Gradinar

Rabindranat Tagore jedan je od najpoznatijih indijskih pesnika, prozaika i dramaturga. Za života je napisao 2 000 pesama, preko 1 000 poema, 24 drame i osam romana, te mnoštvo eseja i ostalih proznih vrsta. Za svoja dela 1913. godine dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Prva dela koja je objavio kao mladić bile su novele u koje je bila ukomponovana višnuistička poezija. S vremenom je Tagore počeo da uglazbljuje svoja dela, uvodeći u njih ritam i preoblikujući ih u stihove.

Nakon što se preselio u Englesku Tagore je preveo svoju zbirku Gitandžali („Žrtveni pjev“) s bengalskog na engleski jezik i nakon toga je objavio. Zbirka je izazvala oduševljenje u javnosti i među tadašnjim suvremenim pjesnicima, među kojima je bio i W.B. Yeats, poznati irski pesnik i jedan od najvećih poetičara 20. veka. Samo godinu dana nakon toga Tagore je dobio Nobelovu nagradu za književnost i tako postao prvi azijat kojemu je ta nagrada dodjeljena. 2015. godine Tagore je u Velikoj Britaniji odlikovan redom viteza.

Zbirku „Gitandžali“, koja u prenesenom značenju znači „Pesme darovnice“, Tagore je napisao nakon smrti svoje žene i kćeri, a onda i najmlađeg sina. Svu jačinu emocija koju je Tagore osećao nakon toga prelio je u svoje pesme. Ova zbirka sastoji se od 103 pesme u prozi.

Osim ove značajne zbirke, Tagore je 1913. godine izdao i svoju najpoznatiju zbirku pesama „Gradinar“ (ili „Vrtlar“), koja se i danas smatra zbirkom jednih od najlepših ljubavnih pesama. Glavna odlika, ali i lepota svih njegovih pesama nalazi se u jednostavnosti emocija prenesenih u njima, ali i jakim društvenim i moralnim idejama. Tagorov izraz je pesnički lep, ali i veoma razumljiv, nepretenciozan, shvatljiv gotovo svim čitaocima. U njima je Tagore tražio ljepotu i istinu, kako kažu književni teoretičari, pa i on sam. Preko svojih pesmama čudio se lepotama prirode, njenoj mudrosti i ravnoteži. Također, često je pisao i o motivu žene, također istražujući svu ljupkost i mudrost nježnijeg spola.

Tagorove pesme bile su kulturološki globalne pa su bile jednako razumljive i zapadnom čitateljskom okruženju, kao i čitateljima u njegovoj domovini Indiji. Budući da je mnoge svoje pesme sam Tagore uglazbio, one se u Indiji i danas pevaju kao narodne pesme. Tagore je tako autor i indijske nacionalne himne „Đana Gana Mana“, za koju je napisao reči, ali i muziku te je autor himne Bangladeša „Amar Šonar Bangla“.

Vrsta dela: prozne pesme

Tema dela: razlike između slobode i zatočeništva unutar sopstvenih ideala

Ideja dela: samo u slobodi možemo da pronađemo istinsku sreću

Kratak sadržaj prepričano

Ptica koja je naučila da živi u slobodi, u letu i cvrkutu, došla je da pozove pticu u kavezu da ode s njom u gorje. Zajedno će da lete, pevaju i uživaju u darovima Majke Prirode. Želi da joj pokaže život u slobodi, na krilima lepote koju može samo priroda da stvori. Ali ptica koja je celi život provela u kavezu, boji se slobode. Misli da joj kavez pruža sve što joj treba – ima šipku na kojoj može da se odmori, uvek je na toplom, uvek ima hrane i mesto za spavanje… Sloboda nosi puno toga nepoznatog i pitoma ptica ne zna može li to da podnese.

Ali slobodna ptica takav život i razmišljanje ne može da shvati. Kako neka ptica može da ne želi da slobodno leti nebom, zvezdanim ili osunčanim. Život u kavezu nije život, to je preživljavanje u zatočeništvu. Slobodna ptica ne želi da se tako otuđi od drugih ptica, ne želi da prođe i jedno jutro, a da ona se ostalim pticama ne poleti i ne zapeva. Pitoma ptica odgovori da ona ni ne zna da peva. Zaboravila je kako da to čini, jer celi život sveden joj je na kavez, potpuno se otuđila od svojih predaka i korena.

Ali usprkos tome, možemo da primetimo kako sve ptice, bile slobodne ili ne, imaju iste želje. Čak i one koje nisu navikle na slobodu, slobodu žele, baš kao i ljubav i pažnju. Sve ptice žele da provode svoje vreme jedna s drugom, ali to im nije omogućeno jer žive u različitim svetovima. Ne samo da im navike nisu iste, nego ni pogledi na svet.

Slobodna ptica ipak dolazi po pitomu jer želi da zajedno provedu život u ljubavi i zajednici. Ali pitoma ptica ne može da leti uz krilo slobodnoj, ne može joj pružiti ono što njoj treba. Ljubav bi mogla da bude uzvraćena da žive u istim svetovima, ali ovako se njihovi putevi razilaze. Ono što ih najviše deli je osuđenost na lični izbor načina na koji žele da provedu život te različiti pogled na svet. Da mogu da provode svoje vreme zajedno, ove ptice bi možda mogle da se međusobno upotpune, ali njihova sudbina odlučila je da ih razdvoji.

