Kroz pustinju i prašumu pustolovni je roman za decu. Napisao ga je poljski književnik i nobelovac Henrik Sjenkjevič, a objavljen je 1911. godine. Roman se sastoji od 156 poglavlja. Okarakterizovan je kao pustolovni dečji roman jer na pomalo fantastičan način opisuje pustolovine četrnaestogodišnjega Staše i osmogodišnje Nele, koji su bežeći od otmičara doživeli brojne avanture. Na putu su upadali u nevolje zbog divljih životinja, kao i zbog teških uveta koji vladaju u pustinji i prašumi. U nevoljama ih prate pas Saba, a posle i pripitomljeni slon King.
Roman može da se opiše i kao historijski i putopisni, a sadrži i biografske elemente. Historijska podloga, koja je ujedno i središte radnje u delu, prikazuje događaj koji se zbio sredinom 19. veka; radi se o ustanku Sudanaca protiv engleske vlasti koji je predvodio Muhamed Ahmed bin Abd Alah, poznat kao Mahdi. Mahdi se u ovom delu prikazuje kao tiranin koji je u ime islamske vere oduzeo život brojnim nevinim žrtvama, dok je engleska vlast prikazana kao oličenje svega što je ispravno. Zbog navedenih razloga vidljivo je da je autor u ovom delu na strani engleskih kolonizatora.
Autoru to nije prvi roman u kojem obrađuje historijsku tematiku jer glavninu njegovoga književnoga opusa čine upravo historijski romani. Njegov se književni program sastoji od dve komponente: prva je nacionalna u kojoj se zalaže za neovisnost države, a druga je moralna u kojoj veliča hrišćanska načela. Veličanje hrišćanskih načela može da se primeni i na ovo delo jer su mladi Staša i njegov otac predstavnici takvih načela, kojih se ne odriču ni pod pretnjom smrću.
Putopisni i biografski elementi polaze od činjenice da je Sjenkjevič pisao putopise pod pseudonimom Litvos i proputovao Ameriku, Evropu i Afriku. Budući da je u Africi boravio dvadeset godina, napisao je Pisma iz Afrike koja su mu pomogla da na veličanstven i dojmljiv način opiše predele egzotičnoga afričkoga kontinenta, a posebno Egipat, Sudan i Keniju. Sjenkjevič posebnu pažnju pridaje opasnostima afričkoga krajolika u kojem retki mogu da prežive.
Osim krajeva kroz koje je Sjenkjevič prošao, u delu su, zahvaljujući njegovoj neiscrpnoj mašti, svoje mesto našli i opisi mentaliteta egzotičnih afričkih plemena koja su evropskom stanovništvu do tada bila gotovo nepoznata. Štaviše, u liku Švajcarca Henrika Lindea vidljiva je sličnost sa samim autorom: Linde je u delu istaknuo da ga je otac školovao za inženjera, ali on je još od rane mladosti, baš poput autora, zavoleo putovanja.
Likovi su okarakterizovani psihološki, fizički, socijalno, etički i govorno. Glavna je podela na pozitivne i negativne. Pozitivni su likovi: Staša, Nela, gospodin Raulison, gospodin Tarkovski, dadilja Dina, Grk, Kali, Linde, kapetan Glen i doktor Klari. S druge strane, negativnim likovima pripadaju: Mahdi, Fatima, Smajin, Idris, Hamis i Gebr.
Staša i danas vredi kao uzor mladim poljskim, ali i svetskim generacijama jer poseduje sve poželjne karakteristike; hrabar je, plemenit i snalažljiv. Delo je nastalo u razdoblju modernizma, a odlikuje se detaljnim pripovedanjem i opisivanjem, širokim digresijama, unutarnjim monologom i pripovedanjem u trećem licu. Staša i Nela zauvek su se uvukli u srca čitalaca zbog svog iskrenog drugarstva, onoga u kojem su zaista spremni da za drugoga daju i poslednju kap krvi. Delo ima i dvije filmske adaptacije: iz 1973. godine i 2001. godine. Kroz pustinju i prašumu klasik je, kako poljske, tako i svetske dečje književnosti, a Sjenkjevič je bio iznimno popularan i izvan Poljske.
Vrsta dela: dječji pustolovni roman
Mesto radnje: Egipat, Sudan i Kenija
Vreme radnje: sredina 19. veka
Tema dela: lutanja i avanture Nele i Staše kroz afričke pustinje i prašume
Ideja dela: Dobro uvek pobjeđuje zlo, a svako zlo pobeđuje i beskrajna drugarska ljubav. Ne postoji lepša stvar na svetu od druga koji je za vas spreman da da i svoj život. Pozitivne ljudske osobine su hrabrost, plemenitost, neustrašivost pred zlom i ustrajanje u svojim uverenjima.
Kratak sadržaj prepričano, citati
Radnja započinje razgovorom Staše Tarkovskoga i Nele Raulison. Staša je svojoj drugarici, koja je mala Engleskinja, rekao kako su jučer došli policajci i uhapsili ženu nadzornika Smajina, Fatimu. Rekao joj je i kako je Fatima već nekoliko puta dolazila u kancelariju njegovom i Nelinom ocu. Mala i lepa Nela pogledala je Stašu zelenkastim očima i uplašeno ga pitala jesu li je bacili u tamnicu. Staša joj je na to odgovorio da nisu, ali da su joj zabranili da otputuje u Sudan i da će jedan činovnik celo vreme da motri na nju kako se ne bi maknula iz Port-Saida, a Nela ga je opet upitala zašto. Staša je navršavao četrnaestu godinu i iako je silno voleo svoju malu osmogodišnju drugaricu, smatrao je da je ona još uvek dete. Štaviše, Staša je Neli nadmoćno rekao da će, kada poraste kao i on, znati šta se sve dešava u celom Egiptu.
Staša i Nela počeli su da razgovaraju o Mahdiju, a Nela je rekla kako je čula da je ružan i nevaljao. Staša se čudio njezinu opisu: „Ali za čoveka koji je tolike ljude poubijao, samo osmogodišnja devojčica u kratkoj haljinici može da kaže da je nevaljao!“ Nela je objasnila kako joj je to rekao njezin tata koji zna najbolje, a Staša je istaknuo: „Tako ti je rekao, jer ti drukčije ne bi mogla da razumeš. Meni ne bi tako rekao. Mahdi je gori nego čitav čopor krokodila.“ Nela se uvredila shvativši kako je Staša smatra nezrelim detetom, a on joj objasni kako Fatimu ne puštaju zato što je Mahdijeva rođakinja.
Fatimin suprug Smajin izjavio je egipatskoj vladi u Kairu da će da ode u Sudan, gde živi Mahdi, i da postigne da svi Evropljani koji su pali u Mahdijeve ruke budu oslobođeni. Međutim, Staša je istaknuo kako njegov i Nelin otac nisu verovali Smajinu. Vlada je ipak odlučila da pošalje Smajina i on se već pola godina nalazi u Sudanu, a zarobljenici ne samo da se nisu vratili, nego je iz Kartuma stigla vest da ih mahdijevci sve više zlostavljaju. Smajin je postavljen za emira, a njegova je supruga Fatima znala za Smajinove planove i zato je htela da napusti Egipat. Nela je pitala Stašu šta će vlada napraviti s Fatimom i njezinom decom, a on odgovori kako će vlada reći Mahdiju da im vrati evropske zarobljenike, a oni će zauzvrat osloboditi Fatimu. Razgovor se tada prekinuo jer su Stašinu pažnju ukrale ptice koje su letele od Ehtum-om-Faraga prema jezeru Menzaleh.
Nela je viknula kako i flamingosi lete, a Staša je poželeo da je u tom momentu imao pušku. Staša je uzeo Nelu za ruku i pošli su prema kanalu, a za njima je išla crnkinja Dina, nekadašnja Nelina dadilja. Dina je rekla kako Nela mora da se vrati kući. Budući da je Nelino zdravlje zahtevalo veliku pažnju, njezin otac, gospodin Raulison, nije dozvoljavao da devojčica posle sunčevoga zalaska ostaje kraj vode. Nela i Staša su se s Dinom zaputili prema Nelinoj kući. Na kraju grada, u blizini kanala, nalazila se vila gospodina Raulisona. Uskoro je došao i inženjer Tarkovski, Stašin otac kojega je Nelin otac pozvao na večeru. Svi su zajedno večerali, a tu je bila i Nelina učiteljica, Francuskinja Olivije.
Gospodin Raulison jedan je od direktora velike tvrtke Sueskoga kanala, a Vladislav Tarkovski glavni je inženjer iste tvrtke. Bili su dobri drugovi. Naime, gospođa Tarkovski, rodom Francuskinja, preminula je kada se Staša rodio, pre više od trinaest godina. S druge strane, Nelina majka umrla je od sušice kada je devojčica imala samo tri godine. Zajednička nesreća još je više učvrstila drugarstvo između Raulisona i Tarkovskoga, a i živeli su jedan do drugoga.
