Druga knjiga seoba

Iako se često posmatraju kao jedan isti roman „Seobe“ i „Druga knjiga seoba“ prvenstveno postoje sami za sebe, svaki sa svojim konstruisanim smislom. Iako su dosta srodni, ne treba sakrivati njihove razlike u pogledu tema, stila i jezika kojim su pisani. U „Seobama“ je više izražena lirska dimenzija, sama priča je jezgrovitija i koncentrisana na nekoliko situacija, dok je u „Drugoj knjizi seoba“ izmenjen odnos lirskih i pripovednih elemenata, lirizam je manje izražen, dok je samo pripovedanje mnogo više razvijeno.

U „Drugoj knjizi seoba“ pripovedanje je razuđeno i sastoji se iz niza epizoda ili pojedinačnih događaja koje sa centralnom pričom povezuje učešće glavnog junaka. Iako se povezanost dveju knjiga vidi i u naslovu, kao i u prezimenu glavnih junaka, jer i sama radnja se pokreće zbog Isakoviča samo u različitim generacijama porodice. Još jedna povezanost jeste Rusija koja se u Vuku Isakoviču nalazila kao smisaono jezgro seobe, dok je kod Pavla Isakoviča seoba u Rusiju pokretač iz sve Pavlove snage.

Ratovi koji su se dešavali u „Seobama“ sada za likove „Druge knjige seoba“ predstavljaju deo stečenog ličnog identiteta. Tako pominjanje Vuka Isakoviča ima smisao pominjnja mitske figure iz porodičnog predanja. Pavle kao i Vuk oseća živu vezu sa svojim nacionom koji se stalno seli, učestvuje u tuđim ratovima i biva izneveravan  u svemu što preduzima. Pavle je video Rusiju kao nešto vredno , čemu bi sve trebalo žrtvovati. Za njega je Rusija bila prostor konačene seobe, pre pobedničkog povratka. Dok je u austrijskom carstvu sve iskusio i video i sada ga napušta, u Rusiju je odlazio bez realne predstave o njoj. Naišavši na drugačiju Rusiju od one koju je imao u svojoj predstavi Pavle je sve više tonuo prema psihičkom rastrojstvu. Gubio je u porodici, postaje predmet nedostojnih oficirskih šala, nesposoban da se odrekne idealizacije u ime stvarnosti.

Za razliku od Vuka Isakoviča, Pavel je ispunio ono što je naumio i stigao u Rusiju, ali upravo u tome je prepoznat tragični ishod njegovog života. Razni odnosi među likovima u ranijoj fazi seoba nastavljaju se i u drugoj knjizi. Tako je odnos između Aranđela i Dafine u izvesnoj meri obnovljen u odnosu između Pavla i Varvare, Petrove žene. Tako se i podvojenost Vuka Isakoviča obnavlja u sceni kada bratanac Trifun puca na Pavla i on oseća kao da se odvaja od samog sebe „kao da postoji još jedan Isakovič“. Zatim sličnosti pronalazimo i u likovima Dafine u „Seobama“ i Evdokije u „Drugoj knjizi seoba“, kao svedočanstvo o praznini ženskog života, svedočanstvo o tome kako „žene, naročito, retko nalaze sreću u životu“.

Još jedna sličnost među romanimajeste sam čin seoba. U „Seobama“ se odlazak u Rusiju doživljava kao konačan ishod u životu, dok se u „Drugoj knjizi seoba“ taj odlazak ostvaruje, što ujedno znači kraj te idilične predstave o Rusiji kao krajnjem cilju seoba.

Sam pisac je jednom prilikom rekao kako je glavna tema „Druge knjige seoba“ velika ljubav prema umrloj ženi, a da se na tu temu nadovezuje „traženje jedne Rusije koja je Isakoviču značila jedan lepši svet i utehu“. U drugoj knjizi se tema istorijskog romana povlači pred temom o ljudskoj sudbini koja ne zavisi samo od istorije, niti samo od ljudske volje, nego je u pitanju i puki slučaj okolnosti u čemu ovaj roman prepoznaje svoju veliku temu.

„Druga knjiga seoba“ počinje kao bajka „Bilo jednom jedno kraljevstvo u srcu Evrope“, i ovim rečima nam se otvara roman. Dalja stilizacija radnje nas veoma brzo izvodi iz bajkovite pozornice u istorijsku stvarnost u kojoj se sve prikazuje kao „omama ljudskih očiju“. Ovaj bajkovit nagoveštaj predstavlja ironično čitanje istorije i priprema nas na ishod povesti o čovekovoj potrazi za mestima žudnje. Porodica Isakovič susreće se sa težnjom austrijskog carstva da im ukine dotadašnji status. Nacion je u stalnoj seobi gubio svoj istorijski značaj, a sa njim i privilegije koje je imao. Bežeći od Turaka, Srbi su potražili spas u austrijskom carstvu, a kako tu nisu prepoznali svoja očekivanja, u njihovoj svesti se pojavljuje Rusija. Rusija kao uteha za dotadašnji život. Na ovakvu scenu stupa nam glavni junak romana Pavle Isakovič.

Kratak sadržaj prepričano

Prva glava

„Ali sve je to samo omama ljudskih očiju“

„Bilo jednom jedno kraljevstvo, u srcu Evrope, koje se zvalo Hungarija“. Nakon bajkovitog uvoda u roman, prelazi se na istoriju naroda i opisuje se život Srba pod austrijskom vlašću. Priča romana počinje u proleće 1752. godine kada su ratovi prošli, ali Srbi koji su se hteli odseliti u Rusiju nisu više želeli imati zakona nad sobom u Austriji. Opisuje nam se Tremišvar i raskošni život vojske u njemu, zbog toga je varoš nosila nadimak „Mali Beč“. U najvećoj kasarni živeo je Franc Karl Leopold barun fon Engelshofen, u kojeg je dvor u Vijeni imao najviše poverenja. Nakon završetka ratova dvor počinje gubiti poverenje u njega i ćeli od vojnika načiniti zemljoradnike, paore, što Engelshofen nije mogao sprovesti. Naredba je glasila da se bivši podunavski puk rasporedi silom u regulare, a oni koji se budu bunili da se povešaju. Baron je mislio da će time još više terati narod iz zemlje, a ne da će ih sprečiti u tome i da će i ostali otići za đeneralom Ševičem.

Zbog nemogućnosti da Engelhofen sprovede zadatak, u Temišvar je poslat komesar Garsuli. On se pojavio sa pismom ukora  koje je Engelshofen teško podneo i nije ga očekivao po stare dane. U pismu je navođeno da Temišvar treba predati Garsuliju pod upravu. Namera je bila da se Rascijani rasele na teritoriju Hungarije pod njihove zakone i pod katoličku crkvu. Naređenja će dolaziti iz Beča i Garsuli želi da vidi sve one koji se nalaze pod istragom, braću Isakoviče i kapetana Piščeviča koji je uvrteo u glavu da ode u Rusiju. Plašili su se toga što se Rascijani kreću kao bratstva, rođaci, familije i ko zna šta im sve može pasti na pamet. Engelshofen se smejao Garsulijevim zahtevima, a nije ni slutio da im je Engelshofen dozvoljavao da izlaze u pozorište sa ženama, kao ni to da sa njima odigra ponekad partiju faraona.

Engelshofen je smatrao da vojnike ne treba dirati i da je njihov zanat sam po sebi nesreća. Isakoviči su u zatvor bili dospeli jer su tražili apšit iz vojske da bi se odselili u Rusiju pre nego što je austrijska vojska to odobrila, iako je Engelshofen tvrdio da je bilo suprotno. Čak je zastupao mišljenje da su same austrijske vlasti davale podstrek porodicama da se sele. Pred Garsulija su izvedeni Petar, Pavle, Đorđe i Trifun. Garsuli im je pročitao u koje će se klase rasporediti . Ismejavao ih je pominjući koje igre igraju po zatvorima i tako prekraćuju vreme. Braća su bila zbunjena ovakvim odlukama i nisu progovarala, da bi na kraju Pavle progovorio na nemačkom i rekao da ne zna šta će njegova braća odlučiti , ali da on ne namerava da odustane od svoje odluke. Pavle više nije ćesarski oficir, već kapetan u vojsci imperatorke Elisavete Petrovne.

Nakon ovog sastanka Pavle se našao iza rešetaka i u okovima. Nekadašnji puk Vuk Isakoviča spao je na svega nekoliko stotina vojnika i trebao je da se rasporedi. Garsuli je bio zanet vojskom i paradom sledećeg dana. Pričao je Engelshofenu kako ga je pre trideset godina upoznao na istom ovom mesti i kako se sve promenilo, samo ih isto sunce greje, nema ništa lepše na svetu od jednog takvog proletnjeg dana, „sve prođe, ali to sunce sija“. Engelshofen je razmišljao o tome kako je mald došao u Temišvar i kako sada treba da se vrati u Beč gde ga niko njegov ne čeka. U Temišvaru će ga možda malo pominjati, pa će ga zaboraviti, kao i Garsulija. Na kraju je poruči po Garsuliju da kaže grofu Harahu, koji je izdao ova naređenja, da je matori magarac i da će se kajati što je ove ljude oterao sa ognjišta. Vikao je vojsci da će dobiti dupli profunt i buradi vina. Garsuli je pak bio uveren da će se vojska pokorno odseliti na imanja mađarskih spahija, gde će biti kao i drugi seljaci što su, ali se više neće seliti, niti će biti u vojsci.

Vojsci je pročitan reskrit iz Beča u kom je stajalo da sanduk u kom se nalazi mrtvac sada mora biti zatvoren  čim se iz kuće izađe, a u zemlju otvoren spušten, da će im se ukinuti vojni čin i da će obrađivati zemlju, kao i to da se ne smeju seliti. Na ova naređenja gomila je ostala zabezeknuta i masa je uzvikivala „nećemo da budemo paori“ i ta rečenica se orila kao urnebes. Vojska se pobunila i Garsuli je pobegao iz tog meteža. Tako je izbila pobuna, a Garsuli je bio kivan jer su svi bili svedoci njegovog bega. Ipak im je nakon tog događaja bilo oduzeto oružje i Garsuli se čudio kako su ga bez pogovora predali. Kasnije je ceo puk igrao i pio vino „izgledalo je kao da te ljude ne može da snevesili ništa“ i čula se pesma „Temišvaru, ni selo, ni grade, većem jedan, pokraj vode smrade“.

Druga glava

„Nesreća ih je tog proleća, u Temišvaru, stigla neočekivano“

Iako je u austrijskom zatvoru bilo još Isakoviča, Garsuli se bio okomio na onu četvoricu koji su bili dobili otpust i spremali se da se odsele u Rusiju. Njihova sudbina od toga dana bila je zapečaćena. Iako ih je pogodila ista sudbina,ona ipak nije bila za svu četvoricu jednaka. Njohove godine starosti, prošlost, njihove žene, imovinsko stanje, narav, a naročito njihove želje, sve je to doprinelo da njihova budućnost bude različita. Želeli su ostati zajedno, kao jedna porodica. Đorđe i Petar naselili su se zajedno u traktiru. Trifun, kako je bio siromašan, naselio se u Mahali, a Pavle u kući sa baštom izvan zidina. Pavle je duže ostao u zatvoru od ostale trojice Isakoviča. Petar je bio najbogatiji, to mu je omogućila žena Varvara koja je bila senatorova kći. Varvara je toga jutra saznala od Engelshofena da će Pavla odvesti iz Temišvara. Vodili su ga u Osjek, da mu sude. Garsuli je naredio da se Pavle drži u sobama u kojim su se zatvarale ubice, dezerteri i špijuni, a ne kao ostale vojnike u zatvorima iznad. Paukovi su ga ujedali i apsenik bi u tom zatvoru izgubio pojam o vremenu. Vlaga je bila velika i mnogi bi unutra dobijali groznicu.

Sve što je Pavle mogao da vidi i čuje bile su njegove misli. Nije se radovao ovom sukobu sa Garsulijem i sumnjao je da se sve može dobro završiti. Pred njim se pojavila misao da je bolje da iz Turske nisu ni izašli. Seti se da je negde čuo da je Garsuli udovac kao i on i misao da ga ta nakaza seti na pokojnu ženu, koju beše već odavno zaboravio, porazi ga. Ona je bila mrtva već oko godinu dana, umrla je na porođaju, kao i njegovo dete koje je trebalo da se rodi u sedmom mesecu. Njihov brak nije bio iz ljubavi i ona mu se u početku činila potpuno beznačajna. Od poočima Vuka Isakoviča dobio je naređenje da se oženi, što je i učinio. Ona je bila iz iste kuće kao Varvara, Petrova žena, njena rođaka, siroče bez majke i oca i bližila se tridesetoj godini. Zvala se Katinka Petričevič. Nije bila ružna, ali je bila nagluva i svi su to znali. Tako su Pavla oženili, to se dešava sa ljudima koji su dugo bili samci, iznenada. Iako van zatvora nije na nju mislio, sada mu beše milo da je se seća. Pavle je bio osam godina stariji od nje, a njihovo venčanje je prošlo u senci venčanja Petra i Varvare, jer su ih u isto vreme bili spojili.

