Kleon i njegov učenik

Vojislav Ilić, sin pesnika Jovana Ilića, bio je jedan od ključnih pesnika srpske književnosti. Njegovo pesništvo raskinulo je sve veze sa dotadašnjim romantizmom, od kojeg Ilić ne samo da je raskinuo, nego se otvoreno protivio karakteristikama takvog pesništva. Kao suprotnost pesmama romantizma, Ilićeve pesme bile su elegične, melanholične, izražavale su osećanja one turobne strane života, a sve to u ličnoj, intimnoj ispovesti kojom je obilježio svoje refleksivne pesme.

Ilićeve pesme u nekim slučajevima izražavaju jasnu rodoljubivost, ali ne iz kolektivne, već lične perspektive. Ilić se u takvim pesmama tematski okreće prema prošlosti svog naroda, ali ne toliko iz čežnje za istorijskom slavom, koliko je to za njega jedino bekstvo iz sumorne, jadne sadašnjosti kojoj inače ne može da pobegne.

Iako je Ilić zagovarao ideje realizma, kao suprotnosti romantizmu, njegova poezija bila je nešto drugačija. Svojim pesmama Ilić je nastojao da se zalaže za književnost koja će imati uticaja na društvenu i političku borbu, tj. za književnost koja utiče na društvo; ali u praksi, njegova poezija tiče se same sebe i pesnika kao umetnika, a ne na kolektiv. Takva poezija kasnije će imati uticaja na ostvarenje ideja modernizma.

Karakteristike poezije realizma ipak su se ostvarile u nekim segmentima Ilićeve poezije. Njezine glavne karakteristike su narativnost i opisni sadržaji. Upravo je to glavni segment kojim se udaljava od klasične i predromantičarske poezije koja je vladala srpskim pesništvom prvom polovinom 19. veka. U njegovim najpoznatijim pesmama zastupljeni su opisi sela i seoskog života, slika iz prirode opisanih u stilu realističkih pejzaža i slično. S druge strane, kao tematsku suprotnost takvih pesama, pesnik piše i o prošlosti, o nekim istorijskim vremenima koja su opisana uz motive prolaznosti, smrti, razaranja i propadanja. Osim istorijskih motiva sopstvene zemlje, u Ilićevim pesmama pronalazimo i motive iz legendi i drugih, dalekih naroda, primerice, persijskih, arapskih, indijskih, rimskih i helenskih. U nekim njegovim najpoznatijim pesmama susrećemo motive Ovidija, Troje, Narcia i Niova. I ove su pesme nostalgične i elegične, kao da svedoče o idealnim vremenima koja više ne postoje, a pesnik želi da ih ponovo zazove.

Ilić je u svojoj poeziji mnogo pažnje pridavao konstrukciji stiha, jer nije hteo da mu pesme nalikuju na romantičarske, koje su često bile slobodnog stiha, bez pridodavanja pažnje estetici strofe. Zato je Ilić najčešće pisao šesnaestercima, koji su bili slični klasičnom heksametarskom stihu iz kojeg su i proizašli. Pesme su mu stoga bile ritmički uravnotežene, ali i spore, ujednačene, bez ekspresivnosti i velike promene u dinamici. To je samo dodatno naglašavalo ozbiljnost i objektivnost njegovih stihova, bez preteranih, prenaglašenih emocija. Sve je to bilo veoma u skladu s Evropskom poezijom, koju je Ilić svojim pesmama i približio srpskoj književnosti.

Kleon i njegov učenik – analiza pesme

Pesma „Kleon i njegov učenik“ jedna je od Ilićevih pesama koji su srpsku književnost ne samo izvukli iz romantizma, već u poeziju uveli naznake modernizma, ako ništa, bar u ideji. Upravo ova pesma ima neke značajke simbolizma, ali ono što je najznačajnije, u njoj se po prvi put u srpskoj poeziji pominje reč „simbol“. Pesma kao da je manifest simbolizma, jer u njoj se praktično objašnjava sama bit tog književnog pravca i to upravo na motivu učitelja Kleona i njegova učenika, koji su i sami simboli simbolističkog pesništva. Ilićevo pesništvo može da se podeli na nekoliko tematskih i stilskih celina, među kojima je, uz realističko i kasno modernističko, takođe i rano simbolističko pesništvo, a ova pesma predstavnik je te celine. U njoj pesnik objašnjava simbolizam unutar razgovora Kleona i učenika.

