Milivoj Nenin ovu je zbirku sastavio uzimajući od naših pisaca po jednu njihovu pripovetku. Stavljajući ih u ovu knjigu, dao im je smisao, a on je da čitatelju posluži kao putokaz, ili kao uvod, u savremenu jugoslovensku pripovetku. Ovim izborom pisac nam samo nagoveštava sve ono bogastvo regionalne književnosti, koje ćemo morati sami da otkrivamo čitajući razne knjige.
Pogovor knjige objašnjava da je Milivoj Nenin izostavio neke pripovetke naših pisaca iz zbirke, zbog njihova obima. Za neke pripovetke se kolebao da li da ih ubaci zbog sadržine.
Pripovetke koje su uspjele da uđu u zbirku, objedinjene su pod naslovom „Između mašte i stvarnosti“. Na početku zbirke pisac nam daje uputstvo kako treba čitati izabrane pripovetke. Govori nam da ih možemo čitati preskačući neke, a zatim se naknadno vraćajući na nji. Možemo prvo čitati one pripovetke koje nam se učine zanimljivim, ako nas privuče neki naslov, a možemo ih čitati i onako kako se dogovorimo s nastavnikom.
Pisac se približava mladim čitateljima time što govori da razumije u kojim se godinama sada nalaze. To je doba kada su im svi putevi otvoreni, kada mogu slobodno istraživati, ali isto tako, moraju shvatiti da na tim putevima ima dosta prepreka, zbog kojih mogu biti i nepristupačni. Pisac je poredio situaciju mladih ljudi s prvom pripovetkom u zbirci, onom koja nosi naziv „Tajna večera“. Situacija u kojoj se mladi nalaze je čudna, jer „onaj koji ustaje s uperenim prstom u izdajnika, tog trenutka postaje izdajnik“. Prepoznajemo da se i sami možemo naći u takvim situacijama ako odamo druga koji je nešto pogrešno uradio ili slagao; mi tog momenta postajemo izdajnici svog drugarstva.
Likove u ovim pripovetkama pisac naziva liscima i kaže da smo, čitajući ih, sklopili savez s njima i time stvorili mogućnost da sami smislimo kraj pripovetke. Pisac je zapravo samo pokazao kako pripovetka počinje, a na nama je kako ćemo da je završimo. Pisac od nas traži angažovanje. Mi trebamo sami uhvatiti te veze koje nas spajaju s likovima iz ovih pripovedaka, trebamo naslutiti šta će se dešavati u njima i kakav je njihov završetak. Takođe trebamo povezati ove pripovetke sa delima koja smo ranije čitali i pronaći šta je to njima zajedničko, a šta ih ipak čini tako različitim. Tako se postaje pravi čitalac, onaj koji učestvuje u stvaranju jednog dela. Time sami biramo kako će se ta pripovetka završiti te tako gradimo svoj unutrašnji svet.
Kako će na kraju izgledati ta „građevina“ našeg unutrašnjeg sveta, zavisi samo od nas. Ova zbirka neće nam rešiti to pitanje. Ona će nam samo pomoći da se približimo tom saznanji, pokazaće nam puteve i ideje s kojima ćemo brže sagraditi taj svet. Taj unutrašnji svet kod svih je drugačiji, svako će ga različito graditi. Ta građevina biće samo naša i niko nam je neće moći oduzeti. S te građevine možda ćemo bolje videti puteve koji su tek pred nama, a oni predstavljaju našu budućnost.
Sam naslov ove knjige nam možda pokaže mesto gde bismo mogli sagraditi taj naš svet – sagradićemo ga upravo između mašte i stvarnosti.
Kratak sadržaj prepričano
Milorad Pavić – Tajna večera
Za Pavića je karakteristično što u mnogim njegovim delima susrećemo elemente iz Biblije. Tako i ova pripovetka počinje rečenicom „Ko nam zna ime neka ga kaže, da se možemo odazvati…“ Odmah na početku vidimo da u priči dolazi do mešanja dvaju svetova, onog ovozemaljskog i onog drugog sveta. Pripovedaču savremenih pripovedaka stalo je da prenesu nešto više od pukog prenošenja informacija o svetu u kome živimo i o kome pripovedaju. Pisac želi da se istrgne iz ograničenja i da stvori univerzalno, višeznačno delo.
Sam naslov pripovetke takođe je motiv iz Biblije. Znamo da je Isus Hrist sa svojih dvanaest apostola prisustvovao tajnoj večeri. Ovakvi umetci iz drugih žanrova književnosti samo su detalji pripovetke, a sam tok radnje je drugačiji.
Radnja sovori o zvanjima koja su u određenim periodima naše istorije prisutna, a u drugim nisu. Između dva svetska rata redak je bio onaj koji je imao poziv kopiste fresaka. Pisac se seća samo jednog čiji je atelje bio između Nušićeve i Makedonske ulice, zvao se Isajlo Suk. Kao i svaki slikar posedovao je boje. Boje su imale svoju simboliku, tako da je plava značila istinu, žuta ljubomoru i izdajstvo, purpurna je značila moć itd. Među slikarima je postojala jedna boja koja je označavala i budućnost, ali Isajlo nije mogao da je dokuči. Ovde se kroz metaforu boja pominju neke ljudske osobine i apstrakcije poput budućnosti. Govori se da budućnost nije lako spoznati, jer nas različita životna dešavanja, prikazana kroz simboliku različitih boja, sputavaju u tom pronalaženju. Ne može se znati da li je ta budućnost data unapred, pa je ona ono što zovemo sudbinom, ili je ipak promenljiva, pa se menja s nama i našim životnim odabirima. Isajlo je tako po bojama znao osobine likova koje će slikati.
U našoj književnosti, jedna od velikih tema je iskorenjenost junaka u ovom svetu, osećaj da se ne pripada ovom narodu, što je slučaj i s junakom ovog dela. Isajlo je bio došljak, nije imao mnogo prijatelja, pa je spas tražio u slikanju. Tako je jednom, preslikavajući jednu scenu iz manastira Kalenić, pokušao svojim poznanicima dati likove i stas osoba na slici. Hteo je tako prozreti njihove namere i osobine, koje su inače izmicale i ostale zagonetne.
Slikajući, u jednom trenutku Isajlo se poistovetio s Hristom. Isus je pretvarao vodu u vino, baš kao što Isajlo pravi boje. Razmišljao je Isajlo o ljudima, pitajući se šta je to isto, a šta različito u nama. Divio se onima koji mogu prozreti ličnost nekog čoveka. Svi smo jednaki i prozračni, ništa nije u nama sakriveno onako kako mi to mislimo. Tako je Isajlo u licima na fesci prepoznavao ljude iz okoline, to mu je bilo lakše dokučiti nego same osobine ljudi. U slikama je prepoznao i sestru njegovog prijatelja Odolu Lešak koju je nakon nekog vremena i zaprosio. Isajlov životni put uvijao se pred njim. Slikajući „Svadbu u Kani“ i sam se ženio u stvarnosti.
Karakteristika savremene pripovetke je da se java i san stalno prepliću, mašta i stvarnost se prožimaju, stvaraju sliku koja intrigira čitaoca te budi pitanja koja do tada nismo sebi postavljali. U priči se povlači paralela između života na slici i stvarnog života. Isajlo je ređao svoje goste onako kako ih je prepoznavao na slici i uživao je u tome, samo Odolinom bratu nije mogao naći mesta. Tako je i otpočeo njihov zajednički život, mlada se prilagodila mužu.