Prema planu grofa Merci ceo Temišvar se gradio. Petar i Đorđe sa ženama došli su da isprate Pavla. Đorđe je mislio kako Pavle nije trebao da govori o Rusiji, morao je znati da ćuti. Petar je govorio da Pavle nije kriv i da svako ima pravo da traži bolji život, koga oni imaju pitati gde da se sele. Petar i Đorđe kada ugledaše Pavla koji je bio izmučen, proklinjaše sve austrijsko i govoriše da tu muku neće više trpeti. Žene njihove su se bile izbezumile, Ana, Đorđeva žena, je plakala i ljubila ga kao sestra, dok je Varvara stajala ukopana, da bi ga posle ljubila i ona, ali ne kako sestre ljube. Gledala ga je kao luda i ponavljala „Nemamo sriće“. Obe žene su ga volele kao brata, ali je u očima Varvarinim bilo nešto što Petar nije mogao da razume, ni da oprosti. Pavle im tada saopšti da kod prve skele misli da pobegne. Pitao ih je da li žele da u Beču traži odobrenje i za njih, da li sigurno hoće i oni da idu. Petar mu je govorio da sačeka suđenje, ali kada mu Pavle odbrusi i reče par reči o poštenju, Petar ga zagrli i reče da će ići. Tako su Isakoviči ispratili brata Pavla 1752. godine maja meseca.

Treća glava

„Zamukla je pesma pod bagrenjem u mahali“

U maju mesecu Garsuli je otputovao iz Temišvara. Pohapsio je kolovođe i bio uveren da je posao završio dobro. Isakoviči su imali naređenje da se raziđu i da nestanu. Engelshofen ga je nagovarao da ostane još malo i da vidi posledice svoga rada, jer Srbi su čudan narod. Srbi ne zaboravljaju. Nakon tri dana pročulo se da je Pavle pobegao i da je oficir koji ga je vodio uhapšen i vraćen u Temišvar. Ponovo su saslušali svu braću i naredili da idu iz Temišvara. Isakoviči su bili dosadili i „srpskoj majci“ Engelshofenu. Najpre je zbog ideje selidbe stradao Petar, jer je tast bio ljut na njega i nije davao svoji kćer njemu, on mu na to odgovori da može da je uzme ako joj ne da da ide sa njim. Anin otac takođe nije dozvoljavao da ide u Rusiju i Đurđe poče da se koleba kada mu tast zatraži da vrati imovinu. Trifunu je bilo najteže, imao je šestoro dece, a bio je siromašan. Žena nije htela da mu ide u Rusiju i pretila je da će se vratiti u Rumu kod oca.

To jutro se Trifun oprostio sa decom, lagao ih je da će krenuti za njima. Čitavoj Mahali Trifun je poručivao da ne gube nadu. Govorio je da treba izdržati  još malo i da su ovo poslednji trzaji Austrije. Znali su oni da u svetu ne vlada svetac Isakoviča, sveti Mrata, nego da vladaju laž i prevara, zlo i sramota. Nije samo siromaštvo nateralo Trifuna da živi u Mahali, već mu je to u amanet ostalo od Vuka Isakoviča. To seljenje, isto im je od Vuka ostalo. Taj svet koji je izašao iz Servije išao je za Isakovičima kao stado. Svi su slušali Trifuna, sem njegove žene. Za Trifuna je u braku bilo normalno da niže decu, a ona ga je prezrivo gledala zbog toga što je svake godine bila u drugom stanju. Kumrija je često govorila da je bolje da podmite Garsulija, nego što se sele u Rusiju.

Pri rastanku Trifun nije ni reči progovorio sa svojom ženom Kumrijom, oboje su se pitali gde su nestale srećne godine njihovog braka. Zbog sluga koje su bile oko njih poljubiše se, ali nisu ni slutili da su to njihovi poslednji poljupci. Kumrija ode sa decom, a da se nije ni osvrnula. Trifun ostade sam u gluvoj kući, osećao je da je težak kao olovo. Sve što se zbilo između njega i žene delovalo mu je kao prolazna svađa i nije mogao zamisliti da je to početak njihovog razilaska, zauvek. Brak je za Isakoviče bio svetinja, ropstvo doveka.

U to vreme doselili su se ljudi iz dalekih zemalja , iz Nemecke i izgledali su im kao nekakva plava poplava. Došljaci su bili mirni, snuždeni, bolesni, zahvalni što dolaze u plodnu zemlju. Trifun kada vide tu povorku nabreknu od užasa i besnila. Tada se istovremeno završavalo i suđenje oficiru Tercini kome beše povereno da Pavla Isakoviča, i one koji su se upisali na Ševičev spisak za selidbu, uhapsi. Pavle mu beše pobegao, jer se mislilo da je pio i pevao sa njim. Takođe mu je zamerano što je dozvolio da se oprosti od porodice. Plašili su se najviše toga da Pavle ne oda njihove vojne tajne u stranoj državi.

Četvrta glava

„Isakovič, međutim, ode, kud ga želje vuku“

O tome kako je pobegao sa Begeja, Pavle nije hteo da priča. Igrali su karte i pili, oficir mu je bio vratio apšit i papire i skinuo mu lokot sa ruku. Danima i noćima se Pavle skrivao. Neke žene koje je sretao usput su ga hlarnile preplašene. One su u tom vremenu bile navikle da budu silovane, ali Pavle ih nije ni taknuo. Bio je rešen da živ ili mrtav stigne do grofa Bestuševa. Trgovac Georgije Rakosavlevič je pomagao Srbima u Budimu, gde je i Pavle dospeo. Mitropolit Nenadovič je pak bio mišljenja da je pogrešno seliti se u Rusiju, da je to velika nesreća. Trandafilovič je još jedan od onih koji su tu seobu podržavali i bio je srećne ruke, Pavle je to znao. Kod njega je Pavle bio lepo ugošćen. Trandafil je oraganizovao Pavlu da do Beča putuje sa porodicom Božič, sa čim se Pavle nije slagao. Mislio je da ga mogu odati, ispitivati ga ko je i odakle je. Sa Božičem su putovale njegova ćerka i žena. Pavle je osećao kako ga Božič sada šalje u neki drugačiji svet, svet u koji nije bio pošao. Mislio je o onima koji za njim idu i koji ga još čekaju u Sremu.

Peta glava

„Išao je tako u varoš u koju nije bio pošao“

Tako je Pavle krenuo sa porodicom Božič na put. Gospodin Božič je bio čovek od šezdeset godina, jedan od onih Srba koji mogu da preigraju celu noć. Pavlu je bio od samog početka odvratan. Žena Božičeva je bila veoma lepa, mnogo mlađa od Božiča i videlo se da je nesrećna. Ćerka mu je bila veoma mlada i želeo je da je što pre bogato uda. Pavle nikome nije pričao da je zapazio neobičnu sličnost između gospođe Evdokije Božič i svoje pokojne žene, posebno sličnost stasa i lica. On se zbog toga ponašao prema njoj sa nekom posebnom nežnošću, dok se Božič prema njoj ponašao kao prema nekoj sluškinji. Isakovič se zaricao da se sa tom ženom neće upustiti ni u kakvo ljubakanje, čak ni kada bi ona to htela, ali je isto tako osećao da se ne bi mogao odupreti ako bi ga ona zvala i mamila.

Kada su ga pitali gde ide, Pavle reče da ide u Rusiju, ali im nije rekao da je pobegao. Evdokija je na putu pričala kako i ona ima neke rođake koji se sele u Rusiju i da bi bilo dobro da i oni krenu, ali gospodin Božič to nije želeo, bio se vezao za đenerala u Beču. Na pauzi za ručak, ćerka Božiča, Tekla, naterala je Pavla da trči sa njom i hvata leptire. Isakovič je gledao kao svoju mlađu sestru i pričao joj je o tome kako ne želi ponovo da se ženi i kako voli svoju mrtvu suprugu. Tekla se na to smejala. Na tom putu Pavle uvide da nacion i ideja naciona ženama ne idu u glavu. On je navikao na to da žene dole u Sremu pričaju o nacionu koliko i muškarci. Tekla je želela da je Pavle poljubi, ali je on iznenađen odgurnuo i rekao da njen otac ima da čuje kako mu se ćerka ponaša na putu. Na putu su svratili u varoš Gran gde se Isakovič držao po strani jer je bilo dosta ljudi i nije želeo da ga zapitkuju gde putuje. Dok su se približavali varoši, Pavlu je ona delovala kao omama ljudskih očiju.

Šesta glava

„Beli zec i crni ajgir na putu“

Isakovič je odseo kod apotekara Alojza Hernhutera koji je imao tri ćerke usedelice i nadao se da će se neki oficir naći za njih. Isakoviča je sve vreme pratila Božičava ćerka, tako da su one mislile da su verenici. Brzo su iz te varošice nastavili put, Pavle nije znao šta je Božič tražio tu. Sledeća varoš je bila Rab i tu su odseli kod Johana Šmerca u čijoj je kući na vratima bio naslikan beli zec koji je čučao na žutim jajima, u travi. Noću je Pavle čuo korake i kako ukućani idu u posetu belom zecu. U toj kući Isakovič je imao san koji je kasnije pričao Đurđu. Najstrašnije mu je bilo to što se san završio smehom koji ga je probudio i sa slanom suzom u oku. Sanjao je svoju ženidbu, sa pokojnom ženom. U snu je sve ponovo video i pamtio je njene krupne oči.

Na daljem putu svratili su u Vizelburg. Tu je Pavle imao razgovor sa gospođom Evdokijom o braku i sreći. Ona mu je priznala da nije srećna u braku i da mu se divi kako on i dalje voli svoju ženu iako je mrtva. Nakon tog razgovora Pavle je bio sav izgubljen, jer ga je Evokija previše podsećala na nju. Nakon večere, u kući u kojoj su odseli, igrale su se neobične igre, otimanje lopte ispod brade suparnika. Parovi su bili suprotnog pola, a lopta se otimala kao kada se konji udaraju glavama. Isakovič je molio da ga izostave iz igre, bio je preneražen zbog toga što mu je Evdokija suparnica, ali ona ga je povukla i prisilila na igru. Sve vreme tokom igre ga je podsećala na mrtvu ženu. Nakon igre gospođa Božič mu reče da će večeras spavati sama i da ga čeka u svojoj sobi. Pavle je bio iznenađen kako ga je otvoreno pozvala i to uz prisustvo muža. Činilo mu se to kao uvreda čitavog naciona.

Pavle nije želeo prihvatiti takvu ponudu, žena mu nije trebala na putu za Rusiju i stalno je to sebi ponavljao. Pored svega toga nije želeo onu koja toliko liči na njegovu mrtvu ženu. Dok su boravili u kući Valdenzera desilo se da je konj uginuo i zbog toga su svi bili uznemireni. Valdenzer je strahovao za svoju porodicu sada jer će mu grof to naplatiti i ko zna šta će biti sa njima. Siromašni su, ali dostojanstveni. Te iste noći gospođa Božič je došla kod Pavla, jer on prethodnu ponudu nije prihvatio.

Sedma glava

„Neće više videti svoju planinsku Serviju“

U Beču Isakovič nije hteo da odsedne u kući Božiča, što zbog bezbednosti, što zbog njegove žene i ćerke, jer već je kružila dojava da ga traže. Na rastanku mlada Tekla je plakala i govorila da neće preboleti što je izabrao njenu majku umesto nje. Evodikija mu je pak govorila kako je sa njim osetila pravu žensku sreću i da se nada da će je posetiti. Pavle je joj je na to odgovorio da treba da napusti Božiča i vrati se ocu. Iako nije mislio da se još jednom u životu ženi, ovo što se dogodilo sa gospođom Božič ga je potreslo. Još joj reče da će na svom putu da se vrati po nju u Budim, da nemože sada, jer razlozi su vojne prirode. Njih dvoje su sada kao lancima bili vezani, mislio je kako mu za devet meseci može roditi dete. Evdokija je sada pred Bogom bila njegova i nije mislio da je napusti. Opet je sa druge strane mislio kako se to i neće dogoditi i da će sa njihovim rastankom sve nestati.

