meni dan tone u tvoj ponor rečni,
Ti se dižeš, iz jutra, sav zracima obasut.
Ja ću negde, sam, u Sahari, stati,
u onoj gde su karavani seni,
ali, ko što uz mrtvog Tuarega čuči mati,
Ti ćeš, do smrti, biti uteha meni.
A kad mi slome dušu, koplje, ruku i nogu,
Tebe, Tebe, znam da ne mogu, ne mogu.

ŽIVOT ljudski, i hrt,
sveo list, galeb, srna, i Mesec na pučini,
priviđaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt
jednog po jednog glumca našeg pozorišta.
Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili više
nego neka pena, trenuci, šapat u Kini,
što šapće, kao i srce, sve hladnije i tiše:
da ne ostaju, ni Ming, ni jang, ni jin,
ni Tao, trešnje, ni mandarin.
Niko i ništa.

Ti, međutim, sjaš, i sad, kroz san moj tavni,
kroz bezbroj suza naših, večan, u mrak, i prah.
Krv tvoja ko rosa pala je na ravni,
ko nekad, da hladi tolikih samrtnički dah.
Grlim još jednom na Tvoj kamen strmi,
i Tebe, i Savu, u Tvoj Dunav trom.
Sunce se rađa u mom snu. Sini! Sevni! Zagrmi!
Ime Tvoje, kao iz vedrog neba grom.
A kad i meni odbije čas stari sahat Tvoj,
to ime će biti poslednji šapat moj.

Slika iz prve strofe je neobična i puna zavičajnih simbola. Nasuprot svom rodnom Sremu stavlja nam daleko, ledeno, pusto ostrvo Jan Majen. Samo pesnikovo povezivanje i združivanje geografski udaljenih tačaka je neobično. Pesnik zbližavanje ovih prostora spaja tako da prostorna udaljenost bude savladana dubokim unutrašnjim značenjima čime u poemi dobijamo karakterističan sumatraistički smisao. U strpfi pesnik odriče personalnost svojim priviđenjima negira život, negira postojanje zvezda. Zvezde bi trebalo da stoje iznad prolaznosti, one sijaju na nebu večno, ali sada se pojavljuju neka druga bića, čudovišta i polipi koji postoje naspuprot svemu ovozemaljskom. Oni plove i jezde i čuje se njihov urlik da je sve na ovom svetu prah i pepeo, jedno „ništa“.

Međutim, već u sledećoj strofi tom ljudskom osećaju kako sve prolazi i ništa nije večno pesnih suprotstavlja večni i postojani Beograd, grad koji izrasta „uz zornjaču jasnu“ i treperi i kada „zvezde gasnu“. Grad greje pesnika svojom toplotom i topi „ko Sunce“ led suza i „lanjski sneg“. Grad stoji nasuprot svemu i u njemu nema „besmisla ni smrti“. On topi i studen prošlosti. U samo dve strofe pesnik u nekoliko mahova pominje zvezde koje lirski konkretizuje dajući im bogat simbolički smisao i značenje.

Beograd je pesnikovo utočište i u slikama grada provlače se misli i osećanja iz prošlosti. Nasuprot tome Beograd stoji i sjaji „kao iskopan stari mač“. Kroz čitavu pesmu naglašen je motiv prolaznosti koji se povezuje sa nadom da će pesnik u budućnosti dospeti u Beograd i tu pronaći svoj mir i utočište. On nam govori da bi svoje poslednje dane života želeo da proživi u Beogradu, da kada mu se oči i dah upokoje grad primiti njega i „primiti na krilo svoje“.

Pesnik opeva Beograd slikajući njegovu lepotu, njegova brda, pominje Avalu plavu u daljini, kao kakav znak koji se uzdiže iznad svega i čini da Beograd tako raste. Time nam ističe postojanosti i čvrstinu grada, njegovu snagu odolevanja vremenu koje prolazi. U mladosti pesnik je slutio ono što se u poznim godinama ostvarilo, lepota grada ga je opila, dočarava nam ga u slikama gde Beograd sija kao stari mač, kao nešto što traje od davnina i sve to u pesniku budi jaku nostalgiju.

