Kosa

Radnja kratke pripovetke Kosa realističkog autora Ive Andrića smeštena je u Višegrad, a govori o jednom proletnom danu na čaršiji i o odabiru najbolje kose. U isto vreme je seljak Vitomir u središtu radnje i karakteriše lik iskusnog stručnjaka za kosu i svih seoskih poslovanja. Njegovo oklevanje u svemu otkriva se upravo u „upoznavanju“ s kosom, odnosno u njegovom izboru između Zlatke i Tirolke. Njemu je taj odabir veoma važan: kosu upoređuje sa ženom, udajom i pritom se koristi personifikacija i antropomorfizacija alata.

Lik Vitomira socijalno je i psihološki okarektirisan. Velik deo svoje zarade odvaja za kupovinu kose, koju želi da prati do kraja svog života. Njegova psihološka karakterizacija očita je u njegovoj brizi i nadi, ali i oklevanju i stidu zbog dugog odabira kose.

Pričanje je linearno, a pripovedač je sveznajući, u trećem licu (er-oblik). On je heterodiegetičan u pogledu učešća u priči i ekstradigetičan na narativnom nivou. Pripovedač nije izmišljen lik koji priča čitavu priču, već je sam taj koji oblikuje i interpretiše narodnu pripovest. Zato u Andrićevom opusu i stilu postoje elementi usmenog pripovedanja. Narativne tehnike koriste unutarnji monolog: „Znam to, znam to“, govori sam sebi, zatim dijalog (između trgovca i Vitomira), prekida sa digresijom i retardacijom (o dedi Ristanu), vizuelnim opisima (opisi pejzaža), onomatopejskim procedurama (slušni opisi zvukova kose: Dan, dan, dan … cin, cin … tan, tan! Fokalizacija je pretežno nulta, a u nekim delovima pripovesti je unutrašnja:

„Sve to naslućuje Vitomir mutno i nejasno, ali živo kao fizičku bol. A sad, posle svega, treba da je kupi on i da se nosi sa njom do njenog ili svog kraja; mora, jer drugačije ne može.“

Od toponima se spominje selo Dikava, Višegrad, Rumunija, Beč, Sarajevo i visoravan Pod grabićem, a od etnonima meštani Višegrada. Izvor građe, općenito novije literature, zasnovan se na piščevom poznavanju života oko sebe i unutar njega. Čitav književni program od romantizma zasnovan je na autentičnosti doživljenog i u traženju „književnosti činjenica“. Tako je i Andrić za pisanje pripovetke Kosa, ali i za mnoge druge svoje pripovetke, prikupljao priče ljudi, slike, ličnosti. Nakon prikupljanja priča i upoznavanja ljudi, Andrić stvara fabulu, koja je u Kosi stepenaste strukture, a koja može da se podeli na tri glavne celine: prva čini uvod u samu priču, odnosno opis eksterijera:

„Pazarni dan u kasabi pun je svakojakih šumova i zvukova, rike goveda, blejanja stoke, poslovne vike i ljudskih dozivanja. Ali iznad svega toga čuje se kroz glavnu čaršiju metalni zvuk; to seljaci pazaruju i probaju kose kuckajući njima i kamene pragove magaza.“

drugu čini Vitomir koji kupuje kosu:

„Ovaj Vitomir koji je sa suncem sišao u kasabu sa svog strmog i visokog sela, prodao ono što je imao da proda i sad je pred njim prolećni dan i u njemu jedna misao i jedan posao: da kupi kosu.“

i treću Vitomir koji se vraća u selo Dikava:

„Kad najposle pazari i plati, Vitomir pojaše svog konjčića, na kome je doterao prodane jabuke, a kosu zadene u prazne arare savijene na samaru iza sebe. (…) A sa sumrakom krenuo je uzbrdo, put svoga sela.“

Vrsta dela: pripovetka

Mesto radnje: Višegrad i selo Dikava

Vreme radnje: proleće

Tema dela: Vitomirov odabir najbolje kose (tema se navodi u samom naslovu pripovetke)

Ideja dela: dočaravanje (teškog) seoskog života jednim detaljem kupovanja oruđa

Kratak sadržaj prepričano, citati

Pripovetka započinje opisom šumova i zvukova u kasabi, pri čemu se čuje i metalni zvuk – zvuk udaranja kose. Tako je i Vitomir, seljak koji je prodao sve što je imao, odlučio jednog prolećnog dana da kupi kosu. Ušao je u prodavnicu, a trgovac mu je izvadio svu kosu umotanu u jutu i ​​zavezao u svežanj poput sablje.

