Gospoda Glembajevi

Krležina drama Gospoda Glembajevi prvi put je izvedena 1929. godine i pripada Krležinom trećem dramskom ciklusu, tzv. Glembajevom ciklusu koji se sastoji od tri drame: Gospoda Glembajevi, U agoniji i Leda. Sva tri se bave izmišljenom plemićkom zagrebačkom porodicom Glembaj, njihovom istorijom, raznim skandalima u koje su bili umešani, sukobima i konačnim sunovrtom porodice.

Krleža se sa svojim dramama na sceni pojavio mnogo ranije (u takozvanim kvantitativnim dramama sa ekspresionističko-simboličkim elementima okupljenim u dramskom ciklusu Legende). U drugom dramskom ciklusu, iako zadržava određene ekspresionističke elemente, pristupa realističkoj, psihološkoj paradigmi koja onda u ciklusu o porodici Glembaj postaje još glamuroznija.

Ova komponenta se manifestuje na različite načine: na primer, vrlo eksplicitnim opisima govora, ponašanja i reakcija u didaskalijama, dijalozima koji često dovode do izražaja ideoloških, političkih ili filozofskih gledišta likova koji nam otkrivaju njihov „pogled na svet“ („veltanšaung“), uvide u njihova ponašanja koja otkrivaju složenosti psihološke motivisanosti, emocionalne slomove, karakternu složenost njihovih ličnosti i različitih aspekata biološke i društvene determinisanosti koji se pojavljuju gotovo kao lajtmotiv u obliku simbola „glembajevska“ ili „danijelijevska krv“.

Krleža je ovaj model preuzeo od takozvanih skandinavskih dramatičara, „nordijske škole“ (pre svega Ibsena), a ove njegove drame često nazivaju kvalitativnima. Naglašava njihovu različitost sa gore pomenutim dramama iz prvog ciklusa u kojima pažnja nije bila usmerena na odnose među likovima i njihovu psihologizaciju, već na eksperimentisanje, masovne scene, vizije, snove itd.

Zanimljivo je da se Krleža svojim ciklusom o Glembajevima vraća na već pomalo zastarele poetske principe. U vreme eksperimentisanja sa Brehtovim ili Pirandelijevim manirima, vraća se svojim mladalačkim uzorima i „psihološkom naturalizmu“. Dakle, zaplet dela može se na psihološkom nivou posmatrati na dva načina: kao Leonov sukob sa članovima porodice (prevashodno sa ocem), i kao Leonov sukob sa svojim nasleđenim glembajevskim predosećanjima i ličnim crtama koje ga određuju, ali kojima želi da se odupre. Međutim, drama takođe prepoznaje društvena pitanja koja se javljaju, pre svega u slučaju Rupert-Canjeg, ali i kada je u pitanju sudbina patricijske porodice poput porodice Glembaj.

Drama je podeljena u tri čina u kojima se dramatični sukob razvija postepeno, od prikaza uspešne, bogate i naizgled iskrene porodice koja se nađe da proslavi prvu godišnjicu rada porodične kompanije do konačnog finansijskog propadanja porodice Glembaj i psihološkog i moralnog Leonovog sloma u trećem činu. Razvoj napetosti praćen je i promenama u prirodi, spoljnim vremenskim uslovima koji se pogoršavaju kako raste napetost (gromovi, munje, vetar, treskanje).

U scenama je obično manje likova, a ako ih i ima više, onda, kako B. Senker ističe, „reč o inscenaciji neplaniranih, neuspelih ceremonija“. Postoji širok spektar tema o kojima se govori u dugim replikama, a koje su ispunjene referencama, citatima i aluzijama, najčešće umetnošću, filozofijom, politikom, pravom, religijom itd.

Likovi pripadaju aristokratskoj i građanskoj klasi (episkop, oficir, lekar itd.) i koriste mešavinu hrvatskog i nemačkog jezika, a ako pripadnici nižih klasa i dobiju glas, to je nakratko slučaj, na primer, u slučaju Fanike Canjeg. Ali, kako Senker takođe ističe, propadanje porodice Glembaj nije „rezultat destruktivne akcije spoljnih antagonista, već dubokih unutrašnjih antagonizama“.

Vrsta dela: psihološka drama podeljena u tri čina, tragedija

Vreme radnje: 1913. godine (godinu dana pre izbijanja Prvog svetskog rata), radnja se dešava jedne letnje večeri, nakon proslave godišnjice kompanije Glembaj Ltd., između jedan i pet sati ujutro

Mesto radnje: Zagreb, kuća Ignjata Glembaja

Tema dela: propadanje patricijske porodice

Ideja dela: čovek je kompleksno biće koje pokreću razne biološki i socijalno uslovljene sile kojima pokušava da se odupre

Kratak sadržaj prepričano

Prvi čin

Prvi čin ove drame dešava se između jedan i pola tri u noći. Gosti napuštaju trpezariju, prolazeći raskošno uređenim sobama i salonima čiji su zidovi prepuni portreta članova porodice Glembaj. Gosti bučno izlaze, a među poslednjima je episkop u pratnji domaćina Ignacija Glembaja. Angelika, sestra dominikanka, udovica starijeg Glembajevog sina Ivana ostaje u salonu. Pored nje je Leon Glembaj, Glembajev sin iz prvog braka sa ženom (rođ. Basilides-Danieli).

On započinje čuvenom izrekom: „Sve je mutno u nama, draga moja Beatrice, neverovatno mutno.“ Leon održava filozofsku tiradu o tome da je matematika „bliža neznanom od govora ili slike“, spominje Kanta i Ojlera, a njegova široka naobrazba izražena je u govoru.

Doznajemo da je odsutan i pun kontradikcija, da je slikar, ali nije siguran u sopstvene sposobnosti i svrhu svog zvanja („… mesto da sam matematičar, ja slikam. Pomoću ove podele u sebi, šta čovek može da postigne više od diletantizma?“).

Angelika mu nudi svoj pogled na svet, svoje gnoseološke poglede koji su u suprotnosti sa Leonovim. Angelika veruje da „samo srcem može da se uđe u pravu istinu, a ne logikom ili „šaljivim rečima“. Kaže Leonu da preteruje u svom govoru, odnosno da je sve šta on kaže kozerija. Leon je ismejava zbog njenih religijskih pogleda, a ona nastavlja da razrađuje svoj stav:

„Da, qualitas occulta, ne plašim se te reči! Život posmatram u slikama od kad postojim: postoji u našem subektu, iznutra i spolja. Šta je između? Nešto, kako kažete, mračno i mutno: nervi, mozak, meso, nešto šta se zove naš predmet. Jedna tužna šupljina u našem takozvanom predmetu. I sve se to razvija vremenom i u nečemu nepoznatom, transcendentalnom. I ako mislite da je vaša slika logičan potop u ono transcendentalno nešto izvan našeg Ja, grešite Leone! Ništa se ne može učiniti sa razumom! Danas se to naziva intuicija, a nekada se zvalo qualitas occulta! Ne plašim se te reči!“

Stoga je Leonovo mišljenje bliže vrsti racionalističke i materijalističke filozofije, dok je Angelikino bliže intuicionizmu i religioznom misticizmu. Leonu su to zastarele misli koje potiču iz života „u crkvenoj tvrđavi, pod oblikom verbalne laži: qualitas occulta“. Kaže da je „danas, u vreme bezbožne simbolike, u vreme infitezimala, zaista moglo reći: pseudointeligentno…“

Iako pričaju iz suprotnih stavova, doznajemo da Leon Angeliku veoma ceni i da je u jednom momentu čak pohvalio njenu inteligenciju. Angelika se zaista pokazuje kao inteligentna i veoma rečita. Leon je uverava da pitanja o „bogu i poslednjim stvarima“ nisu tako jednostavna kao pitanja sluškinje kojoj su takva pitanja svedena na katoličke prakse („Vaskrsna jutra, ofarbana jaja i kuglof na belom stolnjaku, vaskrsna zvona i velika misa!“).