Približavajući se Beču Isakovič je znao da sada sve zavisi od slučaja. Putovao je poštanskim kolima i uskoro je trebalo da pregledaju njegove papire. Sve je ipak prošlo dobro i Pavle je žurio kući svoga rođaka Kopše kod koga je imao i novca. Kopšu mu je bio Trandafilović preporučio. Kada je stigao tamo nestajao je čitav njegov svet koji mu je bio poznat i odakle je pošao. Stigao je u neki drugi svet koji mu je ličio na teatar u Temišvaru. Samo ga je njegova senka pratila i uspomena na njegovu ženu. Koračao je sa nadom u svoju zvezdu zornjaču. Sa Kopšom je imao dobar odnos, govorili su o Vuku Isakoviču koga je Kopša znao i koji sada živi kao invalid u Sremu. Ipak kada Pavle reče Kopši da je pobegao, ovaj mu reče da se gubi iz njegove kuće, ali ga je spasao sluga Agagijanin koji ga odvede gospođi Hjuml kod koje će biti bezbedan, na šta je Kopša pristao.

Osma glava

„Po sećanju se hoda kao po mesečini“

Agagijanin koji će uvek pomagati Pavlu i u daljem putovanju, slaga gospođu Hjuml da je Pavle došao da se leči, u šta ona posumnja kada uvide da niko ne dolazi od doktora kod njega. Isakovič posumnja da bi ga mogla izdati. U toj sobi Isakovič je često razmišljao o svom detinjstvu. Sanjao je majku i to kako su ga jedva odvojili od njene sise, rodio se na Mikoljdan 1715. godine. Sanjao je i Garsulija, kao je ubijen u Mahali u Temišvaru. U tom snu osećao se opet kao da je sam među tim svetom, jer je govorio da treba uhvatiti ubicu inače im nikada neće dozvoliti da odu u Rusiju.

Nakon deset dana skrivanja Isakovič više nije mogao izdržati, pozva perihmahera da ga obrije i sredi. Rešio je sam otići u rusku palatu, pa šta bude. Dok je boravio kod gospođe Hjuml čuo je da se pominje ima grofa Duraca koji je jednom prilikom sa svojim pozorišetem boravio u Temišvaru, kada je Isakovič upozna Bečliku sa kojom je pre braka živeo dve godine. Pavle je nije želeo oženiti i zbog toga su se rastali. Čuo je samo kasnije da živi u Beču u teatru koji drži grof Duraco. U kući gospođe Hjuml je jedno veče i video Bečliku kako je neki oficir bije i izbacuje iz sobe. Ipak joj se nije javio, odlučio je kada završi sve sa selidbom da je potraži. Kada je pitao gospođu Hjuml za nju, ona reče da ona nije bitna i da je otputovala. Baš kada je Pavle odlučio uzeti stvar u svoje ruke Agagijanin mu javi da su Rusi pronašli Pavlovo ime na spisku i da su naredili da se pronađe.

Deveta glava

„Kraj njega korača, samo njegova sen, koja ga prati“

Audijencija za Pavla bila je zakazana. U njemu je pevala Rusija. Umesto Bestuševa, koji je ranije bio zadužen za Srbe u Beču, sada je bio barun Kajzeling i Pavle je sada ponovo nilazio na Nemca. Drskost Isakoviča je bila u tome da se na audijenciji pojavio u svojoj staroj uniformi i rekao da će rusku nositi sa ponosom. Taj Isakovič bio je sujeta sujetstva. Volkov je bio sekretar Kajzelinga i sa njim je Isakovič najviše sarađivao. Kada ga je ispitivao koji je pravi razlog njegovog odlaska u Rusiju Volkov nije želeo slušati jade Srpskog naroda, već da kaže šta ih je zaista nateralo na selidbu. Pavle je na to ostao začuđen. Ono što je Volkov zapravo hteo čuti bilo je to da su Austrijanci hteli konjanike u pešadiju prebaciti, da budu paori i reče da su mu i ostali koji su putovali kao razlog upravo to naveli, što Pavle potvrdi. Volkov mu reče da imaju dosta problema sa Srbima koji se sele, da svi traže veće činove i da smatra da je najveći srpski porok: zavist. Zatim mu reče da za koji dan dođe ponovo i da sada po Beču sme slobodno prošetati, niko ga ne sme dirati, a zatim Volkov zagrli Isakoviča.

Deseta glava

„Između živih i mrtvih sve se veze prekidaju“

Prošlo je dvanaest godina otkako je rat prošao, a austrijska vojska brojala je više od polovine onih koji su bili Srbi. Marija Terezija je reagovala na seobe i smatrala da tome treba stati na put. Grof Kajzerling nije mislio da nastavi politiku Bestuševa i Pavlu se činio kao ruski Garsuli. Pozdravio je Pavla i rekao mu da je on sada pod zaštitom ruske imperatorke Elisavete Petrovne i da ne treba da brine. Zatim mu saopšti da mu poverava zadatak da ispita koliko je Crnogoraca krenulo sa vladikom Vasilijem u Rusiju. Trebalo je da zadobije njihovo poverenje i sazna pojedine podatke. Pavle je na to bio zanemeo, nije očekivao da će ga nešto još zadržavati tu. Pavle prvo odgovori da on nije za taj posao i da što pre treba da krene za Rusiju. Grofu Kajzelingu je naročito bilo stalo da sazna da li je vladika Vasilije bio kod venecijanskog ambasadora u Beču i Pavle je morao to da izvrši. Pavle nije znao da još nekoliko oficira radi na istom zadatku.

Crnogorci su bili zatvoreni u lazaretu, na rukavcu Dunava i trebalo je saznati da li boluju od bolesti koja se naziva lepra. Tim zatvorenim Crnogorcima nije bio dozvoljen izlazak u Beč, hrana im se dodavala kroz kapiju, doktora im nisu slali, bili su kao živi sahranjeni. Pavle pokuša uz pomoć Agagijanina ući krišom u lazaret. To što su Crnogorci bili zatvoreni bila je velika sramota Beča i cele Vijene. U lazaretu je bilo zatvoreno trideset i sedam muškaraca i dvadeset žena sa decom. Kako nije bio pušten unutra, Pavle se morao obratiti popu Mihailu Vani jer je samo njemu bio dozvoljen ulazak. Kada mu je obezbeđen ulaz, Pavle je bio zatečen prizorom unutra.

Pažnju mu je privukla jedna žena sa ćerkom, video je svu njenu lepotu, govorio joj je da će se izvući odatle, a ona mu ništa nije odgovarala. Pavle, kako bi ih pridobio, reče da im se pasoši spremaju i njihova radost čula se kroz smeh, ali ne smeh kao kod običnih ljudi, već kao da neke gugutke klikću u njima. Kao da su bili zaboravili da se smeju, pa se sada smeju nekim sitnim, ptičjim glasovima. Zatim se Pavle raspita o onoj ženi sa očima boje pepela  i rekoše mu da je to Joka Stana Drekova, koju je muž napustio. Pri izlasku iz lazareta Pavle se još jednom okrenu da pogleda bedu i jad koja je tu i vide kako se svi skupljaju i kolo igraju.

Dok su se njegovi ljudi u Temišvaru vrteli kao čigre u kolu, ovi Crnogorci su se povijali, kao da nose kamenje. Ono što je Pavle na ovom putu saznao bilo je to da Vasilije ne želi Crnogorce da iseli u Rusiju, nego da Rusiju dovede u Crnu Goru. Nakon ove misije Pavlu je naređeno da će otići na granicu sa Turskom i spitati koliko Crnogorac je krenulo i zašto. Pavle nije mogao verovati da se vraća tamo odakle je došao, da će ponovo stajati na ženinom grobu, stajao je kao u nekakvom snu. Ipak je pokorno sve prihvatio.

Jedanaesta glava

„Ne postoji ta žena sa zelenim očima“

Jedanaesti avgust je bio datum koji je određen za novu Pavlovu misiju u Srem. Iz zavičaja je dobio prva pisma, vesti nisu bile dobre. Petar i Đorđe su u sobnom arestu, Kumra je napustila Trifuna, zbog pobune su bila obešena dva Trufunova invalida, ne nadaju se da će se ikada više videti. „Neka im je u pomoći Sveti Mrata“. Iznenada je tada u posetu Pavlu došla gospođa Božič. Pavle je hteo prvo da je otera, govorio je da ga sramoti, da će ih njen muž ubiti ako sazna. Evdokija mu reče da je Božič u zatvoru i da je nije briga za njega. Proveli su taj dan i noć zajedno. Pavle joj je govorio da je lepa, ali na to dodade da bi bila još lepša kada bi imala zelene oči i trepavice boje pepela. Bio se setio one žene iz lazareta. Božička se na to zaplakala, osetivši da ta žena negde zaista postoji. Pavle se smejao njenim udarcima i plakanju, govorio joj je da ga ne sluša, da ta žena ne postoji, da se šalio i da mu je žao što ona troši vreme na udovca koji ne zna da voli.

Pavlova žena bila je prisutna sada u gospođi Božič, u njenim očima i zagrljaju. Na rastanku zakazaže sastanak ponovo prekosutra i dok se Pavle spremao za taj susret i hteo da joj kaže da putuje, na vratima se pojavila Tekla, Božičeva ćerka. Ona je došla da ga upozori da se Božič vratio kući iz zatvora. Tekla ga je pritiskala da joj prizna da je bio sa njenom majkom, što je on na kraju i uradio, jer Pavle je uvek bio sažaljiv sa ženama. Kada Tekla konačno ode kući, Pavle odjuri Volkovu i reče da želi što pre da krene. Svojima je poslao pismo da dolazi u Temišvar i da će svi pasoše dobiti. Pismo je stiglo pre njega.

Pre polaska Pavle se video sa srpskim oficirom Markom Ziminskim sa kojim je jedino pričao, a koji je živeo blizu njega. On mu reče da je njegova žena videla Evdokiju i Teklu kako su dolazile kod njega, ali da joj je zapretio da ništa ne govori. Reče mu da se čuva Božiča jer ovaj ima dva ubistva na vratu. Pavle je odgovarao da niko nije bio kod njega, da je to neka greška. Ziminski je ostao u čudu, jer čovek kom je toliko verovao slaga ga sada, jer i sam Ziminski beše video Evokiju kod Pavla. Pre puta Pavle je mora otići u drugu posetu lazaretu. Črnogorci su bili spremni za seljenje . Pavle je najviše išao zbog one žene da je pronađe. Reče joj da je on ne bi nikada napustio kao što je njen muž učinio. Reče joj da će i on u Rusiju i da bi nju poneo kao kap vode na dlanu kada bi mogao.

Pavle je svuda u svetu pronalazio prolaznost i besmislenost. Na putu za zavičaj morao je svratiti do Vizelburga, kao da ga je neka slutnja navodila. Tamo više nije zatekao Valdenzera, grof Par nije mogao preživeti gubitak konja. Svi oni koji su bar jednom boravili u Beču videli su kolika je njihova sirotinja. Sada se sećao i Božičke i jedino što ga vređaše u tom sećanju je to što se sve ono dogodilo ozmeđu njih zbog toga što je ona htela, a ne po njegovoj volji.

Dvanaesta glava

„Ostaće samo grobvi“

Susret Pavla sa porodicom bio je pun poljubaca. Varvara je Petra ljubila kao da mu je žena, na šta je Petar bio ljubomoran i odgurnuo je. Pavle tada uvide da ga je i na kućnom pragu dočekala još jedna nesreća. Petrove oči su ga gledale neprijateljski. Varvarin i Petrov brak nije bio kao pre, svađali su se, ali nisu pričali razlog. Ona reče ba bi se mogla vratiti ocu, kao Kumrija. Đorđe se prenerazio na to. Varvara je svoga muža smatrala detetom i Petar to nije mogao preboleti. Petar je tada prvi put pred svima nazvao svoju ženu nerotkinjom, na šta je Pavle burno odreagovao. Varvara je bila skamenjena. Kumrija je definitivno napustila Trifuna kada je čula da je doveo mladu Ličanku.

Pavle Isakovič je imao i prijem kod Engelshofena koji ga je savetova da se smire jer će ih sve povešati na trgu zbog selidbe u Rusiju. Govorio je kako su mu Isakoviči glave došli i da više nema snage za njih.

Trinaesta glava

„Dok je živ hoće da zaspi na njenoj ruci ispod bagrema“

Prema pismima bolešljivog rođaka Pavlovog, Isaka Isakoviča, izgleda da je Pavle u Temišvaru bio do poslednjih dana avgusta 1752. godine. Petrova ljubomora prema Pavlu je nestala, Varvara je ostala sa mužem. Trifun je planirao da vodi i ženu i udovicu u Rusiju i tvrdio je da ona spava u kući njegovog sluge i da nije osramotio nikoga, da je neće napustiti i da nikada do tada nije bi toliko zaljubljen. Trifunov i Pavlov otac su bili braća, i Pavle mu reče da će sve učiniti da mu se ne dobri da u Rusiju pođe sa švalerkom.