Gospodin Raulison je zavoleo Stašu kao rođenog sina, a gospodin Tarkovski bi za malu Nelu skočio u vatru i vodu. Stašin i Nelin otac najbolje su se osećali kada bi razgovarali o svojoj deci. Gospodin Raulison hvalio je Stašinu energiju i marljivost, dok se gospodin Tarkovski zanosio svojom ljupkom i anđeoski lepom kćerkom. Staša je odvažnost i umešnost nasledio od oca. Budući da se Staša rodio, odgojio i ušao u četrnaestu godinu života u Port-Saidu, na Sueskom kanalu, inženjeri su ga nazvali detetom pustinje.
Kao i svaki Poljak, Staša je bio izuzetno sposoban za učenje jezika. Poznavao je svahili, arapski, engleski, francuski i poljski, ali poljski je smatrao najlepšim jezikom na svetu i želeo je da ga i mala Nela nauči. Staša je bio malo ohol i hvalisav; smatrao je da je sa svojih četrnaest godina spreman za junačka dela. Njegov najveći san bio je da ode u lov na velike zveri u srednju Afriku. Bio je viši i snažniji nego dečaci njegovih godina: „U svojoj četrnaestoj godini bio je jedan od najboljih plivača u Port-Saidu, što je značilo mnogo, jer Arapi i crnci plivaju kao ribe.“
Za vreme ručka, gospodin Raulison i gospodin Tarkovski imali su ugodnu vest za decu: pozvani su da kao iskusni inženjeri pregledaju i ocene radove na kanalima u pokrajini El-Fajum, u okolini Medineta, blizu jezera Karaun i duž reka Jusef i Nil. Tamo će da se zadrže mesec dana i odlučili su da povedu decu sa sobom. Deca su bila izvan sebe od radosti. Staša se najviše radovao obalama jezera Karaun, pticama i lovu na vukove po pustinjskim grebenima. Međutim, praznici su trebali da počnu tek za koji dan pa su njihovi očevi otputovali odmah, a deca su trebala stići nedelju dana kasnije s gospođom Olivije i stanovati u šatorima koje je iznajmljivala agencija „Kuk“. Nela je najviše na svetu volela da jaše na devi, a Staši je otac obećao da će, ako donese dobre ocene, dobiti pravu englesku pušku i sav potreban lovački pribor.
Gospođa Olivije se najmanje radovala putovanju u Medinet jer nije želela da ide iz udobne vile u Port-Saidu, a bila je i zabrinuta jer su svi u Egiptu govorili samo o Mahdijevom ustanku i bojala se da Medinet nije previše blizu mahdijevaca. Gospodin Raulison objasnio joj je da se Mahdi nalazi u Kartumu, koji je od Medineta previše udaljen. Staša je pitao Nelinog oca hoće li Mahdi da dođe i do Egipta, a on odgovori sledeće: „Ne – odgovori gospodin Raulison. Mahdi, istina, priča da će osvojiti ceo svet, ali to je divljak koji ništa ne zna. Egipat nikad ne može da zauzme, jer to nikad ne bi dopustila Engleska.“
Razgovor je prekinula Smajinova supruga Fatima. Bila je visoka, mlada, potpuno otkrivenoga lica i divnih, ali pomalo neprijateljskih očiju. Od gospodina Raulisona tražila je pomoć jer prete smrću njoj i njezinoj deci. Istaknula je kako njezin suprug nije izdajnik i da je od trgovaca koji su kupovali gumu i slonovu kost saznala da Smajin leži bolestan, pozivajući Fatimu i decu k sebi.
Gospodin Raulison rekao je Fatimi kako je sve izmislila, a ona se zaklinjala Alahom da govori istinu i da će Smajin, ako ozdravi, odmah da oslobodi sve zarobljene hrišćane. Pitala se šta je skrivila vladi ako je po nesreći Mahdijeva rođakinja. Malena Nela imala je dobro srce i molila je oca da pomogne Fatimi, a složio se i Staša. Gospodin Raulison nije se dao smesti i zapazio je da su u Fatiminu govoru neke reči zvučale kao laž. Kako je gospodin Raulison imao svakodnevnu vezu s carinicima u Izmailiji, znao je da poslednjih godina nisu kroz kanal prošli nikakvi trgovci pa je zbog toga bio uveren da je priča o Smajinovoj bolesti laž.
Budući da su Neline oči molećivo gledale u oca, nije hteo da je rastuži pa je Fatimi rekao da on i Stašin otac sutra putuju u Medinet i da će tamo pokušati da dobiju pomilovanje za nju. Fatima mu je bila zahvalna i rekla je da će im, kada stignu u Medinet, dva čoveka iz njezina plemena Dangala; Idris i Gebr, najpoznizije ponuditi svoje usluge. Idris i Gebr vodiči su deva. Potom je Fatima poljubila u ruke oba inženjera i blagoslovila decu, a posebno Nelu. Nakon toga, zatvorila se u kuću sa sinom nadstojnika Hadigija uz mračan pogled šaputala: „Hamise, Hadigijev sine, evo ti novaca. Hajde još danas u Medivet i predaj Idrisu ovo pismo, koje mu je na moju molbu napisao pobožni derviš Bebali…Deca ovih inženjera su dobra, ali ako ne dobijem dozvolu da odem, drugoga načina nema. Znam da me nećeš izdati…“
Gospodin Raulison i gospodin Tarkovski sutradan su uveče otputovali, a nakon što su prošla dva dana, Stašin je otac poslao telegram da deca krenu čim počnu praznici. U telegramu je pisalo i da deca jave Fatimi kako ništa nisu mogli da naprave za nju. Deca su se radovala pripremama za put, ali gospođu Olivije ugrizao je škorpion dok se odmarala u dvorištu. Lekar je rekao da ne sme da putuje pa se gospodin Raulison pobrinuo da gospođa Olivije dobije odgovarajuću negu i nadzor, odlučivši da deca krenu na put s Dinom.
Staša i Nela su za vreme putovanja kroz prozor mogli da vide natovarene deve kako u dugom nizu idu jedna za drugom kroz peščano prostranstvo. Nažalost, Nela nije mogla dobro videti jer su joj pogled zaklanjala dva engleska časnika. Kada je Nela rekla Staši da zbog časnika ne može da vidi, on ih je veoma ozbiljno zamolio da se pomaknu. Časnici su odmah prihvatili i jedan od njih ne samo da je ustupio mesto, nego je Nelu podigao i postavio na sedište kraj prozora. Časnici su putovali u Kairo kako bi se susreli s engleskim ambasadorom. Mlađi je bio vojni doktor, a drugi kapetan Glen kojem je Staša zavideo što će da poseti i Mombasu gde se nalazi mnogo divljih slonova, žirafa, nosoroga i bivola.
U priči sa časnicima, Staša i Nela saznali su da je Nelin stric oženjen časnikovom sestrom. Kapetan Glen rekao je Staši da uvek mogu da računaju na njihovu naklonost i pomoć, a zatim su se pozdravili. Gospodin Raulison i Tarkovski silno su se radovali jer su njihova deca stigla. Staša i Nela radosno su pozdravili očeve i odmah počeli da razgledavaju šatore. Medinet zovu zemljom ruža zbog ugodne klime i obilne vlage u vazduhu. Deca su zavirivala svugde i ugodno su se iznenadila kada su pored šatora ugledala Hamisa, svoga staroga poznanika iz Port-Saida. Gospodin Raulison unajmio ga je za nošenje instrumenata.
Odjednom se začuo pasji lavež, što je decu iznenadilo. Gospodin Raulison rekao je kako je sutra Badnje veče, a da je taj pas iznenađenje koje je priredio Neli. Gospodin Tarkovski objasnio je kako se pas zove Saba i da pripada rasi mastifa, najvećih pasa na svetu. Iako ima samo dve godine, Saba je bio zaista ogroman, ali umiljat kao janje. Deca su začuđeno gledala u njegovu snažnu okruglu glavu, velike šape i snažno telo sa žućkastom dlakom. Kada su ispred šatora stigli Idris i Gebr, vodiči deva, Saba je počeo da reži. Idris i Gebr neprestano su stajali kao dva bela stupa, pažljivo promatrajući Stašu i Nelu.
Nakon tri dana počeli su zajednički izleti Staše i Nele s Idrisom i Gebrom koji su neobičnom uslužnošću osvojili njihovo poverenje. Za pet dana društvo je obišlo ruševine drevnoga rada Krokodilopolisa, piramide Hanarove i razvaline Labirinta. Gospodin Raulison samo je čekao da stigne gospođa Olivije, no umesto nje stiglo je pismo od lekara u kojem je pisalo da se posle ujeda javio crveni vetar i da bolesnica još dugo neće moći da krene iz Port-Saida. Stanje je bilo zabrinjavajuće jer dvojica inženjera nisu mogli svugde sa sobom voditi decu i Dinu. Nakon kraćega savetovanja, gospodin Raulison odlučio je Nelu poveriti Staši i Dini. Staša istakne: „Budite uvereni, gospodine, – odgovori Staša – da ću Nelu da pazim kao rođenu sestru. Ona ima Sabu, a ja karabin, pa nek samo neko pokuša da joj učini nešto nažao.“
Hamis je rekao Staši i Neli da će prvim vozom krenuti u El-Garek-el-Sultani, a odatle, zajedno s Dinom, u Vadi-Rajan. Staši je to bilo sumnjivo jer je znao da su njihovi očevi rekli da idu u suprotnom pravcu. Hamis je izmislio da je dobio pismo od njihovih očeva u kojem je pisalo da moraju da idu s njim. Kada su Staša, Nela i Dina stigli na stanicu, bila je pusta. Videli su samo nekoliko žena pokrivenih lica koje su nosile korpe mandarina, dva nepoznata Beduina, Idrisa i Gebra sa sedam deva. Od gospodina Raulisona i Tarkovskoga nije bilo ni traga ni glasa. Idris je odsutnost gospodina Raulisona i Tarkovskoga objasnio tako što je rekao da su gospoda otišla u pustinju da razapnu šatore i da su im naredili da pođu za njima.