Angelika prilično uspešno parira Leonu u razgovoru i odgovara da su i njegovi pogledi staromodni („Mislim da je ovo romantično podizanje vaših životnih mogućnosti sterilno i pomalo staromodno … Ovo je „pseudointeligentna“, što ja govorim, možda, ali ono šta ti govoriš je haos, to je nemir!“).

Leon joj tada prilazi veoma mirno i otvoreno. Interesuja ga odakle Angeliki ta smirenost i koncentracija i da li ju bole sećanja na Ivana koji je umro pre sedam godina („… gde je u tebi taj mir? Gde je ta tačka u tebi u koju se opireš?“).

Angelika ga odbija, ne želi da priča o tome. Ona ustaje i zagleda se u svoj portret obešen na zidu salona. Ubrzo ponovo sedne, a Leon ponovo započinje razgovor. Opisujući Holbajnov portret, on deli komplimente Angeliki, a njoj je neprijatno. Leon joj prizna da već sedam godina želi da naslika njen portret. Iako to ne pokazuje, Angelika ga sluša sa velikim interesovanjem, Leon joj je simpatičan.

U sobu ulazi Fabricije u pratnji dr. Silberbranta. Fabricije je umirovljeni župan, stari bonvivan koji mnogo drži do svog izgleda, a Silberbrant je učitelj Olivera Glembaja, sina starog Glembaja i baronice Kasteli, i baroničin ispovednik. Iz razgovora o portretu saznajemo malo o Angelikinoj istoriji. Četiri meseca nakon što je portret nastao, umro je Ivan. Posle toga, Angelika se razbolela i morala je da ide na lečenje u Hong Kong, gde je provela dve godine. Portret je naslikao neki Ferenc. Silberbrant i Fabricije hvale slikara i portret držeći ga genijalnim. Kad pitaju Leona za mišljenje, on je veoma grub i direktan u izražavanju svog negativnog stava („Ja ne mislim o tom portretu ništa, dragi Fabricije! Mislim da to uopšte nije portret! I meni je sasvim jasno da Beatrice samu sebe ne prepoznaje: takav je to portret!“). Nakon toga razgovaraju o umetnosti, razbacuju se citatima i referencama, svi žele da pokažu svoju naobrazbu. Leon ih optužuje da ne znaju za savremena umetnička dešavanja:

„A ovo šta vi izrezujete nekakve citate iz starih crkvenih knjiga i lepite ih, kao markice gde pripadaju i ne pripadaju, to je patristička filatelija možda, ali sa estetikom i slikarskom kulturom to nema nikakve veze!“

Leon uverava Fabricija da nema pojma o slici i argumentiše svoj negativan stav prema portretu. Između ostalog, na portretu mu smetaju ruke. Zamoli Angeliku da im pokaže svoje ruke za poređenje, ali ona, verovatno iz sramote, skreće temu na druge portrete. Ispituje Fabricija o ljudima koji su na njima. Svi su oni članovi porodice Glembaj, Fabricije govori o njima pohvalno, priča o njihovim dostignućima i vrlinama.

Kad dođu do Franka Ferdinanda Glembaja, koji je izgradio železnicu i koji je lako mogao da postane baron „ako to želi“, Leon se ubacio u razgovor govoreći da je čuo da je isti Frank bio poznat kao prevarant na kartama. Za sledećeg Glembaja, koji na portretu drži vagu, Leon tvrdi da je „prvi Glembaj koji je vagao pogrešno“ i spominje Barbocijevu legendu o tome kako je prokleta porodica Glembaj i da su svi Glembajevi ubice i varalice. Leon to opravdava nabrajanjem članova porodice koji su počinili samoubistvo ili završili u ludnici. Na kraju Leon nervozno ustaje i odlazi na terasu.

Saznajemo da se Leon vratio kući posle jedanaest godina. U pozadini se čuje Mesečeva sonata, ulazi advokat Puba, koji je takođe uznemiren. Naime, slučaj Rupert-Canjeg ponovo je postao aktuelan. Socijalistička štampa preti novim skandalom, tvrdeći da imaju nova dokumenta protiv Glembaja.

Ulazi Glembaj sa dr. Altmanom. Glembaj i Puba razgovaraju o slučaju. Socijalisti žele da obnove proces na osnovu novostečenih pisama. Puba sugeriše da treba štampati kontra izjavu, a Glembaj je protiv toga, iako veruje da nešto mora da se uradi. Ulazi Šarlota, baronica Kasteli-Glembaj, u pratnji Oberleutnanta Balocanskog i sina Olivera, koji ima sedamnaest godina. Puba nervozno traži direktivu, a baronica ga moli da ju ne muči sa tim glupostima. Ona ništa od toga ne razume, ali jedino šta joj je važno je da je proglašena nevinom. Saznajemo da se neka žena sa detetom na rukama bacila sa trećeg sprata i da se za to krivi baronicu Kasteli.

Glembaj želi da taj razgovor završi jer vidi da loše utiče na Šarlotu, ali Puba i dalje čita sporni članak. Saznaje se pozadina čitave priče. Pre nekog vremena baronica Kasteli je pregazila i ubila sedamdesettrogodišnju „proleterku Rupertovu“ svojim konjima. Nakon toga, ona nije ni uhapšena, već se branila sa slobode i na kraju oslobođena. Sin stare Rupertove, Josip, pao je sa nove zgrade i umro ostavivši nevenčanu suprugu Faniku Canjeg u drugom stanju. Nakon što je umrla njena stara svekrva, stara Rupertova, Fanika je podnela tužbu protiv baronice Kasteli da prehrani svoje tek novorođeno dete. Sud je odbacio njenu tužbu i ona je očajnički sebi oduzela život skokom sa trećeg sprata, trudna i u naručju sa sedmomesečnom bebom. Pre nego što se ubila, zvonila je na baroničina vrata da zatraži pomoć, ali su je izbacili na ulicu.

U članku se ističe da je redakcija došla i do novih materijala koji takođe povezuju samoubistvo novinara Antuna Skomraka sa baronicom. Pominje se i sin baronice Oliver, za koga se sumnja da je umešan u ubistvo čuvara neke građevinske kompanije, ali je Puba preskočio veći deo teksta o Oliveru.

