Kraljević i prosjak

Roman „Kraljević i prosjak“ autora Marka Tvena smatran je u ono vreme najlepšim povesnim romanom za decu. Delo prati avanture dvojice dečaka koje je krasila „ista kosa, iste oči, glas i držanje, isto telo i stas, isto lice i lik“, nakon što su zamenili životne uloge: kraljević je postao prosjak, a prosjak je postao kraljević.

Delo je podeljeno na trideset i tri poglavlja koja opisuju njihove pozitivne i negativne životne doživljaje nakon zamene identiteta. Svaki naslov poglavlja služi kao pripovedačev komentar koji bi čitaoca uputio u sudbinu lika.

Reč je o socijalno-povesnom romanu koji kao takav govori o staleškim razlikama koje je potrebno nadići kako netko ne bi bio zlostavljan u društvu, a istovremeno mu je kontekst i povesne prirode, jer govori o kraljevskom dvoru Engleske u 16. veku. Tako ovaj roman verodostojno prikazuje celo jedno povesno razdoblje.

Tven se potrudio citirati neke pojmove i pojave koje bi verodostojno i točno preneo sliku povesne epohe. Edvard VI. je postao kraljem još u dečačkim godinama, a na prestolju je bio šest godina. Jedina žena koju je istinski voleo bila je njegova majka Džejn Sejmour. S druge strane, Edvardov otac, Henrik VIII. bio je kralj željan moći, slave i poznat po svom brutalnom nastupu. Imao je čak šest žena, a od toga je dve dao pogubiti.

Ipak, nema sumnje da je reč o romanu za decu; glavni su likovi dečaci, a sam zaplet i kasniji rasplet su u potpunosti usklađeni s poetikom dečje književnosti. Delo je neverojatno, napeto, uzbudljivo, poučno i prepuno neočekivanih obrata, susreta i nevolja, kako za mladoga kraljevića Edvarda, tako i za dečaka Toma Kantija koji je bio prisiljen naučiti kraljevati u tako kratkom razdoblju.

Mark Tven je ovaj roman s ljubavlju posvetio svojim dobro odgojenim i milim kćerima, a odlučio je zapisati priču koja se dotad prenosila usmenom predajom. Sam kaže da se radnja možda nije, a možda i jest uistinu dogodila. Hteo je osvestiti narod da ne sudi ljude po odelu i da ne ponižava pripadnike nižih klasa.

Delo odiše socijalnim značajkama: siromaštvom, alkoholom, batinama i krađom koja je dio života nižega staleža. Tvenova porodica ističe upravo ovaj roman kao njegovo najvrednije delo koje potiče snažnu humanost te je sigurno i njegov najambiciozniji projekt.

Zamena identiteta je česta tema u književnim delima pa tako počinje i ovaj roman. Likovi se teško snalaze u novim ulogama, a osim velike fizičke sličnosti, imaju i neke zajedničke osobine koje im pomažu da izdrže sva iskušenja. Zamena identiteta autoru pruža beskrajne mogućnosti zapleta radnje i dovođenja likova u neverovatne situacije. Lepota romana „Kraljević i prosjak“ krije se u poruci kako nas u životu može održati samo moralna čvrstina i beskrajno poverenje u snagu pravde.

Vrsta dela: društveno-povesni roman

Mesto radnje: Engleska; London i okolica

Vreme radnje: druga četvrtina 16. veka (1547. godina), vreme vladavine Henrika VIII. i Edvarda VI.

Tema dela: Doživljaji kraljevića i prosjaka nakon zamene identiteta

Ideja dela: Svaki stalež vredi jednako onda kada je osoba puna dobrote, pravde i milosrđa (dobro se dobrim vraća)

Kratak sadržaj prepričano

Jednog dana u drevnom Londonu, u drugoj četvrtini 16. veka, engleski narod je gotovo „pomahnitao“ od sreće kad se u bogatoj porodici Tudor rodilo još jedno dete: Edvard, kraljević od Velsa. Bio je to opšti praznik. Dok je upravo za tim detetom čeznula cela Engleska, ni vlastita porodica nije čeznula za detetom koje se rodilo isti dan u siromašnoj porodici Kanti. Dok je Edvard Tudor ležao uvijen u svilu i kadifu, Tom Kanti bijaše novorođenče bedne porodice, uvijeno u sirotinjske dronjke.