Zanimljiva je forma kojom je napisana ove pesma. Napisana je u formi dijaloga. Dijalog je predstavljen u tri odvojene celine, kao tri replike, od kojih u prvoj i trećoj govori učenik, a u drugoj Kleon, učitelj. Na ovakav način prikazane su nam dve perspektive pogleda na pesništvo kao dio umetnosti koja dolazi ili od čoveka ili od nečeg višeg. Učenik prvi iznosi svoj stav o književnosti. On smatra da inspiracija za umetnost dolazi od nekih viših sila, nečeg iznad čoveka, kao što vidimo u primeru starogrčkog pesništva u kojem se uvek pre pevanja zazivaju muze. U prvoj replici se i spominje motiv Olimpa i Filopape kao simbola mesta na kojem obitavaju bogovi pod čijom milosti se stvara umetnost. Kleon, učitelj, lirski je subjekat koji iznosi stav samog pesnika. On kaže da inspiracija dolazi iz malih, svakodnevnih stvari koje okružuju običnog čoveka. Učenik u trećoj replici postaje gotovo pa užasnut takvim stavom. Počinje da se boji sveta oko sebe, sada kad zna da on može da predstavlja puno više od onoga kakvim se čini na prvi pogled. Ovde vidimo kako funkcioniše simbolizam – svakodnevni motivi predstavnici su mnogo širih značenja, pa ništa u takvom pesništvu, kao i na ovom svetu nije samo onako kako se na prvu čini. Istina sveta zapravo je sakrivena unutar simbola oko nas.

Pesma započinje stihom „Čestiti, Kleone, krenimo dalje!“, što nam odmah u početku daje sliku učenika i učitelja koji šeću prirodom i raspravljaju o filozofijama, kao što su to davno radili antički učitelji. Učenik nastavlja sa svojom ispovesti u kojoj kaže da ga mami žbun, cvetak i potočić, pa i „vis Filopape u jutarnjoj tami“. Učenik kaže da se oseća „Strašan u samoći“, oseća se odvojenim od sveta u kojem živi, jer su i bogovi odvojeni od njega. Ovde se spominje motiv drevnog Olimpa i drage „Flore“ kao simbola „mladosti i cveća“. Pesnik ovde po prvi put koristi reč „simbol“ kojom ju je uveo u sprsko pesništvo opšte. Na ovo učeniku Kleon odgovara u drugoj strofi, kao replici na prvu. On opovrgava učenikovo mišljenje da samo Flora, kao božica, određuje lepotu stvari. Ona može da se nađe u svemu oko njega

„Sve je samo simbol što ti vidi oko,
Sve, što dušu tvoju i vedri i mrači
Simbol je i zemlja, i nebo visoko,
A suština ono, što on sobom znači.“

Praktično, ovi stihovi mogu da budu manifest simbolizmu u pesništvu, jer su na jednostavan način objasnili kako on funkcioniše u umetnosti. Simbol u motivu nije samo njegovo prvo značenje, već nešto mnogo šire i dublje, nešto što može biti i van onog prvotnog značenja:

„Zvuk, koji se hori iz prazne daljine,
Odusev je istina, kojoj naći treba
Pravog imena, potpune celine.“

Primećujemo da ovi stihovi nemaju posebnih stilskih figura. Vidimo lepe pesničke slike, ponešto epiteta, ali ono što dominiše je upravo simbol. Druga strofa istog iskaza objašnjava ove početne misli Kleona. Tajna stvari proniče se tek onda kad vidimo i ono „spram svetlosti sjajne“, ono „što se kosne našeg budnog sluha“. Pesnik ono „spoljno“ smatra trivijalnim i njega to ne zanima:

„Nije glavno, dakle, ono što me goni,
Da plačem il’ pevam u časima lepim,
No suština toga.“

Pesik se i ovde odriče osećanja kao glavnog tumača poezije, već na prvo mesto stavlja razum „A razum će ljudski u mraku da luta;“. I upravo zato će saznanje ili tumačenje simbola biti ograničeno i nikada neće dotaknuti istinu, budući da je ona široka i neobuhvatna. Jedino šta će da ostane je slutnja:

„Odgovora neće na pitanje naći
Ni Istini celoj prolaza i puta. –
I sluteći večno.“

Poslednja celina opet pripada učeniku. Vraćamo se njegovoj perspektivi nakon što je čuo Učiteljevo svedočenje koje je pobilo sva njegova dosadašnja ubeđenja o umetnosti i poeziji. Njega je to novo učenje prestravilo. Oduzelo mu je slobodu jer je njime zavladao strah. On kaže:

„Na ovome polju
Nek sloboda moja sahranjena spava,
Jer istina tvoja podčini mi volju,
A dušu mi, evo, strahom ispunjava“

Ono što učenika najviše plaši je ta dubina koju kao da je po prvi put otkrio i u stvarima oko sebe. Ovde se uvodi motiv „noći“, koja odjednom nije samo noć, već nešto dublje, strašnije. Pesnik spominje motiv „duha“ pored „odra“, u slici koja prikazuje da noć ispunjavaju strašnije stvari nego što je učenik do sada mislio. Motiv „slutnje“ se ponavlja, ali ovog puta on je izvor straha, a ne traženja za istinom. Očito je ta istina najviše zastrašujuća za učenika, jer se ni ne zna šta bi mogla da otkrije.

„Kakva strašna mis’o: sve što vidim čujem,
Smatrat za simbol, koji drugo znači:
Nagoniti razum da večno tumači“

U ovim stihovima vidimo da je strah i u večnom razmišljanju, večnom traganju za istinom, te ne pronalasku zadovoljštine u njenom otkrivanju. U tom strahu učenik pokušava da razuveri svog učitelja, pa mu pokazuje lepote pred njima, veoma jednostavne slike koje svatko može da rastumači i shvati. Pokazuje na „zaljubljena pastira“ i njegovo „stado“, na „Daljni istok“ koje plamti „rujno more“. Ponovo spominje Atinu, Faona i ostale motive iz antike, kako bi s njima povezao lepote, kao da su dar od bogova, a ne nešto svakodnevno, puno nedodirljive istine, kako to tvrdi učitelj.

Beleške o autoru

Vojislav Ilić značajan je pesnik srpske književnosti, jedan od začetnika realizma u srpskoj poeziji koji je spremno raskrstio s dotadašnjim romantizmom. Vojislav Ilić sin je pesnika Jovana Ilića, rođen 1862. godine u Beogradu. Još od detinjstva bio je jako bolešljiv. Nije volio školu niti je mario za učenje, pa je već u trećem razredu gimnazije napustio školovanje i to zbog slabog uspeha u školi. Ipak, već je tada počeo da se zanima za književnost i politiku, pa je sam odlučio da odlazi na predavanja u Velikoj školi. Počeo je i da aktivno učestvuje u politici, kao i ostala studentska omladina, iako on nije zvanično bio student, niti je polagao ispite. Ipak, na taj način je sticao kakvo-takvo obrazovanje.

Budući da mu je otac bio važan pesnik i književnik, njihov dom bio je okupljalište mnogih književnika i važnih ljudi iz kulturno-umetničkog društva. To je takođe bio važan dio obrazovanja Vojislava Ilića. Na takvim druženjima upoznao je Đuru Jakšića, te ženio jednu od njegovih kćerki.

1885. godine Ilić je dobrovoljno otišao u rat. Nakon toga radio je razne poslove, menjao nameštenja i zato često živeo u oskudici. Radio je kao korektor u Državnoj Štampariji, bio je učitelj u školi, pisar u ministarstvu i vicekonzul u Prištini. Uz to, živeo je i boemskim životom, pa je mnogo vremena provodio u kafanama, što bitno uticalo na njegovo krhko zdravlje. Njegova politička ubeđenja dovela su ga do progonstva, što je do kraja shrvalo njegovo zdravlje, zbog čega je veoma mlad i umro.

Zbog rane smrti, Ilić nije imao dugi stvaralački vek. U samo petnaest godina pisanja, uspeo je da objavi tri zbirke pesama. Mnoge pesme nisu mu ni završile u zbirkama, već su bile objavljivane u raznim časopisima ili zaostale u neobjavljenim rukopisima. Pokušavao je da piše i prozu, ali u tom izričaju nikada nije bilo toliko uspešan koliko u poeziji. Od proze mu je ostalo zapamćeno tek nekoliko dela, među kojima je rasprava po pitanju Šekspira i Bakona, jedan veliki politički govor i nekoliko književnih članaka.

Pesničke zbirke objavljene s mu 1887., 1889. i 1892. godine, a neke najpoznatije pesme su mu „Himna vekova“, „Bahus i Kupidon“, „Sivo, sumorno nebo“, „Jutro na Hisaru kod Leskovca“, „Kleon i njegov učenik“, „Na Vardaru“ i druge.

Vojislav Ilić umro je u Beogradu 1894. godine u 33. godini života.

Autor: V.B.