Posle čitanja Puba iznosi svoj pogled na stvari. Smatra da celom slučaju ne treba pristupati sentimentalno, već „pravno jasno i nedvosmisleno“ („To su socijaldemokratski šlageri kojima ne treba nasedati, gospodo!“). On opet predlaže da se odštampa kontra izjava i zapreti tužbom zbog klevete i uvrede. Puba tvrdi da je to veoma važno jer takve sugestivne priče snažno utiču na javno mišljenje. On predlaže da se u izjavi uradi niz kleveta o staroj Rupertovoj da bi se istaklo da ona nije radnica, već bedna prosjakinja, društveni parazit i da je redovno pila po rakijašnicama.

Zatim nastavlja svoj advokatski govor da baronica nije uradila ništa loše i da „stara pijana ubogarka nije pregažena četveropregom, nego oborena blatobranom, i to iz sopstvene krivice, jer, molim lepo, setimo se samo: stara nije oborena na cesti, već je pala na pločniku, šta je prema mišljenju stručnjaka određeno kao tehnička nemogućnost…“

Na kraju tvrdi da stara Rupertova nije umrla od udara kola, već od arterioskleroze, a da je Canjegova, ljubavnica staričinog sina, na vratima prosila jer je videla priliku da se obogati. Balocanski, s druge strane, tvrdi da treba istući novinara, zbog čega se Leon glasno nasmejao. U jednom momentu oni pitaju Leona za mišljenje, a on kaže da misli da je već stvar gotova i nepopravljiva, jer su ti ljudi mrtvi i ove diskusije ne mogu da ih ožive.

Saznajemo još neke detalje vezane za posetu Fanike Canjeg dok je Leon bio prisutan tom događaju. Canjegova je tražila da joj baronica kupi mašinu Singer jer je krojačica i tvrdila je da će da se ubije ako je ne dobije. Međutim, nije joj bilo dopušteno da poseti baronicu jer nije imala vizitkartu. Leonjoj je rekao da više ne dolazi, jer, koliko je on znao, neće joj dozvoliti da poseti barunicu bez vizitkarte. Posle je otišao do prodavnice, kupio joj Singer mašinu i poslao je na njenu adresu.

Puba se obradovao kad je to čuo, jer je mislio da tu činjenicu može da iskoristi u parnici, ali Leon mu je rekao da je to njegova „paranoična mašina i da nema nikakve veze sa tvojim pravnim šalama!“ Baronica prekida razgovor i poziva sve u baštu. Leon i Silberbrant ostaju u salonu, a stari Glembaj je na terasi. Silberbrant priznaje Leonu da je slučajno, po povratku iz biblioteke, čuo njegov razgovor sa Fanikom Canjeg. Čuo je Faniku da moli Leona da joj pomogne i da joj je on odgovorio „neka skoči kroz prozor“.

Leon se brani, kaže da ga je Fanika molila da joj pomogne da stigne do baronice, a on joj je odgovorio da je bolje da skoči kroz prozor nego da se nada da će biti puštena njoj bez vizitkarte jer, koliko on zna, tako nalaže kućni red kod porodice Glembaj.

„Na ovo sam ja njoj rekao: draga moja, dobrotvorima kojima se pristupa s vizitkartama, takvih se dobrotvora klonite u sopstvenom interesu! I ako vi od ovih dobrotvora očekujete svoj spas, onda vam je bolje da odma skočite kroz prozor! To sam ja toj ženi rekao i to ne poričem!“

Silberbrant brani baronicu i tvrdi da ona nije znala ništa o tome, a i da je znala, sigurno bi sprečila smrt ove žene. Silberbrant implicitno optužuje Leona za Fanikinu smrt jer joj je tako grubo odgovorio, oduzimajući joj svaku nadu i ostavljajući je u krajnjem očaju:

„Ali kada jedan subjekt pomisli da je shvatio da nad njim nema ničega: ni moralni autoritet, ni ideju o Bogu, ni dobrotu, ni društvena hijerarhiju, takvu osobu proguta osećaj paklenog vakuuma. A vi, dragi moj gospodine doktore, bacili ste tu ženu u takav moralni vakuum! Ubili ste u njoj ideju dobrote, ideju Boga i nade! „…“ Šta je ostalo od ove žene nakon toga? Šta? I vidite, po vašoj moralnoj klasifikaciji, vaš čin deluje kao da neko slučajno pregazi sklerotičnu staricu sa četveropregom ili da negde postoji jedan kućni red da se posetioci najavljuju vizitkartama!“

Leon mu govori da je to „čista matematika“ šta se Fanika ubila, i da bi se svako ubio ko živi u uslovima u kojima je ona živela i da Glembajevi nastoje ubiti što više ljudi zbog svog pogrebnog preduzeća. Takođe tvrdi da nije on „moralno zgazio“ Faniku kao što Silberbrant tvrdi, već joj je na neki način želeo da pokaže zašto treba da bude ponosna i sačuva obraz:

„Umreti pod kopitom baroničine četveroprege s verom u metafizički autoritet i socijalnu hijerarhiju! Ali prići takvom biću i reći mu: Čoveče, seti se da si jednak onome pred kojim se ponizuješ, i ne ponižavaj se! Hodaj uspravno, ne plači pred tuđim vratima, jer iza tih vrata nema nikog za tebe, pljuni i plesni, ali nemoj da se ponižavaš – to po vama znači nekoga moralno zgaziti!“

Silberbrant i dalje nastavlja da pominje dobrotvorne „uspehe“ baronice, koja je predsednica Dobrotvornog Ureda, ali Leon ne veruje u to. Pominje slučaj 20-godišnjeg Skomraka. Radio je kao dnevničar u Dobrotvornom uredu. Tačnije, Skomrak se obesio pre mesec dana i ostavio prepisku otkrivajući da je bio u bliskoj vezi sa baronicom Kasteli. Leon želi da pročita pismo, ali Silberbrant kaže da ga to ne zanima. Nakon toga, Leon optužuje i Silberbranta za intimnu vezu sa baronicom („kad neko spava sa jednom ženom čitavu noć, i dalje bi trebalo da ga zanima sa kim se ta žena dopisuje“. Da kod toga budete barem za stepen diskretniji! Barem tako dugo dok su strani gosti u kući!“).

Nakon toga Leon odjednom odlazi, a na terasi stoji stari Glembaj koji je čuo ceo razgovor. Bled je i slab, a napolju je grmljavina. Tu se završava prvi čin.

Drugi čin

Drugi čin se dešava dvadeset do trideset minuta posle prvog čina u sobi za goste gde je Leon smešten. Silberbrant je u sobi i nagovora Leona da demantuje njegove riječi pred starim Glembajem jer se boji da će Leonova optužba da ugrozi njegov položaj u porodici, a samim tim i karijeru. Leon je nervozan i odbija da sluša Silberbranta, moleći ga da ga ostavi na miru, jer mora da napiše još nekoliko pisama pre spavanja.

