Guliverova putovanja je najpoznatije delo autora Džonatana Svifta, irskog pisca rođenog 1667. godine u Dablinu. Ovaj avanturistički roman napisan je u obliku putopisa, a jedna od važnijih karakteristika dela je da pisac nikad ne govori direktno u svoje ime, već pripoveda kroz izmišljenog naratora, u ovom slučaju Lemjuela Gulivera. On je kapetan i glavni lik putovanja u kojem je istovremeno i glavni junak. Zanimljivo je da kroz delo možemo primetiti i direktno obraćanje čitaocima u kojem nas pripovedač ili glavni lik obaveštava o verodostojnosti svojih avantura u kojima ne izostavlja neprijatne detalje. Namenjen je detaljnom obaveštavanju čitalaca o nepoznatim pejzažima. Važno je napomenuti da su sva mesta, osim pisčeve rodne Engleske, izmišljena.
„Nadam se da će dobronamerni čitaoc da mi oprosti što se zadržavam na ovim ili sličnim detaljima jer ma koliko god one bile nepoznate prostim dušama, ipak će pomoći bilo kojem filozofu da proširi svoje misli i maštu i iskoristi ih u korist javnog i privatnog života, i jedina mi je namera bila da svetu podnesem ove i druge izveštaje o svojim putovanjima; u njima sam se najviše bavio istinom i nisam imao nikakve veze sa bilo kakvom učenom ili stilskom bahatošću.“
U celini, delo se sastoji od četiri Guliverova putovanja u strane zemlje, a ovde nas upoznaje sa dva. Na svom prvom putovanju nailazi na Liliputance, bića dvanaest puta manja od njega. Na drugom putovanju dolazi do Brobdingnaga u kome su bića koja susreće dvanaest puta veća od njega. Posle toga vraća se kući, ali želja za putovanjem je ogromna, pa odluči da krene i na treće putovanje, gde obilazi različite krajeve, dok se na svom četvrtom putovanju susreće sa razumnim konjima koji upravljaju divljim ljudima.
Za delo se takođe može reći da je satira i parodija putopisnih priča. To je zato što govori o izmišljenim mestima i događajima koja se u stvarnosti nikad nisu desila. Naracija o nestvarnim svetovima služi za posredno prenošenje poruka ili kritike sveta u kojem živimo. Poruka je, dakle, preneta i može da se kaže da su Guliverovi svetovi alegorija našeg sveta.
Kroz putovanja se ne menjaju samo svetovi, već i sam glavni lik. Biti div među Lilliputancima nije isto što i biti patuljak među divovima. U svakom od putovanja Guliver je inače nekoherentan, a njegove vrednosti, običaji i kultura vidljivo su različiti od onih koje pronalazi u drugim svetovima.
Ovo je delo jasan pokazatelj složenosti stvarnosti i činjenica da ima smisla samo onima koji je tumače. Tako nam književno delo nudi stvarnost koju je autor opisao, a da bi mogli da ga u potpunosti razumemo, moramo da uzmemo u obzir sve delove i primetimo kako se međusobno odnose. Pored toga, pored stvarnosti koju nudi naš rad, mora da se u obzir uzme i stvarnost koju poznamo i u kojoj živimo da bi ih mogli upoređivati.
Vrsta dela: pustolovni roman u obliku putopisa; satira; parodija putopisnih priča
Mesto radnje: Liliput (mesto gde su likovi 12 puta manji od Gulivera), Brobdingnag (mesto gde su likovi 12 puta veći od Gulivera)
Vreme radnje: putovanje u Liliput 4. maja 1699. – 13. aprila 1702. godine; Putovanje u Brobdingnag 20. juna 1702. – 3. juna 1706. godine
Tema dela: Različitost svetova, običaja i kultura kroz oči stranca koji se našao u tim svetovima
Ideja dela: Predrasude i stečene navike određuju naša razmišljanja, poglede na svet i ponašanje
Kratak sadržaj prepričano, citati
Prvi deo: Putovanje u Liliput
Prva glava
„Pisac daje nešto obavesti o sebi i porodici. – Prvi razlog za putovanje. – Nastradao na moru pa pliva da spase život. – Isplivao na obalu u zemlji Liliputu. – Zarobljuju ga i vode u unutrašnjost zemlje.“
Pripovedač je bio treći od pet sinova koje je otac poslao na univerzitet kad mu je bilo četrnaest godina. Tamo je živeo tri godine, gde je studirao nauku, ali to je za oca postalo preskupo, pa ga je poslao gospodinu Džejmsu Bejtsu, gde je četiri godine studirao medicinu u Londonu. Kad mu je otac poslao novac, potrošio ga je na tutorijale koje bi mu u budućnosti mogli da budu korisni za putovanja.
Zatim je proveo dve godine u Lejdenu predavajući medicinu. Njegov stari učitelj, gospodin Bejts, preporučio ga je kao hirurga na brodu Svalov kojim je komandovao kapetan Abraham Panel i putovao je s njim tri i po godine.
Kad se vratio, nastanio se u Londonu, gospodin Bejts ga je preporučio nekim pacijentima, iznajmio je stan i oženio Meri Burton.