„U celoj se Engleskoj ni o čemu drugome nije govorilo doli o novorođenčetu Edvardu Tudoru, kraljeviću od Velsa koji ležaše uvijen u svilu i kadifu, ne primećujući sav taj metež i ne znajući da nad njim bdiju i dvore ga plemeniti velikaši i otmene gospe, a nije puno za to ni hajao. O drugome se novorođenčetu, Tomu Kantiju, uvijenom u sirotinjske dronjke, nigde nije govorilo osim u bednoj porodici za koju je njegovo rođenje značilo samo muku i jad.“

Teško Tomovo detinjstvo su obilježile prljave ulice smeštene nedaleko od Londonskog mosta, a urušena i klimava kuća bijaše smeštena pored Smetlišta, baš pored Kobasičjeg prolaza. Porodica mu je poput gomile bila nagurana u treći kat te kuće. Spavalo se na podu, a otac i baka mu bijahu „zlodusi“ skloni alkoholu, galami krađi i psovkama, dok mati i dve sestre bijahu dobrodušne, ali prljave i potpuno neobrazovane. U toj kući se mogla pronaći svakakva grozna rulja od ljudi, a ono što ju je krasilo je zasigurno sveštenik Endrju koji je dečaka Toma naučio čitati i pisati, a ponešto i latinskog jezika.

Od sveštenika je Tom naučio pregršt bajki i čudesnih priča koje su punile njegovu maštu pa bi pre spavanja, često premlaćen od oca, zamišljao te zanosne slike u kojima bi sebe stavio u ulogu nekog razmaženog kraljevića, a kasnije je tu ulogu počeo toliko da izigravao u društvu da su ga gledali sa strahopoštovanjem. Snovi pothranjenog deteta su postali previše otmeni za dronjke u kojima je spavao.

Tom Kanti nije bio nesretan, štaviše, svoje siromaštvo je obično kamuflirao, posebice u letnim mesecima kada su ga zabavljale te igre kraljevstva u kojima je on bio kraljević, a njegovi prijatelji članovi kraljevske porodice. Tu je lečio svu gorčinu koja bi ga budila kada bi svanulo.

„Pa ipak, mali Tom nije bio nesretan. Imao je on i teških trenutaka, no toga i nije bio svjestan. I drugi su dječaci sa Smetlišta imali takvih trenutaka pa je pretpostavljao da je to u redu te da tako treba biti.„

Jednog dana je Tom, „Kraljević Bede“, lutajući došao do kraljevske palače pozlaćenih vrata s uspravnim stražarima. Onde je kroz zlatne rešetke ugledao ljupkog dečaka Edvarda Tudora: pravog i živog kraljevića. Tomovu želju da se približi kraljeviću dokinuo je stražar koji ga je zgrabio i bacio među seoski stalež. Kraljević se zbog toga naljutio na grubog stražara zbog takvog nemilosrdnog čina prema siromašnom dečaku i zatražio da ga pusti unutra. Odveo je Toma u raskošne odaje, dao mu nešto hrane i sažalio se nad njegovom tužnom životnom pričom.

Tom je Edvardu pričao i o nekim lepšim stvarima koje su krasile njegov bedni život. Spomenuo je tako igre u pesku, plivanje u kanalima, pravljenje kolača od blata i mnoštvo drugih zabavnih avantura. Budući da je kraljeviću nedostajalo takvih pustolovina, dečaci odluče zameniti odeću na neko vreme.

„Svuci svoje dronjke i navuci ovu sjajnu odeću, dečače! Ova će sreća biti kratka veka, ali je to neće nimalo umanjiti.“

Kad su se pogledali u ogledalo, primetili su da neobično sliče jedan drugome svojim držanjem, glasom, licem, očima, telom i stasom. Zatim kraljević iziđe iz dvorca, a stražar ga isprati glasnim udarcem. Dočekala ga je i seoska rulja koja ga je satima maltretirala te su tu počele nevolje njegova siromašnoga života.

Edvard se nastavio ponašati i zapovedati kao kraljević, ali njegovi pučki dronjci nisu pravdali takve nastupe pa bi često bio izrugivan, krvav i premlaćen. Kraljević se setio Tomove priče o Smetlištu i odlučio je da pronađe to mesto kako bi barem Kantijevi posvedočili da on zaista nije njihov sin, već kraljević. Međutim, negde na prljavom putu ga sretne pijani Džon Kanti, Tomov otac, zgrabi ga i uputi mu niz pretnji, zanemarujući pritom njegove kletve i izlike da je kraljević od Velsa.