Stari Glembaj, koji izgleda bolesno i slabo, ubrzo ulazi u sobu. Primećuje da se Leon pakuje, on naime uskoro putuje. Imaju prijatan razgovor i Leon ga ispituje o njegovom zdravlju i srčanim problemima. Napolju grmi. Stari Glembaj se ponaša kao da Silberbrant nije u istoj sobi, a ovaj uskoro odlazi. Nakon prijatnog razgovora, isti postaje direktniji.

Saznajemo da je Leon doputovao da prisustvuje godišnjoj proslavi banke Glembaj, ali ipak je rešio da ode ranije. Nije ga bilo jedanaest godina i kaže da se u kući svojih roditelja oseća kao stranac i prolaznik. Glembaj smatra da je njegovo razmišljanje neosnovano i okrivljuje Leonove živce. Tvrdi da je sve to „uberspannt“ (prenapeto). Naime, u drami se i drugi likovi tako često obraćaju Leonu, držeći ga neurastenskim, paranoičnim, nervoznim, nestabilnim i čak pomalo ludim. Reči Leona Glembaja iznervirale su ga i on ustane i pita ga zašto je došao. Stari Glembaj priznaje da je čuo Leonov razgovor sa Silberbrantom i interesuje ga da li je ono što je rekao o baronici istina. Leon ne želi tačno da saopšti i iznosi informacije:

„…U ovih jedanaest godina nismo gotovo nijednom pričali, mislim, od jutra kad su našli mamu mrtvu! I vidš, ne bih hteo da budem neiskren: od smrti majke nikad nisam osetio potrebu da prijateljski razgovaram stobom Da! Lagao bi ti kad bi rekao da mogu s tobom razgovarati na prijateljski način, pa bilo to samo dva minuta! Vidiš: spakovao sam se, putujem! Smatram da je moj dolazak u ovaj glembajevski dom bio neka vrsta poslednje sentimentalne zablude. Pozvao si me pismeno, jubilej, porodična razmatranja i sve ono što već spada pod takvu slavu, ali to je sve jače od mojih živaca! Ja sam, kao što kažeš: überspannt! Smatraju me „paranoičnim“! Jednom „paranoidu“ ne treba uzimati ništa za zlo! Ali molim te da svakako uvažiš da sve ono što sam rekao Silberbrantu nije bilo rečeno na tvoju adresu. Na moju časnu riječ, ja nisam imao ni pojma da ti slušaš na terasi!“

Na kraju, međutim, saopšti mu da je istina ono što je rekao, ali da „nema pravnih dokaza“ („Osim baronice i Silberbranta, niko to ne može da zna! A ako se jedna od ovih ličnosti zakune da je to laž, gde je istina?“). Međutim, to može i da se zaključi iz činjenice da baronica provodi toliko noći u Silberbrantovoj sobi. Nakon toga, rasprava prelazi u svađu iz koje proizlaze mnoge činjenice koje prethode dramskoj radnji. Glembajev prezir prema porodici Danijeli, porodici njegove prve žene, izlazi na videlo:

„Vidiš, i u tome si Danijeli! Ne reći istinu, to ste uvek vi Danijeli u stanju da uradite. Ali da priznate? Ne! Nikad! Pljuniti nekom u lice venecijanski, poniziti ga i zaprljati, to da, da, to je u vašoj krvi. Ali kada je reč o konzekvencijama, onda ćutite. Upravo takvao je bila i tvoja majka!“

Stari Glembaj mnogo drži do svog roda („Ali trebalo bi da uvažiš da mi Glembaji nismo boemi! Mi smo čvrsti konzervativni građani i snosimo potpunu formalnu i džentlmensku odgovornost za svaku reč!“) Dok Leon ima potpuno drugačije mišljenje bliže onoj “bárbóczyjevskoj legendi”. Takođe se otkriva i da odnos između Leona i njegovog oca nikada nije bio iskren i da je uvek bio prožet nerazumevanjem i netolerancijom:

„Putujući ovde, nevino sam se veselio da ću videti mamin grob, Beatrice, one naše stare slike i tebe. Da! I tebe! Ali u ovoj glembajevskoj atmosferi krvi, ubistava, samoubistava, u ovoj nezdravoj atmosferi laži i intriga i histerija, odmah mi se javila stara moja migrena. Počela je da me glava boli od svega toga. Dozvoli mi samo da primetim još i to: ti to ne razumeš da nekoga može da boli glava u ovoj glembajevštini! Mi smo dve rase, kao što si sâm rekao: Glembajevi i Daniellijevi! …ja od početka, koliko se sećam, ne samo da sam ti bio indiferentan, nego upravo protivno: ti me nikad nisi trpio! …Ivan je za tebe bio punokrvni Glembaj. I ja znam da bi ti bio mnogo više volio da sam ja umro mjesto njega! …ja nisam postao broker i posredniku firmi Glembaj Ltd. Ja oslikavam neka potpuno bezvredna platna: slike tebi potpuno strane i tajanstvene. Ja sam boem, a ti si bankar! Ja živim u promiskuitetu, a ti u strogo konzervativnom građanskom modelu od braka! Ja lažem, ja sam neuropat, sulud i ungemütlich, „ein überspannter Sonderling“, kao što kaže stari Fabriczy, i čemu, molim te, da se nas dvoje sada tu natežemo?“

Leon tvrdi da zaista nema dokaza da baronica spava sa Silberbrantom, ali postoje indikacije, kao šta su indikacije da se Alisa, 20-godišnja Leonova sestra, nije slučajno udavila, već zato šta je bila zaljubljena u mladog Zigmuntovića, za koga je saznala da spava baronicom. Leon je za ovo saznao iz Ailsinog nacrta za oproštajno pismo u kome pominje da je videla Zigmuntovića da odlazi u sobu baronice Kasteli. Nakon toga započinje razgovor o baronici.

Stari Glembaj se priseća dana za koji tvrdi da mu je bio najsrećniji dan u životu, dana kad je upoznao baronicu. Leon se takođe priseća dana kad ju je upoznao. Tog jutra, kad se njegova majka otrovala. Ležala je mrtva, a Šarlota je došla sa svojim psom i nije izmolila molitvu do kraja, već je otišla u salon i tamo isprobavala kvalitet tepiha na kome se Leon često igrao za Hiljadu i jedne noći. Istog dana odnela je tepih u svoju vilu Nad Lipom, a sedam godina posle, na Alisinoj sahrani, Leonje pronašao krzno svoje majke zataknuto u ćebe za baroničinog psa. Opet pričaju o indikacijama. Leon tvrdi da je njegova majka otrovana jer je znala za intimnu vezu starog Glembaja i baronice, ali Glembaj za to krivi danijelivsku krv. Rasprava prelazi u svađu, Glembaj viče i želi da napusti sobu:

„Ti si ćudljiv neuropat, baš kao i tvoja majka! I molim te! Sačekaj da i ja tebi kažem istinu: živio sam s tvojom majkom dvadeset teških godina – da sam nad njenom mrtvačkom posteljom odahnuo kao od kakvog košmara! Eto, sad imaš ti svoje dokaze i indicije.“

