Dvanaestorica

Dvanaestorica je delo koju je napisao Aleksandar Aleksandrovič Blok u januaru 1918. godine, samo dva meseca nakon boljševičke Oktobarske revolucije. Celo delo je podeljeno u 12 celina koje su i numerisane.

Sačuvani su Blokovi zapisi o procesu stvaranja ovog dela, za koje je sam pesnik rekao je da proizvod spontanosti. Isto tako, pesnik zapisuje u svoj dnevnik da prilikom pisanja poeme, ali i u danima koji su neposredno usledili, čuje strašne zvukove kako u njemu, tako i u njegovoj okolini. Ovoj tematici će se još jednom vratiti 3 godine kasnije, kada, žaleći se svojim prijateljima da ne može da stvara, to opisuje kao da ne čuje više zvuk, kako je sve oko njega tišina. Upravo je ta muzika i potreba za novom muzikalnošću u poemi navela pesnika da napiše ovo delo koje odskače u tim segmentima od njegovih ranijih radova.

Poema prati dvanaest vojnika Crvene armije koji hodaju kroz hladni, zavejani Petrograd.

Veoma je važno primetiti da se Blok koristi brojem 12 koji ima posebnu simboliku, kako u religijskom, tako i u svetovnom značenju. Njegova peoma je podeljena na dvanaest celina, a prati dvanaestoricu boljševičkih revolucionara.

Taj broj je od starih civilizacija bio prisutan u različitih sferama života. Toliko je grčkih bogova sedelo na Olimpu, na primer. U svakodnevnom životu, naš dan je ugrubo podeljen da 12 sati svetlosti i 12 sati mraka, a naše godine na 12 meseci. Na posletku, ali nikako najmanje važno, u hrišćanstvu je Isusa Hrista pratilo 12 apostola.

Celo njegovo stvaralaštvo pripada ruskom simbolizmu. U svom opusu koristio se metaforama, parodijom, elementima iz folklora i žargonskim izrazima. Poemom Dvanaestorica Blok okreće leđa svom dosadašnjem čitalačkom telu i intelektualcima koji ga kritikuju, između ostalog, zbog nedostatka književne umešanosti, dok ga boljševici i dalje napadaju zbog ranije misticizma.

Radi se o višeslojnom delu, koje prikazuje kompleksnost Blokovog opusa. Pun simbolike, pesnik prirodom dočarava okruženje, istovremeno koristeći kontrast između belog snega i tamne noći kad će se odigrati tmurni događaji koje opisuje. Tu je i već napomenuta suprotstavljenost između individualnog i kolektivnog, ali i između osećanja ljubavi (mladi par) i gotovo mržnje koju vojnici osećaju prema svom bivšem drugu. Na kraju tu su i ostaci starog sveta (starica, sveštenik, bogati ljudi), ali i simboli novog vremena (crvena zastava i vatra koja treba da promeni svet).

Ipak, najviše pažnje u analizi treba posvetiti liku koji se javlja na samom kraju poeme. Šta radi Isus Hrist na čelu kolone bezbožnika?

Mnogo je različitih tumačenja dato i ne može sa sigurnošću reći šta je Blok hteo time da prenese. Svakako se radi o paraleli sa 12 prvobitnih apostola, što znači da su ti vojnici apostoli novog doba. Oni koji će rašitiri novu „veru“, tj. ideologiju, oni koji su vesnici promena. Ali ko njih predvodi? Da li se radi o Hristu koji svi povezujemo sa hrišćanstvom ili se može u širem tumačenju smatrati da je Blok samo hteo da kaže da i oni vojnici imaju nekog svog mesiju koga prate? Ipak, anegdota iz Blokovog života gde je on na pitanje koga prate vojnici odgovorio „Nažalost, Hrista“, može posvedočiti o njegovim namerama ali i kompleksnom odnosu koji je imao prema revoluciji i njegovom shvatanju promena koje su se dešavale u društvu.

Određeni književni kritičari tumače kao da Hrist pokušava sa spase vojnike, drugi kao da ih je od bandita pretvorio u svece i pravedne ratnike (ali onda ostaje pitanje oprosta zbog ubistva), dok neki čak smatraju da se radi o Antihristu. Na kraju, neki su u tome videli vraćanje stare Rusije.