„Seljak čuči, vadi jednu po jednu, zagleda joj krivinu, boju i sjaj, opipava prstom rez, hvata je obema rukama, prinosi obrazu kao puška i gleda niz oštricu, kao da je nišani. Pljucka na čelik, liže ga i trlja.“

Tada je Vitomir izašao iz prodavnice s dve kose u ruci i počeo da ih udara o kamen da bi im čuo zvuk. Bio je potpuno zanesen i odsutan, a meštani koji su prolazili čaršijom zastajali su na trenutak i komentarisali. Tako su savetovali i govorili da to udaranje ne pomaže mnogo jer nema više nekadašnjih varvarskih kosa (dan. Mrkonjić-Grad u Bosni, ranije poznat po izradi dobrih kosa). Vitomir je tako dugo kucao i slušao, dok prodavač nije počeo da gubi strpljenje i mirnim glasom pokušao da sugeriše da napokon odabere jednu kosu.

Prva kosa zvala se Zlatka, a imala je tamnu površinu na kojoj je stajao natpis „Boehme & Sohn, Wiener Neustadt“. Druga se zvala Tirolka, a bila je čitava u tamnoplavim prelivima od kaljenog čelika, slova na njoj su bila sitna i srebrnasta, a kao zaštitni znak nosila je sliku deteline sa četiri lista.

Trgovac je nastavio da požuruje Vitomirovu odluku, ali Vitomir je svestan da slika i natpis znaju da zavaraju čoveka i da je sve lepo dok se ne kupi i plati, a onda počinje ono što nije lepo, ono na čemu svako zarađuje, a seljak gubi. U zlatnim i modrim vijugama Vitomir „čita“ sudbinu kose. Zamišlja rudnik iz koga se vadila gvozdena ruda i peći u kojoj se topio, novčiće po kojima je poprimila oblik i ime, sto ruku kroz koje je prošla: od fabrike, preko trgovaca na veliko, preprodavača u Beču i Sarajevu, kako su je nosili na kolima dok najzad nije stigla u Višegrad.

„I ostalo je nešto u svakoj ruci, svako je imao nešto. Svako.“

Posle mnogo razmišljanja, Vitomir se najzad odlučio za kosu. Kad ju je platio, zajahao je svog konja i krenuo nazad kući. Na putu je zastao i popio jednu rakiju, počastio nekoliko kumova pa s njima još popio nekoliko čašica. U sumrak je krenuo uz brdo. Mala rakija počela je da deluje na njega na način koji mu je davao snagu, hrabrost i on je mogao da peva. Počeo je jasno da gleda i razume, pa mu se učinilo da sada može da razabere i shvata zvuk svoje kose.

„A to je uvijek tako: dok je dole u čaršiji, on je zbunjen i nespretan, u svemu manji i pun nemoćnog nepoverenja u sve oko sebe, pa i sebe sama, a čim se izmakne iz one čaršijske vreve i tjeskobe i stane da se penje put Dikava , sve mu postaje jasno, vraćaju mu se snaga, sigurnost i vera u sebe.“

Vitomir je počeo da razmišlja o prirodi svoje kose i prirodi ljudi, a bojao se da je kosa koju je ostavio bila bolja od one koju je kupio (izabrao je Zlatku). Tako se Vitomir okrenuo i pogledao kosu koju je svezao iza sebe. Na levoj strani je video njen vrh, a na desnoj petu, i svaki put kad se okrenuo prema kosi, rekao joj je par reči koje su bile ljubavnički nežne i dušmanski jetke. Konačno kaže svojoj kosi da niko u njegovom selu neće gledati njene boje i natpise jer u njegovom selu nema lakoće.

Zatim je počeo da priča o svom dedi, Ristanu, koji je prisiljavao decu, stare i nemoćne, da kupuju seno na žegi zbog koje su deca padala u nesvest, a deda se ni onda nije smilovao prema njima. Tada se Vitomir nasmešio svojoj novoj kosi i rekao joj da će sutra da ju udara na bakvicu i pod čakanac i tako da joj pokaže kakvo je to selo. Ubrzo je Vitomir ugledao ploču zvanu Pod Grabić i odmah se osetio bliže selu i pevao iz celog grla.

Analiza likova

Vitomir

Seljak iz Dikava, neodlučan prilikom kupovinekose. Gotovo svaki dan na čaršiji u Višegradu, do koje putuje sa svojim konjem, prodaje svoje plodove (u priči se spominju jabuke) i od uštede odlučuje da kupi novu kosu:

„Ovaj Vitomir koji je sa suncem sišao u kasabu sa svog strmog i visokog sela, prodao ono što je imao da proda i sad je pred njim prolećni dan i u njemu jedna misao i jedan posao: da kupi kosu.“

Dugo se premišlja i okleva između Zlatke i Tirolke, i na kraju, po boljem zvuku pri udaranju o kamen, on bira Zlatku:

„Ko zna da ona pirgava i kolasta, koju je dugo obrtao i najposle ostavio, nije bolja i tvrđa od ove, iako je ova izgledala „glasnija“ i „ljuća“.“

Za sebe govori da je u čaršiji zbunjen i nespretan i u svemu manji i pun nepoverenja u sve oko sebe, pa čak i sebe samog, ali čim izmakne iz čaršijske vreve i teskobe on je snažan, siguran i veran u sebe.

