Ivo Senković i aga od Ribnika

Ivo Senković i aga od Ribnika obrađena lektira. Lektira sadrži detaljnu analizu pesme, analizu dela, književne elemente i analizu likova, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Pročitajte kompletno delo Ivo Senković i aga od Ribnika >>

Analiza dela

Srpska narodna pesma Ivo Senković i aga od Ribnika epska je pesma uskočkog ciklusa pesama. Pesma je ispevana u desetercu, a govori o junaštvu mladog Iva Senkovića koji je zamenio oca na dvoboju na koji ga je izazvao veliki ratnik aga od Ribnika. Svojom velikom hrabrošću ali i ljubavi prema ocu, Ivo uspeva da spasi ugled svoje poznate uskočke porodice.

Pesma Ivo Senković i aga od Ribnika u sebi ima i onog mitološkog, borbe dobra i zla, borbe slabijeg i jačeg, kao što se sreće u Bibliji borba Davida koji je čovek protiv Golijata koji je džin. Tako i u ovoj pesmi, još uvek dete, šesnaestogodišnji Ivo Senković bori se protiv starijeg i veoma iskusnog ratnika age od Ribnika i pobeđuje ga.

Uskočki ciklus se, u istorijskom smislu, odvija paralelno sa hajdučkim, takoreći, to je isti ciklus, samo je mesto radnje drugo. Razlika između hajduka i uskoka je jedino u teritorijalnoj pripadnosti. Hajduci su Srbi koji su ostali u Srbiji pod osmanskom imperijom, a uskoci su Srbi koji su se već nalazili ili prebegli na teritoriju Austrijskog carstva i Mletačke republike. Dok ih mi zovemo uskocima, austrijski i mletački izvori ih nazivaju hajducima, tako da je razlika između hajduka i uskoka isključivo u regionalnoj pripadnosti, a ne u suštinskim razlikama.

U pesmi Ivo Senković i aga od ribnika o Ivi se peva kao o istorijskoj ličnosti. Njegovo pravo ime je Ivan Vlatković, živeo je krajem 16. i početkom 17. veka. Poznat je i kao Senjanin Ivo zbog toga što je poticao iz Senja, grada na hrvatskom primorju čiji je bio i kapetan od 1595. do 1612. godine. Kao senjski vojvoda, ratovao je po celoj Vojnoj krajini, Bosni i Hercegovini kao i u Albaniji. Prema istorijskim izvorima, lažno je optužen a nakon toga i zatvoren u karlovačku tamnicu, gde je pogubljen 24. jula 1912. godine.

Narodna pesma Ivo Senković i aga od Ribnika mogla bi se podeliti na 5 tematskih celina od kojih su četvrta i peta direktno povezane za treću, odnosno, mogle bi se smatrati subtematskim celinama.

Književni elementi

Književni rod: lirika

Književna vrsta: narodna pesma

Ciklus: uskočki

Stih: deseterac

Tematske celine u pesmi Ivo Senković i aga od Ribnika

1. Provokacija od strane age od Ribnika tj. izazivanje na dvoboj sa Đurađom Senkovićem
2. Odluka Iva Senkovića da na dvoboj ide on umesto oca Đurađa
3. Megdan tj. dvoboj
4. Pobeda Iva Senkovića
5. Susret sa ocem posle megdana

Ideja: Junaštvo i čisto srce može da pobedi mnogo veću fizičku silu.

Analiza pesme, citati

Narodni pevač nam na početku otkriva zlu nameru age od Ribnika, koji piše pismo Đurađu Senkoviću.

„Knjigu piše aga od Ribnika,
Pa je šalje Senkoviću Đurđu:
“O junače, Senkoviću Đurđu!
Ja sam čuo i ljudi mi kažu,
Da si dobar junak od mejdana;
A i mene ne kudi družina:
Ako s’, Đurđu, junak od mejdana,
Od mejdana i od sablje britke,
Odi k meni pod bela Ribnika,
Od’ na mejdan, da se ogledamo;
Ako l’, Đurđu na mejdana nećeš,
Predi meni gaće i košulju,
Nek ja znadem, da si mi pokoran.“

Aga se na početku pisma odnosi pozitivno prema Đurađu, on mu govorio da je čuo da je Đurađ veliki junak, ali, ubrzo potom otkriva se njegova finalna namera, on Đurađa hvali da bi ga pokudio, a finalno i duboko uvredio i ponizio. Govori mu da ukoliko ne želi da prihvati borbu tj. mejdan (megdan) s njim, predi meni gaće i košulju, nek ja znadem da si mi pokoran. On ovde Đurađa stavlja u poziciju inferiornog čoveka, a čak ga dodatno ponižava dajući mu ženske osobine, jer muškarci nisu preli, predenje je bio ženski posao.