S obzirom na anegdotu individualnog u poemi, gde je pojedinac, suočen sa sopstvenim nedelom, okreće oltaru, možda se može reći i da je u svakom od njih možda ostao jedan deo starog, jedan deo „Svete Rusije“ koji pokušavaju sakriti od svojih drugova.

Dvanaestorica – analiza pesme, citati

Napomena: da bismo što bolje razumeli i analizirali pesmu, analizu smo podelili na celine (delove) kako je pesma i numerisana.

1. deo

Na samom početku, pesnik dočarava ambijent u koji smešta svoju poemu. Uvodni stihove slikaju jedan mračan i hladan ambijent, gotovo neprijateljski nastrojenu prirodu koja je u pokretu kroz figuru vetra. Ponavljanjem „vetar, vetar!“, Blok posebno naglašava taj pokret, tu odbojnost i hladnoću koju vetar sa sobom donosi tu, ali istovremeno sa kojom prekrirava ceo svet.

„Crna večer.
Beli sneg.
Vetar, vetar!
Ruši s nogu sve.
Vetar, vetar –
Širom belog sveta!“

U drugoj strofi se pojavljuje ljudski lik, pojedinac koji se suprotstavlja tako nemilosrdnoj prirodi i već na samom početku u toj bici gubi („pada, pada – teško jadnom!“).

„Vitla vetar
Snežni prah.
Ledi sve u isti mah.
Klizi gadno,
Pešaku zastaje dah,
Pada, pada – teško jadnom!“

Tek u trećoj i četvrtoj strofi pesnik otkriva prvi lik – staricu koja, suočena sa socijalnim promenama koje se oko nje događaju, a koje ona ne razume, plače. Ona se može tumačiti kao predstavnica starog doba, predrevolucionarne Rusije. Okrećući se onome što joj je poznato, ona misli na teško siromaštvo koje postoji u društvu, a koje je predstavljeno kroz nedostatak tako bazičnih stvari kao što je odeća i obuća za dečake. Nastavljajući da se bori sa zimom, starica optužuje revolucionare da uništavaju svet.

„Od zgrade do zgrade
Od kanapa traka:
Na kanapu – plakat:
„Sva vlast Ustavotvornoj skupštini!“
Starica se kida, gorko plače,
Ne zna šta te stvari znače,
Čemu plakat takav
Što to platno nosi?
Šta bi tu gaća bilo za dečaka,
A svi su – goli i bosi…“

„Starica je, najzad, promrznuta lica
Pregazila nekako preduboki smet.
– Oh, Majko-Zaštitnice!
– Boljševici ruše svet!“

Dalje, pesnik uvodi jedno po jedno, ostala lica koja se u tom mračnom času nalaze na ulicama Petrograda – tu je buržuj:

„Vetar šiba lice!
Mraz probija skroz!
Buržuj s raskrsnice
U jaku zavuko nos.
Ko je onaj? – Kosa bujna,
Gle, vajka se jedva čujno:
– Izdajnici kapu kroje!
– Kako da se propast spreči! Verovatno, pisac to je –
Slatkorečiv…“

sveštenik:

„Gle, mantijaš kako šeta –
Šmugnuo je iza smeta…
Druže pope, što si setan,
Ko pred propast sveta?

Sećaš li se da si znao
Da se šetaš istrbušen,
Dok je s tvog stomaka sjao
Krst na verne duše?“

bogata žena:

„Eno gospe s astraganom,
Pažljivo je sluša druga:
– Plakali smo neprestano…
Okliznu se,
Tresnu – koliko je duga!“

Svi oni su predstavnici starog društva, oni koji se protive ili ne mogu da razumeju revoluciju. Ona je njima strana, ona se kosi sa njihovim položajem koji su do sada uživali u zajednici. To se posebno vidi prilikom opisa sveštenog lica koje pesnik podseća kako je ranije išao uzdignute glave i punog stomaka kroz narod, dok se sada krije „iza smeta“. Dama iz aristokratije oplakuje svoj položaj, a pesnik kao da je opominje da bude skromnija i da se manje žali, počarava sliku njenog pada. Na samom kraju prve celine, pesnik uvodi u priču i prostitutku, ali i skitnicu kome je glavna misao hleb.

