Emina

Aleksa Šantić značajan je srpski pesnik s prelaza s 19. na 20. vek. Uz Milana Rakića i Jovana Dučića smatra se jednim od najboljih predstavnika pesničke škole Vojislava Ilića. Njegova poezija izražavala je i osobna osećanja prema ljudima i mestima, ali i kolektivne probleme naroda, nacionalna pitanja i socijalne diskurse. Šantić u nekim pesmama govori o kolektivnim problemima iz osobne perspektive, a ponekad se njegove pesme bave isključivo temama koje se tiču samog pesnika. On u njima izražava subjektivnog sebe, na temelju nekog vanjskog objekta.

Njegove pesme su izrazito emotivne, a njima izražava i ljubav i tugu, te bol zbog (neuzvraćene) ljubavi. Njegove ljubavne pesme napisane su kao sevdalinke, te su mnoge od njih i opevane. Takva je i njegova najpoznatija pesma „Emina“, koja je opevana kao sevdalinka i kao takvu je znaju naraštaji.

Velika emotivnost oseća se čak i u pesmama u kojima Šantić govori o svom narodu, o socijalnoj i nacionalnoj nepravdi koja im je naneta, te o slobodi koja im je oduzimana. Izraziti patriotizam ispoljava i u pesmama u kojem piše o svojem kraju, gradu u kome je rođen i odrastao – Mostaru, te Neretvi. Uticaj lokalne kulture uvelike se oseća u njegovoj poeziji, ali i uticaj vremena u kojem je živeo i stvarao. Tokom života Šantić je napisao preko 800 pesama, ali je pisao i prozu te kazališne predstave. Pesme su mu objedinjene u 6 zbirki poezije izdanih od 1891. godine do 1913. Osim toga, Šantić je pisao i drame u stihovima, a najboljima se smatrauju drame „Pod maglom“, objavljena 1907. godine i „Hasan-aginica“, objavljena 1911. godine.

Šantić se takođe bavio i prevodima, pa je 1910. godine izdao i knjigu prevoda pesama nemačkih pesnika, pod nazivom „Iz nemačke lirike“. Prevodio je i značajna češka djela te bio jedan od osnivača časopisa „Zora“.

Pesma „Emina“ prvi puta objavljena je u književnom listu „Kolo“ 1902. godine u Beogradu. Pesma je šest godina nakon toga uvrštena u Šantićevu zbirku pesama „Pjesme“, ali nakon što ju je pesnik prepravio. U Mostaru čak postoji i spomenik Emini Seftić-Koluder, ženi koja je kao devojka bila inspiracija Šantiću za ovu pesmu. Šantić joj je u to vreme bio komšija, očito očaran njenom pojavom. Zanimljivo je da je unuka stanovite Emine postala jedna od pevačica koje su izvele ovu pesmu kao sevdalinku.

Emina – analiza pesme

Pesma „Emina“ Alekse Šantića govori o jednom susretu između lepe devojke Emine i pesnika, takođe i lirskog subjekta. Pesnik odavno zna za lepotu ove devojke, koja je pri tom susretnu nanovo probudila njegova osećanja. Primećujemo izraze privlačnosti i nekakve mladenačke ljubavi, koja je više izraz strasti i strahopoštovanja, nego nekih drugih dubokih i stalnih osećanja. U pesmi se jasno ističe uticaj muslimanske, orijentalne ljubavne poezije, s telesnim motivima opisanim kao putenim i opisima duhovnih čežnji kao produkta probuđenih čula. Probuđena čežnja u lirskom subjektu pri kraju pesme prelazi u nezadovoljstvo i tugu, jer objekat obožavanja odbije udvaranje lirskog subjekta. Neostavrena ljubavna želja očituje se i kroz osećaj promašenosti koji lirski subjekat oseća kao odbijeni muškarac. Tim činom kao da je umanjena i njegova muškost.

Pesma započinje situacijom postavljenom u određeno vreme i na određeno mesto. To pesmi daje prozaičnost, vidimo da ima mesto i vreme radnje, a time, pretpostavljamo, i konkretnu radnju. Pesma započinje stihovima:

„Sinoć kad se vraćah iz topla hamama,
prođoh pokraj bašče starog imama.“

Nakon što su postavljeni vreme i mesto radnje, dolazi i glavni motiv pesme – devojka Emina.
„Kad tamo u bašči, u hladu jasmina
s ibrikom u ruci stajaše Emina.“

U drugoj strofi radnja se zaustavlja i pesnik počinje da opisuje najpre devojku, a isprepleteno s time i vlastita osećanja zbog nje i ovog nenadanog susreta. Ovde nije Toliko opisan Eminin objektivan izgled, koliko dojam koji ostavlja na lirskog subjekta, dakle njegovo subjektivno viđenje ove devojke. Već prvi stih druge strofe izražava strast i želju, ljubav i divljenje pesnika: „Ja kakva je pusta!…“. Naglašavanje putenosti karakteristika je orijentalnih pesama, među koje spada i muslimanska poetika, što lako povezujemo s motivom Emine, koja je i sama pripadala toj kulturi. Pesnik ističe njenu lepotu govoreći da „stid je ne bi bilo ni kod sultana“, znajući da sultan za sebe bira samo najlepše devojke. Eminina lepota dolazi do izražaja dok ona radi svakodnevne stvari, ne treba da se pretvara. Ona je najzanosnija „kada šeće i plećima kreće“. Pesnik kaže da dok je vidi kako to radi „ni hodžin mi zapis više pomoć neće!“.