Bilo je pet sati poslepodne, a vreme je bilo divno. Odjednom se zaoriše divlji glasovi, fijuk bičeva i deve su jurnule kao vetar. Budući da trka nije prestajala, Neli je počelo da se mrači pred očima. Staša je upozorio beduine da uspore, misleći da se deve ne mogu obuzdati ili da su beduini pogrešili put pa žele da nadoknade vreme. Ubrzo je shvatio da to ne može da bude moguće jer bi se gospodin Raulison još više ljutio što se Nela previše umorila: „Pa šta to onda znači? Zašto ne slušaju njegove naredbe? Dečak poče da se ljuti i da se pribojava za Nelu.“ Nela je toliko klonula da je Staša morao da je pridržava na sedlu, a nju je jedino držala nada da će uskoro videti oca. Uzalud su se Staša i Nela osvrtali okolo. Prošla su dva sata, a Staši se digla kosa na glavi jer mu je bilo jasno da se radi o otmici.
Gospodin Tarkovski i Raulison zaista su očekivali decu na sasvim drugoj strani, u mjestu El-Fahenu. Došao je voz, ali dece nije bilo. U deset sati od mudira je stigao odgovor da je proverio na stanici: deca su jučer otišla u Garek-el-Sultani. Roditelji su bili izvan sebe, shvativši da su deca oteta da budu taoci za Smajinovu porodicu. Staša je priznao Neli sledeće: „Nemoj da se bojiš, Nela… ali vidiš… može biti da nećemo sresti ni tvog ni mog oca… i da su nas ovi rđavi ljudi oteli. Ali ne boj se, jer ako je tako, poslaće poteru za nama. Sigurno će nas stići i osloboditi. Zato sam ti i rekao da baciš rukavice da bi potera našla trag.“
Kada je Nela čula da neće videti oca i da jure negde daleko u pustinju, počela je da drhti od straha i da plače. Staša je tešio Nelu govoreći joj da će njihovi očevi poći u poteru za njima i da je on nikada neće ostaviti, šta god da se desi. Staši se srce stezalo od žalosti i stida jer se setio svoga hvalisanja. Sebe je smatrao nepobedivim junakom i kako ne postoji situacija u kojoj ne može da se snađe, ali sada je svatio da je on samo mali dečak s kojim svako može da napravi šta god želi.
Beduini su se zaustavili u jednom dubokom klancu i prvi su se put sami našli Staša, Nela i Dina. Dina od straha nije mogla da progovori ni reči, umotala je Nelu u ogrtač i počela da joj ljubi ručice. Svi su se okupili oko vatre i jeli kukuruzni kruh te suho ovčje i kozje meso. Gebr je shvatio da je Nela bacila dve bele rukavice kako bi ostavila trag pa ju je udario korbačem, strašnim arapskim bičem. Ona je vrisnula od bola, ali Staša skoči kao divlja mačka i napadne Gebra. Iako je Staša za svoje godine bio vrlo snažan, Gebr ga je brzo savladao. Idris je opomenuo brata rekavši mu da deca sada pripadaju Smajinu i ako neko od njih ne bi stiglo živo, Mahdi bi ih osobno obesio.
Staša je ustao zadihan i isprebijan, ali osećao je da bi se otac zasigurno ponosio njime, samo da je mogao videti kako je ne oklevajući skočio da brani Nelu. Nije mislio na svoju bol, nego je tešio Nelu i mislio se o tome boli li je mnogo. Nela ga je obima rukama zagrlila i rekla mu da on plače zato što je njega udario. Staša joj odgovori: „Nela, ne zato što je mene istukao, već zato što je tebe udario, zaklinjem se da mu neću oprostiti.“ Zatim su svi krenuli na spavanje, a Idris je rekao da trebaju preći pustinju između Nila i Karge, i da se nada da će deve da izdrže. Staša je rekao Idrisu da zna da ih vode Mahdiju kako bi zaradili novac, ali da je Nelin otac bogatiji od svih Sudanaca zajedno. Rekao mu je i ako se dobrovoljno vrate, da će im njihovi očevi dati novac. Idris je na to odgovorio da će, kada njega i Nelu predaju Mahdiju, biti blagoslovljeni jer će Mahdi za njih dobiti Fatimu i njezine sinove.
Staša je ponudio Idrisu da za otmicu uzmu samo njega, a Nelu vrate, ali on na to nije pristao. Zatim je Staša istaknuo kako će on i Nela umreti na dugom putu, a da će Mahdi i Smajin biti ljuti na njih jer će zbog toga ispaštati Fatima i njezina deca. Idris je stoga prišao najboljoj devi i zajedno s beduinima na njezinoj grbi napravio najbolje sedište za Nelu. Staša je bio srećan što je bar to postigao i nadao se da će ih očevi naći što pre. Svanulo je, a Staša i Nela ugledali su Sabu kako trči prema njima. Budući da Saba na arapskom znači lav, beduini su se prepali, a Idrisa i Gebra je Sabin dolazak zabrinuo jer su znali da će ih svako po njemu zapamtiti.
Gebr je planirao da ubije Sabu, ali Hamisu ga je bilo žao i rekao je da je bolje da je sada došao, nego da je vodio poteru za njihovim tragom. Staša je rekao Neli da će ih njihovi očevi naći ako ih je Saba našao i ona mu se tada prvi put nasmešila. Do podne su otmičari s decom jurili gotovo bez prestanka. Na putu se pojavila zmija koju otmičari nisu uspeli da ubiju, a Idris je to smatrao nesrećom. Kada je video koliko su praznoverni, Staša mu je rekao da je to delo njegova oca čarobnjaka i da će se, ako ih nađe potera, zauzeti samo za njega, jer je njega i Nelu spasio od Gebra.
Oko dva sata beduin je rekao Idrisu kako su zli duhovi probudili vetar koji se zajedno s peskom digao prema njima. Zaista, vetar se sve više približavao i u daljini se pojavilo nešto kao taman oblak. Usta i oči jahača napunile su se peskom, a deve su pružile svoje dugačke vratove. Staša je za to vreme mislio pobeći s Nelom, ali Idris je svatio njegove namere. Kada je Staša krenuo samo da ohrabri Nelu, Idris ga je stavio pred sebe i zavezao mu ruke palminim užetom. Iako se vetar smirio, gusta pomrčina i dalje je pratila družinu. Otmičari su bili nespokojni, znajući da su se kretali nasumce, ne znajući više ni kuda idu. Ušli su u dolinu Khor gde se nalazila plitka pećina u koju su se mogli skloniti u slučaju da dođe do pljuska.
Idris je Staši odvezao ruke kako bi mogao da jede i rekao mu kako je Mahdi veći od svih čarobnjaka jer je zaustavio oluju i poslao kišu. Staša mu ne odgovori ništa jer je bio usredotočen na Nelu koja je bila jedva živa: „Osećao se kao njen zaštitnik, stariji brat i jedini branilac, osetio je isto tako da tu malu sestricu veoma voli, mnogo više nego ikad ranije. Kad je legao da spava, mislio je i dalje o njoj i odlučio je da učini neki neobičan pothvat da bi je izbavio iz ropstva.“
Stašu je iz sna probudila velika hladnoća, a pogled mu je pao na kožnu kutiju s njegovom engleskom puškom i srce mu je jače zakucalo. Kada bi se samo dočepao puške postao bi gospodar situacije, pa onda zamisli četiri leša kako leže u krvi i obuze ga strah i užas: „Ubiti četiri čoveka! Istina, oni su zlikovci, ali je to ipak strašna stvar. (…) Ne, ne, nikad to neće moći da uradi. Radi sebe on to nikad ne bi uradio – istina je.“ Međutim, Staša je radi Nele bio spreman da uradi sve i preda svoj život za nju. Uzeo je pušku s namerom da ubije deve, pred očima mu se smrklo, a disanje mu je postalo ubrzano. U dubokoj tišini začuje se Sabin lavež koji je otmičare probudio iz sna.
Otmičari su nasrnuli na Stašu i počeli da ga udaraju, sve dok ih Idris nije rasterao, plašeći se za detetov život. Beduini su hteli Staši da odseku desnu šaku, ali Idris je to smatrao sramotom i naredio je beduinu da zavezanoga Stašu kazni s deset blagih udaraca bičem. Kada je Nela to videla, zaklonila je Stašu svojim telom, a Saba je pokazao svoje duge bele očnjake. Bilo je jasno da bi Saba onome ko bi se tada približio Neli zario zube u grlo. Prošao je još jedan dan, a otmičari su sve brže jurili. Staša je po rezervama hrane svatio da je ova otmica bila unapred pripremljena i mrzeo je otmičare Sudance, najviše zbog nepravde koju su naneli Neli. Iako mu je otac uvek govorio da mržnja zaslepljuje čoveka i da joj se podaju samo one duše koje nisu sposobne za nešto bolje, nije mogao da sakrije i da uguši svoju mržnju.