2. deo

Naslikavši rečima ulice Petrograda, pesnik uvodi glavne protagoniste svoje poeme. Ulicama koračaju dvanaestorica – crnog remena i sa puškama. Posebnu pažnju skreće stih „Ah, bez krsta, ah!“, koji nam govori da se radi o boljševicima, ali i simbol vatre koji podseća na skorašnju revoluciju. Među sobom razgovaraju o njihovom bivšem saborcu Vanjki, koji je napustio njihovu revolucionarsku grupu da bi bio sa prostitutkom Kaćkom.

„Sloboda, svima, svima,
Ah, bez krsta, ah!

Trah-tah-tah!

Hladno je, drugovi, hladno, zima!
– Vanjka s Kaćkom u birtiji pije..
– Kaćka pare u čarapi krije!

– A i Vanjki dobra lova pada…
– Naš je bio, al’ je vojnik sada!

– Kučkin sine, Vanjka, buržujčino,
Probaj, moju ljubni, molim fino!

Sloboda svima, svima,
Ah, bez krsta, ah!
Kaćka je sa Vanjkom, da –
Šta li rade, ko to zna?…
Tra-ta-tah!“

Revolucionari bodre jedan drugog da se borba nastavi, jer neprijatelj još uvek vreba. Stari režim se personifikuje u domaćinima, u gazdama „Svete Rusije“ na koje, bez ustezanja, treba dignuti pušku.

„Vatre vatre, vatre – na sve strane
I remnici – svi o desno rame…

Ukorak s revolucijom moćnom!
Nas dušman vreba danonoćno!

Ti bez straha, druže, pušku stegni
I na Svetu Rusiju potegni –
Na gazdinsku,
Domaćinsku
Na guzatu!

Ah, bez krsta, ah!“

3. deo

Ceo treći deo je posvećen veličanju borbe kroz koju su boljševici prošli u svojoj revoluciji. Odlazeći u „crvenu gardu“, oni se podsećaju na muke koje su prošli, ali i na cilj koji je pred njima – da svuda poseju vatru revolucije. Ponovo se okrećući simbolici vatre, Blok govori i o stihijskoj prirodi revolucije, o njenoj brzini u širenju. Na kraju samog ovog dela interesantno je primetiti da vojnici prizivaju u pomoć Boga da im pomogne prilikom ispunjavanja njihovih revolucionarnih ciljeva – „Blagoslovi, blagi Bože!“

„Kad su naši momci pošli
Gardu crvenu da služe,
Gardu crvenu da služe –
I živote da joj pruže!

Oh, živote slađani,
Muko moja muška!
Pocepano gunjče,
Austrijska puška!

Svi buržuji da se zatru,
Raspirimo svetsku vatru,
Svetski požar, krvlju ložen –
Blagoslovi, blagi Bože!“

4. deo

Na scenu Blok uvodi i Vanjku i Kaćku koji su neposredno pre toga bili predmet razgovora među vojnicima. Prolazeći u kocijama pored svojih bivših saboraca, Vanjka ne krije svoju ljubav prema Kaćki („obgrljava“, „očarava“). Sve to primećuju vojnici u kojima taj prizor izaziva nezadovoljstvo, gnev.

Cela ova slika, po svojim motivima, odstupa od prethodnih. Više se ne pominje zima, mraz, mrak, revolucija, borba ili vatra. Iako su likovi isti kao u prethodnom delu, motiv je drugačiji – priča se o ljubavi među mladima, klasičnoj inspiraciji svih pesnika.

„Tako Vanjka – snažne su mu pleći,
Tako Vanjka – strašno je on rečit!
Kaćku-gusku obgrljava,
Pa je očarava…

Ona njemu nešto glavom maje,
Zubi joj se kao biser sjaje
Ah, ti, Kaćka, moja Kaćka,
Njuškice punačka“

5. deo

Motiv ljubavi se nastavlja i u petom delu poeme. Ali da ljubav nije uzvišena, nije opevana kao divljenje iz daleka, kao nedostićni ideal. Blok koristi rečnik ulice i svakodnevice da bi govorio o Kaćinim grudima, njenom čipkastom rublju.

