Jututunska narodna himna

Jovan Jovanović Zmaj se uz Njegoša i Radičevića smatra jednom od najznačajnijih književnih predstavnika srpskog romantizma, a pored Đure Jakšića, smatra se drugim najvećim liričarem srpskog romantizma. Romantičarske ideje koje je u srpskoj književnosti započeo Branko Radičević, u pesništvu je nastavio Jovan Jovanović Zmaj, stvarajući jedne od najlepših i najmoćnijih pesama romantizma.

Prva pesma koju je Zmaj objavio bila je „Proletnje jutro“, izdata 1849. godine u Letopisu Matice Srpske. Već ta prva pesma odisala je toplinom koja će biti karakteristična i za njegovo ostalo pesništvo. Čak i kada je pevao o narodnim, patriotskim temama, njegove pesme nikada nisu bile hladne ili suviše oštre. Njegove patriotske pesme su snažne i značajne, nisu samo prazno pozivanje na ustanak ili tupo veličanje domovine i naroda.

Jednake takve su i njegove ljubavne pesme. Ljubav kao motiv za Zmaja bio je idealan, i upravo ga takvim prikazuje u svojim pesmama. Zmajeve ljubavne pesme smatraju se njegovim najboljima. Te pesme objedinjene su u ciklus pesama „Đulići“. „Đulići“ su pesme koje govore o ljubavnoj sreći. Nastale su najlepšim godinama Zmajeva života, nakon što se verio za svoju ljubav i s njom počeo da stvara porodicu.

Ali ta sreća vrlo brzo bila je ugašena. Četvero od petero Zmajeve dece umrlo je dok su još bili deca, a od žalosti je na kraju umrla i njegova žena. Nakon ovih tragedija, Zmaj je počeo da piše drugi ciklus pesma, pod naslovom „Đulići uveoci“. Za razliku od prvog ciklusa, ove pesme su elegije, veoma tužnih tematika i sjetne atmosfere. One su izražavale svu pesnikovu bol nakon gubitka porodice.

Nakon smrti supruge, Zmaj je ostao sam sa svojom najmlađom ćerkom. Tada je posvojio još dve devojčice i o njima se starao. Zmaj je nastavio da piše pesme, pa tako i poeziju za decu. Čak i njegova rodoljubiva, narodna poezija imala je ponekad odlike dečijih pesmica. Takva je i njegova pesma „Jututnska narodna himna“, satirična pesma kojom Zmaj ismejava vladara kneza Mihajla Obrenovića.

„Jututunska narodna himna“ parodija je koja imitra himnu. Njena ideja upućena je odraslom čitaocu, ali on već po naslovu tj. imenu „Jututun“ primećuje element dečje brojalice. Ipak, pesma nema veze s brojalicom. Njena jedina svrha je na šaljiv, podrugljiv način prikazati ludost počinjavanja vladaru kao da je bog. Ironija pesme raste svakim stihom. Pesnik peva kao da je on predstavnik naroda koji želi da se odrekne svojih temeljnih ljudskih prava u ime svog vladara. Time Zmaj aludira na realno stanje u tadašnjoj Srbiji, gdje je vladao policijski režim koji je tlačio narod. Ova pesma nije samo kritika režima, već i samog naroda koji pasivno prihvata loše okolnosti svoga življenja.

Jututunska narodna himna – analiza pesme

„Jututunska narodna himna“ pesma je u kojoj Jovan Jovanović Zmaj kritikuje vladarski režim kneza Mihajla Obrenovića, koji je u 19. veku vladao Srbijom. U pesmi se Zmaj na satiričan način obraća bogu i vladaru u ime celog naroda, savetujući kako još bolje porobiti već ugnjetavan narod. Iako je pesma naslovljena kao himna, ona je zapravo parodija čija se kritika sa svakom strofom sve više pojačava.