U poemi se pominje labud kao lirska predstava Beograda. Snaga koju Beograd crpi kako bi rastao nalazi se u njemu samom, tu on nalazi izvor snage i stoji osunčan na ušću dveju reka. Ta snaga uzdiže ga iznad življenja običnog sveta i uliva ga u jedan nacionalni tok koji oličava reka Sava. U pesmi se dva puta pominje labud, a sam pesnik je jednom prilikom rekao da je poema njegova „labudova pesma“. Beograd kao veličanstven i večan grad prima svojstvo živog bića i širi svoja krila 2kao labud krila, zaborav na Savu i Dunav“. Drugi put se labud pominje na kraju pesme, Beograd kreće „kao labud večni“ iz smrti i krvi, diže se „prema suncu na svoj put“. Beograd je pesnikovo utočište koje se diže između dveju reka, kreće se i plamti. On stoji nad ravnicom „tvrd, uzdignut kao štit“.

Kada pesnik udahne duh grada taj udah budi u njemu suze ali ih u isti mah pretvara „kao dažd u šarene duge“. On ga hladi „kao daleki bor“. Pesnik nam sve iznosi kroz pesmu, sve ono što je u mladalačkom susretu upio od grada i ono što nosi u sebi sve vreme u izgnanstvu.

Beograd je nastajao i gradio se na osnovi koju su stvarali  „sirotinja, čast i kavaljerstvo“. U toj borbi za čast, za reč, za ime, uverenje, nastajao je Beograd. Pesnik se divi Beogradu, njegovom izgledu, njegovom toplom, čistom, nepokvarenom biću „grlim još jednom taj tvoj kamen strmi“. On Beograd čini antropomorfnim tako što peva o lupanju njegovog srca 2što udara ko stenom, u mračni Kalemegdan“.

Pesnik nam daje zvučne pesničke slike sa slojevitim značenjima, atmosferu kretanja čudnog i moćnog grada koji se diže „iz smrti i krvi prema Suncu“. U pesmi nam se sugeriše na upečatljive slike zalaska sunca, na „krvave“ zalaske što svakom ostaju u pamćenju ko ih barem jednom doživi. Slika utonuća dana u ponor rečni, mirisna tišina, sve nam to stvara idiličnu sliku grada da bi se na kraju čule reči lomljenja duše „koplja“. Nad svim ovim ostaje grad nesalomivi grad „kao belo koplje minareta“. U stihovima u kojima se pesnik obraća gradu pesnik pominje svoju sumatraističku mladost i veselost kada se zagledao u čudesnu zoru nad gradom što zaplavi nad svim, pa i nad bolima i nad biserima suza. Dodaćemo ovome i njegovo očovečeno disanje „u noćnoj tišini, do zvezda“. To pominjanje sunca u još nekoliko stihova, kao i slika meseca na pučini jesu kosmički „rekviziti“ koji su sveprisutni u Crnjanskovoj mladalačkoj sumatraističkoj poetici.

U poemi nalazimo elemente sumatraizma: duboka beskrajna nebesa nad Beogradom, smiraj u snegu i ledu „Zima je stišala varoš“, lađe u pristaništu „stoje u nekom stišanom životu, skoro mrtvilu“, pesnik leži „hladan, kao na pepelu klada“. Takođe imamo i sumatraističko viđenje nebesa koje se ogleda u viđenju plavetnih daljina. Sumatraizam poeme sadržan je u rasprostiranju grada po beskrajnim i neuhvatljivim prostranstvima prošlosti u kojima postaje jak i nesalomiv. Misao o lepoti večnog grada, o njegovoj časti i gordosti odolevanja naglašena je i izbija iz skoro svake strofe u poemi. Grad širi svoju lepotu nad Savom i Dunavom da bi na kraju stajao nad širokom rekom uzdignut kao štit.

Sa dubokim poetičkim razlozima pesnik se vraća Bretanji koju sada vezuje za snažan doživljaj ljubavi i piše nam stih: „Finistere i njen stas“, dodajući „brak i poljupce“. U ovim stihovima prisutno je prisećanje na senzualni doživljaj Finistere, ali i njenog stasa, sve lepoti ljubavi koje su se dogodile u Toskani. Ovo je biografsko-poetička pojedinost koju pronalazimo u stihovima. Nakon ukazivanja na taj lepi stas, prikazuje nam se bura „bura štoje tako silna bila“. Ovde počinjemo sumnjati da li je reč o silini i burovitosti ljubavi sa ženom ili se pak radi o prisećanju na žestoku buru koju je pesnik doživeo u Bretanji.Zapravo se u ovom delu poeme prepliću doživljaji i jednog i drugog, snažne burovitosti u Francuskoj i olujnoj ljubavi prema ženi.