Odlučio je da se ponovo otisne na more, bio je hirurg na dva broda, jedrio je šest godina u Indiji i povećao svoje bogatstvo. Kad je bio na kopnu, proučavao je kulture drugih naroda i naučio njihove jezike. Na moru mu je bilo dosadno, pa se vratio kući svojoj ženi i čekao priliku za posao. Pošto je nije dočekao, odlučio je da prihvati ponudu kapetana Vilijama Priharda na brodu Antilopa, koji je putovao Južnim morem.
„Isplovili smo iz Bristola 4. maja 1699. i put nam je isprva bio veoma srećan.“
Put ih je odveo do Istočne Indije, a oluja ih je odnela dalje.
„Dvanaest nam je momaka pomrlo od naporna posla i loše hrane; ostali su bili u veoma slabom stanju.“
5. novembra njihov se brod zabio i razbio o stenu. Njih šestorica uspeli su da spuste čamac i odgurnu se od stene. Čamac je prevrnuo vetar i on se jedini nasukao obalu. Tamo nije bilo kuća ili drugih stanovnika. Bio je umoran, pa je legao u travu i zaspao. Kad se probudio već je bio dan.
„Hteo sam da ustanem, ali nisam se mogao micati; jer dok sam slučajno ležao na leđima, mogao sam videti da su mi ruke i noge sa svake strane bile vezane za zemlju, a kosa duga i gusta, jednako dobro vezana. Pored toga, osećao sam tanke kanape po svom telu od pazuha do bedara. Mogao sam da gleam samo uvis; sunce je pripeklo, a svetlost mi je vređala oči. Začujem oko sebe muklu graju, ali u onom položaju u kojem sam ležao nisam mogao videti ništa sem neba.“
Osetio je da mu nešto puze po nozi i uspinje se do brade.
„Spustim oči što sam mogao niže i vidim da je to ljudsko biće ni šest palaca visoko, s lukom i strelom u rukama i s tobolcem na leđima.“
Bilo je tu četrdesetak drugih bića koja su pošla za prvim, pa su se uplašili i pobegli. Uspeo je da pomakne ruku i oslobodi se nekoliko konaca da može pomerati glavu. Pobegli su i iz daljine ispalili nekoliko stotina strelica u njegovu ruku. Odlučio je da je najbolje da ostane ležati i sačeka noć da se oslobodi. Ali ih se skupilo još više i podigli su tribinu.
Hurgo (tako su zvali velikaša) shvatio je da je putnik koga su zarobili gladan jer nije jeo ništa još od brodoloma. Doneli su mu jelo i piće. Dao im je do znanja da želi da bude pušten, a činilo se da ga razumeju jer je glavni odmahnuo glavom. Trebali su ga odvesti kao zarobljenika u grad. Ponovo je počelo da mu se spava i ubrzo je sanjao.
„Ti su ljudi nadasve izvrsni matematičari i dostigli su savršenost u mehanici jer ih pomaže i podstiče car koji je glasovit zaštitnik nauke. Taj vladar ima nekoliko naprava na kotačima za prevoz drveća i drugih teških tereta.“
Na toj napravi su ga preneli u centar grada. Tamo su ga smestili u najveći hram koji su imali.
Druga glava
„Liliputski car s nekoliko plemića posećuje pisca u zatvoru. – Opisuje se carev izgled i odeća. – Imenovani su učenjaci da pisca nauče jezik one zemlje. – Blagom ćudi pisac steče naklonost. Pretražuju mu džepove i oduzimaju mu mač i pištolje.“
Dok je ustajao, oko njega se okupila gomila malih ljudi. Car je jahao prema njemu i naredio svojim kuvarima i pivarima da ga nahrane i napoje.
„Da mi bude prijatnije gledati ga, legao sam na bok pa mi je lice bilo u ravnini s njegovim, a on je stajao samo tri lakta od mene.“
Iako je pokušao da razgovara sa carem, sveštenicima i advokatima, nisu se mogli razumeti. Pokušao je da govori sve jezike koje je znao, ali ni to nije pomoglo. Gužva se posle nekog vremena razišla, a Guliver je ostao sam sa stražom.
Kada se glas proširo širom carstva, mnogi su ga došli videti. U isto vreme dvor je raspravljao o tome šta da rade sa njim. Plašili su se da se neće osloboditi, bilo je skupo hraniti ga, što bi takođe moglo izazvati glad u zemlji. Car je primio informaciju da je poštedeo i vrlo dobro se odnosio prema krivcima, što ga je snažno dirnulo. Zatim mu je dodelio sluge, naredio krojačima da mu sašiju odelo i pronašao ljude koji će da ga nauče njihovom jeziku.
Po zakonu su morali da ga pretraže. To su napravila dva činovnika, a zatim su uradili spisak stvari koje je imao na sebi. Nakon što je car pročitao spisak, naložio mu je da preda neke stvari (sablju, džepni pištolji, časovnik, novac od srebra i bakra, nož, brijač, češalj, burmuticu, šal i svesku).
