Iskrena pesma

Milan Rakić se uz Aleksa Šantića i Jovana Dučića smatra jednim od najboljih srpskih pesnika pesničke škole Vojislava Ilića. Baš poput Ilića, Milan Rakić je svoje pesništvo posvetio izražavanjem individualnih stavova prema nacionalnim pitanjima i položaju naroda u državi. Takvo pjesništvo tematski je sadržavalo sve odlike racionalnog pesništva realizma, ali uvodio i modernistički pristup isticanja vlastite individualnosti unutar pesama, te propitivanja vlastitog položaja i sopstvenih osećanja u okruženju narodnog kolektiva. Iako Rakić nije iza sebe ostavio mnogo pesama, one su dosegle vrhunac Ilićeve pesničke škole.

Rakić je svoje pesme počeo da piše po uzoru na francuske pesnike, ali je umesto njihovih renesansnih motiva koristio narodne i religijske motive sopstvene zemlje. Jedino što preuzeo u svoju poeziju bio je francuski simbolizam i dekadencija, ali i to se očituje samo u njegovom izražaju, ali ne i ideji. Simbolika je veoma jaka u Rakićeviom motivima i pesičkim slikama. To je način na koji originalno izražava svoje misli.

Njegove pesme su konstrucijski usavršene. Piše uglavnom jedanaestercima ili dvanaestercima, raspoređenima u katrene. Stihovi su mu rimovani i ritmički savršeni, zvučni, svečanog tona i time otmeni, ali ne i hladni. Nekada je atmosfera njegovih pesama užarena, a stihovi burni. Pesničke slike su mu bogate, ali jezično čiste i besprekorne, jasnog izraza i umerene.

Među temama Rakićevih pesama dominiše rodoljublje. Ali to rodoljublje je posve originalno predstavljeno, bez mržnje prema drugome, bez busanja o prsa i zagovaranja ratova. Rakić voli svoju domovinu kao intelektualac. Njegova poezija je osećajna, ali i intelektualna, promišljena, predstavlja Rakića kao mislioca, a ne pozivatelja na bunu.

Zbog svih navedenih karakteristika Rakićeve pesme su veoma lepe za čitanje. One su jednostavne i rečite, ali tople, iako je u njima naglašen pesimizam. Ta kontradiktornost čini ih još više jedinstvenima, pa ne čudi da Rakićeve pesme slove za najlepše srpske misaone pesme.

Iskrena pesma – analiza pesme

Čitajući „Iskrenu pesmu“ Milana Rakića, u početku dobivamo dojam da je to nedvojbeno ljubavna pesma. Kroz celu pesmu protežu se ljubavni motivi, opisi misli vezanih uz ljubav te je i sam ton u skladu s takvom pesmom. Ali onda u nekim strofama počinjemo da primećujemo motive koji ne samo da ne spadaju u formu ljubavne pesme, već joj i izravno prkose. Osma, predzadnja strofa, u svojim stihovima „Ali ne volim te, ne volim te draga“ to i potvrđuje. Stoga bi pesmu mogli da deklarišemo kao misaonu. Ova pesma tematski jest o ljubavi, ali njezin cinizam i otkrivanje laži unutar te ljubavi izbacuje ideal iz nje, deglorifikuje je i na kraju je predstavlja lažnom. Ova pesma tematski jest ljubavna, ali ne u smislu koje očekujemo od ljubavne pesme. Ona ne govori o čistoj, pravoj ljubavi, senzualnoj i apsolutnoj, već o ljubavi koja je prevara, pretvaranje, puko podnošenje.