„Eh, zaigraj, što god možeš!
Kakve noge, mili bože!
U čipkastom rublju bila –
Dobro-de, i ti se diči!
S oficir’ma bludničila –
Pobludniči, de, bludniči!“

Vojnici se ismevaju i njoj i toj ljubavi i podsećaju je na njen život prostitutke (o oficirima i akademicima sa kojima je ranije bila, a koji su opet predstavnici staleža kome se revolucija suprotstavlja).

„Bludničila do ludila!
Puče srce u grudima!

Kaćo, onog oficira znaš li? –
Ne pobeže on pred nožem…
Znaš da su ga mrtvog našli?
Setiti se zar ne možeš?

Po sećanju džarni tamnom,
’Ajd’ u krevet sa mnom!

Tanke čarape i suknja,
Čokoladu »Minjon« ždrala,
S akademcima se vukla –
Sad se na vojnike dala?

Jao, jao, zgreši malo!
Ne bi l’ s duše breme palo“

6. deo

Vojnici se odlučuju da napadnu kočiju gde su Vanjka i Kaćka. Ideja im je pre svega da kazne na neki način svog bivšeg druga, da mu otmu devojku („Sad ćeš da vidiš…“ „…Kako se s tuđom curom ide!“).

U toj uličnoj tuči, vojnik Petruha je smrtno ranio Kaćku koja ostaje da leži nepomično u snegu. Vojnici ne izražavaju nikakvo kajanje, već joj se podsmevaju.

„A gde je Kaćka? – Nije živa!
Iz rane s čela krv se sliva!

Sto ćutiš, Kaćo? Je l’ sad fino
Leži na snegu sađ, strvino!“

Na samom kraju šestog tela pesme, vojnici se ponovo vraćaju razgovoru o revoluciji i dušmaninu, odajući utisak da događaj koji je prethodio nije ostavio nikakvog traga na njih.

„Ukorak s revolucijom moćnom!
Nas dušman vreba danonoćno“

7. deo

Ipak, Petruha oseća grižnju savesti.

„Ko groznica da ga hvata
Ubrzava korak dug.
Sa maramom oko vrata –
Strašno mu je pao duh.“

On ne može da se ponaša kao njegovi drugovi, oseća kao da dobija groznicu i da mu ponestaje snage. Na pitanje drugova zašto je klonuo i na njihovo bodrenje, on otkriva da je i on bio zaljubljen u Kaću.

„- Što se, druže, sneveseli?
– Što te, momče, smete jad?
– Šta te, Peća, to ucveli,
Jel ti Kaćke žao sad?

– Drugarčine oprobane,
Ja je voleh, ne znam šta ću…
Noći čarne i pijane
Probdeo sam ljubeć Kaću…“

Ne nailazi da podršku ili bar razumevanje drugova koji mu se podsmevaju („Dosta ženskog blebetanja!… – Nemoj više da se brukaš!“), ali ga i podsećaju na njihove planove i na teško vreme borbe koje tek predstoji. U ostalom, iz opisa Kaćke može se zaključitit da je ona oličenje svih prizemnih poriva i strasti, ona je suprotnost idealima revolucije i tome kako treba da se mladi revolucionari bore. Ona, kao da je postavljena na njih put da ih kuša i da pokuša sa ih odvrati od pravog cilja.

Nije prošlo mnogo pre nego što se i Petruha oraspoložio i nasmejao na samu pomisao noćnog provoda koji im predstoji.

„Nije danas takvo vreme
Da se tobom još bavimo!
Teže će nam biti breme,
Druže dragi, nastavimo!

I Petruha usporava
Užurbani hod od pre…
Opet mu je gore glava,
Na licu mu opet smeh…

Eh, eh!
Razonoda nije greh!

Zatvarajte kuće ma čime,
Da ne bude noćas otimačine!

Do magaza put je svima –
Noćas slavi sirotinja!“

8. deo

Ipak, nije tako lako prevazići ono što se upravo desilo. Blok na čas ostavlja svoje junake i njihove razgovore da bi oslikao jednu širu, opšteniju sliku – tuge, bola, smrtnosti, jada, ali istovremeno ostavlja neke motive iz prethodnih strofa kao što je buržuj, oličenje starog režima, koji beži i sklanja se.

„Oh, ti, tugo-tužaljko!
Čamo čemerna,
Čumo smrtonosna!