„Imao sam, kao što sam već pre pomenuo, sakriven džep na koji nisu naišli da pretražuju, a u džepu su mi bile naočre (koje ponekad koristim zbog slaba vida), džepni dvogled i nekoliko drugih sitnih potrepština koje caru ne bi značile ništa pa nisam držao da bih čašću bio dužan da ih pokažem; plašio sam se da ih neće izgubiti ili pokidati ako ih dam iz ruku.“
Treća glava
„Pisac zabavlja cara i njegove plemiće i plemkinje na vrlo neobičan način. – Opisuju se zabave liliputskoga dvora. – Piscu se uz neke uslove daje sloboda.“
„Moja blaga narav i dobro vladanje osvojili su toliko cara i njegov dvor i narod uopšte da sam stao da se nadam da za kratko vreme steći slobodu.“
Pokušao je da održi to dobro raspoloženje, napredovao je u jeziku, zabavljao se „pelivanskom igrom“.
Dva ili tri dana pre njegovog oslobađenja konjanici su izvestili cara o „velikoj crnoj stvari neobična oblika“ koju su pronašli blizu mesta gde su našli i „diva““. Odmah je zaključio da se radi o njegovom šeširu zbog čega je bio veoma srećan.
Konačno su mu car i njegov državni admiral ponudili puštanje sa spiskom članaka i uslova kojih se mora pridržavati.
„Kad su mi pročitali članke, zamolili su me da se zakunem da ću ih se pridržavati; prvo sam se zakleo na način koji je uobičajen u mojoj domovini, a zatim prema pravilima koja propisuju njihovi zakoni, to jest uhvatio sam levom rukom desnu nogu, srednji prst desne ruke stavio na teme, a palac kraj desnoga uha.“
Pristao je i zakleo se da će poštovati sve uslove koji su mu postavljeni, a nakon toga su mu uklonjeni lanci i Guliver je konačno bio pušten.
Četvrta glava
„Opisuje se Mildendo, prestonica Liliputanaca, zajedno s carevom palatom. – Piščev razgovor s glavnim sekretarom o poslovima u carstvu. – Piscu se nudi da caru služi u ratovima.“
Prvo što je Guliver (pisac) želeo posle oslobođenja bilo je da poseti glavni grad, što mu je car i dozvolio. Bio je veoma oprezan da ne nanese štetu meštanima i njihovim palatama. Posetio je i carevu palatu koja se nalazila usred grada.
Jednog jutra, glavni sekretar Reldresal je stigao da ga obavesti o situaciji u carstvu.
„Preti nam invazija sa otoka Blefuska, druge velike carevine na svetu koja je gotovo toliko velika i moćna koliko i carevina Njegova Veličanstva.“
Te dve države već mesecima ratuju s promenjivom srećom, pri čemu su obe strane izgubile veoma mnogo ljudi i brodova. Sada je suprotstavljena strana ponovo bila dobro opremljena i spremali su se za invaziju na Liliputance. Guliver se klanja caru i obećava da će da ih odbrani.
Peta glava
„Pisac sjajnom ratnom lukavštinom sprečava neprijateljsku invaziju. – Daje mu se visoka počasna titula. – Dolaze namesnici blefuščanskoga cara i mole za mir. – U caričinim odajama je izbio požar; pisac pomaže i spašava preostali dio palate.“
„Carevina Blefuska ostrvo je severoistočno od Liliputa, odeljen od njega jedino kanalom širokim osam stotina lakata.“
Pisac je i dalje bio misterija za Liliputance. Osmislio je plan za osvajanje neprijateljske mornarice, koji je potom predstavio Njegovom Veličanstvu. Isplovio je prema neprijateljskom brodu koji su ga se toliko uplašili da su skočili s brodova. Ostali su pucali strelice na njega, šta ga je povredilo. Iznenada se setio da ima naočare u džepu, pa ih je stavio da se zaštiti. Zakačio je sve brodove kukama i za njih privezao uže, pa tako vukao za sobom pedeset neprijateljskih brodova. Dočekali su ih car i drugi meštani uz mnoge pohvale. Car je očekivao da će Guliver uništiti ostale brodove neprijatelja, ali on ga je odgovorio od toga. Ministri i car su se tada okrenuli protiv njega, jer im takva ideja nije bila po volji.
U kraljevskoj palati je izbio požar, a kako nije imao kaput, Guliver nije mogao da ugasi vatru. Međutim, on smisli novi plan i odlučuje da urinira po požaru i tako ga ugasi.
Šesta glava
„O Liliputancima, o njihovoj učenosti, zakonima i običajima i o načinu kako vaspitavaju svoju decu. – Piščev način života u toj zemlji. – Kako je odbranio čast jedne časne dame.“
„Kako je prosečna visina meštana nešto niža od šest palaca, razmerna joj je veličina životinja, pa i biljaka i drveća: na primer, najveći konji i volovi visoki su između četiri i pet palaca, ovce otprilike pola palca, guske su im nekako poput vrapca i tako redom do najmanjeg, šta ja svojim očima gotovo i nisam video; ali priroda je dala Liliputancima takve oči da im sve stvari budu vidljive: oni vide vrlo jasno, ali ne vide na veliku daljinu.“
Liliputanci su takođe neobično pisali – popreko „kao dame u Engleskoj“. Sve zločine su kažnjavali veoma strogo, prilikom odabira ljudi za visoke pozicije obraćali su više pažnje na njegovo „virtuozno vladanje nego na velike sposobnosti“. Imali su različite poglede na ljubav, roditeljstvo, vaspitanje, školovanje. Guliveru (piscu) su krojačice sašile čaršave za krevet i odeću, a mnogi kuvari spremali su mu hranu. Jedna dama je optužena da ga je posećivala u njegovim odajama, ali to nije tačno, pa je glasina ubrzo zaboravljena.