1943. godine Isjalo je odlučio da na platno prenese „Tajnu večeru“. Tako je među ljudima u kafani prepoznavao likove apostola Petra i Pavla, potom golobradoga Jovana, Luku. Završavao je sliku kada je uočio da mu nedostaju dva lika, Hristos i Juda. Sebe je ponovo video kao Hrista, a jedne večeri u kafani, pijani mladić ga je podsetio na Judu, bio je to brat Odole Lešak. Momak je bežao od nemačke patrole i ako bi pokazao da poznaje Isajla, odveli bi ih obojicu.
Na kraju pripovetke imamo razrešenje, gde vidimo Isajla kako, jedini od gostiju, stoji i upire prstom u nekog čoveka koji sedi mirno za stolom. Mešanje fikcije i stvarnosti u poslednjem delu pripovetke okreće radnju i Isajlo postaje Juda koji upire prstom. Ovde vidimo da se granica između jave i sna nije jasno povukla i zbog toga se Isajlo izdaje.
Danilo Kiš – Verenici
Pripovetka pripada ciklusu „Rani jadi“ Danila Kiša. U ovoj pripovetci nailazimo na jednu drugačiju vrstu izdaje. Danilo Kiš priseća se svog detinjstva i neprijatnosti koju je doživeo zbog svoje prve ljubavi. Pripovetka počinje rečenicom „Bilo je to u vreme kada njegov otac još nije pio“. Već iz prve rečenice možemo naslutiti da postoji neki problem. Dečak iz pripovetke zove se Andreas Sam i ima oko osam ili devet godina. Pisac nam pripoveda o događajima iz rane mladosti koji su ostavili utisak na njega. Pripovetka je napisana u 3. licu jednine, prvenstveno zato što su to sećanja pisca na neka prošla vremena.
U prvom delu priče opisuje se razgovor Andreasovog oca i seljaka poznanika. Iz te priče Andreas saznaje da otac nekako zna za njegovu nezgodu. Najviše ga boli što to znači da ga je majka izdala, jer je rekla da neće reći ocu ništa o tome. Nekoliko se puta u priči ponavlja da Samov otac tada nije pio, što nam govori da je to na pisca ostavilo veoma dubok trag te da je u detinjstvu bio suočen s ocem alkoholičarom.
Preko opisa nezgode koja se desila Samu, opisuje se položaj porodice. Andreas se družio s Julijom, devojčicom iz imućnije porodice. Bio je zaljubljen u nju i majka ga je često slala da od njezinih uzima hleb, dok im je ona zauzvrat plela džempere i tako vraćala dug. Andreas i Julija bili su najbolji đaci. Igrali su se žmurke s drugom decom, ali oni su se uvek sakrivali na isto mesto u štali. Tamo se desio i njihov prvi poljubac. Sve bi to ostala njihova tajna da ih drug Farkaš nije zatekao i počeo zadirkivati. To je za Andreasa bila sramota i rešio je da ne ide kući na večeru, možda čak i da ode iz sela, kod dede u Crnu Goru. Ali iz ljubavi prema majci ipak se vratio u selo. Sestra Ana obećala je da ništa neće reći majci, a eto sada saznaje da je i majka znala, čak je i ocu rekla.
Vidimo da dečak ima avanturistički duh, on bi pobegao iz sela da nije bilo ljubavi prema majci. Zato je sada ležao u slami i slušao očev razgovor, a onda je začepio uši da ne bi morao da sluša priču ponovo. Iz Andreasovih postupaka vidimo da je on odgovoran dečak, pazi na majku, radi kod seljaka iako je mlad, svestan je da je on prvi koji treba da donese novac u porodicu i pomogne ocu.
Majka je u priči opisana kao hrabra žena, veoma bliska sa svojom decom. Otac je na početku predstavljen kao čovek koga u selu poštuju, ali također i čoveka sklonog alkoholu.
Pisac nam je u delu pokazao da ima osećaj za estetiku i detalje, jedan od tih detalja opis je mirisa trave ili Julijine pletenice boje sena. Andreas je emotivan, sroman i vredan dečak. Njegova emotivnost najbolje je prikazana u odnosu prema majci, a njegov avanturistički duh opisan je kroz maštanje o bekstvu.
Miodrag Bulatović – Ljubavnici
Pripovetka počinje citatom iz Knjige o Jovu: „Telo je moje obučeno u crve i u grude zemljane, koža moja puca i raščinja se. Dani moji brži biše od čunka, i prođoše bez nadanja“. Priča je podeljena na tri glave.
Prva glava
Odmah na početku priče nam se prikazuje kafana. Olja i lirski junak sede u njoj. Ljudi oko njih su sivi, mali, obešeni ili neobešeni, ličili su na lutke od zemlje i hartije. Jedna od glavnih odlika Bulatovićevog opusa jeste karnevalizacija. Prikazuje se telesna neobičnost, karnevalsko skrnavljenje bilo kakvih normi. Vidimo da se govori o pijanstvima i povraćanju, što je novina u književnosti. Ljudi su oholi, teži se rušenju starog i uzdizanju novog, bez ikakvog ustezanja i konvencija. Tokom karnevala je sve dopušteno, nose se maske, igraju uloge.
Junak je u kafani i vidimo da je svestan svog postojanja. Mlad je i hteo bi da ima potomstvo, zato i pita Olju hoće li biti njegova žena. Tada se setio Ivane koju je ranije takođe zaprosio, ali je pobegao od nje i vratio je majci. Kasnije je shvatio da je to uradio jer je ona rekla da će mu roditi ćerku, a on je želeo sina. Želeo je sina da bi on postigao ono što otac nije mogao. Tu vidimo sebičnost junaka. On zapravo želi lečiti svoje komplekse i neuspehe kroz život svoga sina. Na Oljino pitanje šta će ako bude žensko, on odgovara da će baciti u reku i nju i dete. Nesputanost društvenim normama se oseća kroz celu pripovetku, govori se i o prosjacima koji su dolazili u kafanu i prosjačili. Ljubav i patnja doveli su ih do toga. Sutradan je Olja postala njegova žena.
Druga glava
U drugoj glavi govori se o sukobima Olje i junaka. Ona je stalno plakala, a on nije znao kako da joj pomogne. Odlazio je od nje da je ne bi gledao, krao je i siromašno su živeli. On je ustvari samo želeo naslednika. Ovakvo ponašanje junaka zapravo povezano je s njegovim niskim položajem na lestvici društva. Likovi su se našli u porocimam bestidni i na margini društva. Olja je sve više venula, bivala je bolesnija. Mnogo bi putovali u potrazi za hlebom, krali su zato što su i njima ukrali i borili se za opstanak. Junak shvati da je uzaludno što želi naslednika, jer verovatno od toga nema ništa.
Kroz celu pripovetku pominje se reč patnja. Junak je želeo videti kako ona izgleda. Poredio ju je sa osećajem gladi, a na kraju je čak mislio da bi to moglo biti prijatno osećanje. U potrazi za patnjom, počeo je tući Olju i to je trajalo dve godine. Na kraju je odlučio da je ostavi i nastavi svoj život kako ga je i započeo, žongliranjem.