Pesma započinje uzvišeno. Baš kao i u pravoj himni, pesnik se služi preuveličavanjem kod opisa svoga kneza, obraćajući se Bogu kako bi Ga zamolio da knezu da podršku pri njegovoj vladavini. Ali kod opisa kneževih odlika, prikrao se jedan negativni epitet. Pesma počinje stihovima:

„Bože sveti, podrži nam Knjaza
zdrava, krepka, ohola i slavna“

Primećujemo kako se epitet „ohol“ ne uklapa u hvalospev knezu. Ipak, to je možda opis s najviše iskrenosti. Već u ovom drugom stihu naslućujemo da ovo neće biti obična pesma, himna u pravom smislu svoga značenja. Čitalac već u prvim stihovima shvata da je ovo parodija, ismejavanje vlasti i društva. Pesma nastavlja u himničnom tonu, vraćajući se uzvišenom ozračju hiperbolom:

„…jer na zemlji nit je kadgod bilo,
niti će Mu ikad biti ravna“

Primećujemo da pesnik zapisuje zamenicu koja označava kneza velikim slovom, kao da govori o nekom Božanstvu. S obzirom na ton pesme, čitaocu je jasno da to čini kako bi se narugao knezu i umanjio veličinu kojom on sebe smatra. Rugalački ton nastavlja se u drugoj strofi. On je sada zaoštren i jasna je kritika kneževe vladavine. Knez se ponaša kao da je narod tu radi njega, a ne on radi naroda, što je uglavnom najjasnija odlika gotovo svih vladara:

„Ovaj narod vrlo dobro znade
da je stvoren samo Knjaza radi“

Iako im je namera da budu komični, ovi stihovi zapravo su tužni u svome sarkazmu. Govore o pesnikovoj srdžbi više nego što izravno kritikuju knezovo ponašanje. Knez zahteva da ga narod hvali, dvori, kadi i plaća poreze, što vidimo u sledećim stihovima, ali ne želi da im išta da zauzvrat. Ovim stihovima iskazana je upravo ta nepravda.

U trećoj strofi pesnik se ponovo obraća Bogu, moleći ga da sasluša ovaj narod koji želi da sve pripadne njihovom vladaru, a ostalima ništa. Uzvišeni ton kojima su ispisani ovi stihovi u potpunom je kontrastu s njihovim sadržajem, što ističe ironiju stihova. Četvrta strofa hiperbolom još više naglašava ironiju. Stihovi govore da ne samo da ovaj narod živi za svoga kneza, već i sve životinje, pa i samo sunce greje upravo zbog njega. Pesnik moli Boga da podrži narod i zemlju samo ako ona treba Knjazu.

Pesnik u petoj strofi ide u posve parodično pretjerivanje, koje počinje da zvuči morbidno. To vidimo u stihovima:

„Oduzmi nam i želje i glasa,
oduzmi nam mudrovanja kleta“

Pesnik se u ime svoga naroda odriče onih temeljnih stvari koje ga čine čovekom, a sve kako bi se ugodilo knezu:

„da Njegovu nameru ne preči,
da Njegovoj mudrosti ne smeta.“

Šesta strofa potpuno je humoristična. U njoj pesnik moli Boga da knezu pošalje „najsvetlije dare“. Ti darovi su, inače neočekivano, ali u pesmi sasvim u tonu „policije, špicle i žandare“. Ovo je jasna kritika na Knezovu totalitarističku politiku u kojoj nitko sem njega nije imao pravo glasa, a pogotovo ne narod, čiji bi se bunt gasio okrutnom policijskom ili vojnom represijom.

Sedma i poslednja strofa kritika je ne samo knjaza i njegove politike, već i samog srpskog naroda koji u tišini prihvata svoju tešku sudbinu, bez da uopće pomišlja na otpor. Pesnik naglašava da je Srbima važno samo kako drugi narodi gledaju na njih i njihovu slavu, važno je samo da se izvana pokažu kao moćni, a to što ljudi unutar zemlje pate, nije važno. To vidimo u stihu „…a nas puste čmavati u hladu“.

