Kad mlidijah umreti

Branko Radičević jedan je od trojice najznačajnijih sprskih pesnika iz epohe romantizma. Uz pesme Laze Kostića i Jovana Jovanovića Zmaja, Radičevićeve pesme, posebice elegije, slove kao najlepše romantičarske pesme srpske književnosti. Budući da je umro pre tridesetog rođendana, Radičević iza sebe nije ostavio veliki pesnički opus. Napisao je tek pedesetak lirskih pesama i sedam epskih, ali one su ostavile dubok trag u srpskoj književnosti.

Radičević je počeo da piše veoma rano, još za vreme studija u Beču. U svojim ranim pesmama nastojao je da ih dotera do savršenstva šta se tiče stila i jezika pesme. Njegova prva objavljena pesma, napisana 1843. bila je „Devojka na studencu“, koja je objavljena u njegovoj prvoj zbirci pesama, izdatoj 1847. godine. U toj zbirci našle su se njegove najbolje pesme, među kojima je i njegova najpoznatija poema „Đački rastanak“. Iako su Radičevićeve pesme u početku bile radosne, pevale o mladosti i lepoti, pisane lirskim mot‮‪ivima, stvarajući jednaku atmosferu, njegove najpoznatije pesme bile su elegije. Uz „Đački rastanak“, koji opisuje Frušku goru, odrastanje, nestašluke i igre, tu je i njegova najbolja elegija, koja se smatra jednom od najlepših u srpskoj književnosti. To je pesma „Kad mlidijah umreti“, objavljena posle pesnikove smrti. U njoj se oseća pesnikovo predosećanje nadolazećeg kraja njegova života.

Radičevićeve romantičarske pesme bile su pod uticanjem narodnog preporoda i reforme jezika, kojom je narodni jezik napokon mogao da se smatra dovoljno vrednim za književnost. Radičević je još u Beču bio dio omladinskog kruga koji je veličao srpski patriotizam. Radičević je lično poznavao Vuka Karadžića koji je u to vreme vršio reformu jezika. Po njegovim uticajem, Radičević je počeo da se interesuje za narodnu poeziju, koja je kasnije imala uticaja i na njegovo stvaralaštvo. Radičević je tada počeo da piše epske pesme, u duhu narodne poezije. Narodna poezija imala je uticaja na njegov izraz, motive, ideju pesama i gradnju stiha. Radičević je počeo da piše narodnim desetercima, a pesme su počele da nalikuju na Bajronove, iako nikada toliko umetnički vredne.

Dve takve epske pesme Radičević je objavio u svojoj drugoj zbirci pesama, izdatoj 1951. godine, ali te pesme nisu imale toliku umetničku vrednost kao njegove lirske pesme. Epiku je Radičević stvarao razumom, namerno i promišljeno, a lirika je bila odraz njegova umetničkog duha, trenutne inspiracije i emotivnosti, pa su upravo te pesme izrazite lepe i nemerljivo umetnički vrednije. Lirske pesme bile su mladenačke, sveže, osećajne. Odisale su optimizmom i hedonizmom. Njihova tematika bila je savremena, ticala se motiva koji su i inače bili karakteristični za romantizam: čoveka svesnog lepote, a okretnutog prirodi i životu. Kao veliki zagovornik Vukove reforme srpskog jezika, Radičeviće je svojim pesmama dokazao da poezija može da bude lepa i značajna čak i kada je napisana narodnim jezikom. Radičeviće je svojom poezijom otkrio sve lepote i mogućnosti srpskog jezika, pa iako nije bio jedini koji je pevao na narodnom jeziku, možemo da kažemo da je njegova poezija najbolje iskoristila taj jezik i otvorila puteve mnogim sledećim generacijama da učine isto.

Kad mlidijah umreti – analiza pesme

Pesma „Kad mlidijah umreti“ napisana je pred kraj života Branka Radičevića i objavljena je posthumno 1862. godine, u zbirci u kojoj je bila i ostala njegova književna ostavština. Tema pesme kao da je nagovestila skorašnji pesnikov odlazak; govori upravo o rastanku sa životom i očekivanju smrti, baš kao i kod većine pesnikovih elegija i elegičnih poema, napisanih nakon niza porodičnih smrti koje su zadesile pesnika u detinjstvu i mladosti. Glavni motivi i u ovoj pesmi su smrt, bolest i rastanak, ali i motivi koji su u kontrastu s njima, poput motiva života, njegove ljepote i kreacija. Pesnik u pesmi, iako je elegična i s tužnom atmosferom, iskazuje ljubav prema životu, posebno prema prirodi.