Leon prigovara svom ocu zato što je potrošio bogatstvo na baronicu i njene hirove, a Glembaj zamera sinu što ne zarađuje svoj novac, ne radi „pravi“ posao, već živi kao umetnik:

„Star si, nemaš krov nad glavom! Nisi ni porodicu osnovao i tu lutaš po studijima poput cirkusanta s koferima! Kakvi kamati? Šta se ti razumeš u kamate? Danijelijev kapital? Gde je taj Danijelijev kapital?… Ti hodaš po krovu, dete moje! I molim te da uzmeš u obzir: ja ti ne ću moći ostaviti bogzna što! Ja imam i sam svoje finansijske obaveze, a imam i jedno malodobno i neopskrbljeno dete! Toliko tebi za ličnu informaciju!“

Razgovaraju o poslovima porodice Glembai, a Leon misli da rad sa fabrikom eksploziva znači ubistvo ljudi. Takođe, Leon sugeriše da Glembajevi više nisu finansijski dobrostojeći. U jednom momentu, Glembaj optužuje Leona za „moralnu ludost“ („Sve što ste večeras razgovarali u salonu bez ikakve materijalne potpore, sve je moralno ludilo!“).

Isprovociran, Leon na stol baci dva pisma. Ovo su pisma koja je Silberbrantu poslala Šarlota (baronica Kasteli). Pisma su pronađena u zaostavštini mladića Skomraka koji se obesio zato što je bio zaljubljen u baronicu. Pisma je najverovatnije našao u baroničinoj kući (radio je u Dobrotvornom Uredu) i ukrao ih. Naime, to su novi materijali kojima socijalisti prete u slučaju Rupert-Canjeg. Stari Glembaj prepoznaje Šarlotin rukopis, mada su pisma potpisana sa imenom Mignon. Umesto da se uveri u baroničinu neveru, on optužuje Leona za „prljave poslove“. Nakon toga Leon izgovara uvrede na štetu baronice:

„Toj ženi se ni imena ne zna i krsni dokumenat joj je falsifikat, a vi je zovete baronicom? Kakva je ona baronica? Ima li neko ko zna kakva je ona baronica? Tko je ta žena? Odakle je došla? Stari Fabrisi našao ju je u jednom bečkom Stundenhotelu! Pitaj njega gde je pre toga s njom šampanjizirao, bevor er sie dir servierte, der alte Zuhälter! Stari Fabrisi liferovao je tu ženu kao robu za vas agramerske bonvivane und jetzt bin ich ein Koprophage? O toj ženi postoje dokumenti kod bečkih, tebi toliko merodavnih građanskih vlasti…“

„Ta žena upropašćava te moralno i materijalno već godinama na moju ličnu sramotu! Ja se već godinama stidim zbog tebe, godinama me nema u mojem roditeljskom domu: ti si ruglo i skandal čitavoga grada.“

„To je jedna obična, anonimna kurva, i ne spada…“

U tom momentu je stari Glembaj podivljao od besa i napao Leona. Prvo ga je iz sve snage dva put udario po obrazu, a zatim ga bokserskim udacem udario pravo u zubalo. Leon je ustao i izgledao je kao da se sprema da uzvrati udarac, ali brzo se kontrolisao jer je krvario iz nosa i usta. Leon pere nos, a krv i dalje curi. Nastavlja razgovor i priznaje da je godinu dana nakon majčine smrti, kad se vratio iz Kembridža, spavao s baronicom u vili Nad Lipom. Imala je još nekoliko ljubavnika u to vreme, tvrdi Leon, ali Leon joj je trebao da se „oslobodi svake kontrole“, plašila ga se. Glembaj se zatim uhvati za srce i počne teško da diše. Odlazi prema otvorenom prozoru. Poziva baronicu i deluje vidno uznemireno. Kamerdiner se ubrzo vraća i obaveštava ga da baronica nije u svojoj sobi. Glembaj zatim zove Anitu koja se ubro pojavljuje, a dolazi i baronica Kasteli. Na pitanje gde je bila, ona odgovara da je bila u bašti zbog migrene. Glembaj je počeo da zapinje i pada, izgovarajući reč „migrena“.

Treći čin

Treći čin se odigrava u sobi Glembaja. Na krevetu leži telo starog Glembaja, pred nogama mu kleči sestra Angelika i moli se, Leon sedi u stolici kraj kreveta i ugljenom skicira portret oca, a Fabricije, Silberbrant i dr. Altman sede u foteljama. Rano je jutro. Na jednom od stolaca, sedi Puba i razgovara telefonom. Javlja poslovnim partnerima da je stari Glembaj umro. Fabricijei dr. Altman diskutuju o smrti, banalnosti i varvarskim sahranama. Altman zaključuje: „Potpuno ostavljeni i sami putuju ljudi iz svog stana u nepovrat.“

Silberbrant se tada uključuje u raspravu u kome kritikuje takvo ateističko stanovište; on veruje da čovek ne ostaje sam nakon što umre, već se „stapa sa poslednjim uzrokom svih stvari: kako se sve vode vraćaju u okeane, tako se i naša duša nakon smrti vraća u Boga.“

Dolazi do kratke rasprave u kojoj su tabori slični kao u raspravi između Leona i Angelike na početku dela. Dr. Altman zagovara materijalističko i ateističko gledište da „smrt nije ništa drugo nego čisto logična promena materije: neorganske materije su urađene od organskih supstanci“, a Silberbrant zagovara religijsku koncepciju. Fabricije progovara o krhkosti života nekog bića i takođe postavlja Altmanu pitanje: „Šta tu u svemu tome mogu takve paučine kao šta je tvoja materijalistička medicina, dragi moj Altman!“ Posle toga se raspravlja o odnosima medicine i teologije i njihovim „mogućnostima“.

Priča se ubrzo prebacuje na Leonov crtež, ostali ga hvale, ali Leon nije zadovoljan, on misli da je „nemoguće dati ono vrhunaravno nešto šta svi mrtvaci imaju oko usne“, pa u jednom momentu kida sliku i baca komade papira u ugao sobe. Puba ih kupi i pokušava da ih ponovo sastavi, a Leon odlazi do stola i priča o tome da je sinoć sanjao ribe i da uvek kad sanja ribe desi se nešto loše. Takođe ističe da je gladan, a Altman ovo vidi kao dobar simptom („Do postoji knormalan štofveksl, sve je u redu, a glad je u takvim prilikama svakako povoljna pojava…“). Leon mu odgovara, rezimira celu prethodnu diskusiju i nejasnim rečima kritikuje doktorsku profesiju:

„Ti i Silberbrant i Puba ste savršeno slični. Za Silberbranta je ceo problem u Sedam sakramenata, za Pubu u rednom redosletu, a za tebe u štofvekslu! Anamneza, status praesens. 23 Kazneni zakon i sveti Toma: sve pretpotopne profesije! Vi, doktori, da ste logični, hodali biste u častima kao i popovi! Evropski advokati su u svojim talarima razumeli stvar s prave strane. Sveštenici sutana i vaš materijalistički štofveksl? Te vaše materijalističke ideologije uopšte vam ne pristaju! Kakve ste vi materijaliste? Uvek stupate tiho, otvarate vrata tajanstveno kao čarobnjaci. Plašite pacijente! Pacijenti leže pred vama na stolovima kao antikne žrtve i vi ih koljete božanstvom svoje dijagnoze, anamneze, štofveksla! Molim vas: nikad nisam ni jednom advokatu ni lekaru verovao ni reči!“