„Bio ti lud ili ne, bakica Kanti i ja već ćemo ti namestiti kosti, ne bio ja ono što jesam!“

Tom Kanti se za vreme kraljevićeve bede izvrsno snalazio po palači u svom otmenom odelu, no obuzela ga je neka neobična briga, nelagoda i strah kada je primetio da se kraljević još uvek nije vratio. Sreo je u dvoru Lejdi Džejn Grej, Edvardovu rođakinju, kojoj klečeći ispriča da je on tek siroti Tom Kanti s londonskog Smetlišta. No, ona zbunjena pobegne.

Tom je samo razmišljao o kaznama koje bi ga mogle da ga snađu, a strašna vest se širila dvorcem: Kraljević je poludio. Dvor je zatim uputio smrtnu kaznu svakome ko bi nastavio da priča besmislice o poludelom kraljeviću, stoga je prosjak Tom bio prisiljen ostati u ulozi kraljevića.

Tom se licem u lice u palači sreo s Henrikom VIII., krupnim i sedim kraljem koji bijaše Edvardov otac. Kralj ga stade grliti i tešiti da je sva njegova priča bila samo ružan san. Tom mu nastavi objašnjavati da je rođen u straćari i da nije navikao na silnu raskoš, a zbunjeni kralj pozove lekara s kojim je utvrdio da je kraljeviću pomućen um od preteranog učenja, ali da nije potpuno poremećen. Štaviše, kralj je rekao da on kraljević od Velsa, premda da je i sto puta lud, pa ga odluči ustoličiti u kraljevskoj časti. Tom je shvatio da je postao zarobljenik, stvarnost mu je bila turobna i molio je Boga da se smiluje i izbavi ga iz onoga o čemu je nekada maštao.

Tomu je zapoveđeno da prikriva svoju „bolest“, da prestane da poriče svoje kraljevsko poreklo i da sakrije sve nemire koji ga muče, stoga on odluči izvršiti kraljevu volju. Najavljena je gozba u gradu na kojoj je Tom morao da se pojavi u svojoj novoj ulozi. Bilo mu je teško da glumi i da bude oprezan, a u nespretnim situacijama bi ga najčešće spašavala kraljevna Elizabeta s lordovima koje je doživljavao kao anđele čuvare.

U dvoru St. Džon ispriča Lordu od Hertforda kako mu je cela situacija s kraljevićem bila jako čudna i da se boji kako će Engleska biti u rukama luđaka kada ih napusti kralj, kojem se ionako približio kraj. Neobično mu je da kraljević tako naglo od ludila može da izmeni geste, ponašanje i običaje, a njegove sumnje je dodatno potpirivala Tomova priča o seoskom poreklu. Lord je njegove sumnje razrešio pričom da je to zaista pravi pravcati kraljević i da ga on izvrsno poznaje.

Tomov prvi kraljevski ručak bijaše u odaji punoj Benvenutovih ukrasa. U prostoriji nije bila ni trećina njegovih sluga, a imao ih je preko tristo osamdeset i četiri. Tom je jeo prstima, ubrus nije htio ni uprljati, a svi su ga gledali sa sažaljenjem jer su bili upozoreni na njegovu bolest. U tanjiru su mu bile repa i loćika, a nakon jela je džepove potpuno neprilično napunio orasima.

Svestan toga, obuzeo ga je neki nelagodan osećaj i nos ga je počeo svrbiti do te mere da su se svi zaleteli do njega da mu pomognu rešiti tu nevolju, ali u engleskoj povesti nije pisalo ništa šta bi pomoglo prevladati tu prepreku, stoga se vlastoručno počešao. Tom je tog dana izveo niz nekraljevskih scena, ali najsrećniji je bio kada se sklonio u svoju sobu i krckao orahe. Naišao je i na jednu knjigu o uglađenom ponašanju na engleskom dvoru i stao je temeljito proučavati.

Henrik VIII. je već davao znakove lošeg zdravlja i slabosti: „Mučnih li snova, mučnih li snova! Sudeći po ovom znamenju, zadnji čas samo što mi nije kucnuo, a to potvrđuje i moje slabo bilo.“ Taj dan bijaše potvrđena giljotinom smrtna osuda engleskog velikaša; vojvode od Norfolka, a kralj je hteo da osobno udari pečat na tu osudu. Nevolje s pečatom su nastale kad Tom nije mogao da se sjeti gde je pečat, a upravo ga je njemu dao kralj. Henrik je potom zapovedio kancelaru da veći pečat zameni manjim i da ga pronađe u njegovoj riznici.