Sedma glava
„Pisac saznaje za nameru da ga optuže zbogizdaje pa beži u Blefusku. – Kako je primljen tamo.“
Dva meseca su se radile spletke protiv Gulivera. Sve je to saznao od sluge koji je za glavnog krivca zavere okrivio Skireša Bolgolama. Bio je neprijatelj pisca od njegovog dolaska. Udružio se sa Flimnapom, blagajnikom čija je žena optužena da je nemoralno posećivala Gulivera. Pročitao je i kopiju članaka kojim su ga optuživali za: uriniranje (gašenje vatre i spašavanje grada), nepoštovanje careve naredbe da uništi druge neprijateljske brodove (pod izgovorom da bi to napravio protiv svoje savesti), pomaganje protivnicima.
Sluga je naglasio da je car želeo da bude blag u odredbama protiv njega, ali blagajnik i admiral sugerisali su mnogo strože kazne, uključujući paljenje njegove kuće i umiranje u jakim bolovima. Njegovo carsko veličanstvo snažno se protivilo smrtnoj kazni. Odlučeno je da mu se iskopaju oči, šta većina smatra blagom kaznom.
„U jednom trenutku bio sam čvrsto odlučan da pružim otpor: jer dok sam na slobodi, teško da bi me pobedila sva vojna sila carevine i lako bih kamenjem razmrskao prestonicu; ali odmah sam sa zgražanjem odbaceo tu nameru kad sam se setio svoje zakletve caru, onih milosti šta mi ih je pokazao i visoke nardačke časti kojom me odlikovao.“
Iskoristio je dozvolu da poseti Betlehemskog cara i to je uradio u nameri da izbegne kaznu koja mu je dodeljena na dvoru Liliputanaca.
Osma glava
„Pisac srećnim slučajem koristi prigodu da ode iz Blefuska pa se nakon nekih nezgoda i udesa vraća živ i zdrav kući.“
U jednoj od šetnji obalom, u daljini ugleda izvrnut čamac. Od cara je izmolio brodice i sposobne mornare i uz njihovu je pomoć izvukao čamac iz mora. Car Liliputanca isprva nije bio previše zabrinut dugim Guliverovim odsustvom, ali nakon nekoliko dana ipak je odlučio da pošalje glasnika koji je preneo poruku u kojoj je car zahtevao izručenje Gulivera. Blefuščanski car proveo je tri dana u konsultacijama i odlučio da to ne može da uradi. Ponudio je piscu zaštitu ako je bio spreman da ostane u njegovoj službi. Međutim, Guliver odlučuje da sam popravi čamac i uputi se na okean.
„Otprilike za mesec dana, kad je sve gotovo, molim od Njegova Veličanstva naloge i da se oprostimo. Car i njegova porodica iziđu iz palate, a ja legnem da mu poljubim ruku koju mi je veoma milostivo pružio; isto su uradile i carica i mlade carske princeze.“
Obezbedili su mu meso, hleb i piće.
„Kad sam tako najbolje pripremio sve šta sam bolje mogao, odplovio sam 24. septembra 1701. u šest sati ujutro.“
Ubrzo je naišao na brod sa engleskom zastavom gde je prepoznao i starog kolegu. U nekoliko reči objasnio je njemu i kapetanu odakle dolazi. Mislili su da je lud pa iz svog džepa izvadi stoku koju je doneo iz carstva. Tek tada ih je uverio da govori istinu.
Kratko je obitavao u Engleskoj, samo dva meseca sa ženom i decom, gajio je, a potom i prodavao stoku i konačno krenuo na još jedno putovanje.
„Moj sin Džoni, nazvan tako po stricu, bio je u latinskoj školi i poslušan dečak. Ćerka Beti (koja je sad dobro udana i ima dece) učila je u to vreme ručni rad. Oprostio sam se sa ženom, sinom i ćerkom, sa suzama sa obe strane, i ukrcao se na trgovački brod koji se zvao Pustolovina. Imao je trista tona, a plovio je u Surat pod komandom kapetana Džona Nikolasa iz Liverpula.“
Drugi deo: Putovanje u Brobdingnag
Prva glava
„Opisuje se veliko nevreme; dugačak se čamac šalje u vodu; pisac odlazi u čamac da razgleda zemlju. – Ostavljaju ga na obali, hvata ga jedan domorodac pa ga nose u seosku kuću. – Kako su ga primili i nekoliko stvari koje su se tamo desile. – Opisuje tamošnje meštane.“
Vetar im je na putovanju bio povoljan, sve dok nisu stigli do Rta dobre nade, odakle nisu mogli da krenu do kraja marta zbog kapetanove groznice. Ubrzo nakon toga, duvao je jak vetar kroz koji su se našli u teškoj situaciji, ali je nevreme ipak prošlo i oni su uspeli da usprave brod.