Konstrukcijski, pesma odgovara Rakićevom stilu pisanja, koji u mnogočemu ima odlike pesništva realizma. Iako su njegove misli i ideje modernističke, njegov izraz je posve realistički. Stihovi su mu kratki, misli jednostavno izrečene i izravne, tek sa pokojom stilskom figurom koja ulepšava pesmu. Ipak, stilske figure ne skrivaju njegove misli. One su gotovo uvek nedvojbene, čak ako koristi i simbole, metafore ili metonimiju. Pesmu je zato vrlo lako razumeti i analizirati. Njena ideja je lako prozretljiva, ali i jaka. Ipak, pri kraju pesme primećujemo neočekivani obrat, koji nam tek onda daje na znanje da pesmom dominiše cinizam, da je njen celokupni ton zapravo posve suprotan onome što smo mislili. To nam dokazuje da je Rakić zapravo bio jedinstven, veoma talentovan pesnik i veliki umetnik. Ne čudi što se njegove pesme smatraju jednima od najlepših u srpskoj poeziji.

Pesma započinje kao prava ljubavna pesma. Prvi stihovi „O, sklopi usne, ne govori, ćuti“ upućuju na romantičnu izjavu lirskog subjekta njegovoj voljenoj. Sledeći stihovi to samo potvrđuju. Čini se da pesnik ne želi da reči umanje ili obezvrede osećanja, baš kao što je za očekivati u ljubavnom zanosu

„…i reč neka tvoja ničim ne pomuti
bezimeno silne osećaje moje“

Motivi „misli“ koje se roje i „reči“ koje ne sme da pomute osećaje u ovim su stihovima personalizovane. Druga strofa ponovo započinje izrazom „Ćuti…“. Lirski subjekat moli svoju dragu da ga pusti da krene u novi „zanosni“ život, a onda sledi stih koji najvalju je da je ljubavni karakter ove pesme nešto drugačiji od onog koji bismo očekivali. Ona kaže

„da zaboravim da smo tu nas dvoje,
pred veličanstvom prirode; a potom“.

Sledeća strofa počinje opkoračenjem koji se vezuje za kraj prošle strofe. Nakon „a potom“ sledi stih treće strofe „kad prođe sve…“. Pesnik objašnjava da će nakon tog „zanosnog života“ ponovo pasti u „običnu čamu“. Tada će i život i nadahnuće da „tiho potonu u tamu“. Ako gledamo motive ovog i prejašnjeg stiha, možemo da zaključimo kako pesnika inspiriše nešto drugo, a ne žena koja stoji pored njega i kojoj je i namenjena ova (ljubavna) pesma. Jednom kada se život ponovo nađe u tami, pesnik kaže kako će onda ponovo da počne da joj izjavljuje ljubav („čeznem i stradam i ljubim te“), ali on to naziva „otužna pesma o ljubavi“. Epitet „otužna“ svoje značenje ne usmerava samo prema motivu pesma, već i prema motivu „ljubav“. Jer nakon što lirski subjekat iznese šta će sve da joj kaže, sve te lepe reči, on završava strofu stihom „mada u tom trenutku ne osećam tako“. Motiv laži nastavlja se i na sljedeću strofu:

„I ti ćeš, bedna ženo, kao vazda
slušati ove reći lažne“

Ženu pesnik naziva „bednom“, ali ne iz pogrde. On je žali što je toliko vesele lažni izljevi ljubavi. Žali što mora da je laže, ali on to svejedno radi. Ženi je najvažnije da je voljena i zato joj pesik kaže:

„i zahvalićeš bogu što te sazda,
i oči će ti biti suzom vlažne“.

Iz ovih stihova vidimo koliko je ženi važna ljubav lirskog subjekta, te kako je zahvalna i ganuta što ga ima. To što je lirski subjekat zapravo ne voli, čini je tragičnom, jer neuzvraćena ljubav upravo to i jest – tragična. Ali tragičnost ove žene nije samo u neuzvraćenoj ljubavi, nego i u njenoj ignoranciji: „ti nećeš znati šta u meni biva“. Pre ovog stiha, pesnik opisuje pomalu smornu, ali mirnu sliku, koja zbog motiva „zaspalih njiva“ i opisa spuštanja „neme polutame“ čini melanholičnu atmosferu koja navedeni stih čini još tužnijim. Nakon njega, pesnik joj kaže da ona ne zna kako on „u tebi volim sebe sama“.

