Knjiga o Jovu

Knjiga o Jovu sastoji se od proznog prologa i epiloga pripovedanja koji uokviruju pesničke dijaloge i monologe. Sastoji se o ukupno 42 poglavlja. Uobičajeno je pripovedni okvir promatrati kao izvornu jezgru knjige, kasnije uvećanu poetskim dijalozima i diskursima, te delove knjige poput Elijuvovih govora i pesmu mudrosti iz 28. poglavlja kao kasnije dodatke. Knjiga o Jovu može se podeliti na pet delova:

• prolog u dve scene, prva na Zemlji, druga na nebu (Jov 1–2);
• Jovov uvodni monolog (Jov 3) – neki učenjaci ga vide kao most između prologa i dijaloga, a drugi kao početak dijaloga. Sastoji se od tri ciklusa dijaloga između Jova i trojice njegovih drugova (Jov 4–27). Treći ciklus nije završen, a očekivani govor Sofara zamenjen je pesmom mudrosti iz 28. poglavlja.

Prvi ciklus: Elifaz (Jov 4–5) i Jovov odgovor (Jov 6–7), Baldad (8) i Jov (9–10), Sofar (11) i Jov (12–14);

Drugi ciklus: Elifaz (15) i Jov (16–17), Baldad (18) i Jov (19), Sofar (20) i Jov (21);

Treći ciklus: Elifaz (22) i Jov (23–24), Baldad (25) i Jov (26–27).

• Tri monologa:

1. pesma o mudrosti (28. poglavlje, koja je pre bila smatrana delom Jovovog govora, a većina učenjaka sada smatra zasebnim komentarom u govoru pripovedača);
2. završni monolog (29–31);
3. Elijuvovi monolozi, odnosno govori (32–37).

• Dva božja govora (poglavlja 38: 1–40: 2 i 40: 6–41: 34, 42: 7–8) s Jovovim odgovorima;
• Epilog – Jovov oporavak (poglavlja 42: 9–17).

Prolog na Zemlji prikazuje Jova kao pravednog čoveka, blagoslovljenog bogatstvom, sinovima i kćerima, koji živi u zemlji Husu. Prizor se premešta u Nebo, gde Bog pita Sotonu za mišljenje o Jovovoj pobožnosti. Sotona odgovara da je Jov pobožan samo zato što ga je Bog blagoslovio; ako bi Bog oduzeo sve što Jov ima, onda bi on sigurno proklinjao Boga.

Bog daje Sotoni dozvolu da uzme Jovovo bogatstvo i ubije njegovu decu i sluge, ali Jov ipak hvali Boga. Bog dopušta Sotoni da napadne Jova i telesno, prekrivši ga od glave do pete bolnim čirevima. Jov sedi u pepelu, a žena ga tera da proklinje Boga i umre, ali Jov ne posustaje u slavljenju Boga. Jov ipak žali zbog što se uopšte rodio, voleo bi da umre.

U posetu mu dolaze njegova tri druga koji pokušavaju da ga uteše, no istovremeno ga kore jer ne bi bio zaslužio sve to zlo da i sam nije neko počinio. Savetuju mu da se pokaje i traži milosrđe od Boga. Jov reaguje s prezirom: njegovi sagovornici su „jadni utešitelji“ jer pravedni Bog ga ne bi tretirao tako oštro – strpljenje u patnji je nemoguće, a Stvoritelj ne bi trebao tako olako shvatati svoja stvorenja.

Jovovi odgovori predstavljaju jedno od najradikalnijih ponavljanja izraelske teologije u hebrejskoj Bibliji. Odmiče se od pobožnog stava i počinje grditi Boga zbog nepravedne srdžbe protiv njega. Boga vidi, između ostalog, kao nametljivog, kao onog koji ne može oprostiti i koji je opsednut uništavanjem ljudske mete, besan, usredotočen na kaznu te neprijateljski i destruktivno nastrojen. Zatim preusmerava svoj fokus s nepravde koju i sam trpi na Božje upravljanje svetom. On sugeriše da su zli iskoristili potrebite i nemoćnike koji ostaju u velikoj nevolji, ali Bog ne čini ništa da ih kazni.