Toma Kantija je, međutim, u devet časova navečer dočekala raskošna svečanost na reci – dočarana svjetlošću, zlatom ukrašenim lađicama, muzikom i brojnim veslačima. Povorka je praćena i trubom, a svi su klicali uzvišenom i moćnom lordu Edvardu. No, pravi kraljević od Velsa je za to vreme prolazio kroz silnu muku zlostavljanja u porodici Kanti.

Džon ga je tukao dok ga je vodio na Smetlište, a onakav pijan nije poštedeo ni sveštenika Endrjua koji je pokušao da obrani Toma. Kleo se da je kraljević, da mu je kralj otac, ali oni su utvrdili da mu je poremećen um. Džon Kanti ga nije prestao udarati, a jedan udarac je bio toliko jak da je pao u naručje Tomovoj majci koja je pokušavala da ga zaštiti od nemilosrdnog čoveka.

Edvard je Tomovog oca i baku nazvao svinjama, a oni su ga isprebijali na mrtvo ime. Kad su pošli na spavanje nakon te „zabave“, kako je to Tomov otac nazivao, sestre Nan i Bet su pokrile Edvarda, a majka je stala da plače nad njim, na što joj je on rekao da njezina dobrota neće biti nenagrađena.

Tomovu majku su već počele da saleću misli da možda ovo dete, koje je Džon sinoć mučeći doveo u kuću, uistinu nije njen sin. Setila se da je Tomu kao malome planuo barut u lice i da se ne bi mogao trznuti iz sna, a da rukom ne pokrije oči okrećući dlan upravo na vanjsku stranu. Kad je tu nesretnu noć videla da kraljević nije imao takvu reakciju, shvatila je da on možda nije njezin sin i spopale su je još teže životne muke. Odjednom je Edvard u snu počeo da doziva Vilijiama Herberta, plačući mu da je sada postao prosjak, ali san je bio stvarnost.

Džona Kantija je sledeće jutro probudilo kucanje na vratima te je saznao da je sinoć toljagom usmrtio sveštenika i da obitelj Kanti mora da napusti „dom“ koji je više nalikovao na jazbinu. Kad su se u nepunih pet minuta svi našli na ulici, Džon je odlučio da će im smisliti drugo ime i da će kasnije krenuti u Sautvark.

Odjednom se bedna porodica našla na onoj svečanosti kraj reke koja je klicala kraljeviću od Velsa. Džon je tu morao da popije „vrč ljubavi“ u čast kraljeviću. Tu je Edvard uspeo da isklizne iz Džonovih ruku i izgubio se negde u šumi. Shvatio je da Engleska slavi varalicu i odlučio je da raskrinka Toma Kantija i nakon toga mu smrtno presudi.

Tom je s gospođicama iz dvorca išao na gozbu i veselje kod gradskih velikaša, a za to vreme je Edvard radio scenu ispred većnice ustrajući u svojim zahtevima, a sve kroz kletvu da je on kraljević od Velsa. Ni tu ga rulja nije poštedela svojih šaka. Odjednom se iz većnice začuo glas da je kralj umro i svi su počeli da kliču novom kralju. Prvo što je Tom zapovedio narodu jest da se vojvoda od Norfolka neće dati ubiti.

„Namah sve utihnu – zavlada duboki mrak, a potom se začu jedan jedini glas – glas dvorskoga glasnika koji jasno i glasno stade čitati proglas, a sve ono mnoštvo stajaše i slušaše. Završne riječi, svečano izgovorene bijahu: Kralj je umro!“

Majls Hendon, bivši vojnik, niski plemić i čovek koji je Edvarda spasio od one grube rulje, odvede kraljevića nekom sporednom ulicom prema reci i Londonskom mostu, a Edvard je tu čuo vest od koje mu se sledilo srce – njegov otac je umro.

Našli su se ispred Majlsove krčme na mostu gde je Edvarda svim silama zgrabio Džon Kanti. Miles je ponudio Edwardu da ostane s njim ako želi da se makne od tog grubijana te Džonu zapretio mačem da ga više ne sme da ga zlostavlja.

Svestan svoje nove titule, Edvard se tamo ponašao kao pravi kralj. Majls Hendon ga je zbog njegove „ludosti“ odlučio dvoriti kao kralja i pričao mu je o svome životu. Edvard se sažalio nad njim i odlučio mu ispuniti svaku želju kada dokaže svoju kraljevsku krv.

Majls je sledeće jutro otišao u grad nabaviti odjeću i cipele za kraljevića. Imao je u planu je otići s Edvardom u Hendon Hol kod svoje obitelji gde su mogli da žive u izobilju. Kad se vratio iz grada, dečak nije bio u krevetu. Zaprepaštenom Majlsu je sluga rekao da je došao neki mladić i odveo dečaka uz izgovor da ga njegov Majls treba. Hendon je poludio na slugu i shvatio da je to sve bilo maslo Džona Kantija.