Trgovac

Prodavač kosa na čaršiji u Višegradu; s vremenom postaje nestpljiv i želi savetovati Vitomira pri odabiru kose da bi ga se rešio što pre:

„Dugo tako kuca i osluškuje, dok i trgovac ne izgubi strpljenje, veliko i nasleđeno čaršijsko strpljenje, pa ne iziđe na vrata i ne stane mirnim glasom (…) – Ne treba ti misliti, Vitomire, dobra je koju god uzmeš; tu falinke biti ne može.“

Živi sa ženom i žali joj se zbog seljačkih poslova ali upornog i beskonačnog cenkanja:

„(…) sa dubokim udahom reći ženi ono što joj je toliko puta rekao: „Ah, mučna je ova rđa seljačka; teža je njegova krajcara nego nečija forinta“.“

Beleške o piscu

Ivo Andrić rođen je u Travniku 9.10.1892. godine. Sa porodicom se često selio. Tako je živeo i u Višegradu i u Sarajevu. U Sarajevu je i završio gimnaziju.

Nakon što mu otac umire od tuberkuloze, majka ga zbog nemaštine daje sestri svoga muža u Višegrad koja nije imala dece. Ona i njen muž, austrijski žandarmerijski narednik, odgajaju Ivu. U jesen 1903. godine upisuje se u Veliku gimnaziju u Sarajevu gde stanuje sa majkom.

Za vreme srednjoškolskih dana počinje da piše poeziju i 1911. objavljuje svoju prvu pesmu. Kasnije upisuje Mudroslovni fakultet Kraljevskog sveučilišta Franje Josipa u Zagrebu. Dobio je stipendiju Napretka, hrvatskog kulturno-prosvetnog društva iz Sarajeva.

1913. godine odlazi u Beč na studije, ali mu Bečka klima ne prija zbog osetljivih pluća. 1914. godine odlazi u Krakov na Filozofski fakultet. Iste godine na vest o atentatu Franca Ferdinanda, Andrić putuje u Split. Sredinom jula biva zatvoren u mariborsku tamnicu kao pripadnik Mlade Bosne. Za to vreme pisao je pesme.

Marta 1915. mu biva dodeljen kućni pritvor do 1917. godine. Tada je počeo sa pisanjem knjige „Ex Ponto“ koja biva objavljena 1918. godine. Nakon kućnog pritvora se vratio u Sarajevo.

1919. dolazi u Beograd gde ga zapošljavaju u Ministarstvu. Rado se družio sa mnogim poznatim ličnostima kao što su Miloš Crnjanski i Sima Pandurović. Radio je u diplomatiji i to u ambasadama Kraljevine Jugoslavije. Bio je smešten u Rimu, Parizu, Madridu, Bukureštu, Gracu, Briselu, Ženevi i Berlinu.

Do 1924. postiže veliki politički uspeh, a te godine je primljen za člana Srpske kraljevse akademije. 1939. njegova politička karijera doživljava vrhunac kada biva postavljen za opunomoćenog ministra i poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.

Sreo se sa Adolfom Hitlerom i imao bitnu ulogu u pregovorima za Drugi svetski rat. Na njegovu inicijativu oslobođeni su mnogi Jugoslovenski umetnici iz nemačkog zarobljeništva. 1941. novembra meseca je penzionisan, čime se okončava njegova diplomatska karijera.

1944. završava čuveni roman „Na Drini ćuprija“ za koji dobija Nobelovu nagradu 1961. Takođe je bio član Srpske Akademije Nauke i Umetnosti.

Njegova najpoznatija dela su: „Ex Ponto“, „Nemiri“, „Most na Žepi“, „Razgovor sa Gojom“, „Na Drini ćuprija“, „Priče o deci“, „Prokleta avlija“, „O priči i pričanju“, „Jelena žena koje nema“ i mnogi drugi.

Ivo Andrić je bio i ostao veoma značajna ličnost Jugoslovenske diplomatije, kulture i umetnosti, i jedan od najkvalitetnijih pisaca međunarodnog modernizma dvadesetog veka.

Umro je 13. marta 1975. godine u Beogradu.