Sledio je najduži dio puta. Otmičari su bili svesni da se po pustinji nalazi mnogo ljudi koji traže decu i jedino rešenje bilo je da krenu na zapad, što je bilo neizvedivo. Idrisu je tek tada postalo jasno u kakvu su se ludost upustili. Staša je s Idrisovom dozvolom prišao na Nelino sedalo i pazio na njezino zdravlje. Njegovo je ponašanje uticalo i na zle otmičare Sudance koji su protiv svoje volje počeli da veruju kako prenose veoma značajnu robinju prema kojoj moraju da budu pažljivi. Tokom puta, Nela je mislila da su krenuli prema Medinetu i srećno je uzviknula, ali to je bila samo fatamorgana. Ubrzo je jednooki beduin, kada su deca zaspala, rekao Idrisu kako su ubili mladoga stražara koji je krenuo u poteru za njima. Otmičari su zbog stražara prestali da putuju danju i čekali su da padne noć.
Idrisu je laknulo jer su prošli Asuan, a Stašu je grizla sumnja hoće li ih potera tu naći. Staša je u nedra sakrio sedam metaka i mislio je na to kako će da se dočepa puške. Nakon dva dana, Idris je beduine poslao po hranu koje je sasvim nestalo. Staša pomisli sada ili nikada i odluči naučiti Idrisa kako da puca iz njegove engleske puške ako ih napadnu divlje zveri ili razbojnici. Staša je Idrisa poslao da uzme praznu mešinu za vodu kako bi ga u međuvremenu upucao. Kolebao se, ali kada je počeo da diže pušku obrazu, začuše se glasni povici. Dvadesetak ljudi na konjima i devama izjurili su glasno vičući: „Kartum je zauzet! Gordon je ubijen! Mahdi je pobedio!“
Staša je shvatio da to nije potera spasa, već da će ti ljudi krenuti s njima na put. Čuo je Idrisa kako govori da je u sva sela došla obavest da će onaj koji ulovi otmičare dobiti nagradu od hiljadu funti. Međutim, pad Kartuma i Gordonova pogibija učinili su to da ljudi zaborave na sve ostalo, a tako i na spas dvoje bele dece. Dve nedelje nakon, karavan s decom ušao je u pokrajinu koja je bila u rukama Mahdija. Karavan je opkolio Nur-el-Tadhil koji nije bio toliko divlji kao ostali mahdijevci. Idris je zamišljao kako će njegov dolazak s decom izazvati divljenje, no Nur-el-Tadhil omalovažavajućim je tonom rekao da i ne zna ko je Smajin. Zatim je karavan preko Omdurmana došao u Kartum. Tamo su vladali rat, beda, glad, zverska surovost i krv. Tada Staša prvi put nije imao reči utehe za Nelu.
U Kartumu su emirove žene prilično srdačno dočekale umornu Nelu, pronašavši za nju nešto suvih datulja i malo riže s medom. Zatim su je odveli na spavanje. U šest sati ujutro, Nur-el-Tadhil rekao je Hamisu da s decom peške krene do pristaništa. Dok su hodali, Staša je izbrojao oko četiri stotine leševa i neprestano je zaklanjao Nelu da ne vidi tu užasnu sliku. Odjednom su deca na Hamisovom lancu privukla pozornost rulje koja je počela da grdi decu. Neki su i rikali kao divlje životinje, pokazujući svoje bele zube. Staša je zaklanjao Nelu koliko god je mogao, uveren da im je to posljednji momenat u životu. Nur-el-Tadhil dao je zapoved da se rulja išiba i vojnicima je naredio da opkole decu.
Nur-el-Tadhil savetovao je Idrisu da ode na Trg molitve kako bi pronašao Smajina. Idris je otišao do Omdurmana da kupi hranu na tržnici. U Omdurmanu su nalazilo i ponešto Grka koje je Mahdi poštedeo jer su mu bili potrebni. Bilo im je dozvoljeno baviti se trgovinom, a neki su čak i tobože promenili veru pa su postali Mahdijevi proroci. U moru ljudske bede i zlobe, procvetalo je milosrđe. Jedan od tih Grka zaustavio je decu, a saznavši da su oteta, obećao je da će o njima govoriti Mahdiju i raspitati se kasnije za njih. Osim toga, dao im je šaku divljih smokava i dva srebrna talira s likom Marije Terezije te je naredio vojnicima da paze da devojčici niko ne učini nikakvo zlo.
Idris se s decom uputio na Trg molitve. Na trgu je stajao Mahdi: „Mahdi je bio čovek srednjih godina, neobično debeo, kao naduven i gotovo crn. Staša, koji je imao izuzetno dobar vid, opazi da mu je lice tetovirano. U jednom uvu je imao velik kolut od slonove kosti.“ Prorok Mahdi održao je govor na koji je svetina odgovorila grubim glasom: „Umrećemo za veru!“ Nastala je paklena dreka, a Staša je sada razumeo zašto se ovim divljim hordama nije mogla odupreti egipatska vojska.
Mahdi je nastavio svoj govor u kojem je istaknuo kako je dobio poslanicu od Alaha. Naime, Alah mu je naredio da očisti veru i da je raširi po celom svetu. Ko ne priznaje iskupitelja Mahdija, biće osuđen na propast. Dužnost je svih vernika da pokore Egipat, Meku i sve prekomorske zemlje u kojima žive nevernici. Još će se mnogo krvi proliti, ali sreća onih koji poginu ne može da se iskaže nijednim ljudskim jezikom. Mahdi je zatim ispružio ruke prema svetini i ovako završio: „I evo ja, iskupitelj i sluga božji, blagoslivam sveti rat i vas, ratnike. Blagosivam vaše muke, rane, smrt, blagosivam pobedu! Plačem nad vama kao otac koji vas je zavoleo.“
Pred decom se stvorio Grk koji im je toga jutra darovao smokve i srebrne talire. Na arapskom je jeziku rekao deci da je govorio Mahdiju o njima i da ih on želi videti, a na engleskom je savetovao Staši da se Mahdiju baci pred kolena i kaže mu kako je spreman da prihvati njegovu veru, ističući da je to jedini način da pridobiju Mahdijevu zaštitu. Staši to nije bilo drago, ali Grk ga ohrabri: „Ne treba da ti napominjem da to nije nikakvo verolomstvo, izdajstvo ili odstupanje. U duši je svako ostao ono što je bio i bog to vidi… Pred silom se treba sagnuti, makar i prividno Dužnost je svakoga čoveka da brani svoj život i bilo bi ludo, čak bi bio i greh izlagati ga opasnosti, i zašto?“
Grk je osetio Stašin strah i savetovao mu je da na pitanja odgovara odlučno jer Mahdi ceni hrabrost. Kada su deca ušla u Mahdijevu kuću, on je ležao okružen ženama. Osim žena, tu su se nalazili i kalif Abdulahi i Šerif. Idris, Gebr i oba beduina pala su licem na zemlju i kleknula s prekrštenim rukama, a Staša se samo poklonio. Mahdi je pitao Stašu hoće li primiti njegovu veru, na šta je on odgovorio sledeće: „Proroče, – odgovori on – tvoju nauku ne poznajem i kad bih je primio, to bih učinio samo iz straha, kao kukavica i nitkov. A zar je tebi stalo do toga da tvoju veru ispovijedaju kukavice i nitkovi?“ Kalif Abdulahi, poznat po strogosti i okrutnosti, iskesi svoje bele zube kao divlja zver i reče kako Stašin drzak govor treba kazniti.
Mahdi nije želeo da kazni Stašu jer je hteo da se njegovo milosrđe pročuje po celom svetu. Smatrao je da se deca trebaju odvesti Smajinu i da s nevernicima ne želi ulaziti u pregovore. Mahdi je naredio i da se ljudi koji su doveli decu nagrade u njegovo ime. Zatim je dao znak da je poseta završena, a Grk je očajnički prodrmao Stašu: „Prokletniče! Upropastio si ovo nevino dete, upropastio si ovo nevino dete, upropastio si sebe, a možda i mene.“ Staša mu je odgovorio da drukčije jednostavno nije mogao. Grk je otišao, a Staša i Nela otišli su kroz mračne ulice prema svojoj kolibici. Nela je klonula od umora, gladi i straha, a Staša ju je uzeo u svoje naručje. Otmičari i beduini pojeli su nekoliko komada sirovoga mesa, ali Staši nisu dali ništa. Jedino mu je stara Dina gurnula u ruku malo hrane koju je ukrala od deve.