Kao i u svim ostalim Zmajevim pesmama, ni ovde stihovi nisu ni malo nakićeni kojekakvim stilskih figurama, ni kičastim pesničkim slikama. Pesnikov izraz je jasan i izravan, a poetičnost mu daje ritmički skladan stih i rima. Pesma se sastoji od sedam katrena, a stihovi u njima su deseterci. Kroz celu pesmu vlada isprekidana rima.

Beleške o autoru

Jovan Jovanović Zmaj jedan je od najvećih pesnika srpske književnosti. Poznati je kao jedan od najvećih lirskih romantičara, a mnogi ga znaju i kao jednog od najboljih pesnika dečje poezije. Zmaj se rodio 1833. godine u Novome Sadu. Tamo je završio osnovnu školu i niže razrede gimnazije. Više razrede pohađao je u Halašu i Požunu. Nakon mature, Zmaj je u Pešti upisao studij prava, kojeg je nastavio da studira u Pragu, a diplomirao je u Beču.

Nakon studija Zmaj se vratio u Novi Sad. Tamo je dobio posao gradskog podbeležnika. Već tada počeo je da piše pesme i tako je oko sebe okupio verne čitaoce. U kasnim dvadesetim godinama Zmaj je dao ostavku na radnom mestu, kako bi pokrenuo vlastiti časopis Javor.

S 28 godina upoznao je tada sedamnaestogodišnju Ružu Ličanin. Među njima buknula je obostrana ljubav, pa su se njih dvoje vrlo brzo oženili i dobili svoje prvo dete, sina Mirka. U to vreme Zmaj je počeo da piše ljubavne pesme koje će kasnije objediniti u ciklus „Đulići“, njegovu najpoznatiju i najlepšu zbirku (ljubavnih) pesama. Inspiracija za te pesme bila mu je skladna porodična sreća i ljubav prema supruzi i deci.

1863. godine porodica se preselila u Peštu, gdje je Zmaj radio kao nadzornik Tekelijanuma. Tada je upisao medicinski fakultet. Dok je studirao, Zmaj je pokrenuo humoristički list Zmaj po kome je ovaj pesnik dobio nadimak po kojem ga i danas najbolje znaju. Zmaj je inače satirično pročitan datum 3. maj – datum održavanja majske Skupšine, za vreme koje su Srbi u Sremskim Karlovcima dobili autonomiju, ali njome nisu bili zadovoljni.

Nakon što je postao doktor medicine, Zmaj se s porodicom vratio u Novi Sad i tamo otvorio lekarsku praksu. U Pančevu je pokrenuo još jedan list, Žižu. Za sve to vreme, Zmaj i Ruža dobili su još troje dece, ali ni jedno od njih nije preživelo detinjstvo. U početku sedamdesetih godina 19. veka Zmaju je umrlo troje dece, među kojima je bio i najstariji sin. Uskoro mu je umrla i supruga Ruža, ostavivši Zmaja samog s najmlađom ćerkom. Zmaj je tada posvojio još dve devojčice.

Tada je počeo da piše svoj tužan, elegični ciklus pesama „Đulići uveoci“, u kojima je iskazao svu bol zbig gubitka žene i dece. Ali nesreća se nastavila – s vremenom je umrla i njegova najmlađa kći, a par godine pre Zmajeve smrti, umrle su i dve ćerke koje je posvojio. Sve to vreme Zmaj se nikada nije ponovo oženio, niti dobio još dece. U žalosti zbog svih tih gubitaka pisao je pesme i dečje pesme, koje se danas smatraju najlepšima u srpskoj književnosti.

1882. godine izdana je njegova velika zbirka pesama „Pevanije“, a zatim i „Druga Pevanija“. 1890. godine Zmaj je živeo u Beogradu i tamo radio kao dramaturg u Narodnom pozorištu. Na tom je poslu bio do 1898. godine.

Jovan Jovanović Zmaj umro je 1904. godine u Sremskoj Kamenici.

Autor: V.B.