„Šesnaestog juna 1703. jedan dečak primeti sa jarbola kopno. Sledećeg dana jasno ugledamo veliko ostrvo ili kontinent (jer nismo znali šta je); na južnoj mu je strani uska prevlaka koja strši iz mora i draga koja je previše plitka da bi se u njoj mogao da usidri brod teži od sto tona.“
Usidrili da bi obišli kopno. Guliver se malo udaljio, a kad se vratio na brod, primetio je da posada već brzo kreće prema brodu. Želeo je da ih dozove da ga sačekaju, ali tada je video „golemo stvorenje gde za njima ulazi u more što brže može“.
Brzo se vratio odakle je došao. Dugo je hodao, a trava oko njega bila je visoka i skrenuo je pogled. Čuo je zvuk koraka i ubrzo je video drugo veliko stvorenje kao ono što je gazilo u vodu iza njegovih drugova. Pridružilo mu se još sedam „čudovišta“ i zajedno su otišli kositi žito na njivi na kojoj je Guliver ležao. Pokušavao je da se odmakne od njih koliko god je mogao sve dok ga busen granje nije u tome sprečilo.
„Bio sam sasvim klonuo od umora, celog me nadvladala tuga i očaj pa legnem među dve brazde i od srca zaželim tao da skončam svoje dane. Tugovao sam zbog svoje usamljene ženei djece, siročiće bez oca. Žalovao sam zbog svoje gluposti i tvrdoglavosti što sam opet krenuo na put uprkos savetu svih svojih prijatelja i rođaka. U tom strašnom duševnom uzbuđenju nisam mogao da otresem misli o Liliputu čiji su me meštani gledali kao najveće čudo koje se ikad javilo na svetu; tamo sam bio toliko moćan da sam rukom mogao da potegnem carsku flotu i izvršim ona druga dela šta će se doveka spominjati u hronikama te carevine…“
Shvatio je da su se Liliputani verovatno osećali isto kao on sada – malo. Jedan od kosaca mu je prišao, a zbog straha da ga ne zgazi ili iseče kosom viknuo je iz petnih žila. Div ga primeti i oprezno uhvati. Privukao ga je bliže očima da ga pogleda. Iako nije razumeo njegove reči, div je iz suza i zavijanja primetio da ga boli što ga gnječi i popupstio stisak. Div ga je odneo drugim prijateljima da vide malog čoveka.
„Svi su oni posedali oko mene da bi bolje promatrali moje kretanje. Ja skinem šešir i duboko se poklonim seljaku. Kleknem, dignem ruke, podignem oči i izgovorim nekoliko reči što sam glasnije mogao…“
Iako je pokušao da govori nekoliko jezika, nije uspeo da komunicira sa divovima. Odluče da ga nahrane i napoje. Beba ga je zgrabila i stavila u usta kao igračku. Guliveru su iz ove perspektive divovi izgledali veoma ružno jer je mogao da vidi njihovu kožu kao pod lupom i oseti njihov miris. „Takav je utisak i on ostavljao na Liliputance, pomislio je.“
Posle ručka, gospodar je otišao u polje i prepustio ga gospodarici na brigu. Morala je da radi druge poslove pa ga je zaključala u sobu. Napala su ga dva pacova, a on ih je presekao mačem u odbrani.
Druga glava
„Opis seljakove ćerke . – Pisca nose u trgovište, a onda u glavni grad. – Detalji o njegovom putu.“
Domaćica je imala veštu ćerku koja je Guliveru napravila krevet i postavila „dom“ u malu fioku. Sašila mu je i nekoliko majica, obukla ga, naučila ga njihovom jeziku. Zvala ga je Grildrig. Bila mu je najbolja drugarica za vreme njegovog boravka i zvao ju je Glumdalclitch (mala dadilja).
Po selu se pročulo o malom biću šta su ga pronašli u polju pa su ih posetile brojne komšije. Jedan je savetovao domaćina da ga pokaže na sajmu u gradu udaljenom pola sata jahanja. Njegova mala drugarica bila je veoma zabrinuta jer su joj roditelji obećali da će se samo ona brinuti za njega.
„Moj domaćin poslušao prijateljev savet pa me prvog sajamskog dana odnio u kutiji u susedni grad, a na jastučiću iza sedla poveo malu ćerku, moju dadilju.“
Stigli su u grad, smestili se u gostionicu, a posle toga je domaćin poslao glasnika da prenese vesti o malom biću sličnom ljudskom stvorenju koje je „izvodilo stotine zabavnih stvari“.
Stavili su ga na sto u gostionici, svi su pojurili da ga vide, ali domaćin je pustio samo trideset ljudi u isto vreme.
„Šetao sam po stolu onako kako mi je djevojčica određivala: zadavala mi je pitanja koliko je znala da razumem jezik, a ja sam odgovarao što sam glasnije mogao.“
To je stalno ponavljao dok se nije bio potpuno umorio. Gospodar je najavio da će ga opet pokazivati idućeg sajamskog dana. Takve predstave igrale su se cele nedelje dok ga skoro svi nisu videli.