Zatim je morao otići da se uveri kakva je ta žena. Ona mu reče da je prevarena od Trifuna, mislila je da će muža spasiti bude li se sakrila kod njega. Trifun joj je priznao da joj je muž ubijen tek kada je legla sa njim. Uzalud mu je ona govorila da joj trne ruka od nejga, Trifun je želeo da „dok je živ, kaže, hoće da zaspi na njenoj ruci, ispod bagrema“. Sve Pavle ispriča braći i ženama, ali svi su se složili samo oko jedna stvari, ta žena je Pavla omekšala suzama. Sa svojim mužem nije imala dece, a sa Trifunom je kaže odmah začela, nije mu još to rekla, i molila je Pavla da mu oni to kažu. Pavle više nije mogao izdržati tu i zatraži odmah kola da ide iz Temišvara. Uzalud su ga molili da ostane dok samo ne vide Trifuna i ne saopšte mu sve. Pavle im samo reče da će tražiti da dozvole da Trifun povede udovicu u Rusiju. Nije više želeo videti Trifuna nikada u životu. Poslednje što mu ostade u sećanju dok je izlazi iz Temišvara jeste kako Varvara stoji na prozoru sa suzama.

Četrnaesta glava

„Jero blagorodije bilo je nespretno samo sa ženama“

Na svom putu Pavle je svratio u Novi Sad, na ženin grob u Varadinu. Cilj njegovog putovanja bila je prodaja imanja. Posetio je i Kumriju u Rumi, ispitivao je njenog oca Grozdina o stanju u Rumi i okolini, ko se seli i zašto. Pavle je mislio kako ga neka čudna sudbina, kao udovca, stalno meša u razgovore sa ženama, koji ga se ne tiču. Bio je strpljiv sa ženama. Kumriji je ispričao zašto je došao i sva mesta koja je Volkov naznačio obilazio je sa njom. Na tom putu Pavle saznade da se u Kumriju zaljubio lajtanat Vulin koji je svuda prati. Kumra priznade Pavlu da bi se sada mogla samo za mlađeg udati, da oseti još jednom seću. Poruči mu da kaže to Trifunu i da mu se nikada neće vratiti.

Tu je saznao o slanju sirotinje iz Slavonije i Srema od strane Niklaja Čorbe, njegovi agenti šalju ljude kao Črnogorce u Rusiju. Oficir Perič upozori Pavla da je video Pavlvo ime na spisku onih koji treba da budu arestovani i da mu je bolje da beži. Na rastanku mu Kumrija reče da sluti da se više nikada neće videti. Njen otac na rastanku reče da zna da mu je Trifun upropasti ćerku, ali da će pokušati da je ubedi da mu se vrati, zbog dece, da bi imala oca, i tako jedino može na miru umreti.

Petnaesta glava

„Um čovekov ne može više to da shvati“

Tako je desetog septembra ruski kapetan Isakovič stigao iz Oseka u Grac. Tu je krišom Isakovič posetio svoje oficire koji su bili u zatvoru u Oseku. Izluđivala ga je pomisao da će oni tu zauvek ostati. Putovao je ipak dalje i često sanjao kako je bio u poseti ženinom grobu. Iako je Isakovič bio težak na suzama pri toj poseti ženi, koju je sada više voleo nego dok je živa bila, jecao je u suzama. Spuštajući se u Beč, Isakovič uvide da je odrastao u siromaštvu, nesreći, ratu, divljini, osećao je da neznanje, prostota, nepismenost koje vladaju u njegovoj zemlji nisu dobro i da je prosvećena zemlja bolja, iako u njoj nije odbravao mnogo štošta što je bilo gadno i glupo. Kada je u Beču podneo izveštaj Kajzerlingu ovaj mu reče da sutra može krenuti iz Beča i da će dobiti pasoše za sebe i svoju pordicu. Ali još reče Volkovu da proveri sa Černjevim da li ipak da kapetan Isakovič treba da ode u Črnu Goru, na šta Isakovič pretrnu pomislivši da ga još zadržavaju tu.

Šesnaesta glava

„Niko ne zna Joana Tekeliju“

Isakovič je sa Volkovim prilčao o srpskim junacima. Pominjao mi je Joana Tekeliju, čije je reči Pavle ponekada izgovarao. To je bi srpski oficir koji je omogućio princu Evgeniju Savojskom pobedu nad Turcima, i svi slave njega, a niko se ne pita ko mu je tu pobedu omogućio. Tekelija je znao da pronađe put prema zvezdama, dok je Savojski to samo prema kartama znao. Tako kada je Volkov davao izveštaj o Pavlovoj misiji, za Pavla pisao da je melanholik, da ne može da zaboravi prošlost, kao i svi Srbi. Osmog septembra Isakovič je pošao za Rusiju.

Sedamnaesta glava

„Ode Isakovič iz carstvujušće Vijene“

Kada je odlazio iz Vijene za Mitrovicu Isaković nije posetio gospođu Evdokiju, i nije hteo ni sada kada je kretao za Rusiju. Međutim, to mu se učinil besmisleno i ludo. Poslao joj je pismo da mu zakaže posetu, a umesto nje odgovorio je Božič da ga čekaju na večeri. Isakovič se spremao da ide više zbog toga da se ne bi pričalo da je pbegao od muža, nego što je zaista hteo da ih poseti. Nije želeo da se priča ni da je od nje pobegao ako je ostala trudna, a manje radi svoje ljubavi.

Na vratima ga je dočekala Božička, bila je ljuta na njega, on joj je govorio da treba da napusti muža i da ode ocu, a on će se vratiti po nju. Ona je govorila da je pričeka i da mora od Božiča nakit uzeti, ne raskida se brak tek tako. Pavle se u sebi pitao da li je to ista ona žena koja je rekla da bi sa njim na put pošla makar i da prosi. Božiča je jedino zanimalo to da li je Isakovič uzeo on što je njemu najviše drago, njegvou ćerku, ono što mu je jedino ostalo u životu. Isakovič je priznao da je svratila kod njega, ali da se ništa nije desilo, došla je kao sestra. Pavle zatim upita da li je može posetiti u manastiru u koji su je odveli na učenje, na šta Božič odgovori da Božička o tome odlučuje i da misli da to neće dozvoliti. Zatim su se odvezli u školu jahanja gde sretoše Volkova, za koga Božička prokomentarisa da je veoma lep, kao neki nagoveštaj da će u budućnosti nešto biti između njih.

Gospođa Božič je mlada udlata za Božiča. Sa gospođom Montenuovo je imala dobar odnos. Ona je bila čuvena u Beču i Evdokija se sa njom zbližila da bi spasila Božiča od silnih optužbi. Međutim, Evdokija je gospođu Montenuovo toliko opčinila da su imale ljubavnu vezu, i Evdokija nikada o tome nije govorila. Njihov odnos je bio dobar i trajao je sve dok Božička nije upoznala Isakoviča. Gospođa Montenuovo je uvidela da je bila sa muškarcem i nikada je više nije želela povati. Zbog toga je tražila da upozna njenu ćerku Teklu, na šta se Evdokiji srce stezalo i prolazila je jeza zbog tog poznanstva.

Tako su proveli popodne, a uveče je Isakovič hteo krenuti. Videvši da nema Agagijanina ispred Boćičeve kuće, morao je krenuti peške do ergele sa konjima da ga nađe. Na tom putu desila mu se nesreća, kola koja su jurila prema njemu pregazila su ga, nije stigao da se skloni, imao je sreće da je ostao živ. Vrativši se u sobu u kojoj su ga do jutra čistili i vidali rane doživeo je grubost i zlo od svojih sunarodnika. Naime, Lađević i Filipovič psovali su ga ispod prozora, podrugivali mu se i smejali. Tako mu je Austrija, kao i za sve Isakoviče, ostala tuđa i nepoznata. Servija i Serbstvo su jedini bili i ostali prisutni, kao svetinja. Vuk im je bio ostavio u amanet da se odsele u Rusiju.

Gomile ljudi koje su bile pošle u Austriju i Evropu, da vrate Serviju, bile su iskorišćene lukavo da se bore sa Hungarima. A kada im je oduzeto ružje, počeo je da se buni ceo nacion. Kasnije su Pavla u Rusiji ispitivali zašto je napustio Austriju, a Pavle je odgovarao da su ljudi postali zli, da se žene samo ulepšavaju i traže švalere, matori ljudi samo kocku i žene gledaju. U Beču je Isakovič video razliku između dobra i zla, ponosa i izmeta. Reče još da ukoliko se na putu bude još gde sa sunarodnikom sreo, unatraške će ići. U Rusiji su mu sa osmehom odgovarali da je i tu sve isto. Na putu za Rusiju svrati još jednom do Trandafila, beše mu žao da je ostao sam sa decom, ali ga zateče sretnog. Žena Femka mu se vratila i bio je sav srećan. Pavle ga zamoli da mu što pre srede kola za put u Tokaj ka Rusiji. Nije hteo da gleda ljudsku sreću. Bila mu je postala odurnija, još više nego da gleda ljudsku nesreću.

Osamnaesta glava

„Bivši Srbin, a sad Rus“

Isakovič je stigao u Tokaj krajem septembra 1752. godine. Rusijsku misiju u Tokaju zapovedao je Višnjevski, Srbin poreklom, iz sela Višnjice. Isakoviča je porodica Višnjevski podsećala na porodicu Božič, pa pomisli kako njegovi sinarodnici menjaju zemlje i varoši, ali ne menjaju svoj način života i svoje naravi. Višnjevski se nosio mišlju da svoju misiju preda Pavlu, on će to sa đeneralom Kostjurinom lako to udesiti. Isakovič je odgovorio kako se on ne bi mogao smiriti u Tokaju i da što pre želi preći Karpate. Višnjevski ga je ubeđivao i govorio kak bi se mogao obogatiti tu, a Pavle na to reče da njemu bogastvo ne treba, on samo ne želi više da gleda svoj nacion kako pati i trpi nepravdu, zbog toga se i seli u Rusiju. U Tokaju mu je Višnjevski davao knjige da čita i na Pavla je utisak ostavi svežanj lepo ukoričenih knjiga čuvenih vojskovođa i đenerala koji su u tim knjigama zapisivali svoja mišljenja o tome kako se pobeđuje u ratu.

Budućnost Pavlova zavisiće od mišljenja koji o njima bude stekao Kostjurin. Višnjevski je pak o ljudima koji se sele u Rusiju i koji se nalaze između dva carstva imao mišljenje da su skloni izdaji, nalazio je među njima istu tvrdoglavost, neposlušnost, žeđ za svađom i naklonost buntu. I sve je to morao da javlja Kostjurinu. Pavle je na to odgovarao da ti ljudi napuštaju svoju otadžbinu i da u njih ne treba sunmnjati, oni samo ne žele da trpe nepravdu koja im se nanosi.

Pavla su često posećivale žena Višnjevskog, Julijana, i ona koju su predstavljali kao njenu rođaku. Do kraja svog boravka u Tokaju Pavle nije mogao saznati ko su zapravo te žene i čije su. One su ga sve češće posećivale, sve do dolaska Đurđevog u Tokaj, petog oktobra. Đurđe je stiga sa ženom Anom koja je bila u trećem mesecu trudnoće, došli su bez dece. Sastanak među njima bio je srdačan, ali neveseo. Ana je bila snuždena što su decu morali ostaviti kod njenih roditelja. Petar i Varvara su išli za njima i još mu saopštiše da je i Varvara trudna, na šta se Pavle smeškao. Pavlu beše milo da je sve u redu, da više neće niko morati da sažaljeva Varvaru kao nerotkinju. Pričali su mu da kreće oko dve stotine ljudi za njima. Pavle je njima govrio o pordici Božič, ali nije pominjao događaje sa Evdokijom. Govorio je  porodici Trandafila i njegovoj ženi koja ga beše napustila. „Mrak je u životu, samo je veselost ono što svetli“ – govorio je Pavle i rekao je da bi samo takvu ženu mogao uzeti.

Zatim Pavle zapita o Trifunu, zašto mu o njemu ne pričaju. Oni rekoše da je Trifun kao lud, da je Kumrija odlučila da zauvek ode od njega i da mu decu ne da. Spanđala se sa Vulinim koji je četrnaest godina mlađi od nje, cela Mitrovica samo o tome priča i lako je onda zaključiti kakav je Trifun kada to čuje. Pre polaska nije hteo čak ni decu otići da vidi. U kući u kojoj su živeli u Tokaju, pričao je Pavle, Đurđu, muž je ubio ženu i dete, i da je dobro da Trifun nešto tako nije napravio.