Olja je umrla, dva dana ležala je ukočena u stanu, dok je nije odneo na groblje i zakopao. Ležao je tu dugo, na njenom grobu, dok zemlja nije zatravila. Čak se i s grobarima sprijateljio. Naizad, po njega na groblje dođoše Ananije, Flotije i Ljubica. Odvedoše ga u stan iz kojeg ga ubrzo isteraše slikari, pa se on sa štapom zaputi kroz Srbiju.
Naturalistički prikaz Oljinog ukočenog tela i čitavaog društvenog podzemlja ono je što ovu pripovetku čini neobičnom. Skandal je uobičajeni deo svakodnevice. Slika nemorala jeste jedan od najupečatljivijih motiva Bulatovićevog dela.
Treća glava
Treća glava sastoji se od svega nekoliko pasusa. U njoj se junak seća Olje, dolazi mu često u san, pita da li je voli… Sve to karakteristično je za postupak udvajanja likova, što se provlači kroz celu pripovetku. To je svojevrsni vid transformacije lika, ne samo u fabulativnom razvoju, već i tokom karakterizacije lika. Pripovetka se završava tako što junak govori da je dobro, da prosi po svetu slep i da još uvek nije uspeo da dokuči patnju, ali da se često seća Olje i raspadanja njenih usana. Zbog drugačije slike sveta koji se našao izvan koloseka; sveta u kom je sve okrenuto naglavačke, slikovita je pripovedačka uloga. Javljaju se oštri prelazi i kontrasti tokom celog pripovedanja.
Dragoslav Mihajlović – Priviđenja
Ovo je priča o pukovniku Jovi Veselinović koji se osećao izdatim od svog vremena. Sve se promenilo, a navikao je da gazduje i mačem deli pravdu u ratu. Sada mu je sve delovalo sumnjičavo, svi su mu smetali, svi su mu bili neprijatelji, špijuni i svi su radili protiv onog života koji je sanjao. Sve ga je izneverilo. Nije dobio ni orden koji je zaslužio kao ratni pensioner. S bolom u srcu, shvatio je da čoveka i od najteže bede može zadesiti još teža, a to se upravo njemu dogodilo. Nadao se ipak da će neko uočiti nepravdu koja mu je naneta, pa da će dobiti svoj cabinet i službu mladog oficira.
Počeo je na svoje sivo odelo kačiti sve ordenje koje je dobio, ne bi li neko obratio pažnju na njega. I opet se ne desi ništa. Osećao je da ga drugi gledaju, ali u tom pogledu nalazio je samo ravnodušnost ili podsmešljivost. Čak i ljudi koje je nekada imao u šaci, kojima je pomogao da ostanu živi, izbegavali su ga. Više niko nije imao ni priliku da ga mrzi.
Jova je osećao da više ničega nije bilo na svetu što bi ga moglo utešiti, osim osvetnog ludila; ni umoriti, osim neutešne smrti. Hrlio je ka nepostojećoj slobodi, bio spreman na ubod, ali nikoga nije imao ubosti sem sebe. Sve češće je i samoubivstvenije udarao u staklo „iza kojkeg sija neki već nestvaran, minuo, bivši život“.
Elementi fantastike mogu vratiti čoveka u predele u kojima je ranije bio spokojan i Jova se svim silama borio da taj mir opet oseti. Hteo je zadovoliti potrebu duha koji se nije zadovoljavao stečenim, već je težio ka promeni i napretku.
Aleksandar Tišma – Hiljadu i druga noć
Ova pripovetka pričao je o junaku koji se našao u Pragu, gde ne može da nađe smeštaj. Tražeći smeštaj, u stopu je išao za jednim parom koji je takođe tražio prenoćiste. Taj čovek sa svojom ženom preživljava težak put, jer se u pripovetci, pored ostalog, govori o rasnoj diskriminaciji. Bračni par ne može pronaći sobu zbog toga što su Cigani. Portiri bi odbijali i junaka koji dolazi mimo njih jer nisu želeli da par čuje da njemu daju sobu, jer bi tako priznali da prave razliku među njima. U pripovetci vidimo da čovek, zbog toga što je drugačiji ili zato što je u manjini, često mora pretrpeti nepravdu i odbijanje.
Aleksandar Tišma jedan je od onih pripovedača duboko zagledanih u suštinu življenja. Njegovi ljudi su obični i vode sasvim prosečne živote. Kroz život pojedinca Tišma nam daje svemirska dešavanja, globalno ponašanje ljudi. Prateći ovu sudbinu, vidimo da je život pojedinca snažno povezan sa zakonima i ograničenjima na koja nalazimo svuda oko nas.
Živojin Pavlović – Čvakin iz Crevare
Ovo je priča o dečaku koga su prozvali „Čvakin“ jer je jedini bio hrabar krasti šta god bi mu palo pod ruku. I tako jednom, bežeći od Švaba, Mladen Sibinović ga prozva Čvakin. Čvakin je živeo s ujakom pijanicom koji je i njega opijao, jer Čvakin je bio dobrodušan. Nije znao ko mu je otac, majka je to krila do smrti, pa čak ni ujak nije znao ko je taj čovek. Čvakinova buntovnička osobina u prvom delu pripovetke dolazi u prvi plan. Vidimo da je neobične prirode, o njemu niko nije vodio brigu. Majka mu je ubijena četrdeset i prve od strane Bugara, posle jednog policijskog časa.
Kada je sazreo i shvatio u kakvom je položaju i šta mu ujak priča, Čakin se povukao u sebe. Jedino se po naušnicama moglo prozreti da dečaštvo ostaje iza njega. Životne okolnosti primorale su ga da napusti gimnaziju i zaposli se u crevari, jer mu je i ujak umro, zapalivši se pijan. Tu se videlo da Čakin prednjači naspram svojih vršnjaka. Živeo je povučen u sebe, a jedina razonoda bila mu je pecanje ribe na Timoku.
Čvakin je bio zanimljiv i neobičan dečak. Zako je i Slavica Šestić, drska i divlja devojka, lepa na neobičan način, izjavila da joj je Čvakin „ludo simpatičan“. Postojala su razna nagađanja kako su se Slavica i Čvakin upoznali. Dugo su se družili na obalama Timoka, dok ih studije nisu razdvojile, jer je Slavica otputovala u Beograd, a on ostao u Vranovcu, u svojoj samoći.
Slavica nije zaboravila Čvakina. Prva bi se vratila u rodni grad na raspustu i tada bi se ponovo družili na obalama Timoka. U martu mesecu desi se regrutacija i među vojnicima se nađe i Čvakin. Ali zahvaljujući Slavici i njenim vezama, uspela je da izdejstvuje da Čvakin bude prvi regrut koji će vojsku odslužiti u svom rodnom mestu. Tako ga je sačuvala za Vranovac, a i za sebe.
