Kalenić

Pesma „Kalenić“ pripada lirskim rodoljubivim pesmama koje se nalaze u ciklusu pesama koji nosi naziv „Hodočašća“. Lirski subjekat kroz čitavu zbirku prelazi put od Hilandara do Sent Andreje, od najjužnije do najsevernije tačke prostiranja srpskog naroda. Manastiri predstavljaju simbol večnog trajanja i u njima se ogleda sudbinski put srpske zemlje i srpskog naroda. Smisao pesnikovog putovanja jeste u tome da lirski subjekat dosegne samospoznaju, da zapamti sva mesta i zabeleži detalje sa putovanja kako bi sprečio da dođe do njihovog zaborava.

Hodočastiti znači koračati ka izvoru onog što je sveto, u čemu je duhovna vrednost srpske tradicije, a to su srpski manastiri: Hilandar, Manasija, Žiča, Spooćani. Vasko Popa nam u pesmama iz ciklusa želi pokazati značaj ovih manastira. Uvidevši koliko je skladna arhitektura i slikarstvo u njima želi ih sačuvati od propadanja. Manastiri su istovremeno i svedoci sudbine i trajanja srpskog naroda kroz vekove.

U manastirima i njihovoj arhitekturi Vasko Popa vidi srpsku „Uspravnu zemlju“ kako glasi i naslov zbirke kojoj pripada ciklus „Hodočašće“ i sama pesma „Kalenić“. Ta srpska zemlja postoji nasuprot prolaznosti vekova , stoji čvrsto i manastiri su njeni materijalni oblici koji je simbolično predstavljaju. Pesma „Kalenić“ predstavlja još jedno od hodočašća pesnika u kojem on odaje počast spomenicima istorije i kulture.

Sama zbirka „Uspravna zemlja“ bi se mogla odrediti kao poezija kulturnog pamćenja koja otkriva dublji smisao života ljudi, događaja koji su se zbivali u istoriji jednog naroda, kao i značaja građevina iz srpske prošlosti. U zbirci je obuhvaćeno deset vekova srpske kulture i potpun doživljaj srpske istorije se dobija ukoliko se zbirka čita kao celina. Lirski subjekat u ovoj zbirci jeste putnik koji plovi kroz vreme i vekove. Zbirka se sastoji od pet ciklusa: „Hodočašća“, „Savin izvor“, „Kosovo polje“, „Ćele kula“, „Povratak u Beograd“.

Pesma „Kalenić“ opeva velelepno srednjovekovno zdanje koje se nalazi u Levču. Podigao ga je vojvoda despot Stefan Lazarević, u periodu između 1407. i 1423. godine, kao zadužbinu vojvode Bogdana, njegovog dostojanstvenika. Kalenić je najraskošnije ukrašena crkva i ubraja se u najviša umetnička ostvarenja srpskog srednjovekovnog slikarstva. Freske u manastiru odlikuje lak i svetao kolorit, uz primenu boja koje do tog perioda nisu bile korišćene: svetlokestenasta, svetlocrvena i žuta boja.

Kalenić – analiza pesme

Otkuda moje oči
Na licu tvome
Anđele brate

Boje sviću
na ivici zaborava

Tuđe senke ne daju
Munju tvoga mača
U korice da vratim

Boje zru
Na lakoj grani vremena

Otkuda tvoj inat lepi
U uglu usana mojih
Anđele brate

Boje gore
Mladošću u mojoj krvi

Kada pročitamo pesmu, prva percepcija nam pokazuje da se u pesmi peva o fasciniranosti lirskog subjekta freskom na zidu. Pesma je ispevana u tercinama i distisima kaji se smenjuju. U tercinama su sadržana obraćanja anđelu i nalaze se u formi redukovanog dijaloga. U prvoj tercini nalazimo pitanje „Otkud moje oči na licu tvome anđele brate“. Pesnik nije postavio pitanje zašto njegove oči gledaju u lice anđela, već je svoje oči premestio na fresku. Ovaj način oneobičavanja ističe nam divljenje i čitava pesnička slika ostavlja jači utisak na nas. Na ovaj način pesnik uspostavlja blisku vezu sa anđelom. On je fasciniran lepotom anđela i uspostavlja duhovnu vezu i identifikuje se sa njim. Apostrofa na kraju prvog stiha „anđele brate“ pokazuje nam još prisniju vezu anđela i lirskog subjekta, osećamo setu i ispovedni ton. Kao da je lirskom subjektu taj anđeo neko najbliži na ovom svetu.

Na fresci, odnosno na licu anđela boje sviću, pomaljaju se, izlaze iz tame zdanja i vekova. U distisima nalazimo gradaciju, prvo boje sviću, zatim zru, da bi na kraju gorele večno. Time nam se konstantno pojačava dejstvo boja. Boje se nalaze na ivici zaborava čime nam pesik sugeriše da je freska izložena propadanju i zaboravu. Najteže mu je što je taj zaborav duhovni, jer to je zapravo jedna od osnovnih odlika postojanja freske.