Staši nije bilo ni do hrane ni do spavanja. Osećao je da je ispravno postupio jer nije hteo da se odrekne svoje vere zbog milosrđa, smatrajući kako bi njegov otac bio ponosan na njega. S druge strane, mislio je da je time upropastio svoju malu sestricu Nelu. Kada su svi zaspali, on je briznuo u plač. Za decu je nastupila nedelja gladovanja i siromaštva jer Gebr nije hteo da im daje hranu. Srećom, Staša je imao dva talira s likom Marije Terezije pa je krenuo u grad da kupi datulje i rižu. Veći deo oteo mu je Gebr za Idrisa koji je bio bolestan, a Hamis je hranio jedino Sabu. Staša je poslednjih nekoliko dana prosio kako Nela ne bi umrla od gladi.
Staša je odlučio pronaći posao pa je na Trgu molitve počeo da nosi blato za lepljenje ograde. Ljudi su mu se smejali i gurali ga, ali mu je uveče stari šeik dao dvadeset datulja koje je on ponosno doneo svojoj sestrici. Ugrizao se za usnu da ne bi opet zaplakao jer je umirao od gladi, ali nije hteo da uzme pola. Došla je Kalifova naredba da se Gebr, Hamis i dva beduina zajedno s decom spreme za put u Fašodu kako bi pronašli Smajina. Gebr je bio izrazito tužan jer nije želeo da ostavi svo bolesnoga brata Idrisa, a svu je ljutnju iskalio na Staši. Grk je došao da se oprosti s decom i upozorio je Gebra na Mahdijevu naredbu da se dobro ponašaju prema deci, inače će im pošta doneti smrtnu presudu. Grk je, naravno, izmislio Mahdijevu naredbu kako bi zaštitio decu s kojom se oprostio i blagoslovio ih.
Grk je decu pre puta preporučio starom šeiku koji vozi poštu, svom starom poznaniku. Grk mu je poklonio sat i time ga obvezao da pazi na decu. Karavan s decom krenuo je na putovanje uz Beli Nil. Putovanje je bilo vrlo naporno i oskudevalo se u hrani. Hatem, stari, šeik, nije dozvoljavao da deca gladuju i bio je veoma strog prema Gebru koji je svoj bes iskaljivao na mlađem robu Kaliju kojega je dobio na poklon. Nela je bila izmorena, a Staša joj je svakoga dana davao po pola praška kinina, brinući se šta će kada mu nestane leka za nju. Dina je pala s deve i umrla, a sa suzama u očima oprostila se s Nelom.
Kada je karavan s decom stigao u Fašodu, smestili su se u kuću Seki-Tamala koji je lepo primio staroga šeika i decu, ali rekao im je kako Smajina neće naći u Fašodi jer je on otišao da traži robove i da se ne zna kada će se vratiti. Seki-Tamal i Hatem odlučili su poslati decu da ponovo lutaju. Seki-Tamal bio je strašan i bojali su ga se čak i njegovi vojnici pa je naredio Gebru da decu mora živu i zdravu predati Smajinu, u protivnom će da bude obešen.
Dobri Hatem izmolio je od emira još jednu robinju, Meu, kako bi negovala Nelu na putu. Nela se tome razveselila jer je robinja bila mlada i umiljata devojka iz plemena Dinka. Deveti dan putovanja ispred njih je stajao lav, kralj prašume. Okrutni je Gebr hteo da zakolje roba Kalija kako bi lav zastao da pojede njegovo krvavo telo. Staša je zaustavio Gebra i svojom engleskom puškom upucao lava čiji se trup nepomično ispružio. Osim toga, Staša je iznenada ubio beduine, Hamisa i Gebra. Osetio je u prstima hladnoću koja je dolazila od čvrste odluke. Kalija je poštedeo smrti, a Neli je povikao: „Nela! Ne boj se!… Nela! Slobodni smo..“ I zaista su bili slobodni, ali zalutali u divljoj i pustoj prašumi.
Spuštala se noć, a Kali je naložio vatru. Zatim su Kali i Staša razapeli šator za Nelu, ogradivši ga bodljikavom ogradom. Staša je, shvativši da ga se zbog ubistva koje je počinio Nela počela bojati, poželeo da brizne u plač. Objasnio je Neli da ih je ubio samo zato što je Gebr prešao granicu zapretivši im da će ih poklati ako ih lav i dalje bude gonio. Staša je odlučio da će zajedno s Nelom, Kalijem i Meom krenuti prema Smajinovoj bandi, smatrajući da će Smajin s ljudskom robom okrenuti prema Nilu. Znao je da i tamo mogli da ga dočekaju crnci, ali više je voleo da ima posla s njima, nego s mahdijevcima. Računao je i na to da mu Kali i Mea mogu pomoći ako naiđu na begunce ili meštane. Mea je bila iz plemena Dinka ili Šiluk, a Kali iz plemena Va-Hima. Staša poruči Neli da je ona sada Mesečeva kći.
U međuvremenu, Staša je ubio antilopu, ali Saba je otišao za bivolom i nije se vratio do večeri. Nela je plakala, ali Kali je otišao s nožem i našao Sabu, čime je pridobio naklonost Nele koja mu je poklonila staklene naušnice. Svi su doručkovali odlične divlje smokve i antilopino meso. Kali je pričao svoje doživljaje, a Staša je prevodio Neli na engleski jezik jer ona nije znala jezik svahili. Mea je bila ljubomorna na Kalijev poklon. Sledeća tri dana, družina je neprestano išla klancem uzbrdo.
Dani su uglavnom bili žarki, a noći hladne i vlažne. Staša je rekao Neli da mu se ponekad čini da je on poput nekog lutajućega viteza jer traži pustolovine boreći se po svetu i brinući se za nju: „A nije ni pomislio da možda nijedan lutajući vitez nije uradio toliko za svoju damu koliko je on uradio za ovu malu sestricu – činilo mu se da je to sve bilo razumljivo samo po sebi.“ U tom času iznad njih proleti jato divnih sivkastih papagaja s ružičastim glavama i perjem. Staša je obećao Neli da će drugi put probati da uhvati jednoga. Ona je bila presrećna i rekla je da će ga nazvati Daisi.
Staša, Nela, Kali i Mea odlučili su da će da prenoće u malenoj šumici negde pri vrhu. U daljini prašume čuli su se majmuni, ali i strašno lavlje urlanje. Nela se bojala, ali ju je Staša tešio i rekao Kaliju da domeće granje na vatru. Počeo je pljusak sa snažnim vetrom i strašnim munjama. Sve je bilo stravično, a Kali je predložio da se svi popnu na drvo. Staša se kao pravi kapetan popeo zadnji, nadajući se da je Saba našao sklonište. Kroz duboku noćnu tišinu odjednom je počeo da se razleže jeziv i bolan vrisak konja koje su zaklali lavovi. Bila je to strašna noć – najstrašnija na celom putu. Kali je svojom zamisli da se popnu na drvo svima spasio život od lavova.
Izišlo je sunce i obasjalo drveće i džunglu. Lavovi su iščezli pre nego što je zablistala prva sunčeva zraka. Staša je našao preostala tri konja koja su uspela da pobegnu lavovima. I Saba se vratio sa šarenom hijenom koju je ubio, a Nela je izgledala kao da ima temperaturu pa joj je Staša dao poslednji prašak kinina koji je čuvao za taj crni trenutak.
U dva sata Staša, Nela, Kali i Mea ponovo su krenuli na put. Deca su s divljenjem promatrala neobičnu šumu. Staša je odlučio da pronađe zaklonjenu uzvisinu kako bi se svi zajedno, a pogotovo Nela, odmorili nedelju dana. Kali je došao reći Staši da se malo dalje od njih nalazi zarobljeni slon koji umire od gladi. Staša je hteo da mu skrati muke i da ga ubije, ali Nela mu nije dozvolila i rekla je Kaliju i Mei da za njega naberu što više plodova biljnoga drveta, bagremovih mahuna te raznovrsnoga lišća i trave. Nela je hranila slona i divila se njegovoj veličini, a Staša je pristao na to da ga hrane dok ne krenu dalje. Uz to, Nela je rekla Staši da ima poverenja u to da će on uspeti da izbavi slona.
Staša je pronašao novi smeštaj u praznom deblu pri dnu velikog stabla. Novi stan u drvetu Staša je nazvao Krakov. Dok je on bio u lovu, Nela je odlučila da posteti slona i bila je sigurna da joj on neće nauditi. Tako je i bilo, ali Staša je došao i bio ljut na Nelu što je otišla tamo. Pametni i dobrodušni slon počeo je da ljulja i njega pa se Staša smejao. Međutim, slon nije hteo da pusti Nelu da ode i jedva je uspela da pobegne dok je on tužno zavijao. Nela je slona nazvala King, a Staša je odlučio da od tankih bambusa napravi zmajeve koji će da služe kao brzojav za pomoć.
Usledila je najveća nesreća od svih jer je Nela dobila afričku groznicu. Staša je celu noć sedio pored nje, davao joj toplu vodu s medom i zavijao je u ovčju kožu. Ubio je dve velike patke boje cimeta kako bi on pojela toplu juhu. Nakon nedelju dana, usledio je drugi napad groznice; Nela je bila sve slabija i mogla je da umre svakog časa. Kali je rekao Staši da se iz prašume vidi dim i Staša je odlučio proveriti ko je to tamo, nadajući se da će da pronađe spas za Nelu. Tamo je sreo Švajcaraca Lindea kojega je ranio vepar i koji se borio protiv mahdijevaca. Staša se Lindeu predstavio i objasnio da traži pomoć za Nelu. Linde mu je dao nekoliko kutija leka, čaja i kave. Tu su bili i crnci koji boluju od bolesti spavanja.