Pesma ima tri celine koje su zastupljene u tri strofe. U prvoj celini pesnik poređuje motive iz prirode koji se ostvaruju prikazom jeseni, s motivom bolesti koja predstavlja lirskog subjekta. Kao što u prirodi sve na jesen odumire, tako i u bolesti pesnik kopni i odumire. Druga celina sadrži misli u kojima se pesnik vraća u prošlost da bi ponovo sagledao svoj život. U njoj nam pesnik predstavlja lepotu života, ali i motiv njegova nestajanja, a u trećoj pesničkoj celini pesnik se oprašta od svog života, posebno od svog stvaralaštva, što je glavni, središnji motiv ove pesme.

Pesma započinje pesničkim slikama koje prikazuju glavni motive jeseni – žuto lišće koje pada sa stabla. Već u trećoj strofi pesnik izjavljuje misao kojom potvrđuje da očekuje skorašnji kraj, kaže da lišća

„Zelenoga više ja nikada
Videti neću!“

Ovo je metafora kojom pesnik obznanjuje slutnju da neće dočekati novo proleće. Oseća da više nema vremena, jer i on kopni poput lišća što pada s drveća i prirode koja se ujesen gasi. Sliku konačnosti pesnik naglašava opkoračenjem. Nakon opisa prirode koja kopni, pesnik opisuje svoje stanje. Ono je jednako kao i stanje spolja, pa slika prirode koja umire gradira u sliku lirskog subjekta koji umire

„Glava klonu, lice potamnilo,
Bolovanje oko mi popilo
Ruka bolna, telo izmoždeno
A kleca mi slabačko koleno!“

Poslednja strofa priznanje je koje otkriva ono što čitaoc već naslućuje „Dođe doba da idem do groba“. Ovaj stih kao da je recitacija dečje pesmice, osim što ima turoban motiv „groba“ kao glavni. Već u prvoj strofi vidimo kako pesnik vešto kombiniše motive iz prirode s ličnom motivima, a sve to u romantičarskom, poetičnom stilu.

U drugom stihu pesnik počinje da se oprašta sa svetom. U tom opraštanju vidimo koliko je lepote pesnik vidio u stvarima oko sebe. On zna da mora da se rastane od ovog sveta i zato kao da želi da se oprosti sa svime što mu je do sada stvaralo toliku radost:

„Zbogom žitku, moj prelepi sanče!
Zbogom zoro, zbogom, beli danče!
Zbogom, svete, nekadašnji raju.“

U ovim stihovima, osim sete, primećujemo i neku uzvišenu notu. Ponavljanje reči „Zbogom“ na početku stiha kao da pridonosi svečanosti ovog rastanka. Pesnik motive od kojih se oprašta krasi lepim epitetima, a onda svet metaforički naziva „rajem“. Ove karakteristike tipične su za romantizam – lepi izrazi i veličanje života, ali u jednom emocionalnom, gotovo pa dramatičnom tonu.

Pesnik izvor svoje bolesti i skorašnje smrti vidi upravo u svojoj ljubavi prema svetu. To otkriva stihovima

„O, da te tako ja ne ljubljah žarko,
Još bi gledao tvoje sunce jarko“

Ali jarko sunce nije jedini motiv kojeg pesnik ističe kao objekt svoj obožavanja. U sledećim stihovima vidimo motiv „groma“, „oluje“ i „slavuja“. Dakle sve što je pod kapom nebeskom, pa bila to i oluja, najčešće motiv kojim se izražava nemir, pesniku je bila lepota života. Divljenje se kod pesnika manifestovalo kao „čuđenje“. Pesni kaže da se čudio životnoj „ruci“ i njegovom „izvoru“, a onda ponovo sledi stih koji poziva konačnost „Mog života vir je na uviru!“. Ovo je metafora koja označava skorašnji kraj pesnikova života.

U poslednjoj strofi pesnik se obraća svojim pesmama. Obraća im se kao svojoj deci koja će uskoro da ostanu bez svoj roditelja. Zato ih naziva „siročićima“. Ovom metaforom pesnik personifikuje svoje pesme. Naziva ih „Deco mila mojih leta mladi’!“. Pesme kao da su produkt njegove mladosti, emotivnosti i strastvenosti koju je to vreme donelo. Pisao ih je iz unutarnjih poriva koje iznosi dalje u pesmi. U veoma slikovitim stihovima, najčešće metaforičkim, kaže da je hteo „dugu da sa neba svuče(m)“, hteo je da svoje pesme obuče dugom šarnom, nakiti „sjajnim zvezdama“ i obasja „sunčanim lučama“. Sve ove metafore imaju zajedničo obilježje – pesnik je hteo da njegove pesme obasjaju svet, učine ga svetlijim mestom. Zato su sve ove poredbe vizuelne i vezane za svetlost.