Narednog dana stigli su Petar i Varvara. Pavle odmah primeti kako je Petar sada veseo i vedar čovek. Varvara ga ne dočeka kao pre, bila je snuždena, umorna, zagrlila ga je i poljubila, ali bez one nekadašnje plahosti i toplote. Imala je mirniji pogled, Petar je bio veseo, a njegova žena kao da nije bila sretna. Onda saopštiše Pavlu da je Trifun sa nožem nasrnuo jednom na Petra, da je ona žena, udovica Đinđa, otišla od njega jedno veče i našli su joj telo udavljeno u Begeju. Rekoše da je ipak krenuo u Rusiju i da sa sobom vodi dvesta duša, ali ne idu za njima istim putem. Žalio je Pavle tu ženu koja ode u Begej sa detetom pod srcem, ali posle opet i na to pogleda kao da je „bilo pa prošlo“, što će kasnije često ponavljati. Zatim mu još rekoše da Trifun krivi Pavla za to što se desilo, što je Đinđa umrla, on je poslednji pričao sa njom i Trifun je mislio da joj je ko zna šta rekao i uvrteo u glavu.

Prvu je put za Rusiju nastavio Đurđe. Išao je zabrinut, Ana je stalno ponavljala šta li njihova deca u Novom Sadu rade. Đurđe je bio neveseo i činio mu se lud čitav život ljudski. Jedino blaženstvo koje je ostalo čoveku bilo je to da ne zna šta ga u budućnosi čeka, i bolje je tako. Da je Đurđe Isakovič znao šta ga u udućnosti čeka, sigurno bi okrenuo glavu da ne gleda. Višnjevski se od njih oprostio kao da su caričini gosti. Višnjevskom se Ana naročito dopala i Pavle je sve to prekinuo rekavši da mu se povraća od takvog ponašanja prema ženi u drugom stanju. Pavle se ljuti, iako mu je Višnjevski govorio da će mu isto tako biti i u Rusiji. Sve je to Pavle slušao i u kući Kostjurina i sve ga je to podsećalo na porodicu Božič. Višnjevski se zatim kada je Ana otišla, usredsredio na Varvaru.

Pre nego što su Đurđe i Ana otišli, Višnjevski im je pokazivao podrum sa vinom, gde se desio slučaj da je mlada rođaka sela Đurđu u krilo, a Ana to videla i ostala skamenjena. Đurđe je uzalud posle objašnjava Ani da nije kriv, ali Ana je bila ljuta i govorila da nikada to neće zaboraviti. Sada je Višnjevski silom hteo uzeti Varvaru, i Varvara je pričala kasnije Ani o tom događaju kada zamalo da popusti, ali se jako gadila tog događaja i Julijane, žene Višnjevskog, koja je sve to udešavala mužu.

Petar je put nastavio odmah posle njih, četrnaestog oktobra. Javljeno im je bilo da će i Trifun ubrzo stići. Đurđe beše stigao u varoš Jaroslau i javljao da ih tu čeka. Varvara je prećutala mužu ono što joj se dgodilo. Pavle je bio primetio da joj se nešto dogodilo, dok Petar nije video ništa. Ona Pavlu samo reče da što pre treba otići iz Tokaja i da je kod Višnjevskog izbila tuča između žena, i da je ona uspela da pobegne nepovređena. Reče mu još da u toj kući Višnjevskog ne žive njihovi sunardnici, već kobile ždrebne i ajgiri, nečastivi duhovi. Gospođa Julijana nije žena Višnjevskom, već svodnica bez stida i srama. Zamolila ga je da Petru ne govori ništa, ne želi da otac njenog prvog deteta ima ruke ukaljane krvlju. Varvarin otac je prokleo Petra kada su krenuli i od tada ih nesreća prati. Petar to krije, ali nikada ne može zaboraviti kletvu.

Pavle je od toga dana imao neki ludi osmeh i pogled, neki promukli glas, strašni, kao da se raspadao. Obuzimao ga je bes. Božiči su podmetali nogu i držali se po redu koji je bio dozvoljen u Sank-Petersburgu, dok se Višnjevski držao kao i oni, i pritom još ugledao na Ruse. Višnjevski je bio mali car u Tokaju. Razlika između njega i onih ruskih bila je u tome da su Rusi bili srećni, a ovaj potomak seljaka, nesretan i tužan. Višnjevski je za Pavla bio doživljaj koji ga je dotukao. Nije mu više niko bio kriv, nego oni sami, njegovi bivši Srbi, sunarodnici, zli dusi. Zar su se zbog svega toga od Garsulija izbavili.

Pavle je od tada počeo sanjati ženu kao dete, bez majke i oca, siroče, nije mu bila u snu onako zanosna. Kada je zamišljao ka nimfu, u to sećanje mešala mu se gospođa Božič, ali kada bi je se setio u njenom detinjstvu bila bi mu čedna, a zatim bi mu se i Varvarin lik javljao. Petar i Varvara su odlučili da ukoliko rodi dečaka, daće mu ime Pavle. Tako su i krenuli, Petar se plašio da Varvari na putu ne bude loše, i kada bi prebledela uvek se sećao proklestva njenog oca, u besu i svađi. Varvara je na rastanku Petru dala pismo za Trifuna, kao amanet da bi ih izmirila. Reče mu još da je Petar dobro dete, ali da će ona biti sretna samo kada Pavla ponovo vidi. Nisu muž i žena, ali ako on ne stigne živ u varoš Jaroslau, ona to neće preživeti. Video je Pavle tada u njenim očima da je onakv čovek kao što je Višnjevski nikada ne bi mogao dobiti, kao ni Anu.

Devetnaesta glava

„Sele se, jadni, u Rusiju, a smeju se, i plaču“

Svi koji su se selili u Rusju bili su pomahnitali, narodu su izgledali kao ludi. Sav taj svet koji je već treću godinu za redom prolazio tuda, bio je nešto ljudskom umu nerazumljivo. Te selidbe pretvarale su se u nesreću i bile su zabranjene. Za te nesretnike Rusija je bila kao fatamorgana. Ljudi su izgubili veru u pamet onih koji upravljaju njima. Neki su prihvatili da ostanu i brisali su svoja imena sa spiskova, ali ih je još dosta odlazilo. Bilo je kolona koje su bile sa predvodnicima. Trifunova kolona je bila najveća i svaka je imala svoju sudinu.

Trifun kada je stigao u Tokaj nije hteo odsesti kod Pavla i pismo koje mu je dato od Varvare nije hteo pročitati, već ga je samo stavio u čizmu. Pavle je Trifunov polazak sačekao u kraju jedne šume. Hteo je da vidi Trifuna koga je voleo, da ga vidi iako je znao da neće moći izbliza. To da Trifun ne želi da ga vidi, dotuklo je Pavla. Iz šume mu je, ne znajući ni sam zašto, viknuo ime, a Trifun videvši ga uperi pištolj u njega i opali. Sluge su se uznemirile i uzimale mu pištolj, jer je hteo opaliti ponovo. Pavle je stajao pred njim kao kip, ali Trifun odjaha silno. Na taj događaj Pavla je obuzela neizmerna žalost i tišina. Pavle na putu više nije video Trifuna, već ugleda sebe samog, kako iađe iz sebe samoga, i odlazi, nestaje za Trifunom kao udvojena ličnost. Dva dana nakon Trifunovog odlaska, ode i Pavle, bez zbogom za Višnjevskog.

Dvadeseta glava

„Put u Rusiju vodio je u visinu“

U porodici Isakovič pričalo se da je Pavle sa polaskom u Rusiju promenio svoju narav i svoju dušu, čudno se smešio, bezumno. Trag je ostao u pismima koja je pisao svom poočimu Vuku i svom bolesnom rođaku Isaku. Pavle je krenuo iz Tokaja u Rusiju dvadeset drugog oktobra, išao je u Jaroslau u Poljsku, gde su ga čekali ostali. Hurka mu je nakupovao svega i govorio mu je da to u Rusiji mnogo vredi. Tako je i bilo, Pavle se, kada je stigao u Kijev, raščuo po bogastvu. Pavle je otišao bezbrižno i vedro, a to nije poticalo zbog tog bogastva koje će steći, već zato što je uobrazio da u neku visinu ide. Osećao je sunce da mu blista kao nekakva sablja na čelu. I tada posmisli da všie nije sam, već sa mnogima koji u Rusiju idu.

Osećao je Pavle da tako ostavlja kuću, ženin grob, rođake, i ne samo to, već i jedan čitav nacion, narod kom je pripadao. Čitava priroda kroz koju je prolazio bila mu je drugačija i čudna. Odlazeći u Karpate, Isakovič je imao osećaj da se sve više rastaje od svega što je prošlo. Kada bi se sećao prošlosti, razmišljao je o tome koliko je čovekova sreća promenjljiva. Mislio je o tome kako će ga odvesti imperatorki, ne iz želje da bi se pročuo, već kao nada da u Rusiji čuju za Srpske jade i to na najvišem mestu. Ali ipak na tom putu Pavle je gubio nadu da bi se išta više moglo promeniti.

Svoju ženu je sanjao sve češće, u ljubavi, kako lete, ali ga jedan san dotuče do kraja. Sanjao ju je na samrti, sa nekim krikom ona mu je dovikivala:“Ne daj me“. Govorila je da je sve tako brzo prošlo, da su malo zajedno i Pavlu se te reči urezaše u sećanje. Mislio je o tome kako ljudska ljubav treba da ima trajanje, a da je ta žena bila onakva kakvu više nikada ne može imati. Na tom prelasku Karpata, Isakovič zažele da sve zaboravi, da stigne izmenjen u Rusiju.

U varošicu Jaroslau stigao je petnaestog novembra. Tu je odseo kod slikara Pfalera, kroz čiju kuću su prošli svi koji se sele, tako i Đurđe i Petar. Pfaler je tvrdio da su oni već prešli Poljsku granicu. O Trifunu, kao i ostali kod kojih se Pavle raspitivao, nije znao ništa. Zatim je krenuo dalje, kupivši od Pfalera konja, leteo je na saonicama kroz sneg i srece mu se smejalo nakon dužeg vremena.

Dvadeset prva glava

„U Rusiji u Pavlovom snu“

Zapisano je da su Isakoviči stigli u Kijev decembra 1752. godine, a o Trifunu se ništa ne govori. Pominje se Vuk Isakovič koji je bio oboleo i nije više čuvao pisma Isakoviča, i nije mario za Svetog Mratu. Video je da mora umreti, a neće nikada ugledati Rusiju. U Kijevu Isakoviči nisu želeli da se upuštaju među svađe drugih oficira, đenerala Horvata, Ševiča i Preradoviča. Te svađe su bile tolike da su zagorčale život rosijskom đeneralu Ivanu Ivanoviču Kostjurinu. Srbi su u Kijevu napravili gnezdo zolja. Tražili su novu zemlju za sebe pod imenom Nova Serbija, i to je bilo jedino oko čega su se svi slagali, a u molbama se pominjala i Nova Mezija, kako se Srbija zvala u rimsko doba.

Sa Srbima pravoslavcima je došlo i dosta katolika, papežnaca i oni su se sada našli u nebranom grožđu. Ševič je pak predlagao kako bi njihovu zemlju trebalo nazvati Slavenoserbija i tako je i bilo, odnosno, posle dvanaest godina ta zemlja je nazvana Nova Rusija. Postavljalo se i pitanje koje vere je Varvara, da li je pravoslavka ili rimljanka, ali ju je Petar branio i nije dao da je iko dira. Isakoviči zatim živeše u kući mirno, bar je tako izgledalo, a od Trifuna još nisu imali vesti.

Varvara se nakon svih događaja oporavila, sada je bila snažna. Pavle je živeo sa njima kao da je tuđi, a to da se promenio primetile su i Ana i Varvara. Preko dana je skitao, a kada bi ga pitale šta ga muči, on je dgovaro da traži ženu zelenih očiju i trepavica boje pepela. Sada je Pavle prema Varvari bio nežan, od čega je Anu prolazila jeza. Ana je govorila da bi Pavla trebalo odvesti u manastir, da mu se očita molitva, jer njega su neke žene urekle, to se dešava udovcima. Pavle je na to odgovarao da je tačno, i da su a urekle dve žene, i to majka i ćerka. Već u januaru Isakoviči su bili malo progovorili ruski, pa je bil zbog toga bilo smeha među njima. Pavle im je pričao svoje snove, kako sanja diva, Rusiju, sa kojim priča. Prvi doživljaj u Rusiji koji je ostavi utisak na njega bila je jeka zvona, zatim sneg, a treći sluškinja koju je Žolobov dao njemu i koja je palila vatru u njegovoj sobi. Tada je prvi put oslušnuo toliku snagu disanja i taj dah nije nikada zabravio, to kada ona dune u pepeo. Od Isakoviča, Rusima se na početku najviše dopao Đorđe, a od žena Ana.

Pavlu su ponudili da odmah stupi u rasijsi puk, što je on odbio. Đurđu je priznat samo čin kapetana, Petru čin lajtanta koji je odavno i imao,a Pavlu kapetanstvo, jedino je Trifun bio zapisan kao major. Petar je odmah potpisao, ali je morao moliti Pavla i Đurđa da potpišu i oni, jer prvo nisu hteli. Petru se dopade da bude glava u familiji pa tako kada je čio da je Trifun u Kijevu, ali da neće u porodicu, predloži da odu do njega i da se ne sramote. Reče da je bolje da Pavle neko veme ne izlazi pred Trifuna. Sve ih je rastužilo da su već na prvom koraku u Rusiji doživeli neuspeh što se tiče činova. Na to se Pavle razbesneo,  nije imao nameru da se krije pred Trifunom i reče da ako Trifun krene na njega, ubiće ga ovde u Kijevu.