Što ću vremence
Da provedem, provedem…

Što ću temence
Da češnem svud redom…

Što ću semence
Da grickam, da jednem…

Što ću nožićem
Da vrcnem iz bede!

Beži buržuj ko pilence!
Tražim krv do guše,
Zbog dragane-duše,
Garavuše…

Upokoj, Gospodi, dušu raba tvojego…

Mučno!“

9. deo

Pesnik nam još jednom daje opis grada koji izgleda drugačije u odnosu na grad iz prve strofe. Nema više pomena mraza, a i buka koju je ranije proizvodio vetar se nestala. Grad je u potpunoj tišini.

„Buka se gradska sada stiša,
Nad nevskim gradom je tišina,
Policije sad nema više –
Udri u pijanku bez vina!“

Na ulici je i dalje buržuj, kao opomena prošlog vremena, kao dokaz da je potrebno još borbe. Ipak, on je pobeđen, on se već krije od dvanaestorice vojnika koji koračaju ulicom. Sliku oronulog, poraženog, starog poretka pojačava prisustvo „jadnog“ i „šugavog“ psa koji prati buržuja. Istovremeno, Blok i samog čoveka opisuje kao psa, gladnog i slepog do očiju na promene koje se dešavaju, kome je glavni instinkt da se negde skloni i svije rep.

„Na raskršće je buržuj stao,
U krzno skrio nos od nas.
Kraj njega, strašno olinjao,
Podvio rep i šugav pas.

Stoji tu buržuj, ko pas gladan,
Ojađen stoji, ko pas slep
A stari svet je, ko pas jadan,
Za njime, tužno svio rep.“

10. deo

Ponovo promena vremena, bura se ponovo diže. Sneg kovitla ulicama, vejavica, zaslepljuje i zaglušuje junake poeme.

„Zahukta se vejavica,
Jaoj, vetra, vetra!
Ne vidimo svoja lica
Ni na dva-tri metra!

Kao vrtlog sneg koluta,
Stub podiže nasred puta…“

Slika je u skladu sa unutrašnjom burom koju proživljava Petruha (Pećka), koga privremena veselost (gotovo euforija) prolazi. Oseća grižu savest, krivicu, hrišćansko kajanje („Od čega se to spasavaš; Kad taj oltar obigravaš?“). Blok ponovo u presudnom času unosi religijski momenat u peomu.

„- Bože, al oluja briše!
– Ej, Pećka! Ne petljaj više!
Od čega se to spasavaš
Kad taj oltar obigravaš?
Nesvestan si ti, zapravo,
Razmisli, prosudi zdravo –
Nisi li se ogrešio
Još kad si se Kaćke rešio?
– U korak s revolucijom moćnom.
Nas dušman vreba danonoćno!“

Ipak, Pećka ni dalje ne nailazi na razumevanje svojih saboraca. Odakle to vraćanje oltaru i religiji, kada bi on trebalo da bude ratnik boljševičke revolucije? Drugovi odbacuju njegova lična, intimna, individualna osećanja i podsećaju ga na kolektiv, na grupnu borbu za zajedničke ciljeve. Njegova individualnost u osećanju je u sukobu sa kolektivom.

11. deo

Duh revolucije i kolektivnog nadjačava individualna osećanja Petruhe. Ponovo su dvanaestorica jedinstveni u svom osećaju jačine, moći, osvetoljubivosti. Njihova jačina, kruto koračanje praznim ulicama, njihova pojava je u suprotnosti sa mekim snegom koji je oko njih. Ali ih i dalje prati zvuk oluje, uvburkana priroda odgovara njihovom duhu koji je spreman za borbu.

„Bez imena svetog, u letu
Njih dvanaest put dalji gre.
Ne štedeć nikog na svetu,
Oni su spremni na sve…

Uperili su puške jake
U nevidljiva dušman-lica…
Dok niz opustele sokake
Kovitla prahom vejavica…
Zaglibiće se, ko sred mlake,
U mekom snegu – cvekerica…“

U poslednjem stihu se podseća na kolektiv koji vodi revoluciju, ponovo se u prvi plan ističu revolucionarni simboli („radni svet“).

„Zbijaj čete,
Radni svete!“

12. deo

Blokova peoma svoju kulminaciju doživljava u dvanaestom delu. Mnogo simbola je ponovo pronašlo mesto u ovom delu. Tu je pre svega crvena zastava, kao simbol novog doba, nove revolucije, novog režima.

