Jasika

Milan Rakić se uz Aleksa Šantića i Jovana Dučića smatra jednim od najboljih srpskih pesnika pesničke škole Vojislava Ilića. Baš poput Ilića, Milan Rakić je svoje pesništvo posvetio izražavanjem individualnih stavova prema nacionalnim pitanjima i položaju naroda u državi. Takvo pjesništvo tematski je sadržavalo sve odlike racionalnog pesništva realizma, ali uvodio i modernistički pristup isticanja vlastite individualnosti unutar pesama, te propitivanja vlastitog položaja i sopstvenih osećanja u okruženju narodnog kolektiva. Iako Rakić nije iza sebe ostavio mnogo pesama, one su dosegle vrhunac Ilićeve pesničke škole.

Rakić je svoje pesme počeo da piše po uzoru na francuske pesnike, ali je umesto njihovih renesansnih motiva koristio narodne i religijske motive sopstvene zemlje. Jedino što preuzeo u svoju poeziju bio je francuski simbolizam i dekadencija, ali i to se očituje samo u njegovom izražaju, ali ne i ideji. Simbolika je veoma jaka u Rakićeviom motivima i pesičkim slikama. To je način na koji originalno izražava svoje misli.

Njegove pesme su konstrucijski usavršene. Piše uglavnom jedanaestercima ili dvanaestercima, raspoređenima u katrene. Stihovi su mu rimovani i ritmički savršeni, zvučni, svečanog tona i time otmeni, ali ne i hladni. Nekada je atmosfera njegovih pesama užarena, a stihovi burni. Pesničke slike su mu bogate, ali jezično čiste i besprekorne, jasnog izraza i umerene.

Među temama Rakićevih pesama dominiše rodoljublje. Ali to rodoljublje je posve originalno predstavljeno, bez mržnje prema drugome, bez busanja o prsa i zagovaranja ratova. Rakić voli svoju domovinu kao intelektualac. Njegova poezija je osećajna, ali i intelektualna, promišljena, predstavlja Rakića kao mislioca, a ne pozivatelja na bunu.

Zbog svih navedenih karakteristika Rakićeve pesme su veoma lepe za čitanje. One su jednostavne i rečite, ali tople, iako je u njima naglašen pesimizam. Ta kontradiktornost čini ih još više jedinstvenima, pa ne čudi da Rakićeve pesme slove za najlepše srpske misaone pesme.

Jasika – analiza pesme

Pesma „Jasika“ nije pejzažna, već jedna istinski duboka misaona pesma Milana Rakića, koju je napisao neposredno pre smrti, kao poslednji dar umetnika, iako je davno pre, nakon sestrine smrti, odustao od pisanja pesama. Čini se očitim da nije mogao da ućuti pesnika u sebi, pre nego je zauvek napustio ovaj svet. Pesma je u svojoj ideji pomalo kontradiktorna. Istovremeno govori o pesnikovom teškom, patničkom životu, ali i njegovoj nadi da će da pronađe svoj mir i snagu, ako ništa, u večnosti nakon života. Život Milana Rakića nije mazio, ali bolesti i smrti koje su se događale oko njega nisu od njega stvorili čoveka koji je mrzeo život, iako je u svojim pesmama itekako isticao patnju života. Unatoč svemu, Rakić je uvek pronalazio nešto na ovom svetu čemu je mogao da se divi, nešto šta ga je podsećalo na lepotu života i poslužilo mu kao inspiracija da nastavi dalje da se bori. Ovoga puta to beše jasika, ponosno drvo topole, specifično po tome da nikada ne šuti. Njegovo lišće šumi i na najmanji vetrić, a samo drvo izrasta visoko, vitko i ponosno. Nije ni čudo što je Rakić izabrao baš ovo drvo kao simbol inspiracije i nade svog života.

Pesmu po njenoj tematskoj strukturi možemo da podelimo na četiri celine. U prvoj, uvodnoj celini, koja sadrži prve dve strofe, pesnik nam predstavlja uvodnu sliku u kojoj opisuje pejzaž, polagano ga sužavajući na sliku jasike. Druga celina, koja obuhvata sledeće tri strofe, opisuje jasiku i treperenje njenog lišća kao simbola nagona za životom. Treperenje lišća prkosi smrti i propadanju te kao takvo predstavlja život. Treću tematski celinu vidimo u šestoj, sedmoj i osmoj strofi. U njima pesnik napokon shvata što to treperenje znači. Prihvata simboliku same jasike i poređuje je sa samim sobom. Poslednja, deveta strofa, ujedno sadrži i četvrtu tematsku celinu koja se nastavlja na treću. U njoj vidimo da je taj životi nagon proradio i u lirskom subjektu, poučenim primerom jasike.

Kao što smo rekli, prva strofa započinje opisom pejzaža

„Na krovovima nebo sivo,
a izmaglica vlažna luta…“

Već prvi stihovi upućuju na tmurnu atmosferu, sivu i preteću. Na kraju strofe pisac kaže da ta magla „pokriva pravce moga puta“, što je metafora za sivost i tmurnost pesnikova života. Druga strofa nastavlja taj opis, ali se slika sužava na ljude, zveri i bilje kao aktere unutar pejzaža. Ovi motivi opisanu su kao gotovo mrtvi („sve se mrtvo čini“), jedino što iskače iz tog sivila je jasika. Motiv jasike u kontrastu je s ostalim motivima, jer ona „jedina tek treperi“. Treperenje jasike je i stilska figura sinestezija jer se ono najpre čini kao vizualni treperenje, treperenje svetla ili svetlucanje, ali ono što to treperenje stvarno označava je zvučno treperenje – treperenje jasikina lišća, koje gotovo nikada ne miruje, koliko god okruženje bilo mirno i pasivno. U stihu „Treperi samo, o jasiko“ primećujemo i onomatopeju kojom se simuliše zvuk šuštanja lišća.