Dvdeset druga glava

„Servija se odselitsja ne možet“

Sve ih je ta seoba promenila. Đorđe više nije bio veseo, nije više mogao da spava na majorši kao čitavog života, bio je prestao da se smeje, nije bio razdragan kao u otadžbini. Ni Ana nje više bila izvor veselosti u kući, bila se uplašila porođaja u tuđini. Sve češće je Đurđu prebacivala kako mu je ona gospođica sela u krilo i njega je to ljutilo. Ana je zatim rodila ćerku i bila se malo smirila. Isakovičima je naređen da budu kod Vitkoviča nrednog dana, Kostjurin je želeo da ih vidi. Bili su svesni da njihova budućnost sada zavisi od milosti. Dobili su tada i prava pisma iz otadžbine. Otac Varvarin je pisao da će je se odreći iz testamenta ako mu ne dođe na leto. Anini su pisali da su deca dobro i da je Anina majka nakon dvadeset godina ponovo zatrudnela. Agagijanin je pisao Pavlu da je Kopša umro, da je Božič isterao svoju ženu udarivši je nogom u stomak kao kobilu, vratila se ocu i sa sobm povela ćerku. Pavle je sada manje sanjao ženu, a više gospođu Božič. Jedna mu se činila ka anđeo, a druga kao đavo. Pavle je osećao da tu u Kijevu, tone u nekiu neizmernu tugu.

Kada su braća Isakoviči pričali kakav je prijem kod Kosjurina bio, priče se nikada nisu poklapale, niti se činilo da imaju smisla i kraja. Na prijemu su Pavle i Trifun stajali jedan do drugog uz rame. Pavle tada vide da se Trifun promenio, bio je sav nagizdan i bio se podmladio. Pavlu je pak sve tamo izgledalo kao da su dočekali Garsulija. Kostjurin je za Pavla rekao da je mlad i da će brzo napredovati, za Đurđa da može tražiti uskoro viši čin i da se dobro pokazao u rvanju, Pavlu reče da za njega uvek ima mesta u puku u Sankt-Peterburgu, a Trifunu da kada god želi može da mu piše lično. U svemu što se desilo na prijemu, Engelshofen je rastao u Pavlovim očima, jer svi su stajali na usluzi Kostjurinu, prema mišljenju Isakoviča previše su ga dvorili.

Kostjurin je najviše Trifuna zavoleo. Za Pavla je Višnjevski napisa da je „prokleti pedagog“ i to je Kostjurin znao. Tu se desilo da su Pavla ismevali na neke njegove odgovore, Trifun ga je branio jer je ruski znao. Isakoviči su bili snuždeni misleći da ih je Pavle osramotio pred Rusima. Pavle se oseti usamljen među tim oficirima. U narednom događaju su jahali konje i preskakali prepone, kako su svi jahali i niko nije uspeo preskočiti sve prepreke red je došao na Pavla. Nije prvo hteo, ali ga na kraju isprovociraše i on zamoli da mu se daju pastuv ili kobila koji su mu naročito privukli pažnju. Ševič je sve vreme Pavla zadirkivao i zpitkiva ga zašto je došao u Rusiju.

Ševič je već godinu dana bio u Rusiji, oženjen bogato, zašao u visoka društva, a Ruse je kao braću posmatrao, čak i kao neka viša bića, bio je pravi Rus. Susret sa Pavlom nakon toliko vremena činio mu se kao nesreća, briga, bruka. Zatim Pavle uzjahavši koiblu, isprovociran Ševičevim dobacivanjem, reče mu da ako preskoči sve prepone Ševič će mu poljubiti čizmu, a ako ne sve što ima daje Ševiču. Konji su za Pavla bili nešto drugo nego za druge ljude. Kobila se zvala Lisa i Isakovič joj je tepao, a konjušar je mislio da je Isakovič napit, jer je kobili pričao kao da joj peva, kao da će da se ženi životinjm. Pitao se Pavle šta želi da postigne time što sve stavlja na kocku. Da li to hoće da dokaže da je isuviše dobar za pešadiju? Tako su se častila dva rođaka u tuđoj zemlji. Rusija je Pavlu izgledala kao ogromni Garsuli. Tepao je životinji kao što je u snu svojoj ženi. Na očigled svih, Pavle je uspeo preskoči sve prepone i kada mu Ševič pritrča Pavle mu poluglasno opsova, na maternjem jeziku, majku.

Dvadeset treća glava

„Rosijska komanda bila je : ataka, ataka, ataka!“

Parada je bila organizovana za sve one koji su trebali da se rasporede u pukove. Svim vojnicima dodeljena je hrana, novac, oružje, nove uniforme onima koji je nusu imali, konji i drugo. Tako da je vojska izgledala veoma šareno. Kostjurinu je najbitnije bilo da vidi kako su ti oficiri naučili ruske komande. On ih nije video u prošlosti, iako su ovi vojnici svoju prošlost u očima nosili. Težilo se na tome da se stvori što brojnija ruska pešadija. Prvi je Petar izašao na egzercir i Kostjurin reče Vitkoviču da je to oficir vrlo lepog ponašanja i da namerava da ga zadrži u svom štabu kada se vrati sa reke Donjec. Na tom prijemu se Petru dogodila nesreća. Naime, kada je želeo sići sa kobile koju je jahao ona ga je udarila kopitom u glavu, tako da se Petar onesvestio. To skoro niko nije video, pa ni Isakoviči.

Zatim je red došao na Đurđa, sada Georgija Isakoviča Zemskog. Manevar koji je Đurđe izveo za Kostjurina je bio prošlost, ali kada mu Kostjurin dade zadatak da napravi zasedu, Đurđe je bljirirao, pa je Kostjurin bio zadovoljan. Trifun je očigledno bio Kstjurinov miljenik i sve što je izvodio Kostjurin je odobravao. Zatim Vitkovič dovede Pavla na kojeg je bio ponosan posle onih preskakanja prepona. Kostjurin je cenio tog došljaka po izveštaju Višnjevskog, u kom je pisalo da je Pavle naduti Austrijanac, uobražen, svađalica, kockar kji spava sa tuđim ženama. Kostjurin nije mrzeo Pavla, ali ga je u sebi cenio kao drskog, brbljivog oficira, koji je željan da se istakne i pokaže učevan, pa kao ćorava koka nađe katkad i zrno bisera.

Kolegija je bila izgubila veru u konjicu, pa je zbog toga želela da stvori mnogobrojnu pešadiju. Kostjurin je toga dana od Pavla stvorio sebi igračku, kao i od čitave parade, sedeo je kao u pozorištu. Tu mu Pavle pokaza da konjica pod komndom nije neupotrebljiva i da će se još videti u ruskoj vojsci. Kostjurin je bio impresioniran i reče da ovakav oficir zaslužuje viši čin. Ipak kada upita Pavla šta bi bila njegova komanda da ga napadaju sa svih strana, Pavle odgovori: „Molitva“. Kostjurin je stajao zabezeknut i nije znao da li je taj odgovor posledica nemoći, šala ili glupost. Šala na račun Kostjurinovog pitanja doživljena je kao uvreda i Kostjurin reče da Pavla više neće da vidi, neće ga kazniti, ali je oficiru pristup u njegovu kuću zabranjen.

Dvadeset četvrta glava

„Rajevska je bila puna bagrenja i zujanja pčela“

Pred Uskrs, 28. marta počinjalo je proleće u Kijevu i mećave su se pretvorile u kiše. Još jedna od nesreća pogodila je narod koji je živeo pored Dnjepra koji se izlio. Petar je ležao bolestan posle udarca konja, i preživeće, samo se plaše da ne izgubi levo oko. Varvara je često pominjala da je to sve zbog kletve njenog oca. Dok se Pavle plašio da će ga svi napasti što ih je u Rusiju doveo. Petar reče da, ako umre, ne želi da Varvara bude kod Pavla, nego kod Đorđa i Trifuna, „da ime moje ne sramotimo“, i da po njegovoj smrti Pavle čak ni u posetu ne ide. Svi su se skamenili kada on to izgovori. Pavle je bio kao lud. Nosi se mišlju da se vrati u Tokaj i da tamo preuzme misiju koju su mu nudili, možda potraži onu majku i ćerku ili onu ženu trepavica boje pepela.

Petar je ponovo osetio podmuklu ljubomoru prema Pavlu, ali ne da će njegova žena biti sa njim, već to da ga Ana i Varvara vole nekako čudno, da su ga željne iako su verne muževima. Đorđe na to nije gledao tako, on je njihovu ljubav shvatao kao utehu udovcu, što je bilo i Trifunovo mišljenje. Sa prolećem Petar ozdravi skroz i sa Pavlom se poljubi kao da nikada svađe među njima nije bilo. To proleće Isakovičima dođe kao neko vaskrsenje, podolj se orio od srpske pesme. Kostjurin je ponosito gledao tu vojsku koju je naselio na granicu Tatarske i Poljske. Tu je bilo oko tri hiljade sto dvanaest vojnika i oficira.

Đođe je bio prvi koji se naselio na svoju zemlju koja mu je bila dodeljena na Donjecu, isti dan kada je Pavle krenuo pre godinu dana iz Temišvara. Sujeverje je išlo kod Isakoviča, uz slatko pravoslavlje. Ana je sada bila nekako hladna prema Đurđu. Svi su mislili da je to zbog toga što Đurđe po rođenju devojčice jedva pogleda dete, a nije ga ni poljubio. Ana mu to nije praštala i bila je uvređena do srca. U njihovom braku ljubav nije bila topla kao ranije. Predlagao joj je čak i da ode po decu u Novi Sad, a kada ga Ana upita kako će sam u Kijevu, on reče da će se snaći, ima i pametnijih poslova nego da bude dadilja. Ana je osećala kao da je na tom putu nešto izgubila. Pavle je prebacivao Đurđu zbog toga što je tako hladan prema ženi, a Đurđe mu je odgovara da mu apostol Pavle na to ne laje, ne zna on žene, udovac je, i šta bi htela Ana, da joj seklanja. Đurđe je bio ogrubeo u Kijevu i ujeo je Petra za srce što nije sačekao da se Varvara porodi, da joj Ana bude pri ruci, nego se seli odmah. Anina zvezda se ugasila, njoj su ljubav i brak bili sve što sija na ovom svetu.

Varvara je ubrzo Petru rodila sina i kada je videla dete, slutila je da tom detetu nema dugo života, ali Petru nije ništa rekla. Iznenađenje je bilo to da je Višnjevski bio u Kijevu i da je Julijana došla da pomogne Varvari oko porođaja, čuvši da joj je jetrva otputovala. Ana je posle pričala da joj je Julijana olakšala patnju, da nje nije bilo, možda bi i umrla. Da ta žena nije došla slučajno u kuću dokaz je bio razgovr sa Pavlom, a Ana to nije znala. Julijana reče Pavlu da se čuva Višnjevskog jer ga može u zatvor staviti, ceni ga, ali je veoma ohol. Pavle joj odgovori da se on nije odvezao od jednog tiranina da bi sada bio pod okovima drugog. Htede da je izbaci, ali ga ona iznenada podseti na udovicu Trifuna i onda je lepo isprati.

Početkom juna im stiže vest da je tast Petrov, Varvarin otac, umro iznenada. Kada to saopštiše Petru on se prenerazi, pa zaplaka pred njima. Govorio je da je on Striceskog ubio. Molio ih je da ne govore Varvari još ništa, svisnuće kada bude čula, može izgubiti mleko. Trifun se nije slagao sa tim i hteo je reći Varvari, mislio je da je nepošteno da se ona kikoće, a da ne zna za oca.

U delu kada Pavle gleda Varvaru na prozoru, iza nje se vidi reka koja mirno protiče, isto kao i pored Dafine u „Seobama“ u prvoj knjizi, reka kao simbol prolaznosti, proticanja života. Tada mu Varvara ispriča da pred udaju nije znala za koga su je dali, da li za Pavla ili za Petra. Ona Pavla voli kao da u njoj dve Varvare postoje. Pavle joj onda saopšti za smrt oca, a Varvara misleći na svoje dete, plakala je, ali bila je pribrana, jer od sluga je čula da može mleko izgubiti. Osećala je Varvara tada da vše nema nikog svog, majke se nije ni sećala. Kako je Petrovo i Varvarino dete obolelo, Petar je bio kao izgubljen. Neizmerno ga je voleo i pazio, on mu je bio jedina zvezda. Višnjevski ih je često pozivao kod sebe, a Varvara da bi to izbegla nagovori Petra da se odsele što pre u Mirgorod.

