Kroz mećavu obrađena lektira Petra Kočića. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.
Pročitajte kompletno delo Kroz mećavu >>
Analiza dela
Pripovetka Petra Kočića „Kroz mećavu“ donosi nam težak život bosanskog seljaka i njegovu borbu za opstanak. U pripovedci nam se prikazuje deo čovekovog života, seljaka u okolnostima koje su pogubne za njegov život. Kao još veća tragedija, sa glavnim junakom, Reljom Kneževićem u toj borbi za opstanak, zarobljen u snežnoj oluji, bori se i njegov sinovac.
Pojava Petra Kočića na srpskoj sceni više je najavljivala da će svojim patriotizmom pokrenuti ljude u Bosanskoj Krajini na ustanak, nego da će napraviti značajne promene u srpskoj noveli. U svojoj prozi otkrio nam je jednu novu srpsku zemlju, nezadovoljnu, ogorčenu, osvetničku, vezanu za kosovski ideal i obilićevsku pravdu. Sa svojih nekoliko pripovedaka Kočić je uspeo da nam da novu priču o selu kakva do tada nije postojala. Do pojave Kočića pripovetka se nije razvila na viši nivo od anegdote. Duševni i duhovni život seljaka bio je vezan za narodne običaje. Kočić nam donosi individualnog seljaka, vezanog za sebe sama, aktivnog seljaka koji je zatočenik ili gospodar svojih strasti. Njegov seljak je protagonist, predstavnik rase. Ranije se više pričalo šta se događa u samom selu, dok nam Kočić donosi priču o tome šta se događa u duši srpskog seljaka.
Petar Kočić je bio građanin i svakako je morao posedovati neizostavan talenat, intuiciju za primitivno i idilično, neku naročitu moć uživljavanja u nešto što je u jednom građaninu atrofirano. Čovek seljak je plod posebnih navika, posebnih uslova života i životnih prilika. Kočić je imao taj talenat da nam predstavi srpskog seljaka toga vremena u punom sjaju. Seljak je čovek različit od svog savremenika građanina kao čovek srednjeg veka nasuprot čoveku današnjeg doba. On je kulturno drugačiji, istorijski drugačiji, mentalno različit. Pripovedač mora seljaka proučiti u izvornoj čistoti i nikako mu ne sme davati strasti, osobine i reči koje on ne izgovara.
Seljak je na svoj način složen čovek. Njegov život na selu je intenzivan i pun komplikacija, sa svim iznenađenjima koja mogu snaći jednog čoveka. Seljak se bori sa svim pojavama u prirodi, sa vetrovima, nerodnom godinom, bolestima, nemaštinom, sa žandarima i poreznicima, prijateljima i neprijateljima, svojim nasleđem i strastima. Ovaj seljak se bori protiv režima koji mu je nametnut. Kočić nam donosi takvog čoveka, ogorčenog, zatvorenog protivnika režima, izlomljenog borbom i mučeništvom. Seljak se buni protiv austrijskog režima koji mu uzima sve ono što svojim radom stvori. Nezadovoljan je na sopstvenom tlu, gde nema svoje zemlje, sve mu uzmu poreznici. Sve to ovaj seljak nosi u sebi, pomešano sa starim legendama o carevima koji su nekada vladali Balkanom, pomešano sa starim junaštvom koje zamagljuje vidik srpskom čoveku i omađijava ga.
Književni elementi
Književni rod: epika
Književna vrsta: pripovetka
Mesto radnje: planina Zmijanje, Bosna
Vreme radnje: početak 20. veka
Tema: borba čoveka sa životnom sudbinom i surovom prirodom.
Ideja: ne trebamo da budemo zatočenici svojim strastima i narodnim običajima, treba se boriti protiv režima koji nam je nametnut
Prepričano delo
Pripovetka nam donosi Relju Kneževića i njegovog sinovca koji se bore protiv stihije prirode i životnih nedaća koje su ih pogodile. Relja je čitavog života bio spreman za borbu, ali njegova borba sa prirodom nije mogla proći bez gubitka. Iako nam deluje da je priča jednostavna, ispod nje možemo pronaći mnogo dublju ideju. Pripovetka počinje pred sumrak, veče je. Relja i njegov sinovac kreću na put. Već na početku pisac nam iznosi njihov težak položaj. Saznajemo da kreću sa pijace u varoši gde su išli da bi prodali kravu, ali niko ih čak ni za cenu nije pitao. Relja bi od bola zaplakao da je bilo suza. To ga je ljuto zabolelo i zbog deteta pored sebe samo je uzdahnuo i poveo svoju steonu kravicu sa trga.