„Kad je moj gospodar video koliko bi mu mogao koristiti, odlučio me nositi u najveće gradove u kraljevini.“
Devojka je takođe išla sa njima. Putovali su deset nedelja i prikazivali su ga u osamnaest velikih gradova.
Treća glava
„Pisca pozivaju na dvor. – Kraljica ga kupuje od njegova gospodara, seljaka, i pokazuje kralju. – On raspravlja s velikim učenjacima Njegova Veličanstva. – U dvoru se piscu dodeljuje soba. – U velikoj je kraljičinoj milosti. – Ustaje u odbranu časti svoje domovine. – Njegove prepirke s kraljičinim patuljkom.“
Ti poslovi koje je obavljao jako su pogoršali njegovo zdravlje za nekoliko nedelja. Što je više zarađivao, gospodar je postajao sve nezasitniji. Kraljica je naredila da Gulivera predstavi i njoj i njenim damama.
„Njeno Veličanstvo i njena pratnja uživali su u načinu na koji se ja ponašam. Kleknuo sam i zamolio za čast da joj poljubim kraljevsku nogu; ali milostiva vladarica, kad su me postavili na sto, pružila mi mali prst, a ja ga obgrlio obadvjema rukama i s najvećom smernošću pritisnio usne na vrh prsta.“
Kraljica mu je postavila nekoliko pitanja, od kojih je jedno bilo da li želi da živi na dvoru. Odgovorio je da želi ako ne bi bio gospodarev rob. Ona odluči da ga kupi. Guliver moli kraljicu da primi Glumdalclitch u svoju službu i ona pristane.
Kraljica ga je pokazala kralju koji je bio veoma učen čovek, i uz pomoć drugih učenjaka pokušao je da odredi kakvoj vrsti mali čovek pripada.
„Obratim se kralju uveravajući Njegovo Veličanstvo da dolazim iz zemlje koja ima više milijuna muškaraca i žena mog rasta, gde su životinje, drveće i kuće sve u tom razmeru, gde se ja mogu odbraniti i hraniti isto kao i bilo koji podanik Njegova Veličanstva ovde.“
Nakon toga, gospoda su ga ostavila na miru, njegovoj maloj dadilji su uredili sobu i naložili sluškinjama da dobro brinu o njima. Kraljica ga je toliko volela da je svakodnevno večerao s njom.
Četvrta glava
„Opis zemlje. – Predlog za ispravku današnjih karata. – Kraljevski dvor i nešto vesti o glavnom gradu. – Piščev način putovanja. – Opis glavnoga hrama.“
Guliver je proputovao celo kraljevstvo sa svojom malom dadiljom. Bilo je to poluostrvo omeđeno visoravni na severoistoku. Nije imalo morske luke za olujna mora gde su se usuđivali prići i najmanji čamci. To je ujedno i razlog njihovog odsecanja od sveta. Ipak, zemlja je bila gusto nastanjena.
Peta glava
„Neke zgode koje je pisac doživeo. – Pogubljenje jednoga zločinca. – Pisac pokazuje svoje umeće u plovdibi.“
Pisac je uglavnom srećan na dvoru, ali zadesi ga i nekoliko nesreća. Jedna od njih je bila kad se svađao sa patuljkom, koga je ismejavao, pa je patuljak na njega otresao drvo jabuke. Nekoliko jabuka je palo, a jedna je udarila Gulivera u leđa i oborila ga na pod. Jednom ga je dadilja ostavila napolju tokom svađe, a budući da je bio mali, tuča ga je snažno pretukla, pa je morao da se odmori i oporavlja deset dana.
Dame na dvoru doživljavale su ga kao igračku, pa su se često šalile i skidale odeću pred njim. Odbijala ga je njihova golotinja jer su njihova tela bila puna pora i velikih dlaka šta ga je zgražalo. Često bi ga stavljale na sebe i Guliver bi se onesvestio od njihovog parfema i mirisa.
Kraljica je na njegov zahtev naredila da se izgradi brod tako da može da plovi. Čamac su stavili u kadu, a Guliver je uplovio u njega na opšte zadovoljstvo i zabavu kraljice i njenog dvora.
Šesta glava
„Neka piščeva otkrića za ugodu kralju i kraljici. – Pokazuje svoje umeće u muzici. – Kralj ga ispituje o prilikama u Engleskoj, on ga obaveštava. – Kraljeve primedbe na to.“
Guliver je napravio češalj od dlaka koje su obrijali kralju. Naručio je i dve fotelje koje je dao napraviti od kraljičine kose. Pošto je kralj uživao u muzici, održavali su se česti koncerti na dvoru, a pisac se takođe podsetio da je u mladosti svirao spinet. Izmislio je princip da može da svira uz pomoć zaobljenih štapova.
Kralj je, „pomalo nepravedno, mislio je Guliver“, smatrao Englesku smešnom i beznačajnom. Zato je pokušao da ju predstavi u što boljem svetlu. Kralj ga ispituje o mnogim stvarima, a Guliver odgovara i opisuje sve – od istorije do politike i kulture. Kraljev zaključak ostaje isti, a to je da je Guliverov svet preziran i čudan.