Tom je za to vreme uživao u raskoši, a opet je sanjao svoju porodicu kojoj donosi novčiće i koju spašava od bede – još uvek se osećao kao zatočenik: „Šta li sam to zgrešio da me dobri Bog odvojio od polja, svežeg zraka i sunca te me zatvorio ovde, načinivši me kraljem i toliko me unesrećivši?“ Zaprepastila ga je vest o troškovima kućanstva pokojnoga kralja te odluči da je pametno otpustiti sluge od kojih ionako nema koristi i preseliti se u neku manju kuću. Pred nogama mu se tada pojavio dečak koji je tvrdio da dobiva šibe umjesto njega i da se zove Hampri Marlou. On bi dobivao batine od učitelja kada bi Tom pogrešio u grčkom jeziku pa ga je došao zamoliti da mu čuva leđa.

Tom je kao kralj već postao osoba koja se više pojavljivala u javnosti, no zamarale su ga sve dužnosti i stalno je težio slobodi. Užasavale su ga strašne kazne koje bi ljudi s dvora znali dodeliti ljudima koji bi sagrešili. Protivio se „glupostima“ zbog kojih su ljudi bili osuđivani na smrt te je odlučno menjao pravila i najokrutnije zakone koji tište narod.

Edvarda su doveli k Džonu Kantiju koji se sada sam nazvao Džonom Hobsom, a Edvardu je rekao da će se on zvati Džek. Nesretni kralj od Velsa je svedočio brojnim jezivim prizorima polupijanih propalica i skitnica koji skaču oko vatre, a saznao je i da je Džon nekada bio njihov član. Kad bi Edvard prišao skupini i govorio da je kralj, oni bi ga izrugivali i govorili mu da je on Šu-Šu Prvi, kralj budalaša.

Sutradan su skitnice krenule na put i raštrkale se da bi krali i prosjačili, a „Džeka“ su poslali s jednim od njih: Hugom. Edvard iliti Džek nije hteo pomagati Hugu u njegovim ludorijama pa mu je pobegao i ostavio selo iza sebe. Već je pao i mrak i maleni kralj je krvavih nogu išao po selu ne bi li ga negde nahranili, a gotovo je i promrznuo.

Pronašao je staju u kojoj bi mogao prenoćiti i pokrio se konjskim pokrivačima, no san mu je stalno prekidao nekakav jezivi dodir. Preplašen je pružio ruku u mrak, no napipao je samo rep od teleta. Bio je srećan jer se napokon našao u društvu drugarski raspoložena stvorenja te je zaspao kraj teleta, pokrivši sebe i njega. Nije mario za tmurnu kišnu noć.

Sutradan su mu u stali prišle dve devojčice kojima je takođe rekao da je kralj, a one su mu poverovale. Poslušale su njegovu priču i odvele su ga u kuću na doručak. Njihova dobrodušna majka je počela da ispituje dečaka o njemu kako bi ga vratila porodici, no on je samo pričao o dvorskim temama. Pomislila je da je dečak služio u nekim bogatim kuhinjama pa je tako pravdala njegovo odlično poznavanje kvalitetnih jela.

Kako bi se odužio obitelji koja ga je tako lepo primila, Edvard je odlučio da pomogne s kućanskim poslovima. No, gospođa kuće mu je „natovarila“ razne poslove: češljanje vune, guljenje jabuka, oštrenje noževa, a odlučio je prestati kada mu je zapovedila da baci mačiće u vodu. Na vratima je odjednom zgledao Džona Kantija i Huga pa je odlučio poneti mačiće i izići na zadnja vrata. Mačiće je ostavio u pojati i zatim pobegao u šumu.

U šumi je naišao na kolibicu i jednog „pustinjaka“ koji je u njoj živeo. Pustinjak mu je rekao da je arhanđeo i obećao je Edvardu da će tamo živeti u miru i molitvi proučavajući Sveto pismo. Preplašio je malenog kralja pričom da mu je otac bio loš čovek i da je sada u paklu.

Čim je svanulo, na vrata je došao Majls Hendon da spasi svoga kralja. Pustinjak je, međutim, prevario Majlsa pričom da je kralj otišao u šumu i odveo ga u tom smjeru. Kralja su opet pronašli Džon Kanti i Hugo pa se Šu-Šu Prvi opet našao kao meta skupine skitnica koja mu je stalno priređivala kojekakve smicalice u kojima bi bio odgovoran za razne krađe, ali Hendon ga je ipak spasio od te rulje.