Dakle, ako Đurađ odbije dvoboj (mejdan) on ne samo da će time pokazati da je inferioran i pokoran agi, već će živeti i sa uniženjem da ga aga smatra kukavicom, tolikom kukavicom da treba kao žena da isprede odeću agi. Agino pismo je prvi uvod u pesmu, a početak zapleta nazire se u sledećim stihovima:

„…Gleda knjigu Senkoviću Đurđe,
Gleda knjigu, a suze proliva…“

Ovde nam narodni pevač naglašava da postoji problem, Đurađ Senković plače jer zna da je star i ne može prihvatiti izazov na dvoboj, a s druge strane, ne može da se pomiri s tim da je poražen, međutim, u tom momentu kada Đurađ plače, dolazimo do početka zapleta:

„Al’ ga pita Senkoviću Ivo:
„Roditelju, što suze prolivaš?
Do sad su ti knjige dolazile
I kroz tvoje ruke prolazile,
Ali nisi suza prolivao.“;“

Njegov sin, Ivo Senković pita zašto se otac tako ponaša, poučen starim iskustvom da pri primanju pisama, kojih je bilo mnogo, nikada nije video oca da plače, na šta mu otac odgovara da mu nikada takvo pismo nije ni došlo, ili, ako su mu takva pisma (pozivi na dvoboj) i dolazila, on je tada bio mlađi, ali, sada star ne može to da prihvati. Govori sinu: „Ja sam, sine, vrlo ostario,ne mogu se ni konja držati… a presti se nisam naučio, Turkom presti ne mogu košulja…“

Đurađ Senković govori da je star, ali takođe kroz metaforu da Turcima ne može presti košulje želi da kaže, da, iako je star, ipak ne želi da se pokori Turcima, ne želi da se ponizi, a teško mu je da se time pomiri. Ali tada, njegov sin odlučuje da će ga on odmeniti na dvoboju:

„Al’ besedi Senkoviću Iva:
„Roditelju, Senkoviću Đurđu!
Ako s’, babo, ostario vrlo,
Te ne možeš na mejdan izići,
Od Boga si mene isprosio,
Bog je mene tebi poklonio,;
Ja ću, babo, na mejdan izići,
Oću tvoju zameniti glavu.““

Ivo Senković poseduje veliku hrabrost, on govori ocu da je svestan da je otac star, ali, rečima: „od Boga si mene isprosio, Bog je mene tebi poklonio“ narodni pevač nam daje još jednu informaciju. Đurađ nije mogao da ima dece pa je Ivo Senković, takozvano izmoljeno dete.

Ova pojava je prisutna u narodnoj književnosti i takva deca najčešće poseduju najplemenitije osobine, ona se razlikuju od druge dece, što po plemenitosti i hrabrosti, što po nadnaravnim sposobnostima. Ivo je svestan da je poseban i on tu posebnost želi da iskaže odlazeći na mejdan sa agom od Ribnika.

S druge strane, Ivo oseća dužnost da opravda očeve molitve da ga dobije, i da opravda oca pred Bogom. Međutim, Đurađ na ovo ne pristaje:

„…Al’ mu Đurađ poče besediti:
„Drago čedo, Senkoviću Ivo!
Možeš, sine, na mejdan izići,;
Otići ćeš, al’ mi doći nećeš;
Jer si, sine, jako nerazuman,
Još ti nema ni šesnaest leta…““

Đurađ Senković odvraća Iva od dvoboja, govori mu da on može otići, ali se vratiti neće, i još, nakon ovog citata, narodni pevač hiperbolizuje agu od Ribnika kako je on strašan borac, kako je strašno i bogato odeven, kako će Ivo od straha kada čuje kako Turčin viče i konj pod njim njišti, pasti sa konja, i od samog straha poginuti, i da do dvoboja neće ni doći. Tolika je veličina age od Ribnika, a Ivo ima samo šesnaest godina i nije svestan da se stavlja u ogromnu životnu opasnost. Još ga Đurađ pokušava odvratiti od dvoboja govoreći mu da ukoliko pogine Ivo, njegovog oca neće imati ko sahraniti.