Staša je Neli dao lek i sutradan se u podne vratio do Lindea za kojeg je ubio dve divlje kokoši. Linde je odmah pitao za Nelu i upozorio Stašu da je treba čuvati od sunca i kiše te da ne sme da pije zagađenu vodu i da boravi na vlažnim mestima. Na Lindeov zahtev, Staša mu je ispričao šta su sve prošli. Linde mu je rekao da će on svakako da umre, ali da njima savetuje da krenu na istok prema okeanu. Štaviše, rekao je Staši i da uzme k sebi roba Nasibua kada on umre. Linde mu je ispričao i to kako je on sin jednoga trgovca iz Ciriha koji je stekao veliko imanje trgujući svilom. Lindea je otac školovao za inženjera, ali mladi je Henrik Linde od rane mladosti zavoleo putovanja. Pristao je da ga Staša previje, ali nije hteo da ode s njim u Krakov jer nije mogao da dopusti da obolele crnce rastrgaju hijene.
Nakon tri dana, Linde je umro i Staša ga je iskreno žalio. Odlučio je Nasibua povesti sa sobom na put, a došlo je i vreme da se razbije stena i oslobodi King. Staša je zapalio fitilj i pobegao što je brže mogao. Staša, Nela, Kali, Mea i Nasibu odabrali su lepo jutro kako bi pošli na jug i više se nisu bojali da će zalutati jer je Staša od Lindea nasledio kompas i durbin. Ubrzo je družina na planini naišla na šumu od banana i svi su se radovali. Tu se nalazilo i selo koje su zauzele čimpanze, a Staša je zaključio kako bi se ovde moglo ostati i celi život te da bi se planinu trebalo nazvati Lindeovom planinom, a selo Nelinim imenom.
Lindeova planina bila je najpogodnije mesto u celoj Africi, ni lavovi ni pantere ne bi mogle da se popnu na visoravan. Na sredini planine izvirala je hladna i kristalno bistra voda, a bilo je i mnoštvo banana. Staša je Kalija naučio da puca iz puške i rekao mu je da će brzo da stignu u njegovu zemlju. U početku je putovanje išlo lako, od Lindea im je ostalo mnogo namirnica, lekova i oružja. Petog dana putovanja naišli su na crnačko selo u kojem su ljudi izgledali jezivo i ratoborno, ali je njihovo čuđenje bilo neizmerno. Kali je njihovom kralju M’Rusu predstavio Nelu kao dobrog Mzimua, a Stašu kao beloga gospodara.
Celo je selo zapanjeno gledalo u Nelu i Stašu, verujući da poseduju čarolije koje će da ih zaštite. U međuvremenu, jedan od seljana, Kambi, lupao je u bubanj kako bi od seljana izmamio poklone pa su ga poterali iz sela. Do seljana nisu doprli čak ni Arapi, svi su bili tetovirani i s izbušenim ušima. Seljani su darovali Stašu, a Kali je pojeo komadić M’Ruine kože i M’rua komadić Kalijeve kože u znak iskrenog i večnog drugarstva. Celo je selo ispratilo Stašu na daljnje putovanje, moleći ga da ne zaboravi njihov narod. Sledeća tri dana, družina je opet išla kroz puste krajeve i naišli su na selo s hiljadu ljudi, gde su Staša i Nela saznali da je vetar do tu nosio njihove zmajeve koji su služili kao brzojav spasa pa su odlučili da puste još jedan.
Nela se silno želela sama vratiti u logor i pokazati kako više nije malo dete. Staša joj je to dozvolio, ali ju je nečujno s puškom pratio i spasio od velike pantere: „Ali se zatim desi nešto neobično. Onaj isti Staša koji bi pre časak zadivio hladnokrvnošću i mirnoćom i najiskusnije strelce na svetu najedanput probledi, noge mu zadrhtaše, iz očiju mu potekoše suze, a onda se uhvati za glavu i poče da ponavlja: O, Nela, Nela, da se nisam vratio…“ Stašu je obuzeo toliki strah da je drhtao kao da je dobio groznicu. Dugo mu je trebalo da se pribere pa je rekao Neli: „Vidiš, Nela, vidiš, i kad bi bila sasvim velika, ne bi mogla da ideš sama po džungli.“
Posle četiri dana putovanja Staša, Nela, Kali, Mea i Nasibu došli su do zemlje Fumbi; bili su gotovo na pragu zemlje Va-Hima. Kali je rekao Staši da su Samburi pobedili stanovnike zemlje Fumbi i zarobili Fumbu, njegova oca. Štaviše, Kali je istaknuo i kako Fumbini ratnici nemaju dovoljno hrane i umreće ako Staša ne ubije Mambu i sve Sambure.
Staša je pristao na to, ali Nelu je odveo u Luelu, sveto mesto na kojem su žene bile zaštićene od rata. Ostale su žene Nelu dočekale s najvećim poštovanjem. Staša je odlučio noću napasti Sambure raketama i oni su se mahnito razbežali. Fumba je u tom trenutku sakupio svoje ratnike i izašao kroz tajni izlaz. Bitka se pretvorila u pokolj, a Mamba je pao mrtav. Kali je ispričao Staši kako je njegov otac zbog prevelike razjarenosti mrtav i tako je Kali postao kralj svih Va-Hima.
Staša mu je naredio da sklopi krvni savez sa Samburima. Ubrzo je sledilo peto putovanje. S decom je krenulo i sto Sambura te sto Va-Hima od kojih je četrdeset bilo naoružano puškama. Poneli su velike zalihe hrane, a s decom je pošlo i desetak žena koje su nosile razne stvari za Nelu. Staša se naljutio na Kalija jer je dozvolio čarobnjacima M’Kunju i M’Puu da krenu s njima, a on je video nekakvo zlo u njihovim očima. Nakon deset dana, putovanje je postajalo sve teže i sve je više Sambura i Va-Hima pokušalo da pobegne. Staša bi ih prebio bambusom, ali je sve više počeo da strahuje za Nelu koja je bila sve slabija.
Uskoro su Staša i Nela sa svojim karavanom ostali bez vode jer su M’Kunju i M’Puu ubili dvojicu stražara i ukrali vodu. Kali je M’Kunja i M’Pua našao mrtve. Ubila ih je zver koja je zatim razderala zalihe vode. Družina se nadala da će uskoro negde pronaći vodu, a Staša je svoju jedinu gumenu bočicu vode dao Neli koja je disala kao ptica: „Staša joj pruži svoju gumenu bočicu viknuvši: ‘Pio sam! Pio sam!’ – pa pobeže na drugi kraj logora, jer se bojao da će joj, ako nešto ostane, uzeti vodu ili će zatražiti da s njim podeli. I to je možda bilo najveće junačko delo na ovom putovanju. Počeo je užasno da se muči. Pred očima su mu neprestano lebdele crvene mrlje.“ Kali je takođe teško podnosio žeđ pa su odlučili da odmore jednu večer. U tišini i spokojstvu prirode svi su se u logoru previjali od bolova i očekivali smrt. Staša je trčao što dalje kako ne bi gledao Neline muke i, izgubivši svu snagu, onesvestio se.
Odjednom, Staša začuje pucanje raketa i krene da juri prema njima. Zatim je ugledao odred crnaca koji su držali zapaljene buktinje. Na čelu odreda išla su dva Evropljana s engleskim šljemovima na glavi i s puškama u rukama: „Staša odma prepozna kapetana Glena i doktora Klarija.“ Ekspedicija kapetana Glena i doktora Klarija nije imala za cilj da traži Stašu i Nelu. Bila je to velika i dobro osmišljena državna ekspedicija poslana da ispita severoistočne padine ogromne planine Klimandžaro. Iako su kapetan i doktor preko engleskih i arapskih novina znali za otetu decu koju nikako nisu mogli da prebole, bili su uvereni da su oni umrli ili da čame u Mahdijevom ropstvu.
Kapetanova i doktorova ekspedicija putovala je tri meseca, a kod jezera zdrave i bistre vode odlučili su stanu da se odmore. Tu su pronašli zmajeve spasa koje je Staša slao i danima su tražili decu. Zatim su odlučili da zapale signalnu raketu: „Kapetan i doktor su jurili najbrže što su mogli, gonjeni naizmence strahovanjem i nadom. Da li će da nađu decu ili ne?“ Staša je Nelu bacio kapetanu u ruke i zamolio da joj daju vodu, a on je pao na zemlju kao mrtav.