Hendon i Edvard su se uputili u Hendon Hol, mesto prepuno kućica, voćnjaka, brežuljaka i pašnjaka. Kad su stigli, Majlsov brat Hju je odlučno tvrdio da on za njega ne postoji: „Može li mrtav čovek oživeti?“ Hju mu je rekao da je pre šest-sedam godina dobio pismo u kom je pisalo da mu je brat mrtav. Kad je Majls zatražio da pozove njihova oca koji će ga sigurno prepoznati, Hju mu je rekao da je otac umro. Nakon što ga nitko nije prepoznao, Majls je shvatio da mu je brat lažirao spomenuto pismo da bi mu oteo nevestu i imanje.

Edvardu nije bilo jasno zašto se niko ne pita gde je kralj pa je smislio ideju da perom napiše pismo na latinskom, grčkom i engleskom, a Majls će to pismo odneti lordu Hertfordu. Međutim, kralja i Majlsa su bacili u tamnicu, a Hju je pozvao ljude da lažno svedoče protiv Hendona.

U zatvoru je Majls bio prozvan opasnom skitnicom, saznao je i šta se sve desilo s njegovom porodicom, a kralj je saznao da onaj na prestolju ukida okrutne zakone. Nesretnoga Majlsa su bili stavili na stup srama, a kralj je ogorčen počeo da dovikuje da sramote kraljeva slugu, zbog čega je dobio krvave batine. Kad su pustili bednu dvojicu iz mučilišta, oni su na mazgi odjahali u London.

Tom Kanti, koji je do nedavno živeo na Smetlištu, 20. februara treba da bude okrunjen. Cela Engleska je klicala novom kralju Edvardu VI., a Tomovi obrazi su goreli od uzbuđenja. Tom se u potpunosti navikao na raskošan život i više nije toliko često osećao sažaljenje prema pravom kraljeviću koji ga je spasio od stražara onog nesrećnog dana kada je sve u Edvardovu životu krenulo nizbrdo.

Na dan krunidbe je u silnoj svetini ugledao svoju majku koja mu se približila i oslovljavala ga svojim detetom. Ljudi su je izgurali, a Tomu se slomilo srce i sva kraljevska raskoš je odjednom izgubila svoju vrednost. Hteo je samo da se oslobodi svoga zatočeništva.

„U tom času, baš kada je podignuo ruku da narodu dobaci još jednu pregršt zlatnika, pogled mu pade na blijedo, zapanjeno lice u drugom redu kako se iz gomile naginje naprijed, a oči ga na tom licu netremice motre. Preseneti se od užasa: bijaše to njegova mati!“

U momentu kad je nadbiskup od Kenterberija hteo da stavi krunu na Tomovu glavu, ušetao je slabo obuven, gologlav i siromašno obučeni Edvard uz izjavu da je on kralj i da zabranjuje da se kruna stavi na Tomovu glavu. Presudni momenat beše kad je Tom potrčao pred Edvardove noge i rekao mu da na glavu stavi krunu koja mu pripada.

Ovo je izazvalo čuđenje ljudi pa je vojvoda počeo Edvardu postavljati pitanja o dvoru na koja je on odlučno i točno odgovarao. Edvard je čak odgovorio i na pitanje gde se nalazi veliki kraljevski pečat, no on nije bio na mestu koje je on naveo, stoga su ga hteli poterati na ulicu šibama, no Tom im je zapretio da ga ne diraju. Naveo je Edvarda da se seti gdje je ostavio pečat pa su ljudi poverovali u njegovu iskrenost i povikivali „Živeo pravi kralj!“

Tom je tražio od Edvarda da mu obuče dronjke, a Edvard je rekao da na njega nitko ne sme da digne ruku. Upitao ga je kako je znao gde je državni pečat kad se ni sam on nije uspeo setiti, a Tom je rekao da ga je često upotrebljavao jer je njime tukao orahe.

Majls Hendon je tražio svoga gospodara po celom gradu, a na kraju ga je zatekao u kraljevskoj stolici. Edvard mu je omogućio sedenje u njegovoj blizini, oslovio ga je svojim vernim i volenim slugom te ga je imenovao engleskim perom i grofom od Kenta. Edvard je rekao Tomu da će se pobrinuti za njegove sestre, a da će mu otac biti obešen ako on to želi. Tom će nositi naslov kraljeva štićenika.

