Jablanovi

Jovan Dučić bio je poznati i veoma značajan srpski pesnik, pisac i diplomata. Smatra se jednim od najznačajnijih srpskih modernista, ali i liričara uopšte. U početku svog stvaralaštva, poput mnogih ranih modernističkih pesnika, bio je pod pesničkim uticajem Vojislava Ilića, pesnika koji je među prvima odbacio romantizam, ali i poetički realizam te se okrenuo modernim svetonazorima i principima modernističke poezije.

Ipak, taj uticaj na Dučića nije dugo trajao. Dučić je vrlo brzo pronašao sopstven poetički izraz, te je njegova lirika postala posve individualna, okrenuta parnasovcima, a posebno simbolistima. Takva lirika je u Dučićevo vreme bila nesvakidašnja, veoma nova, sveža, moderna u svom stilu i motivima. Motivi koje je Dučić koristio bili su posve nepoznati i neustaljeni u tadašnjem srpskom pesništvu. Oni su iskazivali nesvakidašnja osećanja, prefinjena ali bizarna, gotovo neslućena do tada. Dučić se naveliko poigravao erotikom, dovodeći svoje misli i izraze do stanja vulgarnosti, ali pesničke slike koje je stvarao su ipak bile profinjene, estetičke i snažne.

Dučić zamenjuje domaće čežnje i patnje zapadnjačkim idealima, bili oni životni ili ljubavni. Tome je uvelike pridonio njegov dugogodišnji boravak u inostranstvu, po Evropi, ali i Sjevernoj Americi. Dučićev zapadnjački estetički izraz bio je otmen i hladan, bez prevelikog zanosa i rasplamsale etike, što ga je činilo profinjenim. Dučićeva nastojanje bilo je stvoriti savršeni izraz u svojoj poeziji i upravo po tome je ostao nenadmašan. Izraz mu je diskretan, humorističan, ljubak i nadasve otmen. Pesme su mu slikovite i melodične, čineći ih privlačnima ne samo oblikom i izrazom, nego i idejom. Letvica koju je Dučić postavio svojom poezijom, bila je tako visoko, da su se sledeće generacije pesnika počele da se bune protiv takve forme, nesposobni da je ostvare i nadmaše svojim pesmama.

Dučićeve pesme objedinjene su u mnogim zbirkama, među kojima su, njegova prva zbirka, „Pjesme“, objavljena 1901. godine u Mostaru, zbirka „Pesme u prozi“, šest knjiga „Sabranih dela“, zbirka „Lirika“, te zbirke sabranih dela koje su mu objavljene posthumno.

Među najpoznatijim pesmama Jovana Dučića su svakako pesme „Jablanovi“, „Zvezde„, „Zalazak sunca„, „Ljubav i žena“, „Suncokreti“, „Leto“ i mnoge druge.

Jablanovi – analiza pesme

Pesma „Jablanovi“ jedna je od najpoznatijih pesama Jovana Dučića. Iako nije dugačka, ona je remek-delo Dučićeve poezije. Započinje pomalo jezivom pesničkom slikom koja prikazuje jablanove koji šume. Ono što je čini još strašnijom su stihovi postavljeni u oblik pitanja:

„Zašto noćas tako šume jablanovi,
Tako strasno, čudno? Zašto tako šume?“

Mističnost ove situacije ne čine samo epiteti „strasno“ i „čudno“ kojima se opisuje šum jablanova, već ponajviše začuđenost lirskog subjekta. On u prirodnom, uobičajenom šumu vetra koji njiše jablanove, sluti nešto neobično, mistično, čak i strašno, a taj strah ispoljava kroz pitanje. To pitanje je retoričko i upravo u tome pronalazimo tajnovitost i misticizam.

Ni sljedeći stihovi ništa manje ne umiruju. Oni prikazuju mesec koji sporo izlazi. Pesnik kao da hoće da opiše usporavanja vremena, što će da oduži jezu. U strašnim trenucima čini nam se da vreme stoji i da strava nikada neće da prođe. Upravo taj osećaj pesnik je htio da stvori ovom slikom. Četvrti stih prve strofe samo potvrđuje naše dosadašnje slutnje, čineći atmosferu još neugodnijom:

„Daleke i crne, ko slutnje; i snovi“. Pesnik opisuje hume kao daleke i crne. Poređuje ih s crnim slutnjama koje se s nama podelio još u prvim stihovima. Čitatelj je u ovom trenutku siguran da se pred njime odvija strašan prizor. Pesnik je dodatno zaoštava poređujući crne humke sa snovima. Snovi bi trebali da budu utočište od strahota stvarnog sveta, ali ove to nisu. Ovde su snovi noćne more i samo su produžetak patnje i straha. Hum je također motiv kojeg možemo da shvatamo dvojako. Humke mogu da budu brdo iz kojeg mesec zalazi, ali može i da označavaju grob. Ovo drugo tumačenje savršeno se uklapa u jezivu sliku prve strofe. Cela strofa zaziva strah, smrt i nadrealan osećaj jeze.

Druga strofa s motivima „noći“, „olova“, „mraka“ i „jablanova“, nastavlja da gradiše misao o čudnim, jezivim jablanima. Uz motiv „noći“ stoji epitet „mrtvoj“, što stavlja misao o smrti i konačnosti u prvi plan. Voda je opisana kao mirna kao olovo, što je stilska figura poredba. To nije nimalo prijatna slika vode, jer voda mirna kao olovo znači i mračna voda. Jablanovi su suprotnost mirnoj vodi na tlu, jer oni stoje visoko u zraku. „…drhću u svodu“, što stvara dojam da se uzdižu nad ovozemljaskim i pružaju svoje krošnje u nekakav drugi svet, u nešto onostrano, odakle dolazi smrt i kamo odlaze umrli. Slutnja i čudnovatosti šuma jablanova slutnja je o smrti, a jablanovi kao da je nagoveštaju.