Sa njim je putovao njegov sinovac, od dvanaest godina. Dečakove promrzle ruke govore nam koliko je njihov položaj bio težak. Uzaludan je sav trud da prodaju kravu. Kočić je bio veoma vešt u opisu izgleda likova. Daje nam Reljin izgled. On je sed, koščat, ali krupan kao stena. Njegov izgled se poredi sa planinama koje se muklo uzdižu u njegovom selu. Zima oko njih sve više steže. Sneg pod njihovim nogama rušti i sve je prikazano u nekoj turobnoj i teškoj atmosferi. Sneg u skladu sa celom slikom cvileo je žalosno i ugibao se pod nogama.
Starac Relja veoma je vodio računa o svom sinovcu. Pokušavao je pričati sa njim, ali dečak od hladnoće nije mogao odgovarati. Samo je nemo koračao za čičom i kravom. Dečak je kao i njegov vođa Relja, nakostrešen i ukočen. Sitne, meke dlačice na licu su mu se naježile, a male ruke od zime pocrnele. Iz reči koje starac Relja izgovara izbija nešto bolno i očajno. U čitavoj toj atmosferi kao da se naslućuje naka tragedija, neka zla sudbina koja ih čeka. Relju obuzimaju crne misli i čitava okolina i događaj ga nagone da kopa po svojoj duši.
Zatim sledi retrospektivni osvrt na na dane iz Reljine mladosti. Nekada je Relja bio najnapredniji i najzgodniji domaćin. Po dalekim gradovima, kasabama, mehanama, drumovima, svuda se pričalo o Reljinoj zgodi. Njegova porodica imala je i do četrdeset, pedeset čeljadi, toliko ih je bilo na njivama, svi snažni i zabrekli, raspevani i veseli. To su ljudi neobuzdane planinske snage, belog grla, rasli ispod pomodrelih gorskih visova. Govori nam se o bogatstvu koje je Relja imao. Krda ovaca, goveda, bika Jablana poznatog po svom junaštvu. Relja je tada rastao i razvijao se, kao čitava njegova porodica, sve mu je napredovalo. Čak se na slavljima, kada ljudi drže zdravicu, svima želelo da im rodi kao u Relje Kneževića.
Njegova stoka je slata caru. Njegova su muška čeljad sva do zuba bila naoružana i niko im nije tražio dozvolu za to. Relja nikada nije prihvatio da bude knez, ni za kakve pare. On je potomak Rajka sa Zmijanja što se u pesmama peva. Mrzeo je čaršiju i retko silazio u nju. Unapred bi se znalo kada će Relja Knežević da siđe u grad. Svi su se divili zgodi i bogatstvu Reljinom, a u njegovoj duši je vladala toplina i slast.
Zatim se dešava obrt. Jednog kobnog dana u selu su se digli jaki planinski vetrovi i njegova stoka je stradala, tama se nadvila nad Reljinu kuću. Ubijen nenadanim jadom i čemerom Relja je hodao nemoćno. I Jablana je našao mrtvog i zbog tog događaja prva žrtva je potekla iz Reljine kuće. Mali Đoko, zbog velike žalosti za Jablanom, bolom je iskidao svoju dušu. Iza Đoke, deca su mu se u kući počela razboljevati i padati. Relja je tamneo u obrazima kao kakav grešnik i iznemoglo je šaputao i mrmljao.
Nakon tih događaja Relja je retko izlazio iz kuće. Svet je gledao na njega kao na nekakvo čudno strašilo. Na zborovima se više nije pominjalo njegovo ime. Za svoju pomrlu porodicu Relja je napravio groblje i lepo ga uredio. Nije imao nikog sem sinovca Vuje, pazio ga je i brinuo o njemu, mučio se i radio za nadnicu.
Zatim nas pisac vraća na pripovedanje i nastavlja se započeti događaj. Relji je najteže bilo što su sutra Zadušnice i što će grobovi njegove dece biti neosvetljeni, nema novca ni sveće da kupi. Sve je on to pričao Vuji, ali ovaj ga nije slušao, samo se tresao i cvokotao zubima. Sneg je bivao sve jači dok su se peli na planinu da bi se spustili u polje. Starac se stalno okretao i Vuju pitao: „Ideš li rode“, a Vujo bi odgovarao: „Idem, idem“. Spremala se velika mećava, a Relja je svo svoje toplo odelo dao malom Vuji, jer Relju su gonile i bile silne mećave, pa mu nisu ništa mogle. Umorni i malaksali zastajali su da se odmore. Tada se ništa nije čulo sem njihovog disanja, cela priroda je bila mrtva.
Kada su se spustili u polje svi putevi su bili zavejani, nigde nije bilo ni daha od života. Relja primeti das u zalutali pa viknu iz sve snage: „Pomagajte, zabasali smo…Pomete nas mećava“. Ispred kuće Nakomića, koji su odvajkada navikli da spasavaju ljude u mećavi, zasja svetlo i ču se: „Na desno braćo…“ Starac je stalno proveravao ide li Vujo iza njega, sve dok u jednom trenutku nije bilo odgovora od njega, i Relja okrenuvši se iza sebe nije video ni Vuju ni kravu. Relja je bio bos i skoro go, silno je jauknuo i pao kraj deteta u sneg. Mali Relja nije izdržao hladnoću i vetrove koji su ga bili razneli.