Majls je nasledio Hjuovo imanje, a Hju je otišao na kontinent gde je uskoro i umro. Novopečeni grof od Kenta je oženio njegovu udovicu. O Džonu Kantiju više nije bilo reči.

Edvard VII. je zbog svog teškog iskustva pokazao milosrdnost i blagonaklonost prema narodu, nastavio se služiti Tomovom nimalo okrutnom politikom, a kraljevao je šest godina u društvu svojih miljenika: Toma Kantija i Majlsa Hendona.

Likovi: Tom Kanti, kraljević Edward VI, Majls Hendon, Džon Kanti, Tomova majka, Henrik VII

Analiza likova

Tom Kanti – Dečak rođen u siromašnoj porodici, prisiljen na prosjačenja od detinjstva, sreću pronalazi u snovima i knjigama. Loša porodična situacija ne slama njegov poletan i avanturistički duh. Živi svoje snove te od detinjstva umišlja da je visokog roda, menja govor i ophođenje prema drugima u skladu sa svojima maštanjima. Dečačka želja postaje stvarnost kada upoznaje kraljevića Edvarda. Toga dana, Tom je lutao obližnjim mestima i slučajno se našao pred kraljevskim dvorom gde je ugledao princa.

„Jadni se mali Tom, sav u dronjcima, primače te se stade polagano i plašljivo provlačiti pored stražara, dok mu je srce udaralo, a nada sve više rasla, kadli najednom kroz zlatne rešetke ugleda nešto zbog čega umalo ne vrisnu od radosti. S one se strane ograde nalazio ljubak dečak, lica opaljena suncem i preplanula od stalnih igara i vežbi na čistom zraku, a ruho mu bijaše načinjeno od same svile i kadife te se blistalo od dragulja: o boku mu malen mač i bodež, oba ukrašena draguljima, na nogama krasne čizmice s crvenom petom, a na glavi dražesna zatvorenocrvena kapa s koje se viju pera pričvršćena velikim svetlucavim dragim kamenom. U blizini pak stoje neka dostojanstvena gospoda – nedvojbeno, njegove sluge. Oh, to je kraljević, pravi i živi kraljević – nema u to ni trunke sumnje.”

U novoj ulozi se u početku ne snalazi najbolje, premda daleko bolje nego što bi uspelo ijednom drugom prosjaku. Uprkos novom lagodnijem životu, on i dalje sanja o slobodi i svojim starim navikama. Na kraju romana priznaje kraljeviću njegovu vlast te mu ostaje odan do kraja života.

„O moj kralju i gospodaru, dopusti jadnome Tomu Cantyju da ti se prvi zakune na vjernost i da ti kaže: stavi ovu krunu na svoju glavu i uzmi ono što ti po pravu pripada!“

Kraljević Edvard – Dečak rođen u bogatoj, kraljevskoj porodici, okružen brojnim slugama, najboljim učiteljima i narodom koji ga godinama iščekuje. Nakon što je upoznao Toma, uviđa njihovu potpunu fizičku sličnost.

„Kosa ti je ista kao i moja, iste su ti i oči, glas i držanje, isto telo i stas, isto lice i lik kao i u mene. Da krenemo goli po svetu, nema toga ko bi mogao pogoditi ko si od nas dvojice ti, a ko je kraljević od Velsa.“

U njemu se stvorila želja da upozna svet iz druge perspektive, ne znajući pri tome koje su posledice takve avanture. Ne snalazi se najbolje među običnim pukom, ali ostajući veran sebi, svom kraljevskom rodu, te stečene navike ne menja ni pod cenu života.

Kad je zamenio život s prosjakom, prošao je kroz težak životni period. Bivao je premlaćen, zlostavljan i podcenjen pa je naučio kako se milosrdno odnositi prema ljudima. Nitko mu nije verovao da je pravi kraljević i svi su mu govorili da je lud, jedino je njegov spasitelj Majls Hendon pristao biti njegov sluga u ludilu. Od znatiželjnog dečaka je postao uplašeno dete s ulice koje je samo težilo pravdi. Na kraju se, zahvaljujući pravom prosjaku, vratio na svoj kraljevski tron i odužio se svima koji su bili uz njega kad su ga drugi zlostavljali.