U trećoj strofi, radnja zaustavljena zbog introspekcije ponovo se pokreće. Pesnik pozdravi Eminu, ili, kako on kaže – on joj „nazva selam“. Ali Emina se pretvara da ga nije ni čula. Zahvatila je vodu i otišla da zalijeva bašču. Ovim činom ona je pokazala svoju nadmoć. Mogla je da manipuliše situacijom i čini kako joj je po volji. Ne interesuje je lirski subjekat i ona može da to i pokaže. Kod pesnika je taj čin još više uzburkao njegova osećanja i želju za lepom Eminom. To se vidi u četvrtoj strofi u kojoj opisuje trenutak u kojem je zaduvao vetar i donio mu miris Eminine kose, ispletene u guste pletenice. Od mirisa zumbula po kojima joj miriše kosa, pesniku se „krenu bururet u glavi!“.

U petoj strofi nastavlja da se opisuje svoja osećanja. Vidimo da on „Malo ne posrnu“ od svega što se dogodilo. Pesnik daljnjim stihovima nastavlja da izražava svoju bol zbog toga što se situacije nije razvila kako je on želeo. Emina ga je odbila „al’ meni ne dođe lijepa Emina“. Ne samo da ga je odbila, nego mu je jasno dala do znanja da nema nikakve nade da će da se predomisli.

„Samo me je jednom pogledala mrko,
niti haje, alčak, što za njome crko’!“

U poslednjim stihovima vidimo izraženo očajanje, razočarenje, ali i nekakav bes što Emina ne primećuje koliko znači pesniku i koliku mu bol nanosi.

Pesma „Emina“ u svojoj prvoj objavi u časopisu bila je nešto duža od ove koju tako dobro poznajemo, a koja je prvi puta objavljena u Šantićevoj zbirci pesama. Ova „skraćena“ Emina mnogo je umetnički bolja od prvotne. Kraćenjem su izbačene mnoge nepotrebne slike, koje su samo smanjivale umetnički dojam i opću poruku pesme. Lepota izraza došla je do izražaja tek ovom formom. Značajno je i to da su stihovi prve objavljene „Emine“ stajali u jednoj celini. Tek ju je pri novoj obradi Šantić podelio na pet stihova i to katrena. Svi stihovi u pesmi su dvanaesterci, što joj daje skladan ritam, koji dodatno upotpunjuje prisutna rima. Rima je u cijeloj pesmi parna. Ova forma čini pesmu izuzetno pevnom, pa nije ni čudo što je lako opevana i pretvorena u sevdalinku.

Beleške o autoru

Aleksa Šantić bio je značajan pesnik srpskog porekla, rođen i odrastao u Mostaru, gde je živeo gotovo celi život. Rođen je 1868. godine u porodici trgovaca. Zato se i on školovao za trgovca i to u Ljubljani i Trstu. Nakon završenih škola vratio se u rodni Mostar. Mostar je zatekao u pustoši nakon hercegovačkog ustanka koji je podignut protiv Austrije.

Šantić je počeo da radi u trgovini svog oca, gde je najviše čitao knjige i neke listove do kojih je mogao da dođe. Tek je nakon nekoliko godina napokon počeo i da piše. Uključio se i u književni, ali i društveni rad u svojoj zajednici, čime je počela i njegova književna karijera.

Po uzoru na Vojislava Ilića i Zmaja, pisao je pesme u kojima je ispoljavao svoje emocije, najčešće bol i razočarenje, ali takođe i poeziju s nacionalno obojenim idejama, prikazujući socijalno stanje srpskog naroda te narodni prkos protiv osvajača. Sve to pisao je iz neke osobne perspektive, čime su pesme ispadale izrazito rodoljubive.

Šantić je počeo da piše za novine i časopise. Bio je saradnik u časopisu „Golub“, „Bosanskoj vili“, „Javoru“, „Otadžbini“ i drugima. Bio je i jedan od prvih urednika „Zore“, pokrenute 1896. godine. 1888. godine osnovao je Srpsko pevačko društvo „Gusle“, kako bi počeo da žiri nacionalnu svest među svojim narodom.

1902. godine Šantić je nameravao da se preseli u Ženevu, ali ne mogavši tamo izdržati, nakon tri nedelje vratio se u Mostar. Neko vreme živeo je u Borcima kod Konjica, ali onda je 1913. godine bio proteran iz Mostara od strane austrougarske vlasti. Bio je uhićivan i zatvaran, najčešće upravo zbog sadržaja svojih pesama.

1914. godine Šantić je posatao dopisni član Srpske kraljevske akademije.

Za vreme života napisao je i objavio preko 800 pesama. Među njima su najpoznatije „Emina“, kasnije pretvorena u sevdalinku, kao i neke druge Šantićeve pesme, zatim „Veče na škoju“, „Ostajte ovdje“, „Moja otadžbina“, „O klasje moje“, „Što te nema?“, „Pod krstom“ i mnoge druge.

Šantić je već 1908. godine počeo da oboljeva, a od bolesti tuberkuloze je na kraju i umro i to u rodnom Mostaru, 1924. godine.

Autor: V.B.