Poslednji pasus donosi nam svu jačinu i silu prirode koja čoveka može odvesti u smrt. „Polumrtva se usta ljube i izdišu u slatkoj smrti…“ Sva zla kob je iskazana u ovoj poslednoj rečenici. Relju je pobedila mećava. Daje nam se kontrast između pobesnele prirode i izmučenog Relje i deteta Vuje. Jedno od najemotivnijih trenutaka u pripoveci jeste Reljino sećanje na prošle dane i momenat na kraju pripovetke kada Relja leži pored izmučenog tela deteta i usta koja se ljube u poslednjim trzajima života.
Pisac nam daje bogatu sliku pejzaža sa elementima akustične i vizuelne senzacije. Time pisac pokušava da nam verodostojno predoči situaciju u kojoj se nalaze junaci pripovetke. Borba sa prirodom puna je simbolike i to je borba čoveka za život. Na početku nas pisac odmah uvodi u središte stvari, Relja sa kravom, koju nije uspeo da proda, i detetom vraća se sa pijace.
Analiza likova
Likovi: Relja Knežević, Vujo
Relja Knežević – Relja je prostodušni , dobroćudni seljak iz Bosne. Nekada, dok je bio bogat, bio je ugledan seljak. Život ga nije mazio i u starosti je postao siromašan i očajan starac. Njegova tragična sudbina uvek ga je terala da misli na prošle, srećne dane i Relja je žalio za njima. Uprkos svim nedaćama i siromaštvu koje ga je zadesilo, Relja je ostao dobar i pošten čovek. Uvek je bio spreman za nove životne sudbine i borio se do kraja. Relja je hrabri seljak koga je hladnoća ubila spolja, a tuga i samoća su ga pobedile psihički i Relja nije mogao izaći kao pobednik iz ove borbe. Relja je pognuti starac, koščat ali krupan, nakostrešenih debelih obrva od zime. Njegove oči su umorne, skoro umrtvljene, ali on i dalje grabi da pređe put koji je namerio. Požrtvovan i borben starac, izuzetno jak i hrabar.
Vujo – dečak od dvanaest godina, slab dečak bez roditelja o kome je brinuo Relja. Oni su jedan drugom bili porodica. Namučen dečak sa teškom sudbinaom koga na kraju priroda savladava i vodi u smrt.
Beleške o piscu
Petar Kočić je poznati srpski pesnik, pisac i političar. Rođen je 1877. godine kod Banja Luke u tadašnjoj Republici Srpskoj, a danas Bosni i Hercegovini.
Kočić je osnovnu školi polazio u manastiru Gomionica, gde mu je bio otac, koji se zakaluđerio nakon smrti supruge. Gimnaziju je Kočić polazio u Sarajevu, ali je isteran iz nje zbog srbovanja, pa je gimnaziju završio u Beogradu. Kasnije je u Beču učio filozofiju.
1904. vratio se u Srbiju, a onda radio kao nastavnik u Skopju. Nakon dve godine vratio se u Sarajevo i radio u Prosveti kao činovnik. Sudelovao je u radničkom štrajku, pa su ga otpustili iz Prosvete i proterali u Banja Luku. Kočić je u Banja Luci pokrenuo list Otadžbina, oko kojeg se stvarila politička grupa koja se borila protiv Austrije i feudalnog ropstva.
Upravo zbog svoje narodne borbe, Kočić je bio omiljeni u narodnim masama. Zato ga je napredna omladina izprana za poslanika Bosanskog sabora u Sarajevu. Ipak, zbog njegove borbe, vlasti su ga učestalo hapsile i gonile. Pred prvi svetski rat kod Kočića se počelo primećivati duševno rastrojstvo, zbog čega je završio u duševnoj bolnici.
Književna dela Petra Kočića su zbirke pripovedaka „S planine i ispod planine“ i „Jauci sa Zmijanja“, političko-socijalne dramske satire „Jazavac pred sudom“ i „Sudanija“.
Kočić se kroz svoje stvaralaštvo istaknuo kao pesnik krajiških pejzaža i njihova načina živoa. Opisivao je jednostavan narodni život, ponoseći se njime, baš kao i ljudima koji su ih predstavljali. Za svoje političko delovanje i nacionalnu borbu, Petar Kočić je zaslužio mesto na novčanicama dinara Republike Srpske, te na novčanicama konvertabilnih maraka Bosne i Hercegovine. U Beogradu i Banjaluci se dodjeljuju nagrade Kočićevo pero i Kočićeva knjiga, a u Srbiji se svake godine održava manifestacija Kočićev zbor.
Petar Kočić umro je 1916. godine u duševnoj bolnici u Beogradu.
Autor. J.I.
Ostavite odgovor