„Znajte sada svi, gospe, plemići i ostala gospodo, da je ovaj čovjek moj vjerni i voljeni sluga Miles Hendon koji je svojim valjanim mačem zaštitio svojega vladara i izbavio ga od tjelesne povrede i vjerojatne smrti…“

Majls Hendon – Upoznaje kraljevića Edvarda i spašava ga od svetine koja ga je izrugivala. Premda se dečak ophodi s visoka prema njemu, on ga prima kao svog ljubimca. Brine o njemu, te želi da dečak ozdravi. Iako mu priznaje njegov kraljevski rod, to uistinu ne misli, gleda na to kao na posledicu teškog detinjstva i nasilnog oca. Hendon ne pomaže kraljeviću iz koristi, jer ga duboko u sebi smatra siročem, naprotiv, pomaže mu iz ljudskosti, dobrote i ljubavi.

„Bijaše visok, stamen i mišićav. Prsluk i hlače bili su mu od skupa sukna, ali izbledjeli i iznošeni, a zlatom ukrašene vrpce žalosno potamjele. Nabrani mu se ovratnik bio izgužvao i poderao, pero se na široku šeširu slomilo“.

Džon Kanti – nemilosrdni Tomov otac koji je sa svojom majkom zlostavljao i mlatio celu porodicu, tako i Edvarda.

„…otac i baka bijahu pravi zlodusi„.

„Kraljević se uporno nastojao osloboditi i besnio je što ga Džon Kanti ovako zlostavlja…“

Šibao je decu i terao ih da prose da bi mogli preživeti u bednim uvetima, a neprestano je bio pijan. Bio je ubojica i lopov koji decu nije uspeo naučiti tom prljavom poslu. Nijedno od dece; ni Tom ni Bet ni Nan ne nalikuju na njega. Na kraju priče piše da se ne zna gde je propalica završio.

„O ocu Toma Kantija nikada se više ništa nije čulo.“

Tomova majka – ponizna i dobrodušna žena koja je bila jedina ueha svom sinu i blizankama u siromašnoj porodici koju je zlostavljao otac. Kad je kraljević došao na Tomovo mesto, jedina je ona svojim majčinskim instinktom shvatila da to nije njezino dete, ali je ipak Edvardu dala svu ljubav i brigu koju je nosila u sebi.

„…njihova majka dopuza do njega pa ga stade milovati po kosi i plakati nad njim…“

Henrik VIII – krupni, sedi vladar koji je bio strog, pravedan, ali cenjen. Poznat je po okrutnom vladanju.

„Pred njim, malo podalje, ležaše na počivaljci krupan, tust čovek, široka i mesnata lica i mračna izgleda. Golema mu glava bila sva seda, a isto tako i brada koja mu, kao kakav okvir, obrubljivaše lice.“

Svom sinu Edvardu je omogućio najbolje obrazovanje kako bi bio dobar naslednik, a upravo je na njega bio jako osetljiv. Kad je Tom došao na njegovo mesto i kleo mu se da nije njegov sin, kralju Henriku se pokidalo srce.

„Zar ne poznaješ svojeg oca, dete moje? Ne kidaj mi staro srce. Reci mi da me poznaješ.“

Beleška o piscu

Mark Tven ili Samjuel Langhorne Klemens (pravo ime) poznati je američki književnik i humorista koji je svojim delima postao poznat i cenjen među svim generacijama. Rodio se 30. novembra 1835. godine u mestu Florida kao šesto od sedmero dece.

Pošto nije bio baš uzoran učenik, već je u dvanaestoj godini odlučio prekinuti školovanje. Radio je različite poslove. Svoj je radni vek započeo kao tiskar, a neko je vreme radio i kao kormilar na jednom parobrodu na reci Misisipi. Nakon toga bio je i kopač zlata, novinar pa izdavač, a na kraju je svoj radni vek završio kao književnik i predavač.

Nije mogao dugo da bude na istom mestu pa se stalno selio. Tako je i započeo novinarsku karijeru.

Nakon što je neko vreme sudelovao kao dragovoljac u građanskom ratu, odlučio se za posao izvestitelja i počeo objavljivati dela pod imenom Mark Tven.

Smatra se kako je velik broj najboljih dela napisao tokom osamdesetih godina 19. veka. Od njegovih dela treba izdvojiti:“Kraljević i prosjak“, „Život na Misipiju“, „Tajanstveni stranac“, „Tom Sojer“, „Pustolovine Haklberija Fina“ i „Naivčine u inozemstvu“.

U svim svojim delima zadržao je vedar duh te je poznat po humorističnim romanima. Promiče slobodu, prava na jednakost, a izrazito dobro je prikazao život američkog društva iako nije imao osnovnog obrazovanja.

Umro je 21. aprila 1910. godine u Stormfildu.

Autor: A.Ž.