Homer (grč. Hómēros) je bio grčki pesnik i epičar za koga se veruje da je živeo između 8. i 7. veka pre nove ere. Njegovim najpoznatijim delima smatraju se epovi Ilijada i Odiseja, koja su takođe i najstarija dela grčke književnosti poznata danas.
Najraširenije učenje je da je Homer bio slep i da je rođen u maloazijskom gradu Smirna iako se u vezi porekla legendarnog pesnika pominje još 6 gradova (Rodos, Kolofon, Salamina, Ijos, Argos, Atina). Sve biografije o Homerovom životu napisane su posle njegovog života i to na temelju zanemarljivih fragmenata iz antičkih spisa koji se vremenom nisu baš očuvali.
Homerova biografija ostaje misterija, postojeći podaci su nejedinstveni i nepouzdani, pa je naučnicima teško razlikovati koje od njih da prihvate, a koje da odbace. Sva istraživanja i rasprave vezane uz Homera i njegovo autorstvo dovode do problema koje se danas naziva homersko pitanje.
Poreklo Homerovih dela
Homersko pitanje je kritika koja se bavi raspravama o poreklu Homerovih dela i njihovoj verodostojnosti.
U najstarije vreme Homeru su se pripisivale, osim Ilijade i Odiseje, takozvane pesme epskog ciklusa (Tebaida, Epigoni, Kiprije), zbirku himni, Batrahomiomahija (Borba žaba i miševa) šaljivi životinjski ep, podrugljive pesme Margit i Kerkopa.
Već u antici kritičari smatraju da Homer nije napisao sva dela koja mu se pripisuju, a u 4. veku p.n.e. u vreme Aleksandra Velikog, aleksandrijski filolozi tvrde da je napisao samo Ilijadu i Odseju, dok su mu neki poricali i Odiseju jer su verovali da je nastala mnogo kasnije od Ilijade. Drugi su to objašnjavali tvrdeći da je Ilijadu napisao u mlađim danima, a Odiseju u starijim godinama. Ipak, Grci nikada nisu dovodili u pitanje Homerovo postojanje.
Savremena diskusija o poreklu Homerovih dela
Savremena diskusija o poreklu Homerovih dela potiče iz 18. veka, a formalni začetnik takozvanog homerskog pitanja je nemački filolog Fridrih Volf koji je svoj rad temeljio na već postojećim tezama drugih filologa i želeo naučno da dokaže da su Ilijada i Odiseja proistekle iz više pesama koje je netko sakupio i sastavio u velike epove.
Pod uticajem Volfove kritike, javljaju se dve suprotstavljene struje:
- Analitičari ili pluralisti – smatraju da Ilijada i Odiseja ne mogu da budu delo jednog autora i da su nastale od više različitih anonimnih autora. Neki od njih su otišli toliko daleko da čak veruju da Homer nikada nije ni postojao.
- Unitaristi – brane Homerovo autorstvo i jedinstvo epova, a kao glavni argument koriste celovitost i povezanost dešavanja u epovima. Razliku u stilovima pisanja Ilijade i Odiseje pripisuju tome da je pesnik mogao da sastavi ova dela u različitim životnim periodima.
Teorije o poreklu
Više teorija nastavlja da se razvija sa obe strane, od kojih su najpoznatije sledeće:
Teorija o samoniklim pesmama
Autor je nemački kritičar Karl Lahman, Volfov naslednik. Njeni zagovornici veruju da je Ilijada sastavljena od pojedinačnih narodnih pesama, tačnije njih 16, koje su se prenosile usmenim putem, a pesnici su ih kroz vreme prerađivali i proširivali. Ta je teorija najradikalnija i nema mnogo pristalica.
Teorija o jezgri ili ekspanziji
Autor je Gotfrid Herman, a on veruje da je Homer opevao Ilijadu od starijih, već postojećih obrazaca i tako stvorio jezgru koju su kasnije drugi pesnici proširivali i menjali te je ep dobio današnji oblik. Ova je teorija imala mnogo istaknutih pristalica.
Teorija o prvobitnom jedinstvu ili unitarna teorija
Osnivač je Georg Vilhelm Nitzsch koji želi da dokaže da je oba epa opevao isti pesnik koji je pritom upotrebio starije samostalne pesme. Tu tvrdnju zasniva na etičkoj ideji za koju smatra da Ilijadi i Odiseji daje organsko jedinstvo. Tvrdi da u svim velikim epovima postoji temeljna etička ideja pa tako za primer iz Ilijade navodi Ahilejev bes za koji on biva kažnjen gubitkom prijatelja Patrokla dok iz Odiseje koristi primer kažnjavanja samog Odiseja zbog arogantnih reči upućenih Posejdonu i kaznu koja je sustigla obesne prosce.
Protivrečja u epovima objašnjava s tim što je kroz kasnije vekove došlo do raznih promena i interpretacija.
Teorija o kompilaciji
Autor je Adolf Kirhof, a ona se odnosi isključivo na Odiseju i ima dodirnih tačaka sa teorijom o jezgri ili ekspanziji. Tvrdi se da ona nije delo jednog autora, ni više nanizanih pesama već je prvotna jezgra koja se sastoji od dve prapesme. Prva prapesma obuhvata Odisejev boravak na Šeriji i povratak na Itaku, dok je drugu prapesmu kasnije spevao nepoznati pesnik kao nastavak prvoj. Neko je kasnije spojio ta dva dela i nadopunio ih pričom o Telemahu i tako je nastao ep u svom konačnom obliku.
Teorija o jedinstvenoj pesničkoj obradi
Javlja se početkom 20. veka i govori da su Ilijada i Odiseja pesničke obrade koje su spevali pesnici prema ranijim obrascima u kojima su priče iz epova bile u potpunosti obrađene. To se dogodilo kada je epska tradicija bila u svom već poodmaklom razvoju, a ne u počecima epske tradicije kako su tvrdile ostale teorije. Ditrih Mulder, Erik Bete i Ulrih von Volamovic najviše su se isticali u zagovaranju ove teorije verujući da je Ilijadu i Odiseju sastavio jedan genijalni pesnik.
Zaključak je da je homersko pitanje veoma opširan i kompleksan problem koji i dan danas ostaje nerešiv uprkos različitim teorijama koje su se razvile.
Ostavite odgovor