Sedma glava
„Piščeva ljubav prema domovini. – Iznosi kralju veoma koristan predlog koji se odbija. – Veliko kraljevo nepoznavanje politike. – Učenost je u toj zemlji nepotpuna i ograničena. – Zakoni, vojna pitanja i stranke u državi.“
Gulivera uznemirava utisak kakav je Engleska i njegove priče o njoj ostavila na kralja Pokušao je kralju da kaže nešto o izumu baruta, nudeći tako dragocene informacije kao gest prijateljstva. Kralj se zgraža zbog ovog, i odbija šta dodatno zbuni Gulivera jer je odbio savršenu prednost u mogućem nadolazećem ratu. On misli da je kraljeva zatvorenost bizarna jer ne može da razume ili prihvati izume njegovog sveta.
Ljude iz Brobdingnaga većinom smatra nepismenima – to potkrepljuje manjkom knjiga, ograničenosću u pisanju i još mnogo toga. Sve je to i zapisano u jednoj njihovoj knjizi.
Osma glava
„Kralj i kraljica putuju na granice. – Pisac ih prati. – Vrlo se detaljno pripoveda kako on odlazi iz zemlje. – Vraća se u Englesku.“
Guliver, iako su prema njemu bili veoma prijatni, već neko vreme razmišlja o slobodi, a prilika za to stigne pre nego što on to i očekuje. Jednog dana Glumdalclitch i on su pratili kralja i kraljicu na putu prema južnoj obali u kraljevstvu. Njega su prevozili u u putničkoj kutiji u kojoj je imao sobu. Kralj je odlučio da trebaju provesti nekoliko dana tamo, i pošto su svi bili iscrpljeni, odlučili su da se zaustave na neko vreme.
Glumdalclitch ostavi Gulivera jednom od sluga na čuvanje.
„Momak me u mojoj kutiji ponio prema stenama na morskoj obali, oko pol sata hodanja od palate.“
Tamo ga sluga ostavi da odmara na ležaljci i udalji se da bi pronašao ptičja jaja. Guliver zaspe i oseti da se iznenada diže u vazduh. Orao je odletio s njegovom kutijom i Guliver je znao da ga je već namirisao i da planira da ga podigne visoko u vazduh da bi bacio kutiju na stene i pojeo ga. Ali pojavili su se drugi orlovi pa ga je njegov ispustio i Guliver je s kutijom pao u more. Kad je već bio na ivici očaja, oseti da nešto vuče njegovu kutiju. Čuo je glasove i shvatio da su to mornari koji su mu pomogli da izađe iz kutije.
Bili su to ljudi njegove visine i bio je srećan što su ga našli. Govorio je gluposti, pa je pre ispitivanja bio poslan da se odmori. Posle dužeg odmora, Guliver se osećao mnogo bolje. Nahranjen je, a onda je prepričavao svoje događaje, potkrepljujući priču dokazima iz ormara u svojoj kutiji. Dao je zub kapetanu, što ga je veoma impresioniralo.
Kad je konačno stigao u Englesku, trebalo mu je malo vremena da se navikne na njegovu pravu veličinu.
„Ukratko, vladao sam se tako čudno da su svi procenjivali način na koji je kapetan postupio kad me je isprva ugledao, da sam skrenio s uma. Spominjem to kao dokaz velike moći navika i predrasude.“
Žena mu je zabranila da ikad više plovi, ali, kako doznajemo iz njegovih reči, to nije potrajalo dugo.
Analiza likova
Likovi: Guliver (pisac, pripovedač), Njegovo Veličanstvo, dvorski sekretar, dvorski blagajnik, Guliverovi neprijatelji na dvoru, meštani Liliputa (Liliputanci), seljak-div, seljakova ćerka (Glumdalclitch), kraljica i kralj, meštani Brobdingnaga (Brobdingnagci)
Lemjuel Guliver (pisac, pripovedač) – bio je treći od pet sinova, proveo je mladost školujući se za putovanje jednog dana, stekao je znanje iz oblasti medicine i jezika; glavni lik, a takođe i pripovedač, koji u obliku putopisa pokušava da nam što vernije i istinitije ispriča sve o svojim putovanjima i avanturama tokom putovanja. On je nezasitan avanturista i ništa ne može da ga spreči da ode na more. Inače ne izmišlja, veoma je talentovan za govorne jezike (mnogo je naučio na putovanjima na moru, a potom u Liliputu i Brobdingnagu). Veoma je iskren i ne krije nikakve detalje, što uveliko doprinosi kredibilitetu njegovog putopisa. On voli svoju zemlju i trudi se da je predstavi svim vladarima koje sretne i to u najboljem mogućem svetlu.
