Ker zvan gospodin Boci

„Ker zvan gospodin Boci“ moderna je bajka za decu, prepuna fantastičnih motiva i, naravno, poučnih poruka. Napisao ju je mađarski pisac Ištvan Bekefi, a govori o čoveku kojeg je neobičan životni put naterao da se preobrazi iz zle osobe u dobru. Dakl, glavna je tema večna čovekova borba između dobra i zla, nakon koje dobro očekivano pobedi.

Advokat Boci morao je da bude preobražen u psa i kao takav morao je da prođe mnoge loše i neugodne situacije kako bi iskusio stvarne posljedice zla koje je nekada nanosio drugima. Na taj način naučio je da ceni ono dobro u ljudima. Tek je kao ker iskusio pravu vrednost dobrote, lepe reči, ljubavi, zajedništva, istinskog prijateljstva, utehe i suosećanja. Nova iskustva proživljena u telu psa učinila su od njega bolju osobu koja je uvidela što čoveka uistinu čini srećnim.

Osim svih tih događanja, spasala ga je i vera drugog čoveka u njega. Njegov pomoćnik Bruno verovao je u Bocija i kada je bio loš, pa mu tako dao povoda da se promeni u dobroga. Stoga je pouka ovog romana kako dobra namera i vera u drugoga mogu da otope led i najhladnijeg srca, pogotovo uz prisustvo prijateljstva, ljubavi i dobrote.

Pisac nam poručuje da ta dobrota dolazi upravo iz mogućnosti suosećanja s drugima. Ako znamo koliko boli i nesreća donosi zlo koje radimo drugima, ako znamo koliko bismo se loše osećali da se to događa i nama, on da to zlo nikada ne bismo radili,   

Osim glavne pouke, u knjizi možemo da iščitamo još mnogo mudrih saveta i lepih pouka. One se nalaze svugde unutar radnje, posebice onda kada čovek preobražen u psa počinje da otkriva prave vrednosti života.

Ovaj roman obiluje fantastičnim motivima karakterističnim za bajku. Započinje u realnom svetu, pokazujući poznatu nam svakodnevnicu, a onda ga pretvara u svet gde vlada magija.

Radnja se događa u Bruklinu u Njujorku, dvadesetih godina prošloga veka. Gospodin Boci je advokat i upravioc zgrade u siromašnoj četvrti, a pošto je zao i škrt, često zagorčava život svojim stanarima. Kako bi ga naučila lekciju, tajanstvena starica na njega je bacila kletvu kojem se Boci pretvorio u psa.

U tom časku pojavljuju se elementi karakteristični za bajku. Najočitiji element je ker s ljudskim osobinama, Ova personifikacija temelj je bajkovitosti romana, ali ona nije jedino čudo koje se u priči događa.

Sretan završetak, u kojem zao čovek postaje dobar, još je jedan čvrsti pokazatelj kako roman spada u žanr bajke.

Ovaj roman sastoji se od 22 poglavlja, a svako poglavlje nosi naslov koji nam najavljuje o čemu će da bude reč dalje u tekstu.

Roman je poslužio kao podloga za pozorišnu predstavu za koju je autor napisao scenarij. Predstava je odigrana u formi mjuzikla.

Vrsta dela: roman

Vreme radnje: dvadesete godine prošloga veka

Mesto radnje: Bruklin, Njujork

Kratak sadržaj prepričano

U jednoj četvrti u Bruklinu u Njuorku žive većinom Talijanski doseljenici, koji su tek došli u Ameriku. Pošto nemaju novca, moraju da žive u skromnim stanovima u siromašnim četvrtima, dok se ne snađu, nađu posao i zarade novac za bolji život.

U jednoj takvoj zgradi živeli su uglavnom marljivi radnici, poput postolara, sladoledara, kožara… svi s različitim poslovima, ali s jednom zajedničkom karakteristikom – verovali su u čuda.

Svi ovi ljudi delili su i istog stanodavca. Njihov upravioc zgrade bio je zao, sebičan i škrt advokat imenom gospodin Boci. Svima im je zagorčavao život, bio je nemaran i nemilosrdan, nikad spreman pomoći, a uvek spreman da iskoristi drugoga, i ako treba, naudi mu.

Srećom, imao je pomoćnika koji je bio blažeg srca. Pomoćnik Bruno znao je da se sažali nad siromašnim komšijama, pa je često molio Bocija da ne izbacuje siromašne porodice na cestu, ako nisu na vreme platitli stanarinu, ili spreči da im imovina bude oduzeta.