U treperavom priviđenju prošlosti drhti sumatraistička vizija koja se nastavlja i u drugom delu poeme, koji je suprotan prvom. Sada umesto njenog nasmejanog glasa pesnik vidi komorana „divljih i crnih krila“. Ta ptica uzvikuje jednu pomalo izokrenutu sumatraističku poruku dovedenu do beznađa: „Zrak svake sreće tone u Okean“. Ovo je jedna od retkih refleksija u poemi gde sumatraističke motive senče reči tame i groblja. U poemi se glas komorana pretvara u kreštanje i viku. Pored ovoga još je upadljivije ono prethodno povezivanje geografskih objekata Finistere, Ližbua sa ženskim stasom ili sa odisejskim putem u svet.

U pretposlednjoj strofi koja možda najpotpunije izražava sumatraističku svepovezanost u prisnu vezu se dovodi ljudski život i hrt, a potom sa tim i „sveo list, galeb, srna i Mesec na pučini“. Nižu se reči različitog značenja, tako da njihova različitost uzajamno poništava pravi smisao pridajući mu nov, podtekstualni smisao pun poetskog naboja. Govori se o vezanosti života za „sveo list“, „za mesec na pučini“ kroz ove stihove izriče se da je sve u vezi, kao i osećanje da se ne pripada ničemu kada kaže „ja više nisam ničiji“. Sumatraistički smiraj u „Lamentu“ vezuje se uglavnom za strah, pepeo, smrt, ništavilo o čemu nam posebno svedoče poslednji stihovi poeme.

U poemi se sagleda Beograd u svom neprekidnom kretanju i sazrevanju. Pesnik ga uzdiže stavljajući nasuprot njemu sve ono što je prolazno i nije večno. Nasuprot tome stavlja i svoje lirsko nadahnuće i samu poemu koja će ostati kao večno svedočanstvo njegovih osećaja i njegove tige za rodnim zavičajem. Poemu završava sumatraistički i stavlja nam nebo i daleke oblake koji takođe idu, prolaze nad nama. Beograd će večno sijati u svom postojanju i u njemu pesnik ne vidi tugu, jer to je njegova poslednja želja, da ga Beograd primi u naručje svoje i da tu proživi svoje poslednje dane života.

Beleške o autoru

Miloš Crnjanski bio je srpski književnik. Rodio se 1893. godine u Čongradu, u Mađarskoj. Porodica mu je bila siromašna, otac mu je bio notar. 1896. godine cela porodica preselila se u Temišvar gde je pohađao osnovnu školu i gimnaziju.

Daljnje školovanje nastavio je u Beču, a tamo ga je zadesio i Prvi svetski rat te je tada i mobilisan u redove Austrougarske vojske. Borio se u Galiciji i u Italiji.

Kada je rat završio, diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a potom je kraće vreme radio na mestu profesora u jednoj gimnaziju takođe u Beogradu.

Bavio se i novinarstvom te književnim radom, a netom prije početka Drugog svetskog rata počeo je da radi u diplomatskoj službi kraljevine Jugoslavije. Tako je putovao u Rim, Berlin i u London.

U Londonu je živeo do 1965. godine, a nakon toga se vratio u Beograd i posvetio se književnosti. Umro je 1977. godine u Beogradu.

Njegovi prvi počeci sežu u 1907. godinu kada je u somborskom listu „Golub“ objavio svoju prvu pesmu „Sudba“. 1912. godine kao pesnik je pisao za „Bosansku vilu“. U Beogradu je radio kao urednik u časopisu „Dan“, a napisao je i manifest „Objašnjenje sumatre“. 1919. godine objavio je zbirku pesama „Lirika Itake“.

Uz pesme, pisao je i romane, eseje, putopise i drame. 1927. godine objavio je roman“Seobe“ u „Srpskom književnom glasniku“. 1929. godine roman je izašao i kao knjiga.

Nedeljnikom „Ideje“ koji je pisao 1934. i 1935. godine u Beogradu izazvao je političke i književne polemike.

Kada je bio u emigraciji, izdao je svoje najbolje knjige – „Druga knjiga Seoba“ i „Roman o Londonu“. Svoje poslednje godine života posvetio je knjizi kojom se bacio svoj celi život – „Knjizi o Mikelanđelu“.

Autor: J.I.