Esej

Esej predstavlja delo pisano popularnim, literarnim stilom. U antici je označavao imperativni ili kritički stav kraćeg obima.

Esej je kraći oblik prozne vrste u kojoj dominiraju autorova zapažanja i njegov lični doživljaj dela. Kroz različitu tematiku autor prikazuje temu o kojoj piše, svoja razmišljanja, kritiku i zaključak. Odlike eseja jesu subjektivnost, manja sistematičnost u izlaganju, kao i zanemarivanje akademskih pravila u pisanju zbog čega se esej smatra slobodnijom formom. Teme u esejima mogu biti razne, od moralnih, političkih, književnih problema, umetnosti, nauke i drugih. U eseju srećemo ton koji odgovara tonu kritičke rasprave, čemu odgovara i njegova forma. Stil u esejima je dinamičan, nadahnut i uverljiv, sa prisutnom subjektivnošću autora.

Kod pisaca kao što je Ciceron, Seneka i Plutarh podrazumevala se strogost oblika i izraza, kao i uzvišen ton izlaganja, da bi tokom renesanse zahvaljujuće, pre svega, Montenju, esej postaje neobavezna forma u kojoj dominiraju lični stavovi i iskustva. U 18. veku sa razvojem prosvetiteljstva u pisanju eseja prevladava kritika društva i religije, otvorenost prema polemičkom tonu i aluzijom na savremena dešavanja.

Autor eseja zove esejist i on u svom delu nastoji uz što verodostojnije iskaze prikazati neretko i impresiju i osećaje. On mora biti i dobar stilist jer forma eseja mora biti čitka i zanimljiva kako bi se na najbolji način prikazao ozbiljan problem ili neka kritika. Esej ne mora biti napisan poput znanstvenog djela i ne mora sadržavati sve delove problema već samo jedan deo koji je bitan za iskaz. No, iako u eseju prednjači autorovo mišljenje, izlaganje i zaključak, u njemu moraju biti i vrednosti kulture, književnosti ili filozofije. Tema mora biti misaono razrađena.

Esej se koristi često u književnoj kritici i mnogi pisci svoje kritike pišu u formi eseja. Time postižu to da mogu bolje i upečatljivije izraziti svoje stavove o književnosti i formulisati teorijska, lična, estetska i druga uverenja. Začetnik eseja je francuski filozof Montenj. Reč esej potiče od grčke reči essai što znači ogled, istraživanje, proba.

Esej može postati deo veće prozne celine, kao što su pripovetka ili roman. Zbog toga je krajem 19. i početkom 20. veka težnja romanopisaca na tome da svet oko sebe protumače. Tako se esejističkim romanima nazivaju Prustov ciklus „U traganju za izgubljenim vremenom“ i Muzilov „Čovek bez osobina“. Pored toga uticaj eseja je primetan i u poetskom stvaralaštvu, pa se spoj ove dve vrste vidi u lirskoj prozi ili pak pesmama u prozi.

Eseje su pisali Oskar Vajld, Sen Bev, Šarl Bodler, Borhes, Česlav Miloš i drugi. U srpskoj književnosti eseje su pisali Bogdan Popović, Jovan Skerlić, Isidora Sekulić, Jovan Dučić, Milan Kašanin, Jovan Hristić, Miodrag Pavlović, Ljubomir Simović i mnogi drugi.