Ali i Bruno je morao da trpi Bocijevu zloću i poniženja. Na primer, često ga je terao da laje poput psa kada bi mu na vrata došli prosjaci, kako bi pomislili da u kući nema nikoga osim psa.

Osim Bruna, Bocijevu  zloću i škrtost trpila je i devojka Đulija. Ona je došla u Ameriku kako bi pokupila nasljedstvo koje joj je ostavio njen preminuli stric. Ali Boci nikako nije htio da joj isplati 6.000 dolara. kolika je bila ostavina. Stalno je odugovlačio s isplatom.

Đuliju je njen dečko Alfonso, kojeg je upoznala u zgradi kada je došla u Ameriku, stalno nagovarao da što pre traži novac. On ju je samo htio iskoristi zbog novca, što ona nije ni slutila, jer je bila dobra i neiskvarena.

Đulija je, otkada je stigla, pomagala svima u zgradi koliko je mogla, a Bruno je morao da pomaže Bociju da utera svoje dugove. Bruno je to nerado činio. On nije imao srca da tera Pjetra da plati stanarinu, jer je znao da je sav novac potrošio na lečenje slomljene noge svoga unuka Filipea. Ali Boci nije imao milosti i zahtevao je novac bez obzira na situaciju u kojoj se Pjetro našao.

Boci je tako zagorčavao život ljudima kad god je stigao. Jednom je vraćajući se sa suda, na koji je išao skoro svaki dan, svratio u slastičarnu na svoje obožavane kolače. Uvek je nastojao da prevari slastičare i manje plati račun. Ovoga puta okomio se na slastičara koji je dopustio ženi da uđe u slastičarnu s psom, pa je već sutradan na vratima osvanuo natpis da je psima tamo ulaz zabranjen.

Dok je Boci bio u slastičarni, deca iz komšiluka su odlučila da se igraju gangstera. Među njima je bio i Pjetrov unuk Filipe, koji je tek skinuo gips s noge. Pošto je još uvek bio slab, nije mogao da trči, pa je morao da glumi mrtvaca. To mu se nikako nije svidelo, pa su deca odlučila da će umesto igre gangstera, da gađaju gospodina Bocija paradajzom kada izađe iz slastičarne.

To su i učinili, pa kada je gospodin Boci poludio i stao da trči za dečacima, svi su uspeli da pobegnu osim sirotog Filipea. Boci ga je uhvatio i udario ga.

To su videli susedi i to je bila linija koju Boci nije smio da pređe. Ljudi su krenuli da napadaju gospodina Bocija, ali se on izvukao iz rulje i pobegao u stan. Tamo ga je dočekao Bruno. Boci mu je rekao da su ljudi hteli da ga napadnu i ubiju te da je najbolje da pozovu policiju. Bruno je otišao po policiju, ali je za svaki slučaj zaključao Bocija u stan i uzeo ključ sa sobom.

U zgradi se za to vreme pojavila starica koja je pisala horoskope i mogla je da vidi budućnost. Išla je od stana do stana i proricala ljudima budućnost. Prorekla je Đuliji kako će da dobije novac i uda se za čoveka kojeg voli, a Pjetru kako će da bude sretan u životu i da neće da ga izbace iz stana.

Rekla je i neke ružne stvari o Alfonsu , pa se on naljutio na nju.

Kada je došla do stana advokata Bocija, on ju je vidio kroz ključanicu i počeo da laje kako bi ona pomislila da je u stanu samo ker. Proročica je znala da je to Boci, pa mu je rekla da će da se i pretvori u psa, a kletva će da se skine tek kada ga netko zavoli i iz ljubavi poljubi.

Advokat Boci se u istom časku pretvorio u starog, oronulog, prljavog psa, a pored njega je samo ostalo odelo nekadašnjeg čoveka.  

Bruno se vratio u stan u pratnji policajca, ali u njemu nije bilo Bocija, već samo neki stari ker. Policajci su zaključili da u stan nije provaljeno, pa mora da je advokat sam izašao.

Nakon što su policajci otišli, Bruno je primetio da su u stanu ostali Bocijevi ključevi i novčanik, pa zaključio da nije mogao da izađe bez njih. Nije mu bilo jasno odakle taj ker, pa ga je, kada je ker seo na advokatovu stolicu, nazvao gospodinom advokatom.

Bociju takođe nije bilo posve jasno što se događa. Odjednom je počeo da svet doživljava njuhom, pa je i Bruna prepoznao po mirisu. Kada ga je Bruno nazvao advokatom, zaključio je da on i jest advokat, pa je odlučio da se i ponaša u skladu s tim.