Dijaloge Jova i njegovih drugova prati pesma („himna mudrosti“) o nepristupačnosti mudrosti: „Gde se može pronaći mudrost?“, pita i zaključuje da je to bilo skriveno od čoveka (28. poglavlje). Jov uspoređuje svoje prethodno bogatstvo sa sadašnjom nevoljom, statusom izopćenika, izrugivanjem i boli. Zagovara svoju nevinost, navodi načela po kojima je živeo i zahteva da mu Bog odgovori.

Elijuv (lik koji prethodno nije spomenut) interveniše i tvrdi da mudrost dolazi od Boga, koji je otkriva kroz snove i vizije onima koji će potom da izjave svoje znanje. Bog govori iz vihora. Njegovi govori ne objašnjavaju Jovovu patnju, ne brane božansku pravdu, ne stupaju u sukobe koje je Jov tražio, niti odgovaraju na njegovu zakletvu nevinosti. Umesto toga, oni uspoređuju Jovovu slabost s božanskom mudrošću i svemoćnošću: „Gde ste bili kad sam postavio temelje zemlje?“

Jov daje kratak odgovor, ali Božji monolog se nastavlja i on se nikad ne obraća izravno Jovu. U 42: 1–6 Jov daje svoj konačni odgovor, priznajući Božju moć i svoje vlastito neznanje. Pre je samo čuo, ali sada su njegove oči videle Boga i zato se sada kaje. Nalaže trojici prijatelja da prinesu žrtvu paljenicu. Bog potom vrati Jovu zdravlje, bogatstvo i porodicu, a on poživi do svoje 140. godine.

Vrsta dela: starozavetni biblijski tekst

Vreme radnje: nepoznato

Mesto radnje: zemlja Husu

Tema dela: Bog može dati, a može i oduzeti; dok god ga se hvali i slavi, imaće se svega napretek

Ideja dela: ništa ne sme da se uzima zdravo za gotovo

Kratak sadržaj prepričano

U proslovu je predstavljen Jov:

„Beše nekoć u zemlji Husu čovek po imenu Jov; i taj čovek beše dobar i pravedan, i bojaše se Boga, i uklanjaše se od zla.“

Imao je sedam sinova i tri kćeri, mnoštvo stoke i služinčadi. Bio je najugledniji među svim istočnjacima, a svakog je jutra prinosio žrtve Bogu, za slučaj da su mu deca štogod zgrešila. Na nebeskom dvoru Sotona u razgovoru s Bogom govori da mu je Jov odan samo radi dobara u kojima uživa. Bog mu dopušta da iskuša Jovovu pobožnost, samo neka samog Jova ne dira.

U jednom danu Jov izgubi sve: decu, sluge, imanje i stoku. Glasnici javljaju Jovu kako su mu magarci i volovi pokradeni, a ljudi koji su ih čuvali pobijeni. Ovce i pastire su spalile munje. Kaldejci su oteli i deve te pobili njihove čuvare. Na kraju je došao i poslednji glasnik koji je Jovu obznanio da su mu sva deca mrtva, jer je kuću najstarijeg brata u kojoj su jeli i pili oluja srušila na njih. Jov razdre svoju odeću i počupa kosu na glavi od žalosti i jada.

Ipak, njegovo pouzdanje u Boga ostaje nepoljuljano. Sotona sada tvrdi da se Jov brine samo za sebe, stoga Bog dopušta sledeću kušnju dok god Sotona ne dira u Jovovu dušu. Tako se Jov našao bolestan i sav u ranama od bolnih čireva koji su ga prekrivali od glave do pete. Niti njegova žena ne shvata njegovu ustrajnost u odanosti Bogu.