Radost u logoru kapetana Glena i doktora Klarija bila je ogromna, ali njihova radoznalost bila je jača od svega. Nikako nisu mogli da shvate kako je mali Poljak, kako su nazivali Stašu, sve to izvršio. Kapetan je samo širio ruke i ponavljao: „Klari, mnogo sam vidio, ali ovakvog dečaka još nisam!“ Iscrpljena deca spavala su ceo dan. Kapetan Glen pokušao je da ispita Kalija o dešavanjima na putu i Stašinim pothvatima, ali Kali mu samo odgovori: „Veliki gospodar može sve!“
Nakon trodnevnoga odmora, Staša i Nela su s doktorom i kapetanom trebali da idu dalje i došao je dan rastanka s Kalijem. Na rastanku su prolili mnoge suze kojih se nije stideo ni Staša, jer su on i Nela s Kalijem proživeli toliko lepih i dobrih trenutaka da su oboje zavoleli njegovo dobro srce. Tek su na putu natrag počele priče o doživljajima dvoje mladih putnika, ali Staša se više nije hvalio kao pre. Svatio je da su dela veća od reči. Kada je Staša kapetanu i doktoru ispričao šta je rekao Mahdiju kada ga je nagovarao da promijeni veru, kapetan reče: „Mahdi je već mrtav! Ugušio se u svom vlastitom salu ili, drukčije rečeno, umro je od srca, a vlast je u svoje ruke pre njega uzeo Abdulahi.“
Što su kapetan i doktor zaista mislili o Staši, dokazuju dva telegrama koja su poslali njihovim roditeljima: „Zahvaljujući dečku imamo povoljne vesti o deci. Dođite u Mombasu. A druga, već sasvim jasna, upućena u Aden, glasila je: Djeca su s nama. – Zdrava. – Dečak je pravi junak.“ Kada su gospodin Raulison i Tarkovski primili telegram, brzo su se spremili na put zajedno s Nelinom učiteljicom. Nakon što je pročitao telegram, gospodin Raulison je bio van sebe od radosti, stiskao je ruku gospodinu Tarkovskom i ponavljao: „Vidiš, to ju je on spasao! Njemu treba da zahvalim za njen život! – a gospodin Tarkowski, da se ne bi pokazao suviše slab, samo odgovori stisnuvši zube: Da! Dečak mi se dobro pokazao! – ali kad ostade sam u kabini, zaplaka od sreće.“
Došao je trenutak u kojem su Staša i Nela pali očevima u naručje. Gospodin Raulison uzeo je u naručje svoje malo pronađeno blago, a gospodin Tarkovski držao je dugo na grudima svoga hrabroga dečaka. Nesreća je prošla kao što prolaze vihori i bure u pustinji. Nastade opet srećan i vedar život, a prošla tuga samo je povećavala radost. Deca su se čudila što su očevima kose potpuno pobelele za vreme njihovoga odsustva. Deca su se sa svojim očevima vraćali odličnim francuskim brodom.
Gospodin Raulison je odmah pri povratku u Port-Said otišao s Nelom u Englesku gde su odlučili živeti. Gospodin Tarkovski je Stašu poslao u školu u Aleksandriji jer se tamo manje znalo za njegove pothvate. Deca su pisala jedno drugom svaki dan, ali se nisu videli deset godina. Pošto je Staša završio školu u Egiptu, upisao se na tehnički fakultet u Cirihu, a kada je diplomirao, radio je na izgradnji tunela u Švajcarskoj.
Nakon što je gospodin Tarkovski dao otkaz, on i Staša posetili su Nelu i njezina oca u Engleskoj. Nela je napunila osamnaest godina i izrasla je u devojku divnu kao cvet. Staša nije mogao da skine pogled s nje, a jednoga dana gospodin Raulison mu reče: „Reci mi, Staša, da li na svetu ima čoveka kome bih s većim poverenjem mogao da predam ovo blago i svoju ljubimicu?“ Mladenci su ostali u Engleskoj sve do smrti gospodina Raulisona, a godinu dana nakon toga krenuli su na put da ponovo vide mesta u kojima su proveli detinjstvo. Od Kaira do Kartuma bila je sagrađena željeznica. Mladenci su se uputili u Mombasu kako bi videli kapetana Glena i doktora Klarija, ali oni su bili premješteni u Natal.
U Mombasi su mladenci sreli Kinga koji je živeo pod pokroviteljstvom engleskih vlasti i odmah je poznao svoje stare gospodare, a posebno Nelu. Pozdravio ih je toliko radosnim trubljenjem da su se obližnja stabla tresla kao na vetru. King je prepoznao i staroga Sabu koji je gotovo preživeo uobičajeni pasji vek i, iako je bio pomalo slep, svugde je pratio Stašu i Nelu. Staša je doznao i da je Kali zdrav i da vlada celom pokrajinom južno od Rudolfovoga jezera: „Posle ovog poslednjega putovanja mladi par se vratio u Evropu i nastanio se zajedno sa sedim Stašinim ocem u Poljskoj.“
Analiza likova
Likovi: Staša, Nela, gospodin Raulison, gospodin Tarkovski, Mahdi, Grk, Hamis, Gebr, Idris, Kali, Dina, kapetan Glen, doktor Klari, Mea, Linde.
Staša – četrnaestogodišnji dečak koji je izrazito sposoban. Voleo se hvalisati i mislio je da je spreman da osvoji ceo svet. Hrabar je, energičan i vredan. Zvali su ga detetom pustinje jer je celo detinjstvo proveo u Port-Saidu i sa svojim ocem nadgleda radove na kanalu. Bio je viši i snažniji nego dečaci njegovih godina. Najveća želja bila mu je lov na velike zveri u srednjoj Africi. Veoma je voleo svoju osmogodišnju drugaricu Nelu, ali ponekad se prema njoj znao ponašati nadmoćno, smatrajući je detetom koje ništa ne zna.
„Staša je bio malo ohol i hvalisav, ali je učio odlično i nastavnici engleske škole, koju je pohađao u Port-Saidu, priznavali su da je zaista izuzetno sposoban.“
„Staša se rodio, vaspitavao i ušao u četrnaestu godinu života u Port-Saidu, na Sueskom kanalu, pa su ga zato inženjeri, očevi drugovi, nazivali detetom pustinje“.
„Sanjao je o tome da jednom ode u lov na velike zveri u srednjoj Africi i s uživanjem je slušao priče Sudanaca, radnika na kanalu, koji su u svome zavičaju nailazili na krupne zveri i debelokošce.“
„Staša, koji je navršavao četrnaestu godinu, veoma je voleo svoju osmogodišnju drugaricu, ali je smatrao da je ona još dete, pa joj odgovori nadmeno: Kad porasteš ko ja, onda ćeš znati šta se sve dešava ne samo duž kanala od Port-Saida do Sueca nego i u čitavom Egiptu.“
Za vreme otmice njega i Nele, Staša je pokazao da je za nju spreman da uradi sve. Bio je njezin zaštitnik. Na kraju je oženio Nelu koja je izrasla u prelepu devojku.
„Iako je Nela bila umotana u debeo ogrtač, ona vrisnu od bola i straha, ali Gebr nije uspeo da je udari drugi put, jer Staša odmah skoči kao divlja mačka, udari ga glavom u grudi, pa ga zatim ščepa za gušu.“
„A Staša, hvatajući se za poslednju slamku spasenja, reče: Onda uzmite samo mene, a beduini neka vrate malu gospođicu.“
„Staša joj pruži svoju gumenu bočicu viknuvši: ‘Pio sam! Pio sam!’ – pa pobeže na drugi kraj logora, jer se bojao da će joj, ako nešto ostane, uzeti vodu ili će zatražiti da s njim podeli. I to je možda bilo najveće junačko delo na ovom putovanju. Počeo je užasno da se muči. Pred očima su mu neprestano lebdele crvene mrlje.“
Nela – osmogodišnja devojčica dobroga srca. Anđeoski je lepa i ima zelene oči. Voli Stašu više od svega i u njega je imala najviše povjerenja. Uvek je svima, čak i najgorima, htela da pruži drugu šansu. Njezinu i Stašinu otmicu loše je podnosila, a svojom dobrotom i ljupkošću uspela je da osvoji čak i najtvrđa srca.
„(…) a gospodin Tarkovski se zanosio ljupkom i anđeoski lepom Nelom.“
„Nela, koja je pri kraju obeda bila sanjiva, najedanput se potpuno rasani i, kako je imala dobro srce, uze oca za ruku i ljubeći je poče da moli za Fatimu.“
„Možda je tome doprinela i njena izuzetna lepota, bila je kao cvetić i kao ptičica, a toj draži nisu mogle da odole ni njihove divlje i neosetljive duše.“
„Plamičak njenog život tako je slabo goreo da je izgledalo da ga i najslabiji dah može ugasiti.“
„Kad Staša ponovno uđe i nagnu se nad nju s lekom u ruci, ona mu obavi svoje tanane ručice oko vrata i srdačno ga zagrli.“
Gospodin Raulison -Nelin otac i jedan od direktora velike tvrtke Sueskoga kanala. Ponosio se Nelom. Njegova supruga, Nelina majka, umrla je od sušice kada je devojčica imala tri godine. Odličan je drug sa Stašinim ocem. Stašu voli kao svoga sina. Kada su Nela i Staša bili spašeni, znao je da njezin život duguje Staši i bio je izvan sebe od radosti.