Ker je podsjetio Bruna da je vreme da se ide na sud, pa je ovaj poslušno uzeo aktovku i otišao. Naravno, u pratnji psa.

Bruno je na sudu sam vodio slučaj, kako ga je pripremao s Bocijem, a kako njega nije bilo, sud je donio presudu u korist stanara, naravno uz Brunin poticaj. Ker Boci je bio jako ljut kada je čuo za presudu.

Zbog pseće reakcije, Bruno je rekao sudiji kako sumnja da je taj ker zapravo advokat, a sudija se složio s njim.

Kada su se vratili u ured, Bruno je psu pokušao da ukaže na loš život koji je vodio i rekao kako je vreme da ispravi svoje pogreške. Najbolje bi bilo da počne s isplatom nasledstva gospođici Đuliji. Zamolio je psa da mu pomogne da otvori sef kako bi Đuliji mogao da isplati novac, ali ker je to odbio. Bruno mu je na to rekao da ovaj njegov preobražaj mora da ima razlog i da je vreme da iz svega toga nešto nauči. Zato ga je izbacio na ulicu.

Ker se našao sam i napušten. Nitko nije htio ni da ga pogleda jer je bio star i oronuo, a ljudi su ga zaobilazili misleći da je i opasan.

Ker Boci odlučio je da ode u omiljenu slastičarnu, kako bi bar na kratko zaboravio na brige, ali tamo ga dočeka znak da je psima tamo ulaz zabranjen.

Na odlasku je susreo Filipea i najprije zarežao na njega, ali kada ga je pomirisao, osetio je kako ima ugodan miris. Kada je Filipeova majka videla kako joj sin mazi starog psa, naredila mu je da ga ostavi i uđe u kuću.

Ker je krenuo dalje i odlučio da pronađe  mesto za spavanje. Na gradilište je odvukao neku staru krpu i bacio je u jamu smeća, pa legao na nju, misleći kako će ovo od sada biti njegov dom.

Tu noć Bruno je preispitivao svoju odluku što je izbacio psa i zaključio da je dobro napravio. Razmišljao je o Đuliji i shvatio da je zaljubljen u nju.

Đuliju je Alfonso još više počeo da nagovara da preuzme nasljedstvo, a ona mu je govorila da to ne može dok ne pronađu advokata Bocija, jer je nestao.

Bruno je sutradan obavestio stanare da je sud odlučio u njihovu korist, pa ne moraju da se sele. Svi su bili sretni i zahvaljivali su Bogorodici kojoj su se molili.

Filipe je otišao u mesnicu da kupi psu kost. Ker Boci je za to vreme čekao Filipea, strahujući da ovaj neće da dođe. Kada mu je donio kost, ker je počeo halapljivo da jede, dopuštajući dečaku da ga miluje po glavi. Osećao je nešto prema tom dečaku i nije znao da li je to zahvalnost, uteha ili možda čak ljubav.

Tada se pojavila Filipeova mama i ponovo ga grdila što se druži s tim opasnim psom.

Alfonso je stalno nagovarao Đuliju da ode po novac, koliko god da ga je ona odbijala i govorila mu da ne može. Onda joj Alfonso slaže kako će on morati da ode u Toronto ako uskoro ne dobiju novac, što je Đuliju jako rastužilo. Na kraju joj predloži da Bruna pita novac. Pošto je on zaljubljen u nju, sigurno će joj ga dati. Đulija se iznenadila kada je to čula, jer nije ni slutila da je Bruno voli.

Ker je jako volio da se igra s Filipeom i svaki dan ga je čekao da dođe. Igrali su se i dohvaćanja štapa. što ga je naučio Filipe.

Jednog dana, neki dečaci iz komšiluka okomili su se na Filipea i počeli da ga tuku. On je pobegao do mesta gde je bio ker i kada je ovaj video da je Filipe u opasnosti, išao je da ga brani. Dečaci su se prestrašili psa i pobegli.

Đulija je ipak otišla da moli Bruna da joj pomogne da dođe do naleđena novca. On je rekao kako će da učini sve što može, iako je znao da će se Đulija nakon što dobije novac najverojatnije udati za Alfonsa.

Sretna Đulija otišla je da priopći vest Alfonsu, ali je on, iako je bio sretan što će napokon da dobije novac, ostavio Đuliju rekavši da mora da ide nešto obaviti.