„I reče mu žena: oćeš li se još držati dobrote svoje? Prokuni Boga, pa umri.“

Savetuje mu da prokune Boga, no Jov to odbija.

„A on joj reče: govoriš kao luda žena; dobro smo primali od Boga, a zla zar nećemo primati?“

Čuvši za njegove nedaće, posećuju ga tri drugaa kako bi ga utešili: Elifaz Temanac, Baldad Sušanin te Sofar Namaćanin. Tri druga ugledavši Jova počnu da plaču i da bacaju pepeo na glave. Ipak ostaju mu odani, sede u tišini sedam dana i sedam noći, preneraženi onim šta se desili. Jov se i dalje čvrsto uzda u Boga. Ipak, njegove su patnje tolike da proklinje dan kada se rodio. Čezne da nađe mir i izbavljenje u smrti. Elifaz odgovara Jovu da je do sada bio povlašten i sve dobro što je imao, imao je od Boga, pa tako i nevolje koje su ga sada snašle dolaze od Boga. Bog je taj koji zadaje i leči rane.

„…koji čini stvari velike i neispitljive, divne, kojima nema broja; koji spušta dažd na zemlju i šalje vodu na polja (…) Jer on zadaje rane, i zavija; on udara i ruke njegove isceljuju.“

On govori da Bog uništava krivce, a ne nevine, niko pred njim nije bez krivice, a nevolja je neizbežan dio čovekova života. Najbolje je obratiti se Bogu, prihvatiti njegov ukor i čekati da se on smiluje. Jov odgovara da je mučan savet reći čoveku koji je na kraju snaga da bude strpljiv te da ne ceni to što ga njegovi drugovi sada kore. Jov jedino želi da nestane. Njegovi mu drugovii nisu uspeli izraziti pravu sućut kad mu je najviše trebala. Nije uradio ništa čime bi zaslužio sve te patnje.

Život je sled dana punih bola i nesanih noći te nema druge mogućnosti osim da trpi. U nastavku se Jov obraća Bogu i iznosi mu svoj strah i svoju čežnju za smrću. Pita Boga zašto ga ne ostavi na miru te ako je nevolja posledica greha, zašto mu ne oprosti. Baldad nastupa odlučnije nego Elifaz jer Jovove reči bivaju sve oštrije. Govori da je Bog pravedan – on nagrađuje dobre i kažnjava zle.

„Eto, to je radost od njegova puta; a iz praha niče drugi. Gle, Bog ne odbacuje dobroga, ali ne prihvata ruku zlikovca. Još će napuniti usta tvoja smeha i usne tvoje popevanja.“

Baldad napominje kako će Bog da blagoslovi Jova ako ostane čist i pravedan. Izražava sumnju da su Jovova deca sagrešila Bogu. Jov, kao i Baldad, veruje u Božju pravednost i njegovu moć; Sunce zalazi i izlazi samo po njegovim naputcima, zvezde se pojavljuju na nebu i valovi na moru na njegovu zapoved. Ali njegov slučaj nije u skladu s tom pravednošću jer Bog kažnjava nevina čoveka. Oseća da ga je Bog napustio. Ko može od Boga tražiti račun? Dobri ili zli, svejedno je. Nesreća ih jednako pogađa.

Jov upućuje Bogu pitanje zašto se on obara na njega. Jov ponovno naglašava kako mu je dosta života i da samo želi da sazna zašto mu je Bog uradio to šta je uradio. Tvrdi da Bog zna da Jov nije ništa sagrešio, jer Bog ipak vidi sve. Ponovo žali što se rodio jer što god da uradi stvari postaju sve gore. Sofar progovara vrlo oštrim rečima. Govori da niko ne zna tačan Božji naum, ali da uvek postoje razlozi zašto Bog radi to šta radi. Bog i njegova moć su puno veći od ljudi te Jov treba da ustraje i da ostane čist. Propituje smatra li se Jov s pravom nevinim, dok Bog, dapače, postupa s njim blago. Jov mora da se pokaje za svoje grehe i tada će Bog da mu pomogne. U svom odgovoru Jov postaje zajedljiv.