Tako se to leto Slavica i Čvakin ponovo razdvojiše, jer ona je otišla na usavršavanje u Tunis. Čvakin je prvi put od ujakove smrti bio pijan. To je bilo zbog Slavice. Bio je septemar, vreme vašara, a nje još nema da se vrati iz Tunisa. Poslednjeg dana vašara opazio je beli kombi kakav je vozila Slavica. Baš tada su ga vojnici vodili u kasarnu jer je bio pijan. Skamenio se ugledavši kombi, zaboravio je gde se nalazi i jurnuo, zatim se čio pucanj i Čvakin je pao na busen. Pogreb je održan posle dva dana. O Slavici smo doznali da je ostala u Tunisu i tamo se udala, a za Čvakina bi bili i zaboravili da ulica nije nazvana po njemu. Zvala se Čvakinovo sokače.
Buduća vremena su donela promene i u Vranovcu. Vojska je s Rusima oslobodila Vranovac, a onu ulicu nazvaše Ulica Divizije, iako je niko od starosedelaca tako nije zvao. Njima je ona ostala Čvakinovo sokače. Tako je dečak neobične prirode i čudne sudbine ostao upamćen.
Branimir Šćepanović – Ono drugo vreme
Priča je podeljena na šest celina. U prvoj celini lirski junak nalazi se u noći. Bio je 17. oktobar 1968. godine. Iznenađen okolnostima, glavni lik našao se u zagrljaju jedne žene koja ga je dozivala imenom Simon. On je uporno pokušavao da joj objasni da nije Simon i da ga je zamenila s nekim. Devojka je bila kao opijena, ali na kraju, shvativši da on nije Simon, ispustila je krik. Iako je krik bio bešuman, u njemu je izazvao užas i on je pobegao niz ulicu.
Druga celina započinje junakovim buđenjem. Spavao je do kasno. Ovde pisac stavlja sumnju da li je prethodno opisani događaj lirski junak sanjao. Ali odmah doznajemo da se on seća događaja, ali da je prema njemu ostao ravnodušan. Junakovu zbunjenost prekida njegova tetka Julija koja mu govori da je vreme da ustane jer će uskoro doći njegova devojka Olja. Olja je nedeljom uvek ručala kod njih.
Priča se zatim prebacuje na junakovo iskušenje da potraži onu ženu od sinoć, zvala se Katarina. Nije mogao savladati to iskušenje i otišao je da je pronađe. Muž i žena koji su mu otvorili vrata govorili su da tu ne živi ni jedna Katarina i da su oni tu sami. Bizarnost događaja koji slede tera nas da razmišljamo šta je stvarnost, a šta fikcija. Događaj je prikazan tako da ne znamo kome da verujemo, da li supružnicima ili lirskom junaku, što budi našu znatiželju.
U trećem delu lirski junak sve je ispričao tetki Juliji. Ona je zbunjena ubeđivala junaka da je celu noć bio bolestan i da pozove doktora Pejakovića da mu objasni taj njegov ludački san. Ponovo se pred nas stavlja dilema ko govori istinu i da li je to zaista mogao biti samo san. Zatim se rađaju napori junaka da prevaziđe tu svoju zbunjenost i sazna šta se zaista dogodilo.
U četvrtom delu još više se produbljuje junakova rasejanost. Saznejemo da je izostajao i s posla, ali on toga nije bio svestan. Svi su mu dani bili isti, a on je samo želeo saznati šta se tih dana dogodilo. Ovi događaji povlačili su za sobom i sve ostalo što mu se dešavalo. Olja ga je napustila jer je osećala da on traži neku drugu ženu, drugovi su ga napustili, a tetka nije mogla da mu oprosti takvo ponašanje. Katarina je počela da mu se priviđa i u ogledalu.
Šetajući ulicom, mali dečak po imenu Petko upita ga da li je našao Katarinu. Junak mu obeća da će mu kupiti bicikl pokaže li mu gde stanuje. Dečak je otrčao i junak je trčao za njim. Prevrnuo je ceo komšiluk raspitujući se o Katarini, ali ništa nije doznao. Sutradan je čekao Petka u zasedi, kako bi izvukao neku informaciju. Tako je dobio batine i bio osramoćen pred celim svetom. Svi su se smejali na račun njega i Katarine, čak se i dečak Petko šalio kada je rekao da je poznaje. Posle takvog poniženja svi su ga izbegavali, ostao je sam.
Zatim se u petom delu junak odao piću. Pokazuju se nastojanja njegove tetke da ga izvuče iz svega toga. Pozivala je psihijatra. Glavni lik se predao doktorskom ispitivanju, koje bi ga moglo odvesti ili u ludnicu ili na venčanje, dok ga jedan događaj nije usmerio na drugi put. Sreo je gospođu Angelinu i njenog muža, kod kojih se ranije raspitivao o Katarini i oni su bili ti koji su raširili celu stvar komšijama. Saznao je da je te noći Simon umro, a devojka, ne prihvatajući tu činjenicu, tražila ga je u drugome. Pripovetka do kraja ostaje pod velom tajni; ne zna se šta je fikcija, a šta se dogodilo stvarno.
Šesti deo nam otkriva da je Simon imao ženu, od koje doznajemo da je Katarina devojka koja se davno ubila. Sve ovo priči daje elemente fantastike, što je bio novitet u srpskoj književnosti. Ovakav vid književnosti veoma je blizak spisateljskim preokupacijama u celom svetu i književnošću apsurda, poput Beketa i Kamija, što Šćepanovićevu literaturu svrstava u književnost apstrakcije. Pisac je izmestio sliku sveta iz naše realnosti, stavrajući jedan drugi svet, univerzalan i svojstven, kako likovima iz dela tako i samom piscu.
Kao glavne teme kod Šćepanovića nalazimo opsesiju smrću kao fenomenom ljudske egzistencije. Takođe je stid, sramota, izuzimanje iz društva, otuđenje veoma podsticajan za autora, što i nalazimo u ovoj njegovoj pripovetci.
Đura Papharhaji – Utorak uveče
U svakoj od pripovedaka govori se o nekakvoj vrsti izdaje, pa tako i u ovoj.
Ovo je priča o Arsi Zidanoviću, majstoru. Bio je utorak, Arsa je očekivao da mu žena i dete dođu u posetu. Prethodo je imao da obavi jedan posao, dok ne dođe voz iz Sarajeva. Dete nije video pet meseci i mislio je kako je sigurno porastao. Iz njegovog ponašanja vidimo da Arsa nije neki odgovoran čovek. Ne voli da radi, a svoje poslove ne završava na vreme. Gospođa u čijoj zgradi je nestalo struje, rekla mu je da dođe pre nego što padne mrak. Ali Arsa to nije ispoštovao i sada po mraku traži ulazna vrata gospođe. Arsa taj posao nije završio, jer se po mraku ništa nije moglo uraditi. Žurio je sve da završi, da bi na vreme stigao da sačeka voz, ali ga je gospođa ostavila u svome stanu.
Dok je tražio svoju košulju i odelo da se obuče. Tako smeten istrčao je i shvatio da je zakasnio te da ga žena i dete sigurno čekaju. Mesec je već bio pun. Čekali su ga još od poslepodne. Ni najvažniju obavezu u životu Arsa nije mogao da odradi kako treba. Ostavio je sina da ga čeka, malog i uplakanog, zarad avanture s nepoznatom ženom.
Kada ih je ugledao, nije mogao ni da ih poljubi, ujede se za jezik. Arsa je živeo sam u gradu, bez žene i deteta. Nije lako biti odvojen od porodice tako dugo. Verovatno je sve ovo radio nesvesno, jer nikog svog u gradu nije imao. Osećaj stida na kraju ga je savladaou i zbog toga nije mogao poljubiti ženu i dete. Samo je uzeo malog u naručje i krenuo put meseca.