Alfonso se otišao naći sa svojom drugom devojkom, Lolom. Od nje je takođe izvlačio novac, ali joj je rekao da će njih dvoje da pobegnu zajedno kada dobije novac od Đulije, iako je Alfonsov plan bio da ostavi obe devojke i otputuje sam.

Sve to načuo je ker Boci. Sutradan je otišao do ureda, taman kada je Đuliji bio isplaćen novac. Ona je sretna otrčala do Alfonsa, a on joj je rekao kako je najsigurnije da novac stoji kod njega. Đulija mu ga je naivno dala, ali je onda ker oteo novac Alfonsu.

Alfonso je besan potrčao za njim, čak i pucavši iz revolvera na psa. Na svi tu galamu, okupilo se mnoštvo. Ker je stao ispred svih i pojeo novac. Đulija se užasnula nad tim, jer nije znala od čega će od sada ona i Alfonso živeti. Alfonso ju je izvređao i otišao, jer više nije bilo razloga da ostane s njom. Policija ga uhiti zbog pucnjave i smesti u zatvor.

Đulija je bila neutešna zbog ovakvog razvoja događaja, ali su je svi tešili govoreći da je ovo najbolje što joj se dogodilo, jer Alfonso nije bio dobar čovek.

Utehu joj je pružio i Bruno, ponudivši joj svoju skromnu ušteđevinu. Đulija je bila ganuta tom ponudom, pa su se zagrlili. On je osetila sigurnost u njegovu zagrljaju.

Filipe je otišao da se nađe s Bocijem i poručio mu da Bruno želi da ga vidi.

Bruno mu kaže kako je plemenito ono što je učinio, jer je čak i riskirao svoj život za to. Ponudio mu je sočni teleći odrezak za nagradu, ali ga je Boci odbio i otišao natrag na gradilište.

Boci je na gradilištu čuo zov i kada se približio, uhvatili su ga živoderi. Odveli su ga u živodernicu s ostalim psima, gde je vidio kako drugi psi pate zatvoreni.

Filipe je saznao da su Bocija uhvatili, pa je potražio pomoć od Bruna. Zajedno su kupili ogrlicu, uzicu i brnjicu te otišli po psa.

Izbavili su Bocija iz živodernice, pa ga je Filipu odveo natrag na gradilište, dok se ne smiri situacija u komšiluku. Skinuo mu je uzicu, ali ne i brnjicu pa otišao.

Bociju je bilo nelagodno  s brnjicom pa nije mogao da čeka da se Filipi vrati po njega. Otišao je da ga potraži i na putu do tamo vidio kako drugi dečaci tuku Filipea, jer su čuli da je njegov ker zatvoren. Boci je pokušao da odbrani Filipea, ali mu brnjica to nije dopuštala. Dečaci ga se nisu bojali kada nije mogao da ugrize.

Ali tada se pojavi Filipeov deda i dečaci pobegoše.

Iako su obojica bili natučeni, Filipe je bio jako zahvalan Bociju što ga je pokušao odbraniti. Zagrlio ga je i poljubio, te otišao da ispriča majci i dedi kako je Boci dobar ker koji je pokušao da ga zaštiti.  Kada se vratio, psa tamo više nije bilo. Tu je bio samo goli advokat Boci, koji je pokušavao da se zagrne reklamom za kineski restoran.

Stanari su počeli da pričaju kako se advokat Boci vratio. Bruni je to bilo drago jer je znao da je postao bolji čovek. Boci je pokušao da uveri Bruna kako je celo ovo vreme bio na služenom putu, ali mu ovaj to nije poverovao.

Sutradan je Boci išao da potraži Filipea. Htio je da ga odvede na sladoled, ali ga se Filipe prestrašio i pobegao.

Boci se vratio u ured da mu Bruno kaže što se događalo sa sudom dok njega nije bilo. Ovaj mu kaže da stanari neće da budu izbačeni iz zgrade i iznenadi se kada vidi da se advokat nije naljutio. Advokat ga pita što je bilo s Đulijinim nasledstvom, a kada mu ovaj ispriča da je ker pojeo novac, Boci ga pita da li joj je ispisao priznanicu da je preuzela novac. Bruno kaže da nije i oboje zaključe da onda nema dokaza da joj je isplaćena ostavština i da će morati da joj isplate još jednom,

Boci se pravio da je ljut zbog toga, ali ga je Bruno brzo pročitao. Otišao je da javi Đuliji da će da dobije novac, misleći da će ona nakon toga da se vrati u Napulj. Ali ona je Bruni potrčala u zagrljaj, shvativši da će proročanstvo starice zaista i da se ispuni, te da će ona da se uda za čoveka kojeg voli.