„Moćnim hodom u dalj lete…
– Ko je tamo? Brzo k nama!
To se razigrao vetar
U crvenim zastavama…“

Tu je i onaj pas koji se ranije krio iza buržuja, a koji sada odlučuje da prati boljševičke ratnike. Koji deo društva on predstavlja? Možda je on personifikacija upravo onih slojeva koji uvek nekog prate, koji su jednog gospodara zamenili za drugog. Vojnici odbacuju novog saputnika, teraju psa od sebe, možda ga smatrajući oličenjem starog vremena sa kojim ne žele da imaju dodirnih tačaka.

„Ispred njih je – nanos hladni,
– Izlazi iz smeta ti!…
Samo jadni džukac gladni
Šepa nazad, iza svih…

– Mani nas se, ti, krastavko,
Ja ću tebe bajonetom!
Stari svete, ti, šugavko,
Gubi mi se, gadno pseto!

… Ko vuk, kezi zube gladno –
Rep podvilo, ide s nama –
Pseto gadno – pseto hladno“

Tu je i pristustvo nekoga za koga vojnici nisu sigurni ko je, ali su spremni da se sa njim bore. Njima hrabrost ne manjka i spremno izazivaju lice koje se pred njima krije i koje jedva mogu da vide zbog vejavice i oluje koja ih prati.
I na samom kraju, Blok donosi veliki preokret. Na čelu te kolone dvanaestorice revolucionara on postavlja ni manje ni više nego Isusa Hrista.

„- Odžovi se, ko je tamo?
– Ko to maše crven-stegom?
– Gledaj, kakva tama vlada!
– Ko to žuri belim snegom,
Krijući se iza zgrada?

– Moj ćeš biti, pre il’ posle,
Predaj mi se, bolje, živ!
– Čuj me, druže, biće loše,
Pucamo li, sam si kriv!

Trah-tah-tah! I samo eho
Još se čuje po kućama…
Samo vejavica smehom
Snežne ravni zatrpava…

Trah-tah-tah!
Trah-tah-tah!

… Tako moćni, idu snegom –
Gladni pas je – iza njih,
Napred – s krvavim već stegom,
Nevidljiv u buri snežnoj,
Za kuršume nedosežan,
S nežnim hodom nadmećavnim,
Snežnim biserima ravnim,
S vencem belih ruža, čist –
Ispred svih je – Isus Hrist.“

Beleške o piscu

Ruski pesnik Aleksandar Aleksandrovič Blok je rođen 16. novembra 1880., u Sankt Peterburgu (grad je nakon početka Prvog svetskog rata promenio ime u Petrograd). Smatra se naznačajnijim pesnikom ruskog simbolizma.

Potiče iz porodice intelektualaca, što mu je omogućilo da se od ranih dana upozna sa ruskom i evropskom književnošću, posebno poezijom.

U prvom periodu njegovog stvaralaštva, Blok se prevashodno bavio mistično-religioznom tematikom. U Pesmama o divnoj dami, 1898. – 1904. godine, koje je posvetio svojoj supruzi, predstavlja je kao bezvremenski ženski arhetip. U kasnijem periodu stvaralaštva, ostajući veran simbolizmu, pesnik se polako okreće temama i slikama iz života i dočarava život u gradu (zbirka pesama „Grad“). Tokom druge decenije 20. veka, Blok je uživao veliko poštovanje književnih krugova i smatran je za najboljeg pesnika „srebrnog doba ruske poezije“ (period koji obuhvata poslednju deceniju 19. veka i prve dve decenije 20. veka).

Svoju najpoznatiju i najznačajniju poemu „Dvanaestorica“ objavljuje 1918. godine i u njoj iskazuje svoj politički stav prema revoluciji koja je u tom momentu buktala u Rusiji. Na iznenađenje mnogih, Blok prihvata Oktobarsku revoluciju koju vidi kao poslednju etapu u promenama. Ipak, pesnik se ubrzo razočarao u tekovine revolucije i prestao da stvara. Pred smrt je tražio da se spale i unište sve kopije njegove najpoznatije poeme, ali supruga nije uslišila tu njegovu želju.

Umro je 7. avgusta 1921. godine u Sankt Peterburgu.