Nije teško videti simboliku iza ove priče. Pisac zapravo govori o ljudima koji žive u kavezima, najčešće izgrađenima od svojih ideala. Oni se biraju tako da pruže lagodan život. Kada se držmo tih zidova, živimo u onome što je bezbedno, jer ono čega se ljudi najčešće najviše boje je neizvesnost. Jednako je strašan i život gde ne vidimo sve karte s kojima igramo, te kada one nisu u skladu s onima koje želimo i kojima se nadamo.

Slobodan život nešto je drugo. Iako je neizvesan, on nudi susret s nečim lepšim i boljim, nečime šta oduševljava iako toga nismo svesni sve dok to ne pronađemo. Takav život nije ni za usporedbu s onim idealizovanim, zatvorenim životom. Bogatstvo i bezbednost ne mogu da se mere sa prostranstvom neba i toplinom sunca. Novcem možemo da kupimo stvari, ali one nisu neophodne za život, za život su potrebni sunce, voda i zvezdano nebo. Jednom kada nam dođe smrt, materijalno neće biti važno, biti će važno iskustvo koje smo stekli i sreća za koju smo se izborili. Trebamo da naučimo živeti s onime što nam je dala priroda, a ne samo tražiti više. Nezasitnost i beznadnost vode do ogorčenosti.

Zemlja je ta koja nam pruža ljubav, poji nas životom, kao što ovčice piju vodu, deca se igraju na livadama, sunce obasjava cveće i daruje svoju toplinu svim bićima. Vječnost nam nije dana u ovom životu i treba da je tražimo u onim stvarima koje jesu večne, kao što je to ljubav. Ni jedan čovek ne može večno da korača zemaljskim stazama, ali može da to čini prijateljskim.

Pitanje koje pesnik postavlja je i gde leži prijateljstvo između čoveka i životinje, kada oni ne mogu ni da pričaju istim jezikom? Odakle, s jedne strane, naklonost čoveka prema malim životinjama, a s druge strane potreba da ih drži u kavezima, gde im nije mesto. Malena ptica i nakon života u kavezu još uvek ume da slabašno leti, ali njen pev je nestao. Nestao jer za vreme provedeno u zatočeništvu, nije mogla da ljudima peva o slobodi. Ali ptica ipak ceni čoveka, poštuje ga jer joj je omogućio život prepun bogatstva, zbrinutu egzistenciju, sigurnost, hranu i dom.

Ali pitamo se kako će ptica naučena na raskoš, naučiti da leti nebom? Hoće li uspeti da pronađe nekoga sa kime će moći da leti? Pitoma ptica dala bi svoje srce slobodnoj, ali njena ljubav je ograničena jer ne želi da pobegne iz poznatog doma u kojem ima sigurnost. Ali poruka djela je da ne trebamo da bežimo od nesigurnosti i izazova, nećemo biti srećni ako biramo samo ono što nam je sigurno. Birajmo one osobe uz koje ćemo biti srećne, a to su osobe prema kojima osećamo ljubav.

Beleške o piscu

Rabindranat Tagore jedan je on najpoznatijih indijskih pesnika, dramaturga, prozaika, dakle književnika uopšte. Rođen je u Kalkuti 1861. godine kao najmlađi od sedmero dece jednog hinduističkog filozofa i mistika.

Već s osam godina Tagore je počeo da piše pesme, zadivljen prirodom oko sebe. Obrazovao se kod kuće sve do 17. godine života, a onda je otišao u Englesku kako bi tamo studirao pravo. Dok je bio u Londonu, preveo je neke svoje pesme i objavio ih. Bile su to „Večernje pesme“ i „Jutarnje pesme“. Ipak, studije u Engleskoj Tagore nije završio. Vratio se u Indiju i odlučio da će studirati književnost.

1878. Tagore je izdao svoju prvu knjigu, „Pesnikovu priču“. Tagore se i oženio te dobio dvoje dece. Na žalost, žena i kćerka su mu umrle, a ubrzo nakon toga umro mu je i najmlađi sin. Tagore je tada počeo da piše zbirku pesama „Gitandžali“. Kada je došao u Englesku, preveo je te pesme na engleski i objavio ih. Već sledeće godine nakon objave, 1913. Tagore će postati prvi azijat koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost.

1915. godine, zbog svog uticaja i književnog stvaralaštva, dodijeljen mu je i red viteza, što je velika čast u Engleskoj. Ipak, nakon masakra kojeg su Britanci izveli u Amicaru 1919. godine, Tagore se odrekao te titule u znak protesta.

1913. godine Tagore je izdao i svoju najpoznatiju zbirku ljubavnih pesama u prozi, „Gradinar“. Osim što je pisao pesme, objavljene u zbirkama „Ljepota“, „Mesec“ i „Gradinar“, Tagore je pisao i pripovetke, drame i romane. Neke njegove zbirke pripovedaka su „Gladno kamenje“ i „Prekinute veze“. Romani su mu „Brodolom“, „Dom i svijet“ i „Binodini“, a drame „Citra“, „Kralj tamne sreće“, „Žrtva“, „Kralj i kraljica“ i druge.

Tagore je u Šantiniketanu osnovao eksperimentalnu školu te se bavio politikom usmjerenom na promicanje indijskog nacionalizma. Bio je i veliki pobornik delovanja Mahatme Gandija. Ipak, najveći uticaj koji je Tagore ostvario je onaj na zapadu, gdje je jasno promicao indijsku kulturu i filozofiju, tako postavši štovani posrednik između Istoka i Zapada.

Rabindranat Tagore umro je u Kalkuti 1941. godine u 80. godini života.

Autor: V.B.