Iz Pubinih razgovora saznajemo da Glembajev posao ne ide dobro i da je stari Glembaj ostavio puno duga. Telefoni zvone i Leon je zabrinuto hodao po sobi. Ipak, čini se da se malo i naslađuje („Da li čujete kako telefoniraju? Panika! Čamac tone! S.O.S. Sauve-qui-peut! Do sada je prošlo sedam miliona pasive. Und dann hiess es, das wäre die Bárbóczy-Legende: „Die Glembays sind Mörder und Falschspieler!“ Sedam miliona pasive. Izgleda da će se već za pola sata hvatati za džepove gospoda iz Beča i Trsta. Samo dok telegrami ne stignu!“)

Ubrzo, ulazi baronica Kasteli, šaljući Angeliku po neku kravatu da ostane sama sa Leonom. Započinje razgovor pitajući ga zašto je mrzi. Leon ju otvoreno optužuje za oportunizam i bračne interese. Baronica mu u jednom momentu prilazi mirno i neobično intimno i pokušava da probudi njegovo sažaljenje. Posle neuspeha, u jednom momentu ga implicitno optuži za okrutnost prema svom ocu, koji se zbog svađe uznemirio i doživeo infarkt. Baronica želi da se „pomiri“, ali Leon vrlo ironično i direktno odgovara:

„Posmatram te takvu kakva jesi! Već dvadeset godina sviraš Mondscheinsonatu, slikaš ruže Marechal-Niel-a na svili, piješ šampanjac na vulkanu! Stojiš nad svojim mrtvim mužem jednako nevino kao i nad njegovom mrtvom ženom, a upravo si došli iz sobe svog ispovednika! A tvoj Gedankengang je ovo: zašto me posmatraš kao da sam ubila tvoju majku? Ti ste isto tako ubio svog oca! Ali ja ti ništa ne predbacujem: pomirimo se!“

Posle toga podseća je na brojne ljubavnike sa kojima je imala intimne odnose i priznaje da je i on bio žrtva njenog šarma. Šarlota tvrdi da nije imala ništa „konkretno“ sa mladim Zigmuntovićem (zbog koga se Alisa ubila), i za sve to krivi njen „organski nedostatak“ („Ja se od toga telesnog u sebi nikada nisam branila! Ja sam slaba od naravi, ja sam to uvek priznavala…“). Želi da izazove sažaljenje u Leonu stavljanjem sebe u poziciju žrtve, ukazujući na težinu svog braka sa Glembajem i okrivljujući „glembajevsku krv“ koja teče i žilama njenog sina Olivera („Zločin je neprestano i postojano rastao u krvi tog dečaka šesnaest godina; zločin je počeo onog dana kad mi je dečije srce zakucalo u mojoj utrobi!“).

Uskoro stiže telefonski poziv Trgovačke banke, prvo tražeći Leona, a zatim i Šarlotu. Izveštavaju da je stari Glembaj falsifikovao baroničine naloge za plaćanje, i sam žirirao njene falsifikovane menice. Na pomolu je veliki debakl. Leon drži monolog o svom ličnom sukobu sa glembajevskim u sebi:

„Od prvog dana kad sam počeo da razmišljam, ne bavim se ničim osim borbom protiv Glembaja u samom sebi! Ovo je najstrašnija stvar u mojoj sopstvenoj sudbini: čist sam, nepatvoren, 100% Glembaj! Sva ova mržnja prema Glembajevima nije ništa drugo nego mržnja prema samom sebi. U Glembajevima posmatram sebe lično kao u ogledalu!“

Leon je uznemiren i Angelika ga moli da legne i odmori se, a ona će ići u svoju sobu. Leon joj priznaje da je ona „jedino belo nešto u ovoj glembajevštini“ i da je ona jedini razlog što nije otišao prvi dan. Leon je bolestan i na ivici je da se onesvesti, Angelika ga odvede do kauča i stara se za njega. Skoro u bunilu, Leon govori o tome da je ostao prazan nakon „svađe“ sa ocem, kome je toliko godina zamerao mnoge stvari:

„Posle šesnaest godina što sam se pripremao za tu borbu, nisam znao šta da mu kažem. Govorio sam mu kao strancu vulgarne gluposti! Nije mogao da razume ni jednu moju reč! A onda me je još lupio šakom po zubima i pustio mi litru krvi. To je bio ceo rezultat: moja krvava usta! I najgore: potpuno sam, savršeno prazan u toj graji! Nikada nisam osećao da je sve besmisleno kao sad!“

„Hteo sam da oborim jednog tvrdog, ogromnog Glembaja, a ono ondje bio je jedan desperater pred stečajem! Borio sam se sa jednom fikcijom!“

Opet, Leon ponovo počinje da priča o Angeliki kao svetici („Oh, kako si dobra, Beatrice! Jedino moguće svetlo u svemu ovome bila bi nečija čista ruka na mojoj mračnoj glavobolji!“) i u tom momentu u sobu ulazi besna baronica Kasteli. Ona je van sebe, nalikuje ludaku i počinje vređati pokojnog Glembaja za koga tvrdi da ju je opljačkao. Leon ustaje i moli je da se ponaša učitivo. Šarlota ne prestaje, nastavlja sa svojim psovkama i uvredama, a Leon ju potom istera iz sobe.

Šarlota ne želi da izađe, tvrdi da je to njena kuća i da je ona ovde gospodarica. Leon odgovara da joj ništa nije ukradeno, da je stari Glembaj uzeo samo ono šta je baronica godinama krala i da bi trebala da ćuti. Baronica zatim tvrdi da je zatekla Angeliku i Leona „in flagranti“ kad je ušla u sobu, a Angeliku naziva „lažnom sveticom“:

„Ja sam vas tu našla in flagranti mit dieser Scheinheiligen! Tu pred našim mrtvim ocem, no, schöne Schweine seid ihr alle zusammen! Mörder und Falschspieler, recht hat die alte Bárbóczy gesagt: Mörder und Falschspieler!“

Leon dohvati makaze i krene prema baronici. Angelika pokušava da ga zadrži, ali on ju odgurne. Leon pokušava da uhvati baronicu, ali ona istrči iz sobe. Leon je prati, a nakon zvukova lomljenja i lupanja čuju se Šarlotini pozivi za pomoć. Čuju se glasovi, kamerdiner ulazi u sobu i traži opremu dr. Altmana i izjavljuje:

„Gospodin doktor zaklali su baronicu!“

Dodatak prvom činu

U ovoj kratkoj dopuni doznajemo nekoliko detalja vezanih za porodicu Glembaj. Radnja se dešava na kraju prvog čina, onog momenta kad gosti izađu i oproste se od domaćina. Npr. dobivamo uvid u razne tračeve gostiju, uključujući i činjenicu da je „flert“ između Angelike i Leona „javna tajna“. Između ostalog, Leonu se obraćaju njegovi stari poznanici, prijatelji iz škole koji se sećaju njegovih uspeha („On je napamet znao čitavog Šelija. On je nada našeg modernog slikarstva“) i prijatelji iz vojske.