Dvadeset peta glava

„Trofim Isakovič traži u Kijevu svoju decu“

Trifun je često bio u društvu Višnjevskog, spanđao se sa Dundom Birčanski, mladom devojkom, iako su je u međuvremenu udali. Bio se pročuo i sramotio je familiju. Trifun se bio dosta promenio u Kijevu, nije više ličio na omatorelog konja, nego na neku zver, grabljivicu. Istog tog leta Trifun je tražio razvod od Kumrije i tražio je svoju decu. Čulo se da je Vulin napustio Kumriju i da je trudna, javila je da će dovesti decu u Rusiju. Na to je Trifun odgovorio da ona može da se davi u Begeju, a da će mu decu poslati. Višnjevski je uspeo Trifuna da obrlati i ošamuti. U isto vreme stiglo je i pismo od Vuka Isakoviča da želi da vidi svog Pavla oženjenog, a ne da se smuca kao pas, to da mu se kaže da je amanet i poslednje što mu je poočim tražio. Što se tiče Trifunovog slučaja, morali su da paze na ugled Vulina, jer njegov deda je imao medaljon od Petra Velikog kada je deset hiljada Srba nudio caru rosijskom. Istina je da mu je medaljon ukraden i da ga je Ševič doneo sa sobom u Rusiju kao da je njegov.

Đorđe im se javljao sa novog imanja i pisao da je zemlja raj zemaljski, ali da nema ljudi na njoj, iako je plodna, pusta je. Iako je Austrija imala sporazum sa Rusijom oko vojske, dve imperije su se i dalje otimale oko plaćenih vojnika. Ti vojnici nisu imali ništa više da im ponude sem svoje krvi. To što se Đurđe bio promenio bio je samo nagon za životom koji je u njemu proklijao, jer su mu ponuđeni hrana i bolji život. Ono što je Višnjevski hteo sa Trifunom postade Pavlu jasno kada ču da postoji molba da Trifun preuzme misiju u Tokaju. Čim se bude oslobodio bračnih lanaca, Višnjevski mu je savetovao da uzme njegovu svastiku Dundu. Nije Višnjevki ni prvi ni poslednji koji laže vojnike.

Dvdadeset šesta glava

„Čuda prirode i ljudskog života“

Pavle ostade sam u Tokaju, sedeo je i razmišljao o svemu. Niko ih ovde u Rusiji za Serviju ne pita, već im traže da idu da brane granicu sa Poljskom. Vitkovič mu je obećao da će Kostjurin brzo popustiti i da će Pavle moći krenuti dalje, samo je potrebno da se malo strpi. U to vreme Pavle je čitao Jovana Zlatoustog, koga mu Višnjevski beše dao,i svidela mu se. Isakoviči su voleli čudo i čudnovato. Višnjevski mu beše tu knjigu poslao da mu se naruga, a nju je Isakovič čitao kao neku bajku, kao čudo u ljudskom životu. Sanjao je tada san, svoju ženu koja govori da ga voli i koja govori da ga i Varvara voli i da je izgubila svog sina Pavla. I predveče zaista, dođe mu vest da je Petrov sin preminuo. Pavle je bio preneražen na to da mu se san ispunio. Mislio je kako će svi njegovi bratenci imati decu, a on ostati kao udovac sam. Prvi put mu se tada učini da je udovištvo nedostojno čeoveka, da je beda. On je bio tu u Kijevu kao u nekom zatvoru, njegov život kao da je bio stao. Video je Pavle i kuću koja mu se gradila, vidik koji nestaje u bezmernou stepu, video je sve ono što je njegov poočim Vuk želeo da vidi.

Pavle je porodicu video na jednom prijemu kod Kostjurina, na kratko, bilo mu je zabranjeno da ih posećuje zbog onog događaja sa vojskom i sramoćenjem generala. Video je Anu, govorila mu je da je Đurđe često ostavlja samu sa drugim oficirima. Ona bi dala sve đenerale i lente kojima Đurđe teži, samo za jedan njegov osmeh kao pre. Samo da vidi kako ljubi njihovu ćerku. Isto tako je video i Varvaru koja mu je pričala kako je Petar sve teško podneo, kako je izgubljen. Najviše joj je pomogao Trifun, vikao je na Petra i govorio mu da ne sramoti porodicu. Petar joj je govorio da može da se vrati na grob ocu, da mu više ne treba. Pavle joj ponudi kuću u Kijevu, što je ona odbila. Ne bi ona mogla nikuda otići bez Isakoviča. I u njoj je Pavle video promenu koja se desila u Kijevu.

Đurđe je najlakše prešao granicu nekadašnjeg i sadašnjeg života, u Rusiji se osećao kao kod svoje kuće. Trifun saopšti Pavlu da mu Višnjevski sprema zasedu i da se pazi, bio je veoma zabrinut. Treba ili da mu se pokloni ili da ga prebiju. Pavle mu zatim ispriča šta je Višnjevski hteo da uradi Varvari i Trifun se na to zgranu. Iako su živeli u Austriji u neznanju, misleći da je cela Srbija njihova, iz ratova su se vraćali veseli, kao svatovi. Ovde, u Rusiji, Pavle je imao potpuno drugačiji osećaj. Iako je imao trideset osam godina, svi su primetili kako je na slepoočnicama počeo da sedi. Ta strašna i tužna razlika između one veselosti posle manevra pod Peštom i ove žalosti ovde, bila je u tome da su u Sremu bili došljaci iz Servije, i svuda su sretali svoje, hiljade i stotine hiljada svojih sunarodnika. Ovde, u Rusiji, nisu nikog zatekli. Njih nekoliko hiljada bili su rasuti po ogromnoj praznini.

Isakoviči su uvideli, ne samo da ih je malo u toj zemlji, već i da teraju one koji su se tu zatekli, teraju ih sa svojih ognjišta. Po obilasku svoje kuće koja se gradila, Pavlu je delovala tako tužno. Mislio je o tome da je on naterao sve da se sele, a ne neka sudbina. Tom udovcu nisu bile bitne parcele, bogastvo, zemlja. Sujetan taj Isakovič, bio je željan nečeg drugog. Željan da se istaknu, da ih slušaju o Serviji, da se osveti Garsuliju, da oni u Vijeni uvide šta su izgubili. Kao i Petar, Pavle je nosio u srcu neugasivu žeđ da bude predstavljen carici Elisaveti. Kraj koji će ovde imati, imali bi i u Austriji. Isakovič je osećao da je sam kriv što nije stigao do carice. Isto tako, nije uspeo, i neće uspeti da učini svoje bratence i njihove žene srećnim. Pojedinačne nesreće Isakoviča, njihove ljubavi, sahrane, neće više biti kao u Sremu svaka za sebe, sve će to utonuti u jedan zajednički, iseljenički život.

Dvadeset sedma glava

„Čestnjejši Isakovič kod imperatorice“

Isakovič ne mogavši da trpi Višnjevskog, ispričao je Vitkoviču šta se desilo u Tokaju. Vitkovič mu reče da trpi i da ćuti, iako je bio zgranut sa onim što je čuo. Vitkovič je mislio da Pavle pati od melanholije, zbog toga što je Pavle bio često odsutan. Isakovič je kod Vitkoviča upoznao Savu Rakiča koji mu reče da poznaje Evdokiju i reče mu da se ugojila, da nigde iz kuće ne izlazi, da se sada sva zabava svodi na Teklu. Od njega je saznao i da je Femka ponovo od Trandafila otišla. Julijana je upozoravala Isakoviča da ne valja to što radi, da je Višnjevski saznao sve što je pričao. Ona se Pavlu duže vreme umiljavala i htela je biti njegova, ali je Pavle odbi. Od Julijane Pavle doznade da bi carica trebalo da dođe u Kijev, te je bilo moguće da je upozna tu, a to mu potvrdi i Rakič.

Ono što je Isakoviču bila želja je da ponudi carici da prenesu ruku cara Lazara koju su u Frušku Goru bili odneli. Oficiri su govorili da im je Višnjevski bio dosadio i da žele da izdejstvuju za Pavla audijenciju. Na početku se Pavle malo nećkao, ali na kraju pristade. Bilo mu je čudno kako je Kostjurin otišao iz Kijeva baš kada je carica dolazila, ali ga oficiri ohrabriše da se vratio i da će doći po njega. I zaista, Isakovič je naredno veče ljubio caričinu ruku i sav je drhtao. Ona ga je pitala gde mu je porodica, a kada Pavle odgovori da ih je pre dve godine sahranio i da ne misli da se ponovo ženi, ne bi mogao, carica mu reče da onda nađe neko drvo na obali Dnjepra i da se obesi, ako ne želi. Pavle je ostao zgranut i nije mogao verovati da je to carica izgovorila. On joj reče da je za njega smrt laka i da on želi u vojsku, da u njoj ponese ime i da se sa tom armijom u Serviju vrati. Iako Pavle nije bio zadovoljan prijemom, osećao je izvesnu veselost. Kada je saopštio Vitkoviću da je video caricu i da je sa njom govorio, Vitkovič mu odgovori da je sa uma sišao.

Isakovič je bio pritvoren zbog ovog događaja i nije znao šta mu se dogodilo. Oficiru su mu bili namestili lažnu caricu i to je shvaćeno kao ismejavanje vlasti. Zbog toga su ih sve ispitivali da bi Pavla pustili nakon šest dana uvidevši da je ismejan. Oni koji su sve smislili uhapšeni su, osim Višnjevskog koji je bio na putu do carice, kao pobednik. Njihova sudbina zavisiće od toga kako će carica shvatiti ovaj incident. Višnjevski će morti da plati, jer Pavle je znao da je sve ovo njegovo maslo. Čitava ova drama nastala je iz dosade i zavisti koja vlada među Srbima.

Nakon ovoga Pavle se u Podolj odelio sedamnaestog novembra 1753. godine i ponovo je tražio prijem kod carice i molio da mu se javi ako neko nešto čuje o Stani Drekovoj. Na sve Pavlove molbe i pisma Vitkovič je stvljao „ad acta“. Slučaj je hteo da tri godine kasnije pisma budu pročitana od strane Crnogorca Jezdimiroviča. Jezdimirovič je tražio Pavla kako bi uvideo ko je tražio njegovu sestričinu Stanu koja se doselila u Kijev samo dan nakon odlaska Isakoviča. Nikada Pavle nije našao tu ženu jer „slučaj je najveći komedijant u životu ljudi i naroda“.

Dvadeset osma glava

„Seobe se nastavljaju večno“

Kada se u svetu dogode zemljotresi, poplave, seobe, vulkani prorade, sve se nepogode zaborave nakon nekog vremena. Imena pojedinih familija, a još više imena pojedinaca, iščeznu iz dokumenata. Sudbina pojedinog čoveka je sitno zrno peska. Nakon 1753. godine ništa više nije sigurno o Isakoviču. U tu godinu otprilike i pada prestanak srpskih seoba. U Srbiji su mnogi dobili ordenje Marije Terezije i veza sa njihovim porodicama koje su otišle u Rusiju prekinuta je. Prošlost je u pismima puna protivrečnosti.

Ono što se može tvrditi iz pisama je da su Anina i Đurđova deca dovedena u Rusiju, kao i Trifunova. Kumrija je našla novog ljubavnika, a Trifun novu Ruskinjnu. Stara đeneralica Ševič je dobro naslutila kada je rekla da će se romanca Pavlova pretvoriti u romancu o njegovim sunarodnicima. Sigurno je i to da je Pavle sa bratencima učestvovao u sedmogodišnjem ratu. Isakovič je bio kao čovek sišao sa uma, iako se to na prvi pogled nije videlo. Taj razočarani ljubavnik ostao je udovac, kako je suditi po dokumentima. On je samo u pismima pominjao plavo kube na ženinom grobu, od olova, i govorio da ga čuvaju i obnavljaju oni koji su ostali u otadžbini.

Isak mu je javljao da se kruni i da treba novca za popravku. Za Pavla je to kube bilo znak izdaleka, da ima nešto neprolazno u ljubavi. To se ne može odseliti. Pisao je da poočimu Vuku kažu da se oženio, iako to nije čak ni nameravao. On je sve više voleo svoju ženu. Osim u snu, ona mu se počela javljati i u mislima, sve do smrti. Osećao je da bi mu život sa njom bio potpuno drugačiji. Iako je bio suviše mlad, imao je osečaj da mu se jedan život završio.

Pavle je u budučim ratovima dobio čin kapetana,a Đurđe se obogatio. Trifun je čekao da ga razvenčaju, kako bi se ponovo oženio. Pavle je često govorio da mu smisao života dođe u tome da živi onako kako mu dođe, veselo ili neveselo, zalosno ili radosno. Život nije naručen, nego je to nešto što nas snalazi, bez naše volje, i ne onako kako bi smo želeli. U pohodu na Berlin Trifun je postao pukovnik, a Đurđe izgubio nogu do kolena. Petar se bavio zarobljavanjem neprijateljskih oficira, a o Pavlu pomena nema. U papirima Isaka Isakoviča ne nalazimo dalja svedočanstva, i sam Isak umire 1771. godine.

