Kanconijer

„Kanconijer“ je najpoznatija zbirka pesama poznatog talijanskog pesnika Frančeska Petrarke. Sastavljena je od dva dela i rezultat je pesnikove nadahnutosti velikom ljubavi prema Lauri. Ovo delo poslužilo je kao obrazac svim sledećim generacijama pesnika.

U delu preovlađuju formom soneti, a mogu se uočiti i balade, kancone, šestine i madrigali. Sonet ne potiče od Petrarke, ali on ga je usavršio i tako postao i najpopularniji u doba renesanse.

Gotovo sve pesme koje ova zbirka sadrži su ljubavne i posvećene su njegovoj najvećoj ljubavi Lauri, zato se često naziva i dnevnikom jedne ljubavi. Prvi deo (In Vita) se odnosi na vreme tokom Laurinog života, dok je drugi (In Morte) posvećen periodu nakon njene smrti. Ovu podelu nije napravio sam Petrarka, nego oni koji su tiskali pesme, ali one se zaista razlikuju po temi i tonu. Tako su pesme koje su nastale za vreme Laurina života vedrije i pune strasti i nade, dok su pesme koje su nastale nakon njene smrti beznadne, tmurne i pune očaja.

Iako je Petrarka veličao Lauru do te mere da su se mogli videti uticaji pređašnje tradicije kada se žena slavila kao nešto čisto i božansko, Laura nije bila alegorijska figura već pravi zemaljski lik. U zbirci pesama se otkriva njena lepota i moć koju poseduje i ispoljava prema zaljubljenom pesniku.

Laura kod Petrarke izaziva pravu, zemaljsku ljubav i strast, borbu, nemir i promene raspoloženja. Petrarka iz jedne pesme u drugu otkriva promene u svojim mislima i osećanjima, otkriva snove, radost, ali patnju i bol koje u njemu može prouzrokovati ljubav prema Lauri. Praćenjem svih tih pesnikovih stanja nastao je „Kanconijer“.

Ova pesnička zbirka ne nudi čitaocu klasičnu i jednostavnu ljubavnu ispovest. Pisac nije napisao svoj dnevnik događaja u stihovima, već oni iskazuju sukobe savesti, razuma, strasti i osećanja. Pesnik, sa jedne strane čak i uživa u samoći jer se tada može udubiti u svoj unutrašnji svet koji je protkan nemirima, neskladom i sukobima.

Pesnik je Lauru opisao kao nešto božansko, čarobno i anđeosko, ona je oličenje najboljih vrlina i čednosti. No, u isto vreme Laura je i okrutna jer zaljubljenom pesniku konstantno nudi kolebanja koja u njemu pobuđuju nadu, potištenost ili očajanje.

Petrarka ljubav opisuje kao stalnu čežnju, zaljubljeni čovek je rob žene koju voli, a takva osećanja su bolest i jedna vrsta mučenja kojima čovek ne može da se odupre.

Vrsta dela: zbirka pesama

Vreme radnje: 14. stoljeće

Mesto radnje: Avignon

Tema dela: pesnikova ljubav prema Lauri

Ideja dela: prikazati sve osećaje koje uzrokuje jedna velika ljubav

Kratak sadržaj prepričano

Za života gospe Laure

I sonet

Naglasak se stavlja na ljubavnu patnju, mladalačko maštanje i umetničko stvaranje. Radi se o autobiografskoj odnosno intimnoj ispovesti. Stil je antiteza („no svako je dugo, sada dobro vidim, o meni brbljao i tiho i glasno“), aforizam („kratak je san na svetu htenje svako“), gradacija („I plod je mojih iluzija da se stidim, i da se kajem i da spoznam jasno“…) i metafora („Vi koji zvukom rasutih rima slušate uzdah što je srcu hrana“)

Struktura soneta su 2 kvartine i 2 tercine, a poenta je u poslednjem stihu. Rima je abba, abba, cde, cde.

III sonet

Pesnik je svestan svojih osećanja, a iako sluti da se ljubav neće ostvariti, to ga ne sprečava da se prepusti tim osećanjima. Toliko je zaljubljen da se ni ne pokušava boriti protiv „Amorove strele“.

„Ko da ni vreme takvo ne bejaše

da bih se i ja sa Amorom borio

bejah bezbrižan, bez sumnji i čio –

i otud opšte nesreće nastaše.

 

Razoružanog mene Amor stiže

i nađe put što vodi srcu mome

kroz oči – ovu kapiju za suze.

 

Nije mu na čast što me u takvome

stanju ranio kada strelu diže.

Pred vašom strelom – ja ni luk ne uze.“

XI sonet

Pesnik shvaća da je njegova ljubav neuzvraćena po tome što Laura pokriva oči velom. Unatoč tome, on ne postaje očajan, nego se nastavlja diviti njenoj lepoti. Veruje da su Laurine oči ogledalo njene duše i da se u njima vidi njena moralna čistoća i duhovnost.

„Nosite, gospo tu koprenu krasnu

na suncu i u sjeni,

otkad žudnju vidjeste u meni

s koje mi svako ino htijenje zgasnu.

 

Dok slatke misli u sebi sam krio,

što željama su slomile mi pamet,

lice već viđah samilošću sjati;

al kad vas Amor upozori na me,

 

Kose je plave veo obavio,

a nesta pogled koji ljubav prati,

Što vrh sveg od vas žuđah sad mi krati

 

Taj veo tako kleti,

što, na smrt moju, i zimi i ljeti

očiju divnih krije svjetlost jasnu.“

LXI sonet

Najpoznatiji sonet, a smatra se i najlepšim. Stilova ima nekoliko: epiteti (lepi kraj, slatki pečal (bol), blaženi glasovi), polisindeton („Blažen nek je dan, i mesec, i leto, i vreme, i sat, i čas…“), sinegdoha, metafora i oksimoron. Struktura su 2 kvartine i 2 tercine.