Drugovi nisu u stanju da odgovore na njegova pitanja, što Jov sarkastično primećuje govoreći kako će sva mudrost sveta da umre s njima trojicom. Bog je mudar i svemoćan, ako on izvrće merila mudrosti i pravednosti, ko tu može još išta uraditi? Jovovo iskustvo pobija tvrdnje njegovih drugova. Čak i ljudi koji su bezbožni, kradu i varaju, uspevaju da uživaju u životu bez da se Božja srdžba svali na njih. Bog je mudar i sva moć se nalazi u njegovim rukama, pa tako može bilo kome da zada bilo kakve patnje, bez obzira na društveni položaj.

On želi da svoj slučaj iznese pred Bogom i da  se opravda ako ima razloga za to. Šta je skrivio? Život je kratak i ne može se čovek probuditi iz smrtnog sna. Jov viče Bogu da ga sakrije u zemlju mrtvih dok ne prođe njegov gnev i da ga zatim podigne. Očaj ga opet obuzima, pita se ima li ikakve nade. Rasprava postaje sve žustrija. Jov optužuje svoje drugovr jer mu nisu pružili pomoć u nevolji. Ni na trenutak ne pomišljaju da bi on mogao biti nevin. Oni uporno brane svoj stav i uporno ga nastoje naterati da se upokori. Čak pokušavaju da zastupaju Boga i lažu samo kako bi opravdali svu tu nepravdu.

Sve šta je rekao, uključujući njegove divlje optužbe na Boga i njegov pokušaj da se opravda, samo potvrđuju njegovu krivnju. Jov nema pravo da tvrdi da zli prolaze bez kazne. Njihova je sudbina strašna. Jadna je to uteha koju mu nude drugovi. Lako je govoriti, ali Jov pati. Njihova bi tiha sućut više pomogla nego dobro smišljene reči. Bog ga je iscrpio patnjama i okrutnošću njegovih bližnjih.

„Ko će se preti sa mnom? Da sad umuknem, izdahnuo bih. Samo dvoje nemoj mi učiniti, pa se neću kriti od lica tvojega. Ukloni ruku svoju od mene, i strah tvoj da me ne straši.“

Slike kojima Jov ocrtava svoje stanje govore o njegovoj teškoj i nepodnošljivoj agoniji: telo izmučeno i um iscrpljen mislima kako mu je Bog sve to mogao uraditi. Ni sada ne može da veruje da je Bog nepravedan i mora da postojai neko ko će ga zagovarati na nebu. Ako se njegov slučaj ne reši pre nego što umre, kakve još ima nade? Upoređuje drvo i čoveka: drvo, kad ga se poseče, ima mogućnosti da ponovo izraste, a voda omogućava drvetu da oživi, čak i onda kad se sasušilo. S druge strane, čovek pak kad umre za njega nema novog života.

Elifaz kori Jova. Kako se usuđuje da preispituje Boga, a i njih same kao drugove, budući da među njima i starijih od njega. Bezbožnici i nasilnici žive jedan jako težak život u strahu te je tu Jov u krivu. Jov im odgovara kako su to sve puste reči i da su dosadni s takvim pričama. On ih shvata i razume da žele da ga uteše svojim rečima, ali je Bog od njega odustao i on ne vidi šta je zgrešio da ga Bog tako tretira i napada, zadajući mu ranu na ranu.