Filip David – Priča o turskom časovničaru
Priča počinje neobaveznim ćaskanjem dva gospodina u poštanskim kočijama. Pričaju o tome koliko bi im vremena trebalo da stignu do Londona. Gospodin Hobs počinje priču o Gabrijelu Osmanliju, mladom turskom časovničaru. Hobsov deda bio je zaslužan za sve što je Osmanlija kasnije postigao u životu. Naime, njegov deda ga je tajno prebacio na ostrvo. To se naravno saznalo, i deda je, da bi izbegao skandal, morao napustiti službu.
Deda je umro 1890. godine, a Osman je tada već bio otišao u Crih, u Nemačku, da izuči zanat. Nikada se više nisu videli, a deda mu je ostavio nekoliko stotina funti. Sultan je pokušao da smakne izbeglicu, ali je ovaj pobegao nespretnim agentima. Predlagao je razne načine kako bi vreme trebalo i moglo da se računa, ali je bio odbijen, odbačen. Otišao je u Evropu kako bi tamo pronašao slobodu.
Jednog dana Gabrijel je objavio da je sačinio vremensku azbuku i pozvao je sve one koji su ga bili odbili da dođu, da im je pokaže. Svi su došli, spremni da ga ponovo ismeju, ali kada im Osman pokazao posude u kojima su bila neka pulsirajuća stvorenja, ovi ukapiraše da su to ljuska srca. Pozvaše policiju i oni pronađoše dva leša onih njegovih progonitelja. Na kraju je Osman završio u ludnici u maloazijskoj oblasti.
Kao i u mnogim postmodernističkim tekstovima i ovde se ispituju ontološke granice između svetova na više nivoa. U priči, Turčin pokušava da uhvati vreme, nešto drugačije od onog vremena koje vlada na Zapadu. Na Zapad je stigao nadajući se da će tu biti uspešniji nego u Turskoj, ali i ovde je doživeo poraz. Veoma je čudan način na koji on postaje ubica – praviće časovnike od ljudskog srca. Ovaj obrt na kraju priče pokazuje nam da u čoveku postoji ono nešto razorno, duboko sakriveno. To traženje da se uhvati vreme, da se iskaže svet na jedan poseban način, poseban je umetnički cilj. Sve priče mogu se čitati i u metapoetičkom smislu, kao traženje savršenog umetničkog izraza. Kroz većinu pripovedaka provlači se tema o potrazi za smislom življenja i postojanja.
Svetlana Velmar-Janković – Ulica Filipa Višnjića
Ova priča pripada zbirci pripovedaka „Dorćol“ Svetlane Velmar-Janković. Drćol je naziv za stari deo Beograda, koji se nalazi blizu Dunava. Potiče iz turskog jezika i znači „četiri sokaka, četiri ulice“. U pripovetkama se govori o znamenitim ljudima po kojima su ulice dobile naziv. Ovde se govori o Filipu Višnjiću, njegovim mislima i osećanjima za vreme Prvog srpskog ustanka. U njoj nam se otkriva bogatstvo našeg duhovnog nasleđa.
Filip Višnjić ide opustelim ulicama Dorćola, naslanjajući se uz zid. Za njega nije postojala razlika između dana i noći jer je izgubio vid. Zbog toga ćemo više pratiti njegova osećanja i misli, nego njegova opažanja. Ljudi su se prema njemu ponašali osećajući izvesnu dozu sažaljenja. Delili su s njim hleb i davali mu krov nad glavom, a Filip je pevao. Pevanjem se trudio da dostigne onaj trenutak u kome bi se svi osećali slobodno i živeli u momentu. Osećao je da pevanje donosi neko rasvetljenje u tmurne ljudske sudbine.
Pevao je pesmu o Hasan-paši koji je kažnjen za svoje nasliništvo oduzimanjem vida: „Nek mi vrati moje oči čarne!“. U ovom stihu mnogi su prepoznali i Višnjićevu sudbinu, a on se smešio koliko je uzbuđenje osećao dok ga ljudi slušaju. Tako su ga Turci jednom osudili da laže, da Hasan-paša nikada nije bio slep i zbog toga je dobio batine od njih.
Slično iskustvo doživeo je u bitci kod Loznice. Bitka je trajala tri dana, a Višnjić je pevao. Stigao je i Karađorđe, pa je bitka bila dobijena. Kasnije Višnjićeva pesma nije mogla da nadjača huk umiranja, Srbi su ga sve manje čuli. U bolesti mu je izgoreo vid, a sada u ovom saznanju patnje, izgorela mu je pesma.
Bila je 1815., godina kada je Vuk došao da čuje ostarelog Višnjića i zabeležio pesme. Posle toga je arhimandrit manastira Šišatovac, Lukijam Mušicki, pozivao Vuka da ponovo dođe i zabeleži pesme, ali Vukov odgovor bio je da će doći samo ako Višnjić ima novih pesama. Lukijan mu je odgovorio, nakon posete Višnjiću, da stari Višnjić nema novih pesama i da je taj slepi guslar, nažalost, sasvim izgubio sebe.
Filip je svojom pesmom davao podticaj srpskoj vojsci. Kada bi posustali, on ih je hrabrio.
Oto Tolnai – Iksion, mala veverica
Pripovetka počinje događajem ispred jedne robne kuće. Imena likova se ne pominju, samo saznajemo da je reč o jednom teoretičaru književnosti i jednom piscu. Teoretičar se zaglavio u okretnim vratima i dok je pokušavao da se iskobelja iz njih, pisac je mislio kako bi ustvari voleo da se ovaj nikada ne izvuče iz njih.
Saznajemo da je pisac gospodin u poznim godinama. Kada se teoretičar konačno izvukao iz vrata, rekao je piscu da ga je video u robnoj kući i ranije. Pisac ga je gledao zbunjeno zbog tri stvari. Ovde vidimo neobičnu formu pripovedanja. Nakon gore opisanog događaja, navode se tri stvari zbog kojih je pisac bio zbunjen i to po brojevima. Prva stvar je što nije voleo kako ovaj debeljko zabada nos u književnost i što ne može da shvati da ovaj pisac ne piše da bi njegovo delo bilo čitano, već ga zanima onaj trenutak kada čitalac slučajno ulazi u tekst. Drugo je bilo što je shvatio da je pogrešio kad je pre deset godina počeo da piše tekstove o toj robnoj kući; tada se zvala „Novi Sad“. Ovde doznajemo da se radnja dešava u Novom Sadu. I treće je to što nije mogao da shvati kako ga je debeljko video u robnoj kući, kada tamo nikad nije svraćao.
Zatim mu je teoretičar rekao da je izgledao kao da je nosio po jedno jaje u oba džepa. Pisac se setio da je bio u robnoj kući i tražio crno mastilo No.4001 jer ga je bilo nestalo u celoj Jugoslaviji, a ovde ga je našao. Nosio je dve bočice u džepovima. plašeći se da se ne razbiju. Kroz opis ovih neobičnih okolnosti zapravo saznajemo ko su likovi o kojima se govori, gde se radnja odvija i koje je to vreme. Na kraju ponovo imamo specifičnu vrstu pripovedanja, gde na pisac kaže da bi ovde mogao da završi pripovetku, ali da prvo mora ispričati zašto je odabrao baš ovakav naslov.