„Neka je blažen dan, mesec i doba,

Godina, čas i trenut, ono vreme

I lepi onaj kraj i mesto gde me

Zgodiše oka dva, sputaše oba,

 

Blažene prve patnje koje vežu

U slatkom spoju s ljubavlju mene,

I luk i strele što pogodiše me,

I rane koje do srca mi sežu

 

Blaženi bili svi glasovi, koje

Uz uzdah i žudnju i suze bez broja

Prosuh, zovući ime Gospe moje;

 

I blažene sve hartije gde pišem

U slavu njenu, i misao moja

Koja je njena i ničija više…“

Nakon smrti gospe Laure

CXXXIV sonet

U ovom sonetu vlada osećanje nemira, bezizlaznosti i unutrašnjeg sukoba. Jedan od najpoznatijih soneta koji Zoranić uvršćava u svoj roman „Planine“. Javlja se nekoliko stilova: antiteza („po nebu letim, a na zemlju padam“), oksimoron („led sam, a gorim“), paradoks („bez vida vidim, nem glasa ne gubim“) i alegorijske pesničke slike („Ona me kazni da sred uza stojim, ni omču dreši, ni okove steže“). Struktura su 2 kvartine i 2 tercine.

CCCXXXII sonet

Pesnika njegova mrtva Laura posećuje u snu, a on i dalje veliča njenu lepotu kao da je živa.

„Blažena dušo što pohodiš mene,

vraćaš se da mi bolne tešiš noći,

kroz tvoje smrću neugasle oči,

Van svake smrtne mere ukrašene;

 

Volim što tužne dane koji tište

Hoćeš da svojim razvedriš mi likom!

Pa opet tvoju lepotu sam sviko

Tražiti gde je dnevno boravište!“

CCCXL sonet

Laura mu se više ne javlja u snu, ali pesnik veruje da samo ona vidi njegove muke i da u skladu s tim samo ona može da mu pomogne.

„O slatki znače, milo moje blago,

što Raj te čuva, Narav mi te diže,

ah, sućut tvoja zašto kasno stiže,

života moga potpora i snago?

 

Bar u snu tvojeg viđenja sam prije

dostojan bio; sad puštaš da patim

pomoći lišen: ta tko mi je krati?25

…

Ti što me vidiš i ćutiš mi muke,

i jedina mi možeš skončat jade,

prikazom svojom stišaj mi muke.“

CCCLXI sonet

Pesnik je svesan da je život bedan i da prolazi, vidio je svoj odraz u ogledalu i shvatio da je propao i ostario, ali i dalje razmišlja o Lauri i njenoj lepoti.

„Zrcalo verno govori mi moje,

duh trudan, koža izborana cela

i oslabljena snaga, spretnost tela:

Ostario si, očevidno to je.

 

Valja da Narav svi slušaju ljudi

jer vreme ne da sporit snagu njenu.

Ko voda vatru što gasi u trenu,

tad se iz duga, mučna sna probudih:

 

i vidim da nam život leti bedan

i da nam kob je samo jednom sklona;

i usred srca glas mi zvoni jedan

 

Od nje što lepih lišena je spona,

al, živa, bila stvor je izvanredan,

te svim je slavu, mnim, uzela ona.“

Likovi: Laura

Analiza likova

Laura – čedna, božanski lepa žena bez ijedne mane. Pesnik je njome bio zaluđen, a njegova zaljubljenost trajala je 21 godinu. Međutim, ta je ljubav bila samo platonska i nikada se nije ostvarila. Laura je rano umrla, ali to nije dovelo do toga da pesnikova ljubav prema njoj bude manja ili potpuno nestane. On je i dalje nastavio da je voli i da joj piše pesme. Dapače, nakon smrti je počeo još više da je uzvisuje. Ipak, Laurina smrt je u pesniku probudila gorke osećaje pa su pesme koje su nastale nakon te tragedije tmurne i pune očaja.

Jedni tvrde da je Laura ustvari bila žena grofa Uga de Sada – Laura Noves, dok drugi smatraju da uopšte nije ni postojala, nego je plod Petrarkine mašte. Neki su to tvrdili čak za pesnikovog života, ali on je tu tvrdnju poricao.

Beleške o piscu

Frančesko Petrarka rođen je 20. jula 1304. godine. Otac Pietro radio je kao notar, a samo dve godine pre rođenja sina Frančeska proteran je iz Firence. Cela porodica je kratko vreme živela u Pizi, a kada je Frančesko imao samo devet godina, preselili su se u Karpentras.

Godine 1316. upisao je studij za advokata u Montpeljeru, a samo četiri godine posle pridružio se svom bratu sa kojim je nastavio da studira u Bolonji. Godine 1326. vraća se u Avinjon i postaje veoma popularan u društvu cenjenih i bogatih stanovnika.

Frančesko je ostao poznat kao italijanski renesansni pesnik. Putovao je Francuskom, Nemačkom i Italijom. Mladost provodi u Avinjonu gde se zaljubio u Lauru i ostao joj odan iako mu nikad nije uzvratila ljubav. Nakon njene smrti, odlazi iz Francuske u Italiju gde je živeo sve do 1374. godine kada je umro.

Svojim stilom pisanja „Kanconijera“, koji je bio rezultat te neuzvraćene ljubavi, Petrarka je uticao na ljubavno pesništvo u Evropi (petrarkizam). Njegova najpoznatija dela su: „Afrika“, „O slavnim ljudima“, „Secretum“.