Bruno je dobio promaknuće u upravioca zgrade, a advokat mu je dao da se brine i o uredu.

Boci je odlučio kako će odsad da živi kao sretan čovek. Pojurio je stepenicama i otišao da potraži Filipea.

Filipe je celo vreme tražio svog psa. Sva deca iz komšiluka su mu pomagala. Kada je advokat došao do gradilišta i vidio da Filipe tamo traži psa, zalajao je i tako je Filipe shvatio da je on zapravo bio njegov ker.

Zagrlili su se i otišli u slastičarnu, gde su sada skinuli natpis da je psima ulaz zabranjen. Slastičarka je pred njih iznela celi pladanj kolača i svi su bili sretni što je ljudska dobrota, uz pomoć čuda, pobedila.

Likovi: advokat Boci, Bruno, Filipo, Đulija, Alfonso, Lola, starica, stanari zgrade, policija, slastičar

Analiza likova

Advokat Boci je glavni lik ove priče. U početku bio je zao škrtac koji je mario samo za sebe i ni za koga drugoga. Omalovažavo je sve oko sebe, a pogotovo one koji su mu bili najbliži, poput njegovog radnika Bruna.

Nije nikada razmišljao o svojim postupcima niti se zapitao kako je drugima dok ih on tako terorizira. Nije imao suosećanja ni prema kome, pa tako ni prema svojim siromašnim stanarima. Nastojao je uvek da izvuče što više novca iz njih ili da im što manje novca dade. Njegov jedini užitak bili su kolači.

Ono što je naterao Bocija na promenu bila je situacija u kojoj je postavljen u kožu onog slabijeg. Starica ga je pretvorila u psa i on je tako dobio priliku da nauči što to znači biti jadan, odbačen od svih, sam i nepoželjan. Nije imao ni prijatelja ni utočišta, a nije imao što ni dati, osim vlastite ljubavi. Iz te pozicije Boci se naučio pravim vrednostima života.

Shvatio je da su ljubav i prijateljstvo mnogo vredniji od novca i bogatstva. Shvatio je da je mnogo bolje biti voljen nego uspešan. Naučio je to na teži način, ali je ipak dobro u njemu pobedilo. Na kraju se on sam borio za pravdu, pa čak i kada mu je zbog toga pretila smrt.

Boci je sazreo u dobroga čoveka čiji je jedini cilj nadalje u životu bio da bude sretan.

Bruno je Bocin pomoćnik. On je njegova potpuna suprotnost. Za razliku od Boce, Bruno je dobar, pošten i uvek spreman da pomogne. On je jedini koji je vidio potencijal za promenu u Bociju, koja će od njega da učini boljeg čoveka. Zato je i izbacio Bocija na ulicu kada je bio ker, da iskusi kako je to biti bespomoćan.

Bruno se uvek trudio da ispravi ili ublaži Bocijeve odluke kojima bi ovaj naštetio stanarima. Zato su ga ljudi jako voleli. Bio je na strani pravde i rado je pomagao drugima čak i kad bi to bilo na njegovu štetu.

Bruno se zaljubio u Đuliju, ali to nije htio da joj pokaže jer je ona već imala dečka. Ljubav prema njoj i strah da će da je izgubi ipak ga nisu sprečili da učini pravu stvar i da joj novac koji zaslužuje. On je bio uz nju kada je shvatila da je izgubila novac i muškarca kojeg je volela.

Za razliku od njenog dečka, on ju je volio bez obzira na novac. Štoviše, bio je spreman da joj da svoju ušteđevinu samo kako bi joj pomogao, ne tražeći ništa za uzvrat. A za uzvrat je ipak dobio njenu ljubav.

Beleške o autoru

Ištvan Bekefi poznati je mađarski pisac, dramatičar i scenarist. Rođen je u Segedinu 1901. godine.

Studirao je na vojnoj akademiji, ali je na kraju završio dramsku umetnost u Budimpešti.

Pisao je filmske i pozorišne scenarije. Napisao je preko 22 filmska scenarija sam ili u saradništvu, te oko 64 scenarija za pozorište.

1957. otišao je u Švicarsku i tamo pisao o Zapadnonjemačkoj filmskoj industriji.

Njegova supruga bila je glumica, koja je najčešće i glumila upravo u predstavama koje je on napisao.

Njegov roman za decu „Ker zvan gospodin Bozzi“ takođe je uprizoren na pozorišnim daskama i to kao mjuzikl.

Bekefi je umro 1977. godine u Budimpešti.

Autor: V.B.