U robnoj kući postojala je prodavnica kućnih ljubimaca. U jednom kavezu bila je veverica na koju je prodavac bio posebno osetljiv. Ona nije bila na prodaju. Tako je jednom u svoj notes pribeležio Iksion, mala veverica, ali ovako nije nazvao vevericu, već jednog čovečuljka suve kože koji je stalno stajao pored veverice i neprimetno plakao.
Autor završava pripovetku tako što nam kaže da bi odgovor na pitanje šta je Iksion mogli pronaći u rečniku jer on sada ne može dati taj odgovor. Iksion je bio sin Flegija, kralja Lapita, koji je prvi prolio krv svoje rodbine.
Milisav Savić – Kapetan Vuk
U ovoj pripovetci govori se o junaku Vuku, o kome se pevalo u mnogim pesmama. Deca su se prepirala ko će u igri vojske biti kapetan Vuk. Devojke su priželjkivale da im Vuk bude momak. Niko nije znao kako izgleda, niti ko su mu otac i maka. Znali su samo da je u njihov kraj došao i radio je kod opančara Muja. Kao što to obično bude, o junaku su se raspredale razne priče. Jedna od njih je da je Vuk bio visok i nočit muškarac koji je deset godina trunuo u tamnici jer je bogatašima u oči govorio istinu. Nosio je cipele broj četrdeset i devet i zbog toga je izučio obućarski zanat. Po drugoj priči, bio je mršav, kost i koža, s dečjim nasmejanim licem koje su mu uništili žandari. On nije bio obućar i završio je tri fakulteta, znao je da govori pet jezika. Najčešće je pesme o Vuku pevao ujak, čuveni svirač te je tvrdio da ga poznaje.
Po ujakovoj priči, Vuk ga je jednom čuo kako peva i hteo da ga upozna s jednom svojom prijateljicom. Doletela su dva krilata konja i odvela ih u planinu. Ovde vidimo elemente narodne pripovetke, u motivima krilatih konja. Devojka lepotica čekala ih je na jezeru. Ona je bila vila. Govorila je Vuku da je u svetu nepravda i da dolazi čas kada će ga očistiti od nepravde. Vuk je ceo život čekao na taj momenat, a vila ga je obavila velom pravde.
Kada je varoš dočekala Vuka, on se nije baš lepo poneo pred njima. Bio je grub i važan, nije hteo da se pozdravlja. Čak je i ujaku rekao da prestane da svira. Nakon toga usledile su mirnije godine. Kapetan Vuk deset je godina radio u fabrici, da bi se u starim danima povukao u penziju. Jedno je bilo sigurno, o Vuku su se pevale pesme i ostao je upamćen među mladima i starima.
Zatim je ujak ispričao još jednu priču o Vuku. Onu kada je hteo da se pobije s hvalisavcem Lazom jer je lagao kako je bio u ratu. Kapetana Vuk mučila je nesanica. Vuk se starao da sve u varoši bude na svom mestu i svi su ga slušali. Često bi se i sam prihvatao raznih poslova. Vuk je kod sebe imao ratni pištolj i mnogi su slutili da se može desiti neko zlo. Vuk je dosta pio. Na jednom veselju, pijani ljudi napadali su mladu konobaricu. Vuk je stao da je brani, ali ga presrete flaša po glavi i Vuk se više nije pomerio. Sahranjen je u varoši. Svi su ga ispratili, sem ujaka. On je sam sedeo u bifeu, da bi kasnije u noći sedeo s harmonikom pored Vukovog groba.
U pripovetci se mešaju savremeni i narodni motive. Tako vidimo da je Vuk sahranjen s naočarima, jer oči nisu mogle da mu se zatvore, dok se vila jezerkinja šišala kod frizera u varoši. Doletela je na Vukov grob i s ujakom pevala pesmu, a zatim podigla Vuka iz groba. Odleteli su na krilatim konjima.
Elementi fantastike naročito su aktuelni u savremenoj pripovetci. Kiša koja je pala to veče, kao i u narodnoj književnosti, znak je neobičnosti događaja. Vukov grob ujutru je osvanuo izrovaren, a u vrhu groba, pored prazne rakijske flaše i polomljenih naočala, crnele su se dve viline pletenice. Tako je Vuk ostao večno slavljen u ujakovim pesmama, a o Vukovoj hrabrosti pevaju se pesme i danas.
Radoslav Bratić – Slika bez oca
U pripovetci imamo zastupljenu dinamičnu pripovedačku poziciju. Ispričana je jezikom čudesne energije i lepote. Pripovedač opisuje oca koji leži u postelji, skrhan od bolesti, posle silnih ratova. Kaže da ga je bolest možda i spasla jer bi ga inače svađta propitivali, a on je borac i od početka je bio uz Tita. Majka se borila da sve poslove završi na vreme – da prekopa bašču, posada luk i blitvu. Navode se neki poslovi koje je otac započeo, ali ih zbog bolesti nije dovršio. Svi ti poslovi golicaju ga i mame, ali on mora da leži u krevetu. Otac je bio u mnogim logorima, rat ga je slomio. Nekada je švercovao pa je bilo za porodicu bar malo od svega, a sada su svi poslovi spali na majku.
Suša je tih dana bila nepodnošliva, baš kao i isčekivanje kraja očevih muka. Majka je činila sve da ga izleči, ali nije mu bilo spasa. Uskoro je i umro. Tada saznajemo da se otac zvao Ognjen. Kada su tražili njegovu sliku za grob, nisu je mogli naći. Na poretretu porodice kao da je izbledela njegova glava, nema ga više na slici. Elementi fantastike prisutni su i u ovoj priči. Pored ovog dela sa slikom, postoji i deo u kojem majka ode u pećinu da donese snega ocu kako bi ugasio vatru. Sve to se dešava usred one suše.
Budući da nisu mogli naći sliku oca, odlučiše da stave sliku dečaka. Literarni junak tada još nije shvatao šta je smrt. Kada ga okupaše i spremiše, obukoše ga u očevo odelo, odelo mrtvaca. Neko viknu: „Mrtvac je spreman“. U ovoj rečenici vidimo svu bizarnost situacije koja se odigrava pred našim očima. Tako su se žene ređale i gledale u dečaka, a oplakivale mrtvaca. Pokopaše ga, ali dečak je osećao njegovo oko, kako i dalje sve kontroliše.
Svi su kasnije nastavili su da rade svoj posao, ali opet onako kako bi to otac uradio. Majka je i sanjala kako joj muž govori da preslože snopove žita, inače će istruliti. Tako su i uradili.
Tako ih je sve stalno pratila očeva figura. Čas im se činilo da je odavno otišao, čas da je to bilo sad. Opsesivna tema Bratića jeste njegova rodna Hercegovina. Iako je pisao o tradicionalnim temama njegovo pripovedanje je savremeno. Istorija, mit, predanja, folklorni elementi jesu svesti u kojima se narrator kreće. Junaci su smešteni u hercegovačko selo, njegovi junaci su mali ljudi s velikom dušom.
Vidosav Stevanović – D.S.