Poslednji stihovi opet, nakon onih koji veličaju život, počinju da nagoveštaju odlazak i nadolazeću smrt koja je oprečina životu kao tama svetlosti. Pesnik kaže

„Duga je bila, pa se izgubila
Zvezde sjale, pa su presjale
A sunašce ono ogrejalo,
I ono je sa neba mi palo!“

Sve životno se gasi kao da je pesnik prebrzo potrošio život koristeći njegove lepote i užitke preko mere. U poslednjem stihu, pesnik se ponovo naziva ocem svojih pesama, ovoga puta odista koristeći motiv „oca“ koji svoj rad „ostavlja“. On kao da oseća krivnju zbog toga, ali ne može ništa da učini kako bi to sprečio.

Pesma ima tri strofe i to redom od devet, deset i dvanaest stihova. Stihovi su u njoj slobodni, ali često vezani rimom, koja je u većini slučajeva parna.

Beleške o autoru

Branko Radičević jedan je od trojice najvećih i najboljih srpskih pesnika iz epohe romantizma. Rođen je u Slavonskom Brodu 1824. godine, dan uoči svetog Aleksija, po kome je dobio kršteno ime. 1830. preselio se s porodicom u Zemun te tamo završio pet razreda najpre srpske, a onda nemačke osnovne škole. Upisao je gimnaziju u Sremskim Karlovcima, a sedmi i osmi razred završio je Temišvaru, gde se opet preselio s porodicom.

Nakon gimnazije Radičević je upisao studij prava u Beču, ali je nakon tri godine od njega odustao. Ipak, Beč je bio ključno mesto za Radičevićev kasniji književni rad. Tamo je bio deo kružoka srpske omladine koja se zanosila narodnim preporodom i reformom jezika koju je započeo Radičevićev lični prijatelj Vuk Stefanović Karadžić. Upravo pod njegovim uticajem, Radičević je svoju prvu zbirku pesama napisao na narodnom jeziku. Zbirka je objavljena u Beču 1847. godine, a njene pesme i danas se smatraju jedne od najboljima koje je pesnik stvorio. Pre nego je objavio svoju prvu zbrku, Radičević je promenio svoje ime u Branko. Objava pesama na narodnom jeziku nije bila uobičajena za to vreme, ali je potpuno bila u duhu tadašnje romantičarske ideje.

U to vreme, u tadašnjoj Habsburškoj monarhiji događala se revolucija, pa je Radičević otišao uz Beča i živeo u Sremu, a onda i u Beogradu. Zbog njegovih revolucionarnih stavova, bio je poteran iz Beograda iz straha da ne počne da svojim idejama unosi nemir među beogradskom omladinom. Tada je Radičević obolio od tuberkuloze.

Iako se vratio na studij medicine, Radičević je počeo da se intenzivno bavi i poezijom. Inspirisan Vukovom reformom, počeo je piše epske pesme, pod uticajem narodnih pesama. Objavio je 1851. godine drugu zbirku pesama, ali epske pesme nisu bila toliko uspešne kao njegove lirske pesme. Radičević je pisao i elegije, pogotovo nakon što mu je porodicu pogodio niz smrtnih tragedija. Radičević je i sam već bio ozbiljno bolestan, pa su mu se poslednje pesme ticale njegova odlaska sa ovog sveta i pozdrava s životom.

Radičević je umro 1853. godine u Beču, u 29. godini života. Posthumno mu je 1862. godine objavljena još jedna zbirka pesama, onih koje je napisao pred samu smrt. Radičevićevo telo preneseo je u Stažilevo, mesto gdje je proveo dečaštvo i ranu mladost, a za koje je uvek želeo da mu bude poslednje počivalište.

U čast i spomen ovog velikog romatičarskog pesnika od polovice prošlog veka dodeljuje se Brankova nagrada, nagrada za najbolju debitantsku zbirku pesama na srpskom jeziku autoru do 30. godine života. Od 2006. godine dodeljuje se i Nagrada Branko Radičević stranom pesniku, za doprinos savremenoj poeziji.

Autor: V.B.