U trećoj strofi pesnik se izravno obraća jasiki, tako personifikujući njeno treperenje kao kontrolisanu radnju: „Treperi samo, o jasiko!“ Njezin prkos tišini i učmalosti koja je okružuje pesnik naziva „tamnim nagonom“. Nitko taj nagon ne razume niti će ga razumeti – tako pesnik poetično objašnjava jasikinu prirodu treperenje njenog lišća čak i kada se čini da vetar ne puše. Taj „tamni nagon“ jasike za pesnika predstavlja „neumitni život“ koje „nikada jošte ne pomrači“. Treperenje je simbol iskre života koju je teško ugasiti, čak i kada se čini da je to neizbežno. Jasika je za pesnika primer borbe za život i on ne samo da joj se divi, nego će i da sledi njen primer.

U petoj strofi lirski subjekat jasiku naziva večnim pobednikom koji je

„…uvik čio,
izvan dobroga i van zloga“

Zanimljivo je da pesnik jasiku smatra neutralnom. Niti dobrom niti zlom, baš kao šta je i sam život – uvek negde između. I kao i jasika, taj život je

„danas ko juče što je bio,
jači od smrti i od boga“

U ovim slikama primećujemo da je jasika pesonifikovana ne samo kao čovek, već i kao junak. Na takav način mu se pesnik obraća, hvaleći vrline ovog stabla. Pa tako i sledeći strofu, baš kao i treću, ponovo započinje usklikom „Treperi samo, o jasiko!“. Ovo utešno stablo pesnik gleda „s čežnjom i sa tugom“. Ovo je jedan kontrast koji govori o podvojenosti osećanja pesnika. Tugu oseća zbog bolova na koje je navikao i jadom koji mu je postao svakodnevni drug, a čežnju jer želi da bude poput jasike – ponosan i prkosan. Celi pesnikov život bio je jednako težak. To nam otkriva sledeća strofa. On je „bio što je sada“, a motiv „senke“ zapravo je simbol sve te nesreće i tuge kojom je obavijeno pesnikovo življenje. Ipak, pesnik je svestan da ovaj život nije sve što on ima. U osmoj strofi pominje motiv večnog života. U tom životu su lirski subjekat, jasnika i sve ostralo što ih okružuje povezani. Drhtaji jasike imaju uticaja na pesnika i upravo je to ono što ih povezuje. Treperenje lišća u pesniku budi nadu. Čak i u dubini pesnikove tužne duše, oni su „nagoveštaj nove vere“, a vera je simbol za nadu. Motiv „tamnih nagona“, koje je do sada pesnik upotrebljavao u odnosu na jasiku, sada ih upotrebljava u odnosu na sebe. Po uzoru na jasiku, tamni nagonu sada trepere i u njegovoj duši.

I ova pesma je konstrukcijski jednaka svim ostalim Rakićevim pesmama. Ima devet skladnih strofa i to isključivo katrena. U katrenima su stihovi deveterci i kroz celu pesmu imaju unakrsnu rimu. Zbog svega toga pesma je izuzetno ritmična, gotovo poletna zbog svojih kratkih stihova. Ipak, zbog svojih motiva, ideje i pomalo sumorne atmosfere, ona je više turobna nego vesela.

Beleške o autoru

Milan Rakić jedan je od najboljih srpskih pesnika, pogotovo onih iz doba realizma koji je već počeo da dobiva odlike modernizma tj. pesnika iz škole Vojislava Ilića. Rakić je rođen 1876. godine u Beogradu, gdje je završio osnovnu školu i gimnaziju. Nakon toga upisao je pravo u Parizu i tamo ga završio. Nakon fakulteta, postao je diplomata te se tim poslom bavio do smrti. Ceo život bio je Srpski poslanik u raznim zemljama sveta.

Takođe je bio i dopisni član Srpske kraljevske akademije od 1922. godine, a redovni član postao je 1934. godine. Kao pesik, Rakiće je počeo da objavljuje radove 1902. godine i to u Srpskom književnom glasniku. Za života nije napisao puno pesama, tek pedesetak, od kojih su neke objavljene u četiri zbirke pesama. Prva zbirka izdata mu je 1903. godine pod nazivom „Pesme“. 1912. je objavio „Nove pesme“, a 1924. i 1936. ponovna izdanja „Pesama“. Iako su mu pesme bile odlično prihvatane i od strane publike i od književnih kritičara, on je ipak vrlo rano prestao da piše.

Budući da je mnogo putovao po svetu, formu pesama preuzeo je od francuski pesnika, ali je mnogo toga promenio u sopstvenom pesništvu. U njima je isticao narodne ideje i teme, a zbog stila, pesme mu najviše nalikuju na one iz pravca realizma. Ipak, u njima se zbog izražavanja individualnosti naspram kolektiva oseća jasan uticaj dolazećeg modernizma, baš kao što je bilo slučaj kod mnogih pesika koji su, poput Rakića, potekli iz Ilićeve pesničke škole.

Rakićeve pesme prevođene su na razne jezike, među kojima su i nemački, francuski, italijanski, ruski, engelski, mađarski i bugarski jezik.

Milan Rakić umro je u Zagrebu 1938. godine.

Autor: V.B.