Literarni junak nam govori da je „D.S.“ njegov otac. Nekoliko slučajnih fotografija sve je što ima od njega. Svi koji su ga poznavali, zaboravili su ga, jer poginuo je mlad, sa samo dvadest i tri godine. Često misli na njega, iako je sada dvadeset i četiri godine stariji od njega. Možda se to otac vraća u život preko njega. U djelu se govori o intuiciji, kaže se da ona otkriva i oživljuje. To nas ne opominju mrtvi, već mi opominjemo sami sebe.
Radnja prelazi na događaj koji se junaku desio pre nekoliko godina. Vozio je automobil i veoma mu se spavalo. Zaustavio se pored puta da se odmori i naterao se da spava. „Smrt nije ni u kolima ni na drumu. Ona je u tebi. Mami te. Izaziva, privlači. Odoli joj nekako.“
Zatim se priča vraća na oca. Nekoliko godina sin je skupljo tragove o D.S.-u, razgovarao je s njegovim ratnim drugovima, lekarima… Granata je D.S.-a pogodila negde pred kraj rata, kada je već sanjao o tome da će se vratiti kući. Tada ga je sestra previla, a on ju je zapitao „Majko, hoće li mi odseći nogu? Ja sam seljak.“
Ovde se vidi sva sudbina seljaka. Trebao je ostati ne samo živ, nego i zdrav, kako bi se mogao vratiti kući, raditi i izdržavati porodicu. Umesto da se približava kući D.S.-a su sve više udaljavali, vozili su ga u kolima ravnicom prema severu. Iz kola nije mogao ništa videti, oko njega su bile neke kante. Usamljen između neba i zemlje, D.S. s ipak nije osećao sam. Gledao je u zvezde i svi njegovi bližnji bili su te zvezde. Pevušile su, gubeći lica i sjaj. Ovaj deo na kraju prikazan je kao neko spasenje za D.S., kao da je pronašao večni mir, sličnan onom beskrajnom plavom krugu i zvezdi iz „Seoba“ Miloša Crnjanskog.
Miroslav Josić-Višnjić – Čestita Jelena
Na početku pripovetke navodi se citat iz knjige „Doktor Živago“, Borisa L. Pasternaka: „(…) Eto šta je smisao umetnosti: povratak kući, vraćanje sebi, obnavljanje života.“ Ovaj citat pokazuje nam da će se u delu raspravljati o smislu umetnosti te šta umetnost može čoveku predstavljati. Kakav je život jednog mirnog umetnika, u ovom slučaju pisca?
U delu se pripoveda o životu jednog pisca, Vidoslava Crnjanskog. Govori se kako je preživeo rat te da mu je žena bila bludnica od koje se kasnije razveo. Govori se i o nekim njegovim navikama. Voleo je da sedi na ljuljašci u dvorištu, a svakog četvrtka šetao bi po parku s nastavnikom Dragoslavom. Nedeljom bi gledao kako seljaci igraju šah…
Saznajemo da pisac ima i ćerku Svetlanu. Kada je odrasla, krenula je majčinim stopama. Nekada dobra učenica koju su svi profesori hvalili, a Vidoslav se ponosio njome, sada je postala buntovni tinejdžer. Opisan nam je miran život jednog čoveka. Nije umeo da se bori u pojedinim situacijama, žena i ćerka su ga napustile, a nije umeo da se izbori za sebe i njih. Stranom puta kojom je koračao „od rođenja do smrti, od kolena prema grobnici, rasli su bagremi koji nikad nisu procvetali i ćutali dudovi osušeni, na čijim trulim granama nikakva ptica nije zastala da se odmori.“
David Albahari – Pokušaj opisa smrti Rubena Rubenovića, bivšeg trgovca štofovima
Pisac na početku ističe da redove koji će uslediti nije isplanirao. Želi samo da pokuša da opiše događaje i mesto dešavanja radnje. Na početku imamo osećaj kao da započinjemo dijalog s piscem. On nam objašnjava šta nas to povezuje, a šta će ostati nedokučivo čak i nakon što pročitamo pripovetku. Sada kada je priča započeta, nema povratka. Zajedno sa piscem krećemo kroz njene prostore, još neispitane, nenastale.
Pisac koristi neočekivanu formu pripovedanja. Očekivali bismo da priča započne kao i sve pripovetke: Ruben Rubenović, bivši trgovac štofovima, leži u krevetu i umire. Zatim bi sledio opis celog događaja. Za razliku od toga, pisac nam prvo daje uvod, a zatim govori o ocu i majci koji se nalaze pored Rubenove postelje i brinu o njemu. Otac se plaši nastale situacije i pita Rubena da li se on plaši. Ruben odgovara da više tuguje za onima koji ostaju, ali da se ne plaši. Pisac nam sve vreme govori da ni on ne zna šta će se u budućnosti događati, ali ipak, neke majčine postupke može da nasluti.
Međutim, otac neočekivano prilazi piscu, kaže mu da nanosi bol i njemu i majci, pa zar mora da nastavi da piše? Kaže da ovaj čovek ne mora da umre, da on može sve to da prekine, samo kada bi prestao da piše. Sledi još jedna neočekivanost: otac govori da on uopšte ne poznaje ni jednog Rubena Rubenovića i da je sve ovo fikcija, prototip Jevreja. Otac zahteva od pisca da prestane sa spisateljskom komedijom. Majka ih prekida i govori da je Ruben, izgleda, umro. Pisac nam se ponovo obraća i kaže – nije li ovo neočekivanost događaja, ni pisac i čitatelj nisu očekivali takav rasplet događaja.
U sobi su se nalazili još i dečak i devojčica. Pisac ih nije ranije pomenuo, ni sam ne zna iz kog razloga. Tu je i doktor koji potpisuje umrlicu. Pisac želi da se zapitamo šta je ovde zapravo stvarnost – ko je pisac, a ko čitalac? Otac naziva pisca uobraženim. Naneo je bol i njemu i njegovoj sestri (dečak i devojčica su pisac i njegova sestra).
Telo je na kraju odnešeno i svi su se razišli, samo su na dečaka zaboravili. Pisac uzima sebe maloga u naručje i kreće kroz metafore, da zajedno pronađu put kroz tunel u koji smo s piscem i mi ušli, kada smo počeli čitati pripovetku.
Svetislav Basara – Očaj od nane
Kada čitamo Basarine pripovetke, čini se kao da čitamo njegov dnevnik. Postmoderna priča ovog pisca spakovana je u formu koja bi se mogla nazvati „dnevnikom ludaka“. Dok čitamo pripovetku ne znamo da li je pisac sanjao to o ččemu pripoveda ili se stvarno dogodilo. Na početku djela pisac sam kaže da ovo nije nikakav početak, ali on će ipak početi da pripoveda.
Pripovedač počinje priču o devojci u koju je bio zaljubljen. Kaže nam da se samo nekako zvala, ali nam ne govori njeno ime. Bila je ćerka oficira ili železničara. Doselila se u ovaj grad pet godina pre nego što se rodila. Ovakav način saopštavanja informacija tipična je postmodernistička odlika. Pisac nam kaže da su se zapravo njeni roditelji tu doselili, a posle pet godina su dobili nju.