Analiza likova

Likovi: Leon Glembaj, Ignjat Glembaj, Baronica Šarlota Kasteli-Glembaj, Angelika Glembaj, Fabricije, Puba, dr. Altman

Leon Glembaj

Sin je Ignjata Glembaja, bogatog bankara i vlasnika kompanije Glembaj Ltd. Leon se nakon 11 godina vraća u Zagreb i brzo se sukobljava sa ocem. On je razdražljiv, zabrinut i izuzetno nervozan čovek, a drugi ga smatraju ludakom.

Čini se da se drži moralnih principa i da vehementno i rečito brani sopstvena uverenja i često deluje veoma direktno i beskompromisno, zbog čega ga drugi doživljavaju kao pomalo zastrašujućeg i „paranoičnog“. Naglašava da se oseća kao gost u svojoj kući, insistira na tome da ne pripada porodici Glembaj, ali prepoznaje se u manama svog oca i pokušava da se bori protiv tog dela sebe, iako na kraju ipak uspe. Leon je obrazovan, uspešan i talentovan slikar, ali često sumnja u svoje sposobnosti. Ima osećanja prema Angeliki i vidi je kao jedinu svetlu tačku u porodici Glembaj, često joj izgovara nežne reči, a njoj se dopada iako se drži udaljeno.

„Uz nju Leon Glembaj. Figura je dekadentna, ćelava i proseda, sa gotovo potpuno belom retkom švedskom bradom, bez brkova. U odelu, sa engleskom lulom u ustima. Igra ruku i živaca oko te lule nenormalno je intenzivna.“

Ignjat Glembaj

Ignjat Glembaj je Leonov otac. Vlasnik je banke i glava porodice. Naizgled uspešan, samouveren, čvrst i grub, ali na kraju saznajemo da mu posao propada i da je u dugovima. Uvek je hladan prema drugima, a posebno prema Leonu sa kojim dolazi u sukob. Saznajemo o mnogim detaljima iz njegovog života, nesrećnim sudbinama njegove dece i njegove žene, a za većinu Leonovih tragedija krivi upravo njega.

Iako u prvom činu deluje kao čvrst čovek, on je star (69 godina) i bolestan, a Leonove optužbe bile su previše za njega i njegovo srce je usled svađe zakazalo. Nakon samoubistva svoje prve žene, Leonove majke, on se oženi baronicom Kasteli, koja troši veoma mnogo novca. U fizičkoj karakterizaciji, važno je naglasiti razliku između prvog i drugog dela u kome se otkrivaju nedostaci, izmučenost i bolest starog Glembaja.

Prvi čin:

„Ušao je Glembaj u pratnji dr Altmanna i čuo Pubove poslednje reči. Ekselencija Ignjat Glembaj, šef Glembaj Ltd. kompanije, bankar, industrijalac i finansijski magnat, najstariji predstavnik plemićke patricijske porodice, je džentlmenski uporan, neobično dobro uzdržan u šezdeset devetoj godini. U savršeno je skrojenom odelu; gusta kovrdžava, potpuno seda kosa, upečatljiv nos, lice čvrsto, obrijano i odlučno, orlovske obrve. Snažna, blago izbočena donja vilica i neobično mišićava vilica: može se čuti isprekidano dok nervozno škripa zubima. Monokl mu odgovara savršeno prirodno, kao da ga nema.“

Drugi čin:

„Ulazi stari Glembaj, u svilenom hausroku tamnonarančaste boje. Njegov slabašni, staromodni mučeni izgled izrazito je kontrast figuri od pre pola sata u salonu. Ta nabujala i obrijana maska pretvorila se u lice pacijenta s tamnim upaljenim podošnjacima, čiji su pokreti bili nesigurni, a donja vilica bila je tako nenormalno obešena, kao da su joj laloke visile same od sebe i mljela vazduh. To lice je mlohavo i bez krvi, taj čovek je u depresiji. Izgleda kao čovek koji je ustao u poslednjoj borbi. Zbog toga je on u prvom delu dijaloga tih, gotovo patetično svečan, i tek se postepeno tetive ovih vilica ponovo napinju, ti zubi ponovo životinjski đkripe, a ova se ruka sama uzdiže da raskrvari pred sobom ovu nakazu od njegova rođenog sina.“

Baronica Šarlota Kasteli-Glembaj

Baronica Kasteli druga je žena Ignjata Glembaja. Udala se za njega iz finansijske koristi, bila je oportunistička i koristila je svoju fizičku privlačnost i šarm da manipuliše muškarcima. Sklona je neveri i ovaj kvar naziva „organskim nedostatkom“ kome ne može da se odupre. Pored toga, sebe predstavlja kao velikog dobročinitelja, a njeni izlivi empatije su uvek toliko lažni da Leon to brzo prepozna.

Ona je, u stvari, veoma hladna i beskrupulozna osoba, što dokazuju Leonove priče o njenom ponašanju posle smrti Glembajeve prve žene. Došla je s pudlom i nije mogla da se udostoji da do kraja izmoli molitvo. Leon je takođe imao intimnu vezu sa Šarlotom u vreme dok je pripremao doktorsku tezu, a ona ga je koristila da bi ga dobila za sebe u ključnom momentu posle muževe smrti. Pokaže svoje pravo lice u naletu besa kad sazna za mnoge dugove koji su joj ostali posle muževe smrti. Nakon toga, u Leonu se budi njegov „glembajevski“ nagon i makazama ubija baronicu.

„Baronica Kasteli-Glembaj je dama u četrdeset i petoj godini, sa tako svežim telom i pokretima da joj niko ne bi dao više od trideset pet. Kosa joj je gotovo u potpunosti seda, a kontrast njenih mladalačkih blistavih očiju i njenog svežeg obraza čini da joj se kosa čini u belom, perikastom stilu. Gospođa Kasteli, apartna je i duhovita dama, izgovara rečenice precizno i vrlo logično i koristi svoj lornjon više od afekta nego iz dalekovidnosti. Obučena je u svetlu čipkastu šampanj-gala-toaletu sa bogatim nakitom i neobično dubokim dekolteom i dragoceninm, gotovo metar širokom hermelin-stolom. Iza baronice nekoliko sekunda kasnije ulazi na vrata u pozadini illustrissimus Fabrisi.“

Iz perspektive staroga Glembaja:

„Ova žena me naučila da živim! Nakon mase žena, ona me je prva naučila kako treba živiti i biti srećan! Trebalo ju je videti u njenoj šantung-svili sa zlatnim štikerajem! Vidiš: umela je da iskombinuje najekstravagantnije boje, koje su uvek bile šik i inventivne. Njene cipele od zmijske kože, njen kineski suncobran, njene orhideje, sve je to bilo svetlost i zlatna boja! I šta želiš od mene?“

Sestra Angelika Glembaj

Udovica je Leonovog brat Ivana. Nakon muževe smrti razbolela se i provela dve godine na lečenju u Hong Kongu, nakon čega se zaredila i postala sestra Dominikanka. Ona je, za Leona, jedina pozitivna osoba u čitavoj porodici, često razgovara s njom, i iako je pomalo ironičan u pogledu njene vere i pogleda na svet, evidentno je da joj se divi i i da ju duboko ceni i poštuje.