Ivo Senković ne želi da razmišlja na taj način, on odgovara ocu da ne postoji razlog zašto bi se on poplašio izgleda i vojničke veštine age od Ribnika jer se ne boji ni živa kurjaka. Znači, Ivo je svestan svoje hrabrosti i traži od oca da mu ne nabraja sve opasnosti već da mu da blagoslov da krene u boj i zaklinje mu se rečima:

„Dok je, babo, tvoga čeda Ive,
Nećeš Turkom ti presti košulja.“

Đurađ Senković vidi da nema izbora, daje mu svog konja i pušta ga da ide. Đurađ se obraća svom konju rečima: „čuvaj, dobro, moje čedo Ivu“. Zatim, daje mu svu opremu i blagosilja ga za boj. Moli i Boga da Ivu bude na pomoći, a, s druge strane, ipak i teši Iva jer je ubeđen da se sin boji, pa mu se obraća rečima: ja sam doru boju naučio, vješt je dora boju i mejdanu, dora će te sobom zaklanjati, ispod britke sablje uklanjati. Ove reči ne upućuju samo na to da Senković Đurađ želi da uteši sina već nam, kroz te reči, narodni pevač zaista potvrđuje da je Đurađ nekada bio veliki megdandžija, vitez i vrlo vešt borac.

„A kad Ivan primio blagoslov,
Ljubi babu u skug i u ruku,;
I u zemlju, gdi on čizmom staje,
Staru majku celiva u ruku:
“Prostite mi, moji roditelji!”
Pa se Iva konja privatio,
Pa na mejdan ode pevajući,;
Roditelji ostaše plačući.“

Ivo Senković je pun poštovanja prema svojoj porodici, po starini se oprašta sa porodicom, prvo s ocem (ljubi babu u skut i u ruku – otac je babo), i ovde dolazimo do jednog izraženog kontrasta. Ivo na mejdan odlazi pevajući a roditelji ostaju plačući.

Sada dolazimo do cenralnog dešavanja i predkulminacije – Ivo Senković i aga od Ribnika se sreću na bojnom polju.

Ivo dolazi na dogovoreno mesto, međutim tamo je aga sa svoja dva sina. Oni mu govore kako stiže Senković Đurađ, međutim, aga vidi iz svog šatora da to nije Đurađ nego Ivo, i govori da ga neće pogubiti već ga živa uhvatiti, i tražiti otkup za njega od Đurađa jer je Đurađ bogat. Praktično, aga želi da kidnapuje Iva i da ga potom, Đurađ otkupi od age. Ivo Senković prilazi šatoru i pita ko je aga od Ribnika. On čak nikada nije ni video agu, a ipak želi da se bori s njim. Aga mu odgovara da ne želi da se bori s njim već mu daje reč da će ga ostaviti živoga, a od oca tražiti otkup.

Razgovor između age i Iva:

„“Greota je tebe pogubiti,
Jer si teke na svet nastanuo:
Već se predaj, Senkoviću Ivo!;
I bez rane i bez mrtve glave;
A evo ti tvrdu veru dajem,
Da ti ništa učiniti neću:
U tvog babe mlogo kažu blaga,
Podaj blago, pa otkupi glavu.“;
Al’ besedi Senkoviću Ivo!
„O Turčine, ago od Ribnika“
Nisam doš’o, da ti se predajem,
Već sam doš’o, da se ogledamo
I junački mejdan podelimo;““

Ivo Senković ni na koji način ne želi da napravi ustupak. On je odlučio da zameni oca na megdanu i on će to učiniti. Ovo je mnogo isprovociralo agu i tada kreće boj:

„…Ciknu aga, kano zmija ljuta,
Pa on skoči na noge junačke…“

Kada je došlo do boja, svako je uzeo svog konja i oružje, međutim, već na samom početku, aga je poražen. Naciljao je svojim kopljem Iva u srce, međutim, baš kad je trebao da mu zada smrtonosan udarac, njegov konj je pokleknuo i promašio je Ivu. U sledećem naletu, Ivo Senković svojom sabljom kida agino koplje napola. Kada je aga ovo video, počeo je da beži. Video je svoj poraz, međutim, Ivo Senković mu ne dopušta da pobegne i ovo je prva slika njihovog sukoba. Druga slika je kada konj Ive Senkovića trga odeću sa age, a aga govori:

„“Bože mili, gdi ću poginuti“
Od junaka da bi poginuo,
Ne bi meni ni po jada bilo,
Već od dobra konja Ivanova!“

Ivo Senković želi agu da uhvati živoga, da ga vodi babi za poštenje takoreći, da ponizi agu i time povrati dostojanstvo svog oca. Ivo ne želi da ubije agu it u dolazimo do treće slike njihovog sukoba kada aga uzima pušku i puca, ali, nekim čudom, promašuje Iva već pogađa njegovog konja. Aga seda na svog konja i kreće na Iva, međutim, u četvrtoj slici Ivo Senković sabljom odseca glavu aginom konju. Sada su obojica bez konja i aga ga moli da ga ne pogube, međutim, Ivo Senković poučen iskustvom da je aga dosetljiv, ipak odlučuje da ga ubije. Odseca mu glavu sabljom i stavlja je u kesu da je nosi svom ocu. Uzima skupocenu i bogatu aginu odeću i odlazi kući.

Međutim, kada dolazi kući – roditelji ga ne prepoznaju i ovo je poslednja slika u ovoj pesmi, međutim, ne samo da ga ne prepoznaju, nego, pošto je on bio obučen u agino odelo, oni misle da je to aga, a da je njihov sin pogubljen. Tada dolazimo do jedne strašne situacije kada Đurađ Senković kreće da ubije Iva Senkovića misleći da je to aga. Kada je Ivo Senković video da njegov otac zaista hoće da ga ubije jer ga ne prepoznaje, brzo je bacio aginu glavu iz torbe i obratio se ocu i tada ga je otac prepoznao:

„“Eto t’ glave age od Ribnika!“
Kad je Đurađ ugledao glavu,
Baci mača u zelenu travu,
Pak on skoči s bedevije stare,;
Pod Ivanom konja privatio,
Svoje čedo na ruke privati,
Pak Ivana i grli i ljubi…“

Analiza likova

Likovi: Đurađ Senković, aga od Ribnika, Ivo Senković

Đurađ Senković

Đurađ je otac Iva Senkovića, ostareo čovek a u prošlosti je bio veliki ratnik. Pošto je bio izazvan od strane age od Ribnika da mu izađe na megdan ili mu se pokori tj. bude njegov sluga, on na to nije mogao pristati, jer je imao plemićko poreklo, međutim, on, kao brižan otac ne dozvoljava ni da njegov sin ode na megdan umesto njega. Kada je, po Ivinom povratku, pomislio da je to aga koji mu je ubio sina, odlučuje da ubije agu i osveti sina, iako je star, međutim, naposletku ipak prepoznaje svog sina i tako se izbegava tragedija.

Aga od Ribnika

Turski aga, veoma vešt ratnik. Zao čovek koji želi da pokori porodicu Đurađa Senkovića, znajući da je Đurađ star, on se nada da Đurađ neće izaći na megdan već će lako da mu se pokori i plaća mu harač. Kada vidi da na megdan dolazi Ivo, on ne želi dag a ubije već da ga živog odvede ocu i traži sve bogatstvo, takoreći da izvojuje duplu pobedu. Aga je zapravo kukavica, kada je video da neće pobediti u dvoboju, moli Iva Senkovića dag a ne pogubi, međutim, pošto je nekoliko puta tokom dvoboja pokušao da, na prevaru, pogubi Iva, verovatno bi to učinio da ga je Ivo Senković poštedeo. Veliki moćan ratnik biva ubijen od šesnaestogodišnjeg deteta.

Ivo Senković

Mladi uskok iz vlastelinske porodice, izuzetno hrabar, pošten i brižan prema svojoj porodici. Odlazi u dvoboj ne misleći da se on može završiti fatalno. Ta njegova hrabrost ga i spasava. On je neustrašiv i uspeva da pobedi agu. Takođe, pošto je Ivo Senković veoma mlad, on je zamalo bio prevaren od strane age i pogubljen. A po svom mladalačkom nerazmišljanju, obukao je agino odelo pa je zamalo bio pogubljen i od strane svog rođenog oca.