Epigram

Epigram predstavlja kratku, duhovitu, šaljivu ili satiričnu pesmu u kojoj se u jezgrovitom obliku ismejava neka negativna osobina pojedinca ili društva. Neretko u epigram sadrži i podrugljiv sadržaj.

U prvobitnom značenju epigram je označavao isto što i epigraf označavao stihovni natpis na nadgrobnom spomeniku, da bi kasnije napustio prigodan sadržaj i počeo označavati kratke, sažete pesme najrazličitije tematike. Karakteristike epigrama jesu da je on često sarkastičan i zbog toga je jedna od glavnih odlika epigrama domišljatost. Iz istog razloga je i humorističan, ali više u sebi ima crnog humora nego što je zaista zabavan. To ga spaja sa aforizmom, s tim što epigram često sadrži rimu što mu daje posebnost.

Značajni pisci epigrama u antici bili su Kalimah, Katul i Marcijal. Značaj Marcijalovog rada jeste u tome što je on uspeo usmeriti razvoj epigrama u pravcu satire, pre svega društvene i političke. Sam termin epigram potiče od grčke reči epigramma što znači natpis. Epigrami su se nazivali natpisima jer su se u svojim počecima zapisivali na spomenicima, zgradama i sličnim objektima. U helenističkom razdoblju epigram se razvija u posebnu pesničku formu. U početku epigrami nisu bili nužno kratki, već su nekada bili dugi poput elegija.

Grčki epigrami su tada, kao i sada, morali imati svoju bit, nekakvu krajnju poruku. Svaki epigram mora imati satirično obrt i glavni motiv na kraju. Ipak, latinski pjesnici nisu se držali ovog pravila. U starorimsku književnost ovu odliku uveo je tek Marcijal, slavni latinski pisac epigrama, koji se za pisanje svojih pesama služio grčkim modelom pisanja epigrama. On je inspiraciju pronalazio u zbirci epigrama „Grčka antologija“.

Epigram obično počinje tako što se uvode prilike koje se opisuju, da bi završetak potom bio neočekivan, kao suprotnost onome od čega se polazi. Zbog toga je u savremenoj književnosti pandan epitafa, aforizam. Epigrami su jako popularni i danas. Mnogi političari prošlog veka koristili su ih kako bi upečatljivo izrazili svoju misao, neretko kritiku, osudu ili ruganje svojim protivnicima.

Epigram predstavlja i jedan od najvažnijih oblika vizantijskog pesništva, na primer kod Teodora Studita i Teodora Prodroma. U zapadnoj Evropi epigram je naročito popularan u 17. i 18. veku, u Francuskoj i Nemačkoj (Boalo, Volter, Šiler, Gete).

Primeri:

Petar Petrović Njegoš – „Iznenada maler desio se juče: od boljeg sam sjutra izgubio ključe“.

Nikola Šaranović  – „Ne znam o čemu se radi i šta je. Pas mi je gledao skupštinu i prestao da laje.“