Sve o njoj doznao je od svojih drugova. Sredom bi sanjao da je nedelja jer ju je viđao samo nedeljom i to s leđa, ali uvek samo u snu. Prepliću se san i java. Na kraju je ona otišla, a pisac znao je da će jednom otići, od prvog dana mu je to bilo jasno. Kada su mu saopštili da je otišla, uzviknuo je „Oh“, odjednom je to „oh“ zatreperilo nad čajem ,“obrazujući kineski ideogram O-CHAY koji se posle kratkog vremena kondezovao u OČAJ“.
Zoroslav Jesenski – Anatomija jednog udarništva
Pisac nas u klasičnom stilu pripovedanja uvodi u priču. Događaj se dogodio pre nekoliko godina, na jugu Bačke. Pripovedač kaže da će ostati neodređen kako bi sporedne stvari ostale sporedne, a čitaočeva pažnja ostala zadržana na glavnom toku radnje.
U priči se govori o Jozefu O. Opet neodređenje, prezime se ne pominje. Jozef je radnu akciju shvatao ozbiljno, bio je postavljen za zamenika komadanta brigade. O akcijama brigade saznajemo iz pisama koje je Jozef pisao majci. U nastavku teksta slede pisma, poređena po redosledu slanja.
Prvo pismo, sreda 13. 8. 197…
Odmah u naznaci pisma imamo još jedno neodređenje, pisac nam ne piše tačnu godinu. Govori majci kako provodi dane u brigadi. Kaže da je za sada zadovoljan, brigada mu je dobra. Njaveći suparnici su im brigada Drvari. Zadovoljan je komadantom, pravi je vođa. Pismo završava sa „Voli te Tvoj Jozef.“
Drugo pismo, ponedeljak 18. 8. 197…
„Draga mama…“ Jozef piše majci da je saznao kako protivnici varaju. Komadant mu je predložio da i on dopisuje bodove. Morao je da pristane, da bi pobedili. Pravdao se majci da ga je sramota. Ona zna da on nikada nije lagao.
Treće pismo, 24. 8. 197…
Na početku se Jozef izvinjava majci što se dugo nije javljao. Kaže da je primio njeno pismo i da mu niko sem nje ne piše. Iz ovoga saznajemo da je vezan za majku, takođe vidimo da Jozef nema prijatelja. Žalio se na komadanta da pije i bludniči. Piše o problemima koji su snašli brigade i kaže da od nervoze ne može da jede. Ostaće još pet dana u brigadi, mora izdržati.
30. avgusta
Jozefova majka primila je telegram da je Jozefova brigade najbolja. Dočekani su u veselju. U opštoj euforiji jedino Jozef nije učestvovao, bio je namrgođen i ćutljiv. Tako je 5. Septembra mučen onim što su u brigadi radili. Izvadio je značku u kancelariji predsednika i priznao da su krali. Nakon toga izbio je skandal, terali su Jozefa da povuče priznanje. Budući da on to nije učinio, izrekli su mu poslednju opomenu pred isključenje iz Saveza komunista i oduzeli mu udarničku značku.
Jozef nije mogao da se izbori s pritiskom, nije mogao da živi u laži. Zbog toga se nije priključio defileu jer je znao da nisu pošteno pobedili. Jozef je tvrdio da do svega toga ne bi došlo da je postojala kontrola na akciji.
Đorđe Pisarev – Neki baš nemaju sreće
Pisac nam se lično obraća i kaže da će nam ispričati priču onako kako ju je videlo njegovo „drugo ja“. Zove se Pisarev, hipnotisao je samog sebe i otputovao u Francusku.
Priča je podeljena na sedam delova, ispred svakog dela stoji broj. Prvi deo je kao nekakvo nabrajanje, kako popis onoga šta se nalazi oko pripovedača. Ulica, kuće, čovek s brkovima…
Drugi deo takođe je nabrajanje, sem što se uvodi jedan ženski lik, gospođa Klara i jedan muški, gospodin Ž. Njih dvoje pili su kafu. Gospodin Ž. je u sebi mislio kako on voli ovu mladu damu. Možda neobično, ali isto to pomislila je i gospođica Klara.
U trećem delu ponovo seldi nabrajanje stvari koje se nalaze oko njih, a zatim saznajemo da im je to bila prva i poslednja noć u hotelu. Oprostili su se ujutru i rekli jedno drugom da se vole.
U četvrtom, kao i u prethodim delovima, opis okoline realizovan je nabrajanjem. Gospodin Ž. provodio je besane noći.
U petom delu Klara je uzviknula, videvši gospodina Ž. kako joj prilazi. Ž. joj reče da to on sanja kako joj dolazi, a to što ga ona vidi samo je neshvatljiv splet okolnosti. Ali uskoro će joj stvarno doći.
U šestom delu gospodin Z. naizad je doputovao, ali sada nam se prikazuje situacija suprotna prethodnoj. Gospođica Klara sada njemu govori da joj ne prilazi, da ona samo sanja da ga dočekuje, a zapravo je ona u vozu, na putu ka njemu.
Posle dva promašaja, kako kaže pisac, u sedmom delu saznajemo da je Klara sedela u Avinjonu i čekala ga. Konačno su se sastali i bili veoma sretni. Na kraju vidimo piščev komentar o tome koliko su blesavi ovi zaljubljenici. Oni ni ne sanjaju da se nisu zaista sastali, to se sudbina igra s njima. Nisu se sastali oni sami, oni pravi. Svako je opet u svome gradu, ona u Amijenu, a on u Avinjonu. Ovaj kraj pripovetke poklapa se s naslovom. Ostaje nam da sami dokučimo hoće li će ovo dvoje mladih prevariti subinu i imati sreće da se sastanu u stvarnosti.
Beleška o autoru
Milovoj Nenin, književni je istoričar i kritičar. Rođen je u Loku u Šajkaškoj, 1956. godine.
Od 2005. Godine redovni je profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde je doktorirao i magistriarao Filološke nauke. Njegova oblast interesovanja i zanimanja jeste književnost 20. veka.
Najpoznatija dela koja je napisao su „S-aveti kritike, s-okovi poezije“, „S merom i bez nje“, „Suočavanja“, „Stvari koje su prošle“, „Stari lisac“, „Srpska pesnička moderna“, „Slučajna knjiga“, „Sitne knjige“, „Slatka knjiga“, „Sedam beležaka“, „Savičenta“, „Sveti miris pamtiveka“ i „Savić Milan“.
Pored autorskih, priredio je i oko trideset knjiga, među kojima je i izbor pripovedaka naših pisaca „Između mašte i stvarnosti“.
Ostale su Ivo Andrić – „U zavadi sa svetom“, Miloš Crnjanski – „Lirika Itake i sve druge pesme“, Dušan Radović – „Svako ima nekog“, Vladislav Petković Dis – „Utopljene duše i poslednje pesme“, Mileta Jakšić – „Velika tišina“, Viljem Šekspir – „Hamlet“, Laza Kostić – „Knjiga o Zmaju“, Sima Pandurović – „U nemirnim senkama“ i druge.
rva autorska knjiga Milivoja Neninog objavljena je u Banatu. On je jedan je od retkih istoričara i književnih kritičara koji je ostao veran piscima s leve strane Tise. Dobitnik je nagrade „Dani Nikolaja Timčenka“ 2016. godine.
Autor: M.N.
Ostavite odgovor