Misao se nastavlja i na sledeću strofu. U njoj se ljubav prema „samom sebi“ pretvara u ljubav prema ženi. Ponekad lirskog subjekta ta ljubav celog obuzima ljubav te mu od nje treperi svaki živac „i osećaji navale ko plima“. Ali ti osećaji ne traju dugo. Čine se samo kao slučajni, kratkotrajni zanos, kao „trenutak života i milja“. Pesnik kaže da je u tim trenucima njegovo srce „blagoslija“, ali to ne znači da je i ljubi kao što muškarac ljubi ženu. Naredni stih to jasno govori „Al’ ne volim te, ne volim te, draga“. Ovde imamo jasan kontrast – iako jasno izriče da je ne voli, pesnik i dalje svoju ljubavnicu zove „draga“.

Poslednja strofa motivno se odnosi na prvu. Ovime je postignuta tematska zaokruženost pesme. Pesnik ponavlja ženi da ćuti, ali ovoga puta mi znamo da to nije iz ljubavi, već zbog nedostatka ljubavi. U posljednjoj strofi takođe se ponavljaju motivi snivanja, lišća i zaspalih njiva. Ova strofa odnosi se na celu pesmu, u njoj je konačno razrešenje pesnikovih istinitih osećanja.

I ova pesma Milana Rakića, poput mnogih drugih, ima pravilnu, strogo određenu strukturu. Sve strofe, ukupno njih osam, su katreni s pravilnim stihovima jedanaestercima. U celoj je pesmi prisutna unakrsna rima, pa sve to zajedno čini pesmu ritmički stabilnom. Pesma ima kratke stihove pa je i njen ritam time brži, a jedino što ga smiruje je sumorna atmosfera pesme.

Beleške o autoru

Milan Rakić jedan je od najboljih srpskih pesnika, pogotovo onih iz doba realizma koji je već počeo da dobiva odlike modernizma tj. pesnika iz škole Vojislava Ilića. Rakić je rođen 1876. godine u Beogradu, gdje je završio osnovnu školu i gimnaziju. Nakon toga upisao je pravo u Parizu i tamo ga završio. Nakon fakulteta, postao je diplomata te se tim poslom bavio do smrti. Ceo život bio je Srpski poslanik u raznim zemljama sveta.

Takođe je bio i dopisni član Srpske kraljevske akademije od 1922. godine, a redovni član postao je 1934. godine. Kao pesik, Rakiće je počeo da objavljuje radove 1902. godine i to u Srpskom književnom glasniku. Za života nije napisao puno pesama, tek pedesetak, od kojih su neke objavljene u četiri zbirke pesama. Prva zbirka izdata mu je 1903. godine pod nazivom „Pesme“. 1912. je objavio „Nove pesme“, a 1924. i 1936. ponovna izdanja „Pesama“. Iako su mu pesme bile odlično prihvatane i od strane publike i od književnih kritičara, on je ipak vrlo rano prestao da piše.

Budući da je mnogo putovao po svetu, formu pesama preuzeo je od francuski pesnika, ali je mnogo toga promenio u sopstvenom pesništvu. U njima je isticao narodne ideje i teme, a zbog stila, pesme mu najviše nalikuju na one iz pravca realizma. Ipak, u njima se zbog izražavanja individualnosti naspram kolektiva oseća jasan uticaj dolazećeg modernizma, baš kao što je bilo slučaj kod mnogih pesika koji su, poput Rakića, potekli iz Ilićeve pesničke škole.

Rakićeve pesme prevođene su na razne jezike, među kojima su i nemački, francuski, italijanski, ruski, engelski, mađarski i bugarski jezik.

Milan Rakić umro je u Zagrebu 1938. godine.

Autor: V.B.