„Gospodin Raulison je zavoleo Stašu kao rođenog sina.“
„Kad je pročitao depešu, gospodin Raulison je bio gotovo izvan sebe od radosti i, stiskajući ruku gospodinu Tarkovskom, ponavljao je:Vidiš, to ju je on spasao! Njemu treba da zahvalim za njen život!“
Gospodin Tarkovski – Vladislav Tarkovski glavni je inženjer velike tvrtke na Sueskom kanalu. Udovac je jer je njegova supruga, rodom Francuskinja, umrla u trenutku kada je Staša došao na svet. Zajednička nesreća zbližila ga je s gospodinom Raulisonom. Staša je odvažnost i umešnost nasledio od njega. U trenutku u kojem je saznao da su Staša i Nela spašeni, zaplakao je od sreće i silno se ponosio Stašom.
„Odvažnost i umešnost je nasledio od oca, jer su te osobine u gospodina Tarkovskog bile veoma razvijene, i dobrim je delom baš njima imao da zahvali za svoj tako visok položaj.“
„A gospodin Tarkovski bi za malu Nelu skočio u vatru i vodu.“
„A gospodin Tarkovski je bio van sebe od ponosa i sreće, jer se iz tog detinjeg pričanja moglo videti da bi mala propala ne jednom već hiljadu puta da nije bilo ovog hrabrog i odlučnog dečka.“
Mahdi – okrutan i zao čovek srednjih godina, debeo i crn. U ime širenja islamske vere poveo je rat i prouzrokovao mnoga zla. Hteo je da Staša prihvati njegovu veru, ali on mu se hrabro suprostavio.
„Mahdi je gori nego čitav čopor krokodila.“
„Mahdi je bio čovek srednjih godina, neobično debeo, kao naduven i gotovo crn. Staša, koji je imao izuzetno dobar vid, opazi da mu je lice tetovirano. U jednom uhu je imao velik kolut od slonove kosti. Bio je odeven u belu ‘džubu’, s belom kapom na glavi, a noge su mu bile bose.“
„Pričao je o priviđenjima koja mu se javljaju i o poslanici koju je dobio od Alaha. On mu je naredio da očisti veru i da je raširi po celom svetu. Ko ne priznaje Mahdija, iskupitelja, biće osuđen na propast.“
Grk – dobronamjerni Grk kojega su Staša i Nela sreli u Omdurmanu. Kako bi spasio svoj život, prihvatio je Mahdijevu veru. Isto je savjetovao i Staši. Njemu i Neli je poklonio šaku divljih smokava i po jedan srebrni talir s likom Marije Terezije. Naredio je vojnicima da paze da se Neli ne učini nikakvo zlo, a obećao je i založiti se za njih kod Mahdija.
„Nekoliko puta sažaljivo klimnu glavom Neli i dade njoj i Staši po šaku divljih smokava i po jedan srebrni talir s likom Marije Terezije. Zatim naredi vojnicima da paze da niko devojčici ne učini kakvo zlo i ode ponavljajući engleski ‘jadna mala ptičica'“.
„Srećom, Grk, koji je bio dobra srca, dođe predveče da obiđe decu, da se s njima oprosti i da im nešto odnese za put. Doneo im je nekoliko kininskih praškova, malo đinđuva od stakla i nešto hrane.“
Hamis – jedan od pripadnika plemena Dangala, plemena kojem pripada i Mahdi. Bezdušan je i okrutan prema Staši i Neli.
„Tu se pokazalo koliko je i Hamis bezdušan. On je bio naklonjen jedino Sabi i hranio ga je sirovim mesom. A na patnje dece, koju je već odavno poznavao i koja su prema njemu uvek bila dobra, gledao je ravnodušno. Kad ga Staša zamoli da bar Neli da nešto za jelo, on mu kroz smeh odgovori: Idi pa prosi.“
Gebr – jedan od okrutnih Sudanaca koji su oteli Stašu i Nelu. Više je puta istukao Nelu i Stašu i pretio im; na njima je iskaljivao svoj bes.
„Ništa nije moglo da ublaži Gebrovu žalost i ljutinu, a to je iskalio na Staši.“
„Pseto jedno! Ako mu ne bude dosta, poklaću i vas! Tako mi Alaha. Poklaću vas, poklati!“
Idris – Gebrov brat. Za vreme otmice ponašao se dobro prema Staši i Neli jer mu je Staša obećao da će se izboriti za to da ne bude kažnjen ako ih njihovi očevi pronađu. Čvrsto je verovao u Mahdijevu veru, ali na kraju se razočarao.
„Gebr je bio spreman da odmah izvrši presudu, ali ga Idris opet odgurnu i naredi da ga bičuje jedan od beduina kome je šapnuo da ga ne udara jako.“
„I to je čak opazio i Idris i počeo se pribojavati, jer mu je postalo jasno da ne može da računa na Stašino zauzimanje za njega u slučaju da ih potera uhvati. Zato je posle ovog poslednjeg događaja želeo da se nekako pomiri sa Stašom.“
Kali – Gebrov rob koji je posle njegove smrti nastavio da luta sa Stašom i Nelom koji su ga zbog njegove dobrote silno zavoleli. Jednom je prilikom Staši i Neli spasao život.
„Pribijena uz njega, Nela je drhtala kao da ju je obuzela groznica, ali ih je drvo barem zaštitilo od napada zverova. Kali im je spasao život.“
„Na rastanku su prolili mnoge suze, kojih se nije stideo ni Staša, jer su on i Nela preživeli s Kalijem toliko rđavih i dobrih časova, da su oboje ne samo naučili da cene njegovo dobro srce nego su ga i iskreno zavoleli.“
Dina – Nelina dadilja koja joj je bila privržena i koja je takođe bila oteta. Za vreme otmice je bila preplašena, ali je i dalje pazila na Nelu.
„Dina je bila još prestrašenija od dece pa nije mogla da progovori ni reči. Ona samo umota Nelu u topal ogrtač, sede kraj nje na zemlju i poče joj ljubiti ručice.“
„A pošto se Dina, i pored svoje velike privrženosti Neli, ne bi znala da snađe na željeznici i u hotelima, trebalo je da vođa puta i blagajnik bude Staša.“
Kapetan Glen – Staša i Nela su ga sreli u vlaku. Deca su mu se mnogo svidela i često je mislio na njih. U vlaku je rekao Staši da uvek može računati na njegovu pomoć. Na kraju ih je upravo on spasao zajedno s doktorom Klarijem.
„Slušaj, mali moj! Ko zna gde se, kad i u kakvim prilikama možemo sresti u životu. Ali zapamti da uvek možeš računati na moju naklonost i pomoć.“
„Kapetan je poveo karavan cikcak-linijom nadajući da se da će možda naići na neki trag, na ugašenu vatru ili na neko drvo s izrezanim znacima na kori. (…) Kapetan i doktor počinjali su gubiti nadu da će pronaći decu, ali su ih ipak narednih dana pažljivo tražili.“
Doktor Klari: Staša i Nela upoznali su ga u vlaku onda kada su upoznali i kapetana Glena. On je takođe zaslužan za spasavanje dece.
„I često su, uvečer, kad bi završili poslove, razgovarali o njima, jer doktor nikako nije mogao da zaboravi divnu malu devojčicu.“
Mea – mlada i umiljata crnkinja robinja koja je Nelu negovala na putu. Iz plemena je Dinka te ima duge i tanke noge.
„Dovoljno je bilo samo pogledati mladu crnkinju pa videti da je iz plemena Dinka ili Šiluk. Imala je duge i tanke noge, osobinu obadva plemena koja žive na obalama Nila i gaze kao ždralovi ili rode po njegovim barušinama.“
„Nelu je veoma obradovao ovaj poklon, jer je njena robinja bila mlada i umiljata devojka iz plemena Dinka.“
Linde – Švajcarac koji je Staši u prašumi darovao oružje, hranu, kompas i lekove. Kada mu je Staša ispričao šta im se sve desilo, savetovao ga je kojim putem je najbolje krenuti. Teško ga je ranio vepar i znao je da mu nema spasa te da će umreti daleko od svojih najmilijih.
„Linde je bio vrlo slab, ali potpuno svestan. Kad su se pozdravili, odmah upita za Nelu.“
„Daću ti jedan savet: ostaje vam jedino put na istok, ka okeanu. Ali pre nego što pođete na put, odmorite se i prikupite snage. Inače će tvoja mala drugarica umreti za nekoliko sedmica.“
Beleške o piscu
Henrik Sjenkjevič je bio poljski književnik. Rođen je 5. maja 1846. godine u Poljskoj. Studirao je filologiju u Varšavi, a proputovao je Ameriku, Afriku i Europu. Poljskim je novinama slao putopise pod pseudonimom Litvos. 1884. godine nastaje njegova trilogija koja se bavila historijom Poljske u 17. veku: Ognjem i mačem, Potop i Gospodin Volodijovski.
Pisao je u razdoblju modernizma i, nakon što je 1895. godine objavio roman Quo Vadis, 1905. je dobio Nobelovu nagradu za književnost i tako postao jednim od najpopularnijih poljskih pisaca. Osim toga, 1900. godine je objavio još jedan historijski roman; Križari, a jedanaest godina kasnije objavio je roman za decu Kroz pustinju i prašumu.
Umro je u Švajcarskoj 15. novembra 1916. godine.
Autor: A.Ž.
Ostavite odgovor