Odgovor na pitanje kome šume jablanovi i nagoveštaju mu smrt dobivamo u trećoj, poslednjoj strofi. Ona započinje rečju „sam“, što zaoštrava tmurnu atmosferu. Samoća znači prazninu, ali i nemoć. Samoća u mraku prikaz je izloženosti raznim pretnjama bez mogućnosti da se obranimo. Slika prikazuje lirskog subjekta kako sam stoji pored mirne vode u noći. Ta slika jednako može biti i spokojna i strašna. U prva dva stiha zadnje strofe ne pronalazimo motive ili epitete koji bi izazivali pretnju, ali mi znamo da ona postoji zbog prve dve strofe koje su nam jasno dale do znanja da se nešto nesvakidašnje strašno dešava oko lirskog subjekta. U zadnja dva stiha poslednje strofe imamo značajan motiv „senke“. Ona leži na Zemlji, okrenuta prema lirskom subjektu. Iako je nastala od pesnika, on je se ipak boji

„…Ja se noćas bojim
Sebe, i ja strepim od svoje seni“

Senka je postala utjelovljene pesnikovih strahova, bojazni, zlih slutnji, svega onog lošeg što je takođe dio njega. Ta mračna strana čoveka postala je materijalisana senka, personifikovana senka, koja poput drugog bića preti pesniku. On je se boji i to isključivo noćas. Možda je to zbog okolnosti, zbog spoljašnjih uticaja, jablanova i noći, a možda zbog slutnje da će mu se dogoditi nešto loše, da će celi da postane senka.

Atmosfera koju je pesnik stvorio mističnim pesničkim slikama, pomno odabranim motivima koji nagoveštaju jezu i smrt, epitetima koji svojim opisima to potvrđuju, kao i onomatopejom šuma jablanova, najveći je nositelj teme, ali ideje ove pesme. Na kraju shvatamo da glavni objekt pesme nisu jablanovi, već čovek pred njima. Jablanovi su samo njegov odraz.

Pesma ima samo tri strofe, a svaka strofa po četiri stiha, ali ona je svejedno uspjela da dočara zlu slutnju zabrinutog čoveka. U tome je pomogla tmurna atmosfera i pomalo ubrzan ritam, kojeg naglašavaju kratki, dodatno isprekidani stihovi, te pitanja unutar njih. U pjesmi ima rime i ona je obgrljena u prve dve strofe, a unakrsna u poslednjoj. Struktura pjesme je pomno sređena, što je karakteristika Dučićevih pesama.

Beleške o piscu

Jovan Dučić bio je jedan od najznačajnijih srpskih modernističkih pesnika. Rođen je u Trebunju, najverovatnije 1872. godine, iako neki historičari kažu da je rođen 1874. Jovanov otac bio je trgovac i poginuo je 1875. godine u Hercegovačkom ustanku, a majka mu je umrla 1900. godine. Jovan je imao još dvoje braće iz majčina prvog braka.

Jovan je polazio osnovnu školu u rodnom mestu. U Mostaru je završio trgovačku školu, jer se tamo preselio s porodicom, a onda krenuo u Učiteljsku školu u Sarajevu. Diplomirao je u Somboru 1893. godine.

Nakon završenih škola radio je kao učitelj po raznim mestima. Dok je radio u Bijeljini, napisao je patriotske pesme „Otadžbina“ i „Oj, Bosno“ zbog čega ga je Austrougarska vlast poterala iz tog mesta. Nakon toga Dučić nije mogao da pronađe posao kao učitelj, sve dok se nije zaposlio u jednoj manastirskoj školi. Kao učitelj je radio i u Mostaru, gdje je s Aleksom Šantićeom pokrenuo časopis Zora i književni krug. U Mostaru je takođe bio uhapšen i otpušten s posla. Te godine otišao je na studij u Ženevu. U inostranstvu, tačnije u Ženevi i Parizu, proveo je desetak godina, održavajući veze s prijateljima u Mostaru i surađujući s domaćim novinama i časopisima.

Dučić je u Ženevi diplomirao pravo i vratio se u Srbiju, gde je dobio posao pisara. Takođe je bio i suosnivač Narodne odbrane u Kraljevini Srbiji. Postao je diplomata i posao ga je vodio po raznim delovima Evrope i Bliskog Istoka. Za vreme Drugog svetskog rata, Dučić je bio u Portugaliji, odakle je iste godine otišao u Indijanu, u SAD. Tamo je vodio organizaciju srpske dijaspore. Pisao je pesme, novinske članke i političke brošure. Njegove pesme bile su posebne i veoma su mnogo uticale na razvoj srpskog modernizma. Pesme su mu objedinjene u mnoge zbirke pesama, među kojima je i zbirka „Pesme“ – prva zbirka, koju je izdao 1901. godine. Osim poezije, pisao je i prozu te literarne eseje i studije.

Dučić je umro 1943. godine u Indijani u SAD-u, a njegovo telo je tek 2000. godine prebačeno u rodno mesto Trebinju, što mu je bila želja za života. U sećanje na Jovana Dučića i njegovo posebno i važno mesto u književnosti, svake godine dodjeljuje se nagrada za pesništvo „Jovan Dučić“, kao dio manifestacije „Dučićeve večere“ u gradu Trebinju.

Autor: V.B.