„Ostao sam kod žene i dece samo dva meseca jer mi moja nezasitna želja da vidim tuđe zemlje nije dozvoljavala da ostanem dulje.“
„Žalovao sam zbog svoje gluposti i tvrdoglavosti što sam opet krenuo na put uprkos savetu svih svojih prijatelja i rođaka.“
Liliputanci – plaše se Guliverove veličine, oprezni su, ali dobri i darežljivi, hrane Gulivera i daju mu piće, vide u njemu korist u odbrani protiv neprijatelja. Dobri su naučnici, posebno u oblasti matematike i mehanike; strogo dosuđuju kaznu onima koji krše zakon.
„Spustim oči što sam mogao niže i vidim da je to ljudsko biće ni šest palaca visoko, s lukom i strelom u rukama i s tobolcem na leđima.“
„Ti su ljudi nadasve izvrsni matematičari i dostigli su savršenost u mehanici jer ih pomaže i podstiče car koji je glasovit zaštitnik nauke. Taj vladar ima nekoliko naprava na kotačima za prevoz drveća i drugih teških tereta.“
Car – vladar Liliputanaca koji prihvata Gulivera koji brzo zadobiva njegovu naklonost. U isto vreme je veoma naivan i ubrzo, na nagovor svog blagajnika i savetnika, izrekne strogu kaznu Guliveru koji padne pod njegovu nemilost.
„Car je gotovo za širinu mog nokta viši od bilo koga na svom dvoru; samo je to dovoljno da ispuni promatrača strahopoštovanjem. Oblik mu je snažan i muževan, sa austrijskom usnom i kukastim nosom; lice mu je maslinaste boje, držanje uspravno, telo i udovi skladnih razmera, sve kretnje ljupke, a vladanje veličanstveno. Nije bio više u cvetu mladosti, bilo mu je dvadeset osam godina i tri četvrtine, a od toga je sedam godina vladao u sreći i najviše pobednički.“
„Odeća mu je bila vrlo jednostavna i prosta, a kroj između azijskog i evropskog, ali je na glavi imao laganu zlatnu kacigu ukrašenu dragim kamenjem, s perom na vrhu. U ruci je držao go mač da se odbrani ako bi se desilo da se ja otrgnem… Glas mu je bio skvičav, ali vrlo jasan i razgovetan, pa sam mogao jasno da ga čujem i kad bi stajao.“
Ljudi iz Brobdingnaga – Guliver ih naziva različitim imenima – čudovištima, divovima, ogromnim varvarima i zaboravlja da je i on sam bio jedno takvo stvorenje, dvanaest puta veći od Gulivera.
Seljak – otac Guliverove dadilje, poslušao je savete svog komšije i iskoristio je Gulivera pokazujući ga u dalekim gradovima. Ni na tome se nije zaustavio dok se Guliver nije razboleo – hteo je da zaradi više novca.
„Kad je moj gospodar video koliko bi mogao da mu koristim, odlučio je da me nosi u najveće gradove u kraljevini.“
Glumdalclitch – devojčica koja mu je u svetu divova postala prijateljica i čuvar, mnogo je vremena provodila s njim, učila ga jeziku i šila mu odeću.
„Domaćica je imala ćerku od devet godina, dete prilično sposobno za svoju dob, veoma spretno s iglom i vešto u oblačenju svoje lutke… Ta je devojčica bila tako spretna da me znala oblačiti i svlačiti čim sam se jednom ili dvaput skinuo pred njom, ali ja joj nikad nisam dosđivao tim kad god mi je dopustila da to uradim sam.“
„Ona mi je bila i učiteljica i učila me jeziku“
Kraljica – kupila je Gulivera od seljaka, veoma ga je volela i uživala je slušati o njegovim avanturama i događajima na moru.
„Kraljica je tako zavolela moje društvo da nije mogla ni da obeduje bez mene.“
Beleške o piscu
Džonatan Svift rođen je 30. novembra 1667. godine. Nakon školovanja na Triniti Koledžu i smrti ujaka koji ga je izdržavao od očeve smrti napušta Irsku.
Radio je kao sekretar političara Vilijama Templa i instruktor devojčice Ester, koja će odigrati značajnu ulogu u njegovom životu i delu (Stela u Dnevniku). Strastveno se zanimao za savremene događaje i učestvovao u političkom životu oštrim člancima.
Oko 1710. napustio je vigovce i prešao u tabor torijevaca. Kao pisac bezobzirnih članaka u torijevskom časopisu Examiner, za kratko vreme postao je najistaknutija ličnost tadašnjeg engleskog novinarstva.
Kad vigovci ponovo dolaze na vlast, Svift 1714. odlazi u Dablin u progonstvo. Bez učestvovanja u javnom životu, bez prijatelja proživljava gorke i mračne dane, a uznapredovala je i teška bolest (tumor na mozgu) te je umro 19. oktobra 1745. godine. u dubokoj apatiji, slep, gluv i gotovo nem. Na njegovom grobu se nalazi natpis koji je sam sastavio: „Prođi, putniče, i ako možeš, ugledaj se na revnosnog pobornika slobode!“
Predmet njegove razotkrivajuće i razorne poruge nisu određeni pojedinci, sredine, staleži, događaji, već ljudska narav koja se valja u moru gluposti. Najpoznatija dela su mu „Priča o bačvi“, „Bitka knjiga“, „Suknareva pisma“ i „Guliverova putovanja“.
Ostavite odgovor