Ekloga

Ekloga se u antičkoj književnosti ustalila kao termin za kratku pesmu uopšte, pesmu bilo kojeg oblika i tematike. Takođe, eklogom se naziva i deo neke duže pesme, po pravilu pastirske, koja je ispevana u formi dijaloga.

Ekloga kao i pastorala obrađuje pastirske motive, s tim što je ekloga vezana za oblik pesme, dok je pastorala vezana za dramu. Međutim, postoje i ekloge koje su pisane u obliku dijaloga između pastira, vila, satira i drugih. Ono što joj je slično sa idilom jeste to što obe iznose idiličnu sliku lepote života u prirodi.

Najčešće se pod eklogom podrazumevaju idile (Horacije) ili ode, kao i pastirske pesme. Reč ekloga potiče od grčke reči eklogē što znači izbor. Najpoznatije pesme ove vrste jesu Vergilijeve „Ekloge“, bukoličke pesme, da bi kod njega prvi put i sreli ovaj termin.

Zbog uticaja rimske kulture i prerade ekloge, termin ekloga se kasnije često izjednačavao sa idilom, pastoralom i odom. Ekloga je bila veoma popularan žanr i u renesansnoj književnosti. Pisali su ih Dante Aligijeri, Đovani Bokačo, Frančesko Petrarka i mnogi drugi.

U dubrovačkoj književnosti ekloga je bila veoma popularna, u 19. veku nalazimo poslednje primere ekloga. Ekloge su pisali Marin Držić „Radmilo i Ljubmir“ i „Tirena“, Nikola Nalješković „Komedija I“ i drugi.