Bliži mu se kraj u obliku smrti i on čezne za trenutkom kada će umreti. Baldad besni na Jova jer gnevno odbacuje njihove savete te traži od Jova da šuti i da pokuša da razumeti šta oni pokušavaju da kažu jer ih očito ne razume. On odgovara strahovitom slikom koja predstavlja sudbinu zlikovaca koje Bog kažnjava:

„Od svuda će ga strahote strašiti i teraće ga ustopce. Izgladneće sila njegova, i nevolja će biti gotova uza nj. Poješće žile kože njegove, poješće žile njegove prvenac smrti.“

Misli pritom da i Jova treba tako kazniti. Bezbožnici neće imati nikakvo nasledstvo i zaslužuju kaznu koju dobiju. Jovu su drugovi postali mučitelji: lažno ga optužuju, a ne nude odgovor na njegova očajna pitanja. Pita ih zar se ne srame što ga tako napadaju i ne vidi smisao u tome što ga oni sad kore nakon što je prošao kroz sve te nevolje koje mu je Bog zadao.

On se zatvara u sebe i očajava potpuno osamljen. Postao je predmetom gađenja za one koje najviše ljubi. Ljudi ne žele da ga pogledaju u oči i svi ga izbegavaju i mrze. Čak mu se ne iskazuje ni najmanja sućut. Užasno je omršavio i samo traži milost od svojih drugova, odnosno da ga ne kore umesto Boga. Ipak i u najmračnijim trenucima još uvek iz njega izba vera i nada. On je uveren da će istina doći na javu. Jednog će dana sam Bog preuzeti njegov slučaj i rešiti ga – i on će sam to da doživi. Tada će oni koji su ga ozloglašavali odgovarati pred Bogom.

Sofar dalje preuzima Baldadovu misao: sudbina zlikovaca koji su bezbožni i licemjerni. Njihovo je blagostanje kratkotrajno, a kazna neizbežna. Bezbožnici neće videti nikakva blagostanja u ovom pa ni u idućem životu.

„Ništa mu neće ostati od hrane njegove. Zato ne može dobro njegovo da traje. Kad se ispuni izobilje njegovo, tada će biti u nevolji; sve ruke nevoljnih udarit će na nj.“

Jov i dalje ne razume zašto bezbožnici stare i bogate se te ne primećuje kako ih Bog kažnjava. Oni imaju sve šta je on nekada imao. Propituje Boga.

„Šta je Svemogući, da mu služimo? I kakva nam je korist, da mu se molimo?“

Elifaz još uvek tvrdoglavo tvrdi da je Jov u krivu. Kakve koristi zapravo ima Bog od čoveka? On čak nabraja njegove grehe te kaže da je Jov mislio da ih može sakriti pred Bogom. Neka se vrati Bogu koji je iznad svega, odbaci svoj greh i sve će opet biti u redu. Spotiče mu to kako može da preispituje Božju mudrost. Jov u odgovoru čezne za mogućnošću da nađe Boga, ali ne zna kako bi to uradio. Želi da mu izloži mu svoje dokaze. I dalje poriče bilo ikakve grehe te tvrdi kako niko ne zna Božji naum pa ga je zato i strah. Ponavlja kako Bog vidi šta bezbožnici rade te ništa ne poduzima, iako se otvoreno protive Bogu. Jov odgovara drugovima koji žele da on zaneče svoju neporočnost, no on se ne želi krivo zakleti.

Jov u 28. poglavlju zadire u tematiku mudrosti. Sve na Zemlji ima svoj izvor, ali gde se nalaze mudrost i razum? To dvoje se ne može izmeriti niti zameniti za zlato ili kristal jer je vrednost mudrosti veća od dragog kamenja. Jedino Bog zna gde se nalaze mudrost i razum. Čovek postaje mudar poštivanjem Boga i odbacivanjem zla.

Jov žali za vremenima kad je sve bilo dobro – kad je Bog bio na njegovoj strani, njegova deca bila živa, svi su ga poštovali, mladići mu se sklanjali s puta, starci ustajali, knezovi i upravitelji ga slušali. Navodi kako je bio uzor mnogima, a onda se vraća nevolji i patnjama zbog kojih je postao ruglo svih, prognanik i izopćenik, neprestano izložen bolima. Više uopše nije čovek, nema imena i vredi manje nego zemlja. Svima se gadi i svi ga se klone. Za to krivi Boga.