Angelika je mirna, nežna, stoički izdržljiva i inteligentna, pokazuje da, kad želi, može da parira Leonu u filozofskim raspravama.

„…na sceni stoji Sestra Dominikanka Angelika, udovica Glembaj, rođena baronica Zygmuntowicz Beatrix (dvadeset devet godina) i posmatra portrete po zidovima. Ona je vitka, otmena i dekorativna, bez jedne jedine kapljice krvi u obrazima, s prelepim ljiljanovim prozirnim rukama, koje koketno sakriva u bogatim naborima svojih rukava.“

„Beatrice, šta se ti toliko kloneš od mene sve ovo vrijeme? Ja te posmatram ovih pet dana kao što se posmatraju slike po crkvama, a tvoje su oči zatvorene; prvi put noćas dole pod onim tvojim portretom ja sam video tvoj pogled! Zašto se ti mene kloniš? Što izmičeš ispred mene? Veruješ li ti meni na moju reč da bi ja otputovao već prvog dana da nisam našao tebe ovde u svemu ovom? Možda je glupo da ja to tebi sve saopštim, ali od tebe je isto tako neinteligentno da izmičeš! Ova tvoja dominikanska silueta za mene je u ovoj glembajevštini jedino belo nešto! U ovom hloru i morfiumu, među ovim groznim maskama oko nas, ja osećam za tobom potrebu kao za čovekom. Beatrice, ja trebam nekog u ovom paklu, a ti si tako konvencionalna! To od tebe nije otmeno!“

Fabricije

„Fabricije, umirovljeni veliki župan, stari je bonvivan, čija je svaka pojedina dragocena nit frizure virtuozno položena preko ćelave lobanje, sa snažnim, konjaničkim mađarskim brkovima, vidljivo tamnocrno nafarbanim. Njegova uspravna još i besprekorno elegantna ličnost, sa monoklom na staromodnoj žnori, sa rozetom jednog visokog reda u ustima, njegove kicoški ispeglane hlače, njegovo zubalo, fine, odnegovane gospodske ruke sa zlatnom narukvicom i ogromnim pečatom, sve je to starački uredno i pažljivo čisto. Stari iskusni epikurejanac, koji ljubomorno pazi na svaku minutu svoje šezdeset i devete godine. Na levom obrazu zarastao mu je ožiljak od zareza sabljom.“

Silberbrant

Silberbrant je je baroničin ispovednik i učitelj njenog sina Olivera. Leon ga optužuje za intimnu vezu sa baronicom Kasteli. Zbog toga Silberbrant od njega traži da pred starim Glembajem kaže da to nije istina. Zabrinut je za svoj položaj i status.

„Dr. theologiae et philosophiae Alojzije Silberbrant, izvršni direktor, sada informatičar bankarske jedinice Olivera Glembaja, ima oko četrdeset godina. Suhonjava, sušičava pojava sa bledim bezličnim licem kao da je od gume, ima u sebi nešto eunuško, antipatično i lakajsko: u slušaocu iz listera lik je crn i vitak.“

Puba

Advokat kompanije Glembaj Ltd.

„Ulazi uznemireni lekar Puba Fabrisi, plavokos u kaputu sa monoklom na oku i havanom u ustima. On je usled svoga rahitisa šepav, i nosi gvozdene kopče na levoj, degenerisanoj nozi, koju vuče za sobom sa prilično teškim i vidljivim teretom higijenske, ortopedski iskonstruisane patent-cipele. Opire se o crni fino lakiran štap, a slovo er izgovara afektisano i namešteno. On je nesimpatičan i veoma pametan.“

Dr. med. Paul Altman

„Doktor Altman, gospodin oko pedesete, crne masti, potpuno crne i uščuvane bujne kose i jakog brka, ima u sebi jedan potez jermenskog ciganskog primaša. Veoma einseitig, gotovo grbav, sa savršenim geradehalterom ispod kaputa: ometa ga u kretanju. Zlatne naočare. Frče cigarete frče i prsti su mu kao dim tipičnog nikotina. Neprekidno puši jednu cigaretu za drugom.“

Beleške o piscu

Miroslav Krleža je poznati književnik i verovatno najveći hrvatski pisac 20. veka. Radi se o književniku čije umetničko delovanje pokriva centralne književnoumetničke žanrove u kojima se može primetiti uticaj dramatike Ibsena i Strindberga te Ničea, barem što se tiče ranije faze delovanja.

Miroslav Krleža rodio se u Zagrebu 7. jula 1893. godine u građanskoj porodici nižeg srednjeg-socijalnog statusa. Svoje školovanje odradio je u vojnoj kadetskoj školi u Pečuju i to u vreme neposredno pre I svetskog rata u vreme Balkanskih ratova, kada odlazi u Srbiju. Godine 1913. prekida vojne studije te preko Pariza i Soluna dolazi u Srbiju sa namerom da postane dobrovoljac u srpskoj vojsci.

Nažalost njegova odluka da se pridruži srpskoj vojsci nije dobro prošla jer su ga osumnjičili za špijuna zbog čega je bio proteran preko srpske granice. Nakon tog uzaludnog pokušaja vraća se u Austro-Ugarsku gde biva uhapšen na osnovu poternica Ludovikuma.

Međutim brzo je pušten i mobilizovan 1915. i poslat na ratište u istočnu Evropu gde doživljava Brusilovljevu ofanzivu nakon čega vreme provodi uglavnom po bolnicama i banjama zbog slabog zdravstvenog stanja nakon čega se okreće književnosti.

Pored vojnog života bio je poprilino aktivan u politici, pogotovo nakon stvaranja Kraljevine SHS, kad je bio fasciniran Lenjinom i sovjetskom revolucijom i kada je bio angažovan u komunističkom pokretu novonastale države. To je period kad se uveliko razvija njegova spisateljska delatnost i kad je zapravo pisao srpskom ekavicom.

Krajem dvadesetih godina prošlog veka, postao je dominantna osoba u književnom životu bivše Jugoslavije.

Uskoro u klimi slabašne liberalizacije pokreće Jugoslovenski leksikografski zavod, a 1967. potpisuje „Deklaraciju o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika“, što je dovelo do ostavke u Centralnom komitetu SKH nakon jugokomunističke hajke na „nacionalizam“. U to vreme je simpatisao zahteve proletera, ali se povukao kad je bilo očito da će Tito ugušiti sam ustanak.

Do kraja života radio je u Leksikografskom zavodu. Umro je 29. decembra 1981. u Zagrebu. Među njegovima delima možemo spomenuti Povratak Filipa Latinovića, Na rubu pameti i Zastave.