Tuđe senke iz druge tercine jesu nagoveštaj mraka koji ruši svetlost, senka je tu da nešto sakrije, kao neki strah ili strepnja. Senke su simbol nedaća i nevolja koje se nadvijaju nad zemlju i narod, zbog njih se mač ne može vratiti u korice dok traje borba. Mač je simbol rata, smrti, borbe i vraćanje mača u korice bi značilo odustati od borbe. Isto tako vraćanje mača znači i primirje, prestanak ratovanja, spokoj i mir. Za razliku od druge dve tercine ovde sada nemamo pitanje, već konstataciju.

Boje zru u narednom distihu i daje nam se drugi stepen gradacije. Pesnička slika se pojačava i boje svojim plamenom zrenja odolevaju vremenu i zaboravu. Za boje je vreme lako i one usprkos tome što to vreme prolazi zru i dalje i ostaju kao jedno svedočanstvo kulture svojim potomcima.

U narednoj tercini ponovo imamo pitanje. Pesnik apostrofira inat lepi. Inat koji se pominje jeste oličenje naroda, ono što ga održava da ostane na svome ognjištu uprkos svim nevoljama. Lik anđela se prenosi sada na lirski subjekat, on taj inat vidi i na uglu svojih usan, što nam ukazuje na još veće poistovećivanje lirskog subjekta i celog naroda sa anđelom. Oni dele istu sudbinu.

U poslednjoj strofi nam se donosi razrešenje i boje su dale poseban doživljaj, završnicu freske. Boje gore, čime nam se daje treći stupanj gradacije. Boje su se rasplamtele u svojoj raskošnosti i krv umetnikova, a i celog naroda, sada plamti sa tim bojama.

U pesmi nam se dva puta pominje apostrofa „anđele brate“ što nam ukazuje na to koji je stepen prisnosti lirskog subjekta i anđela. Oni su braća, isti po poreklu, imaju istu sudbinu i isto životno tlo. Time nam se iskazuje i emotivni naboj pesnika dok stvara ovu pesmu. Na kraju nam se govori kako će se kroz krv preneti i sačuvati tradicija i lepota umetnosti koju jedan narod poseduje, preneće se na krv potomaka.

U pesmi nam de daje redukovani dijalog jer nemamo odgovore sagovornika kome su reči upućene. Između tercina i distiha postoji razlika u intonaciji. U tercinama su složene pesničke slike i one donose upitnu intonaciju i sugerišu emotivni naboj. U sadržaju distiha nemamo složenost, intonacija je mirna i ravna, date su gradacijski.

Pesma je izraz pesnikovog rodoljublja, on želi da se istorija i kultura ne zaborave. Zadivljen je freskom u koju gleda da se čak i poistovećuje sa njom, vidi na njegovom licu svoje oči. U pesmi je reč o sažetom, to jest, eliptičnom stihu. Zbog toga su stihovi Vaska Pope puni simbola. Vasko Popa nam pesme iz čitavog ciklusa donosi bez interpunkcije i time nam ostavlja mogućnost da sami odredimo melodiju i dinamiku pesme. Osnovna funkcija ovakvog pesništva jeste da podstakne čitav niz asocijacija koje u nama, kao kolektivno-individualnom biću, može izazvati pesma.

Beleške o autoru

Vasko Popa rođen je 29. juna 1922. godine u Grebencu, blizu Bele Crkve. Jedan je od najpoznatijih srpskih pesnika i uvršten je u listu sto najznamenitijih Srba. Pravo, kršteno ime mu je Vasile Popa.

Prema etničkom poreklu bio je Rumun. Gimnaziju je završio u Vršcu, da bi nakon toga upisao Filozofski fakultet u Beogradu. Studije je nastavio u Bukureštu i Beču. Tokom Drugog svetskog rata bio je zatvoren u Nemačkom koncentracionom logoru u Zrenjaninu, da bi se zatim vratio u Beograd i završio fakultet.

Svoje prve pesme Vasko Popa objavljuje u listovima „Književne novine“ i „Borba“. Prva zbirka pesama „Kora“ objavljena je 1953. godine i uz Miodraga Pavlovića „87 pesama“ smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije. Zatim objavljuje „Nepočin polje“ 1956. godine, „Sporedno nebo“ 1968, „Uspravna zemlja“ 1972, „Vučja so“ 1975. godine kada su objavljene i „Kuća na sred druma“ i „Živo meso“, zbirku pesamam „Mala kutija“ 1984. godine.

Vasko Popa je radio kao urednik u izdavačkoj kući „Nolit“. Bio je jedan od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika. Priredio je mnoge zbornike od kojih su najpoznatiji „Od zlata jabuka“, „Urnebesnik“, „Ponoćno sunce“ i drugi.

U Vršcu je 1972. godine osnovao „Književnu opštinu Vršac“ KOV i pokrenuo neobičnu biblioteku nazvanu „Slobodno lišće“. Iste godine postao je član Akademije nauka i umetnosti. Takođe, jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka u Novom Sadu.

Vasko Popa je bio oženjen Jovankom Singer Popa, profesorkom Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, rodom iz Vršca.

Umro je u Beogradu 5. januara 1991. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Autor: J.I.