„Jer je Bog odapeo moju tetivu i muke mi zadao te zbaciše uzdu preda mnom.“

Oseća se kao prah i pepeo. Predbacuje Bogu kako ga ne sluša ni ne gleda, iako on viče i stoji pred njim. Pita se zašto se to sve baš njemu desilo. Njemu koji je pošteno postupao prema svojim slugama, uvek svima pomagao, nikad nije bio pohlepan ni postao idolopoklonikom, niti je pred kim zatvorio vrata. Jov je spreman zakleti se pred Bogom kako nije ništa sagrešio. Bog može da mu sudi i da ga osudi ako je kriv, pristaje na kaznu ako je kojim slučajem skrenuo s puta ili napravio išta šta mu se predbacuje. Njegova želja je da mu Bog odgovori na njegova pitanja. Ovime Jov završava svoje jadikovanja.

Njegovi drugovi ga smatraju časnim i sada ćute. Elijuv sin Barahelov od Buza, roda Ramova, koji je do tada bio u pozadini, najmlađi je među njima te iskazuje svoj bes prema Jovu. On smatra da Jov nije pravedan onoliko koliko se predstavlja, a besan je i na njegove drugove jer nisu našli odgovor te su samo korili i osuđivali Jova pa on preuzima reč.

Budući da je najmlađi bojao se da iskaže svoje mišljenje jer je ipak u starosti mudrost. Zapravo, starci ne znaju uvek šta je pravo pa zato želi da Jov sasluša njega. Pun je reči jer je čekao da starci završe svoje priče i misli kako će se raspuknuti ako sada ništa ne odgovori Jovu. Krene da se direktno obraća Jovu. Postavlja se kao Bog tako da Jov može njemu govori.

Bog je veći od čoveka, tvrdi Elijuv, i time sugeriše kako Jov nije pravedan. Bog može da nebrojeno puta oprosti čoveku samo da mu ukaže na pravi put. Jov treba da sluša njega jer će ga on naučiti mudrosti. Bog nije zao, već je pravedan. Vraća čoveku po zaslugama. Bog nije spreman toliko brzo osuditi druge jer su ljudi ipak delo njegovih ruku i potiču od njega. On sve vidi i bezbožnici ne mogu da se sakriju od njega. Na kraju ipak sve čeka sud pred Bogom. Treba se obratiti Bogu i opravdati se ako je nepravda u pitanju.

Ljudi koji su mudri uvidiće da Jov ne govori razumno te da zaslužuje još veću kaznu za to kako govori o Bogu. Spotiče mu to što je rekao da do sada nije grešio pa su ga tolike nevolje bez razloga i zbog toga što misli da sada može grešiti jer su ga ionako zapali jad i tuga. Za sve ima mesta na Božjoj zemlji, kraljevi mogu da budu bezbožni, ali će Bog uvek biti spreman ukazati im na njihove greške, a ako ga poslušaju u povratku na pravi put biće blagoslovljeni. U suprotnom su osuđeni na propast.

Elijuv kaže kako je Jov zaslužio sve šta mu se desilo, ali da svejedno ima vremena za iskupiti se. Njegovo bogatstvo sada je deo prošlosti i na to ne treba da se osvrće. Elijuv drži da Bog govori i upozorava čoveka kroz snove i kroz patnje kako bi ga spasio, a ne uništio. Bog je, međutim, vrhunski, pravedan i nepristran sudac svih ljudi, očituje se u grmljavini i promeni godišnjih doba.

Elijuv misli da su dobro i zlo stvar samih ljudi, a da je Bog iznad svega toga. Ljudi koji vape u nevolji, zabrinuti su samo za vlastitu kožu, a ne za Boga. Stoga on i ne odgovara. Bog je svemoćan, sveznajući, on je učitelj koji se služi patnjama da otvori čovekove uši samo da bi čuo i da bi naučio gde je počinio zlo. Jov ne bi smeo da čezne za smrću, nego bi trebao da iz patnji izvuče pouku. Čovek nije ništa u usporedbi s Božjom veličanstvenošću i njegovom nedokučivom svetošću te ga se ljudi s pravom boje.

