Imaginizam ili imagizam je avangardni književni pravac nastao početkom 20. veka najpre u Engleskoj i Severnoj Americi, a zatim se proširio i na Rusiju.
Istorija imaginizma
Imaginizam se pojavio 1910-ih, uoči Prvog svetskog rata, u vreme industrijalizacije te razvoja nauke i tehnologije što se odrazilo i na književnost. Do tada su pesnici svet prikazivali kroz apstraktno-poetski način, dok se imaginisti pod uticajem društvenih dešavanja tog vremena, suprotstavljaju takvom prikazu te se okreću realnijem i pesimističnijem opisu sveta.
U periodu od 1912. do 1914. imaginizam doživljava svoj vrhunac, a 1919. javlja se u Rusiji pod nazivom imažinizam.
Osnove za nastanak ove anglo-američke avangardne škole postavio je Tomas Ernest Hulm, engleski pesnik i književni kritičar 1908. godine, međutim ime pokretu dao je Ezra Paund, američki književnik koji je uglavnom živeo u Evropi te se on danas smatra osnivačem ovog pravca.
Paund je termin skovao od engleske reči „image“ koja je pak nastala od latinske reči „imago“ što znači slika, a zahvaljujući njemu pokret je dobio svoj puni zamah 1912. godine kada su američki i britanski pisci razmenjivali nove ideje. Pound se smatra jednim od najuticajnijih pesnika 20. veka, imao veliki uticaj na razvoj moderne poezije i svoje savremenike te je pomogao da se njihovo pisanje promoviše na oba kontineta. Neki od najpoznatijih pisaca pod Paundovim uticajem bili su Robert Frost, Džejms Džojs, Ernest Hemingvej i T.S. Eliot.
Glavnim predstavnicima imaginizma smatraju se T. E. Hulm, Ezra Paund, Ričard Aldington, F.S. Flint, W.C. Vilijams, Ejmi Lovel i mnogi drugi.
Karakteristike
Kao što i sam naziv imaginizam ukazuje, glavno obeležje ovog književnog pravca je slikovitost. Dovodi se u pitanje tradicija i traga se za novim načinom izražavanja, pisci imaginisti smatraju da je jedina pouzdana vrednost u osetilnom utisku stvarnosti.
Termin se temelji na preciznim slikama i metaforičnosti sa jasno izraženim detaljima, izbegava se apstrakcija i simbolika te gomilanje pesničkih slika, teži se sažetosti i ekonomičnosti izraza što je doprinelo ritmičnosti, a neretko se u poeziju uključuje razgovorni jezik.
Imaginizam se razvio pod uticajem kineske i japanske poezije, naročito haiku-a, što se odrazilo na konstrukciju stiha. Stih je slobodan, pisci se ne pridržavaju tradicionalnih pravila ritmike i metrike, odstupa se od gramatičkih pravila.
Imažinizam
1919. godine pod uticajem imaginizma, u Rusiji se javlja imažinizam, pokret koji traje sve do 1924. godine.
Sve je počelo još 1918. kada je mladi pesnik Sergej Jesenjin, jedan od suosnivača imažinizma, osnovao sopstvenu nakladničku kuću te privukao dotadašnjeg pesnika futurista Anatolija Marienhofa, koji je pak za sobom povukao poznatog književnog kritičara i modernista Vadjima Šeršenjeviča.
1919. u jednom poznatom ruskom časopisu objavljuju „Deklaracija ruskih imažinista“, u kojoj ističu važnost metaforičkog izraza, boje i ritma slikovitog prikazivanja radi stvaranja sugestivnih slika i postizanja estetskog dojma, tvrde da kako bi slika uistinu vredila, potrebno je da ona „živi“.
Najistaknutiji predstavnici imažinizma u ruskoj književnosti bili su poznati pesnici S. A. Jesenjin, V. Šeršenjevič, A. Mariengof te A. Kusikov.
Uprkos tome što je zajednica imažinista postojala, bila je podeljena jer su njeni članovi pripadali različitim društvenim skupinama i imali različite stavove i poglede na svet pa se to očitovalo kroz njihove potpuno različite kreativne pristupe pisanju te njihove poglede na teorijski aspekt ovog pravca.
Sergej Jesenjin, jedan od najuticajnijih ruskih pesnika u svetu, bio je suosnivač imažinizma. On je u svojoj poeziji koristio nove tehnike građenja i korišćenja slike, a njegove pesme odlikuje ritmičnost. Svoje stvaralaštvo opisuje sledećim rečima:
„U mojim stihovima čitalac pre svega treba da obrati pažnju na moj lirizam i na onu slikovitost, koja je poslužila kao putokaz mnogim mlađim pesnicima i beletristima. Tu sliku nisam ja izmislio… ali sam je prvi razvio i stavio u osnovu mojih stihova. Ona u meni živi organski isto onako kao i moje strasti i osećanja. To je moja specifičnost i tome u mene mogu učiti, kao što se ja nečemu drugom mogu naučiti u drugih.“
Ostavite odgovor