Bog se obraća Jovu u obliku vihora. Bog ga ponizuje; pita ga ko je pametniji, mudriji i razumniji od njega te šta on to tačno zna, a da Bog ne zna. Bog ispituje Jova.

„Gde si ti bio kad ja osnivah zemlju? Kaži ako si razuman. Ko joj je odredio mere? Znaš li? Ili ko je rastegao uže preko nje? Na čem su podnožja njezina uglavljena? Ili ko joj je metnuo kamen ugaoni? (…) jesi li sagledao širinu zemaljsku? Kaži, ako znaš sve to.“

Jov se pokaje za svoje reči te odluči ćutati pred Bogom kao maleni čovek koji i jest. Bog mu odgovara kako mora prestati biti gnevan i ići dalje poniziti druge koji su bezbožni ili izgubili veru kao i on. Ukazuje mu na Behemota (vodenog konja) i Levijatana (krokodila), dva stvorenja koja su kraljevi nad svim zverima i neukrotivi. Njihova snaga je nenadmašiva, pa kako onda neko poput njega može da se uspoređuje s onim ko ih je stvorio.

Jov odgovara Bogu, hvali ga i slavi. Kaje se i poriče sve šta je rekao protiv Boga. Bog se potom obrati Elifazu Tamancu i kaže mu da se ljuti jer su njih trojica govorila o njemu na neispravan način te sada moraju da prinesu žrtvu paljenicu za sebe. Jov isto mora da se pomoli za njih. Njih trojica to i urade, a Jov se pomoli za njih. Bog mu potom vrati sve šta je izgubio i udvostruči mu imanje i stoku. Vrate mu se svi znanci i cela porodica, a iz sažaljenja ga darivaju.

Bog blagoslovi nastavak Jovove loze, vrate mu se sinovi i kćeri te sva stoka u dvostrukom broju. Njegove kćeri, Jemima, Kasija i Keren-apuha, bile su najlepše u celoj zemlji. Jov im je dao nasledstvo kao i njihovoj braći. Doživeo je dob od sto četrdeset godina te je uspeo da vidi sinove i unuke do četvrtog kolena. Umro je star i sit života.

Analiza likova

Likovi: Jov, Bog, Jovovi drugovi

Jov –  dobar i pravedan, boji se Boga, kloni se zla i pazi da ne greši. Čak iz predostrožnosti prinosi žrtve Bogu za slučaj da su mu deca nešto zgrešila. Ima sedam sinova i tri kćeri, sedam hiljada ovaca, tri hiljade deva, pet stotina magaraca. Najveći je čovek od svih na Istoku. Nakon što ga Sotona krene iskušavati, tj. njegovu pobožnost i privrženost Bogu, počne da preispituje svoju veru i Božji naum. Postane izopćenik i svi ga izbegavaju jer je, između ostaloga, prekriven bolnim čirevima od glave do pete. Tri druga koji mu pokušavaju pomoći odbija saslušati jer tvrdi da je bio pravedan i da Bog nema razloga da ga kažnjava. Želi da razgovara s Bogom kako bi saznao njegov razlog za kaznu. Nakon što se pokaje za svoje misli i reči protiv Boga, Bog mu vrati sve šta je izgubio i udvostruči mu bogatstvo. Na kraju umre u dobi od 140 godina.

„Još je tužnjava moja odmet? A nevolja je moja teža od uzdaha mojih. O kad bih znao kako bih našao Boga! Da otiđem do prestolja njegova, da razložim pred njim parbu svoju, i usta svoja napunim razloga…“

Sotona – obilazi zemlju i propituje Jovovu odanost Bogu, prvo tako što mu oduzme sve šta mu je drago (porodicu, imetak, stoku), a potom dira i njega, nanevši mu veliku telesnu bol.

„A Sotona odgovori Bogu i reče: eda li se uzalud Jov boji Boga? (…) pruži ruku svoju i dotakni se svega što ima, psovaće te u oči.“

Bog – velik, moćan, stvorio je sve na zemlji i dao Jovu sve bogatstvo što ima. Pred Sotonom hvali Jova kako je poslušan i odan pred. Uveren je da Jov neće posustati pred Sotoninim iskušenjem te pristaje na to da ga Sotona osakati na razne načine. Dokazuje svoju moć u razgovoru s Jovom, iskazuje srdžbu jer je govorio protiv njega, kao da je pravedniji i mudriji od Boga.

„I reče Bog Sotoni: jesi li video slugu mojega Jova? Nema onakvoga čoveka na zemlji, dobra i pravedna, koji se boji Boga i uklanja se oda zla, i još se drži dobrote svoje, premda si me nagovorio, te ga upropastih ni za što.“

Trojica Jovovih drugova – dolaze mu u pomoć. Pri prvom pogledu na Jovovo stanje proplaču i posipaju se pepelom. Sede s njim u tišini sedam dana i sedam noći, a onda kreću da ga kore i opominju da se pokaje za svoje grehe i prestane da govoriti da pravedniji od Boga. Oni smatraju da Jov zasigurno zaslužuje kaznu koju je dobio. Postavljaju se u poziciju Boga i pokušavaju da ga ponize, ne bi li se vratio na pravi put.

Elifaz Tamanac –„Kako sam ja video, koji oru muku i seju nevolju, to i žanju (…) Ali ja bih Boga tražio, i pred Boga bih izneo stvar svoju (…) Eto, razgledasmo to, tako je; poslušaj i razumi.“

Baldad Sušanin – „Dokle ćeš tako da govoriš? I reči usta tvojih dokle će biti kao silan vetar? Eda li Bog krivo sudi? Ili svemogući izvrće pravdu? Šta su sinovi tvoji zgrešili njemu, zato ih je dao bezakonju njihovu…“

Elijuv – najmlađi među skupinom drugova. Zapravo se ne zna otkud se stvorio, ali odjednom je uveden u priču. Besan je zbog reči koje su izgovorili i Jov i njegovi drugovi. Hteo je da pusti starije da pričaju, jer je u starosti mudrost, no onda ga je toliko razljutilo to što su govorili protiv Boga i što su se usudili preispitivati ga, da je morao izreći sve što ga je mučilo.

„Čuj dakle, Jove, besedu moju, i slušaj sve reči moje. Evo, sad otvaram usta svoja; govori jezik u ustima mojim. Po pravom srcu biće reči moje, i misao čistu izreće usne moje. Duh Božji stvorio me je, i dah Svemogućega dao mi je život. Ako možeš, odgovori mi, pripravi se i stani mi nasuprot. Evo, ja ću biti mesto Boga, kao što si rekao; od gline sam načinjen i ja.“

Beleške o piscu

Autor Knjige o Jovu je nepoznat, iako postoje teze kako je pisac bio Mojsije ili pak sam Jov. Jov se pojavljuje u knjizi Ezekiela u 6. veku pre Hrista kao čovek antike poznat po svojoj pravednosti. Autor Knjige o Jovu očito je izabrao ovog legendarnog junaka za svoju prispodobu. Rabinska tradicija pripisuje ga Mojsiju, ali naučnici se uglavnom slažu da je napisana između 7. i 4. veka pre Hrista, sa 6. vekom pre Hrista kao najverojatnijim razdobljem iz različitih razloga. Anonimni autor gotovo je sigurno bio Izraelac, iako je svoju priču postavio izvan Izraela, u južnom Edomu ili severnoj Arabiji te aludira na mesta koja su jednako udaljena kao Mezopotamija i Egipat.

Autor: L.K.