Austrijanci su izašli iz Beograda1792. godine i počeli su Napoleonovi ratovi. Rusi počeše početkom 19. veka da silaze na Balkan i u Serviju. Svi oni koji su se selili da izbegnu paorstvo ginuli su i sahranjivani bezimeni u rusku zemlju. Istorija je zabeležila da se na njihovom nebu u dolini Donjeca, pojavila čudna fatamorgana na nebu „Aura Borealis“, ali se ne beleži šta se pod tim misli i kakvog je smisla taj događaj imao u njihovom životu. Godine su prolazile, na kartama su zabeležena imena gradova, a ne imena ljudi. U ruskim geografskim kartama iz 1860. godine nestaju i pojedina imena. U 1862. godini vršen je popis po kojem je bilo oko hiljadu duša koje su tražile da se zapiše da su oni Srbi. Nakon toga, u popisu stanovništva iz 1900. godine nije se tako izjasnio niko. „Bilo je seoba i biće ih večno,kao i porođaja, koji će se nastaviti. Ima seoba. Smrti nema!“

Likovi: Pavle Isakovič, Đurđe Isakovič, Petar Isakovič, Trifun Isakovič, Varvara, Ana, Kumrija, Katinka Petričevič, Garsuli, Engelshofen, gospodin Božič, gospođa Evdokija Božič, Tekla Božič, Višnjevski, Kostjurin, Vitkovič, Trandafil, Joka Stana, Piščevič, Ševič, Preradovič, Julijana, Berčlika, Vuič, Agagijanin, gospođa Hjuml i drugi.

Analiza likova

Pavle Isakovič – Središnji lik romana. U pozadini se nalazi istorijska podloga na kojoj se grade svi karakteri romana, njihova sudbina ipak izrasta u prvi plan, ispred istorije. Pavle je oličenje Serbskog oficira koji svoj spas jedino vidi u seobi u Rusiju. On je sujetan i melaholičan, nikada neće zaboraviti svoju prošlost i svoj zavičaj iako se odselio u potrazi za boljim životom, životom bez stega i ograničenja. Pavle je visok, krivonog, sa kosom koja je bila kao zlato. Imao je topao osmeh iznad usana. Za Pavla je Garsuli mislio da je pravi lepotan. Pavle je bio udovac, ohol i odličan konjanik, imao je lice žalostivih ljudi. Voleo je da kocka i dok je dobijao svi su bili uz njega u Temišvaru, da bi na kraju ipak ostao sam. Pavle je hteo osloboditi svoj nacion i nije želeo da njegovi konjanici u pešadiju pređu. Beč je doživeo drugačijim nego što je bio u njegovim mislima i svi događaji koji se dešavaju na putu za Rusiju menjali su njegovu dušu do ludila. Osećao se kao stranac kud god da je krenuo, što delimično proističe iz njegovog neznanja jezika u drugoj sredini. Isakovičev iskrivljeni nemački dovodio je do mnogih nesporazuma sa svetom iz okruženja. Zapazio je sve mane svojih sunarodnika i zaključio da oni gradove menjaju, ali ćud nikada.

Pre nego što su ga oženili Pavle je imao dve Vlahinje i jednu Bečliku koji je upoznao u teatru koji je gostovao u Temišvaru i sa kojom je živeo dve-tri godine. Pavle nije bio ženskar i nije mnogo mario za žene, ali su ga one kao nekakva sudbina udovca, pratile kroz čitav život. Žene su uvek volele njegovo društvo i uvek se nalazio u razgovoru sa njima, iako ga se te teme nisu ticale, kao nekakvo proklestvo. Pavle je imao viziju za Rusijom, što mu je u amanet ostavio poočim Vuk Isakovič. Na tom putu ka boljem ćivotu Pavle je uvideo ljudsku oholost, zavist, ništavnost svega što postoji na ovom svetu, zlo i blud i Rusija mu je svetlela kao jedina nada. Pavle je bio oličenje sujetstva, niko mu nije smeo gaziti Srbiju i Srpstvo.

Čitavog života sa sobom je nosio uspomenu na mrtvu ženu i govorio je da je sada voli više nego dok je bila živa. Dok su Petra oženili lepoticomVarvarom, Palvlu su našli njenu rođaku Katinku Petričevič koja je bila siroče. Umrla je na porođaju, te je Pavle rano ostao udovac. Sa njom je umrlo i njihovo dete koje je trebalo u sedmom mesecu da se rodi. Katinka je čitavog života bila u senci Varvare, kao i čitav njihov brak i venčanje, i dok je Varvara udata uz čuveni miraz, Katinku su ispratila samo jedna kola nameštaja. Iako je bila lepuškasta, od nje su bežali mnogi kada bi čuli da je nagluva. Obično je sedela dok su druge žene igrale. Kada su je udali za Pavla bližila se tridesetoj godini, što se u to vreme smatralo kao sramota i znak da se možda neće udati. Bila je lepa, naročito lepih tamnih očiju. Pavle se trudio da što manjne razgovara sa njom, ali ga je ona začudo sve razumela i odgovarala mu kao razboriti ljudi. Pavla je upoznala tek na dan svoje svadbe i udavala se po senatorskoj volji. Iznenadilo je to kada je čula da je samo osam-devet godina stariji od nje, jer devojke su tada udavane za dtarije muškarce.

Petar Isakovič – Petar je mladi oficir koji je oženjen bogatom senatorovom ćerkom Varvarom. Čitavog ćivota mu je bio čudan odnos njegove žene prema pavlu i bio je ljubomoran na njega. Za vreme radnje romana Petar ima trideset godine i Varvara je za njega često govorila da je dete. Bio je ljubomoran na Pavla jer je Varvara prema njemu pokazivala naročitu naklonost. U vojsci nije bio naročito slavan, ali je časno nosio ime Isakoviča. Sa Varvarom u početku nije imao dece, što ga je naročito ljutilo, da bi na putu za Rusiju Varvara ipak rodila dete kojem su dali ime Pavle i koje zbog bolesti u Rusiji i umire. Neka svedočanstva govore da je kasnije Varvara ipak rodila zdravu decu. Bio je ponosit i događaji koji su ga zadesili u braku veoma su ga promenili. Pored svega što je govorio i prebacivao ženi Pavle nikada nije u Varvaru posumnjao.

Varvara – je bogata senatorova ćerka i zbog svoje selidbe u Rusiju njen otac je prokleo Pavla što odlaze. To proklestvo će Pavlu biti pred očima čitavog života i nikada neće moći da mu oprosti to. Varvara je imala dvadeset dve godine kada se udala za Pavla i u vreme početka radnje romana bila je u braku sa Pavlom već tri godine. Bila je vitka, prava, riđe kose, očiju promenljivih, plavih i blago zelenih. Oficiri su se otimali oko nje dok se nije udala. Iako je imala lepog i mladog muža, njena naklonost prema Pavlu nije se mogla sakriti i stalno je ponavljala „nimamo sriće“, kao odgovor na svaku patnju koju je preživela. U toj ljubavi prema Pavlu nije bilo ničeg skaradnog iako je ponavljala da bez njega ne bi mogla živeti. Osećala je prema njemu i sažaljenje, svi su to u porodici Isakovič znali i smejali joj se zbog toga.

Đurđe Isakovič – Godinu dana malđi od Petra. Stanovao je u istoj kući gde i Petar. U vojsci je bio daleko odmakao od njega, iako je bio mlađi. Zarobljavao je oficire u ratovima i tako se proslavio. Bio je veoma nostalgičan i čitavog života je spavao na mejorši, Uvek je pazio i čuvao svoju ćenu i decu. Na putu za Rusiju i njega je dočekala velika promena. Đurđe je onaj od braće koji se najbrže privikao na nov život. Za njega je Rusija postala kao domovina. U svom odnosu prema ženi dosta toga je promenio, nije bio više tako brižan i u njegovom liku možemo sagledati ponesenost drugačijim životom, životom koji mu je ponudio slobodu, hleb i krov nad glavom. Oženio se Anom, ćerkom Jakova Bogdanoviča.

Ana – je bila verna i poštena supruga. Otac i majka su joj živeli u Novom Sadu i nisu odobravali njen odlazak u Rusiju. Sa Đurđem je imala troje dece. Bila je Varvarina suprotnost, i po stasu i po licu. Bila je manja od Varvare, ali punija, savitljivija. Bile su istih godina. Anu su za Đurđa udali kada je imala sedamnaest godina i već je pet godina bila u braku sa njim. Volela je Đurđa i bila mu privržena. Za nju je ljubav bila sve u životu i promena Đurđeva koja je usledila u Rusiji njoj je srušila čitav svet. Bila je čuvena kao igračica, lepih, snažnih nogu, a među oficirima je bila poznata po veštom jahanju. Imala je tamne obrve srasle nad očima, oštar nos, i crvene pune usne. Bila je lepa, sa tamnim očima ali su njene prijateljice umele da kažu da zbog oštrog nosa liči na pticu. Đurđe koji se često tukao zastajao bi na mestu kada bi ga Ana samo jednom pogledala. Iako snažna, uz pesmu i vino postajala je ljupka i pevala bi uz harfu.

Trifun Isakovič – Trifun je bio najstariji među braćom, jedan od onih ljudi koji su dobri, ali kojih se ipak svako kloni. Rođen je 1700. godine i učestvovao je u mnogim ratovima Austrije, još od svoje sedsmnaeste godine bio je spreman za vojsku. U mladosti je voleo žene i birao ih, sada kada je omatoreo bio je retko veseo. Bio je najsiromašniji među bračom, to da živi u Mahali ostalo mu je od poočima Vuka isakoviča. Trifun je bio ćutljiv čovek, zašao je bio u pedesetu godinu i svaku nesreću je nosio sa nekom čudnom melanholijom. Hteo je otići u Rusiju, ali njegova ćena nije  i pretila je da će se vratiti ocu i odvesti decu. Ogorčen zbog stanja u kom su se našli, Trifun je često kao i njegova braća škrgutao zubima. Sva ta nesreća, svađe sa ženom bile su dotukle Trifuna. Bio je koščat, upalih obraza, visokog čela i jakih vilica, nosat i brkat. Trifun je kao i Pavle bio strasan kockar. Od svoje žene Kumrije bio je stariji dvadeset godine. Živeli su u Mahali i imali šestoro dece.

Kumrija – je imala lepo lice, veseo osmeh, oči okrugle, boje ćilibara. Rođena je 1720. godine. U vreme kada se rastala od Trifuna imala je dvadeset i tri godine i bili su deset godina u braku. Trifunu je rodila šestoro dece i bila ljuta na njega zbog toga jer je skoro svaku godinu bila u drugom stanju. Zbog toga ga je prezrivo gledala, dok je Trifun smatrao da je to prirodan tok stvari. Bila je ćerka kampadžije iz Rume, po imenu Grozdin. Bila je lepa i imućna devojka. U početku, u prvim godinama braka nije mogla roditi i plakala je zbog toga, da bi kasnije deca počela da se nižu iz godine u godinu. Nije smatrala kao Trifun da to tako treba da bude. Trifunov odlazak u Rusiju bez nje zauvek je prekinuo njihov brak i oboje su imali ljubavnike nakon toga. Trifun je otišao u Rusiju, a Kumrija se vratila ocu.

Barun Engelshofen – Feldmaršal u Temišvaru. Čovek pedesetih godina, omalena rasta, trbušast. Hodao je raskrečenih nogu, gazeći na pete. Kada je jahao noge su mu dopirale konju do kolena, kada je sedeo jedva je bilo moguće obići ga, a imao je glavu kao kod konja. Govorio je da je zbog Isakoviča osedeo i da je bolje da mu se sklone sa puta. Prozvali su ga i „srpska majka“ jer je zatvorenicima dozvoljavao da viđaju porodicu, da idu u pozorište, a čak je sa njima i faraona igrao. Engelshofen je naročito voleo žene Isakoviča, za svaku je ponaosob uvek pitao i voleo je njihovu lepotu. Kako je Pavle sve više odmicao iz Temišvara tako je Engelhofen rastao u njegovim očima, činilo mu se da je bolje da nikada nisu ni odlazili iz Temišvara i da je on bio jedan od najblažih lajtnata.

Garsuli – Austrijski čovek, poslat u Temišvar da sprovede mir među vojnicima i narodom koji je nameravao da se seli u Rusiju. Imao je lice sa lepim rimskim crtama, ali kao kod nekog deteta. Bio je bledog lica, krupnih crnih očiju, nosio je kiki srebrokosu. Na nosu je stalno nosio naočare i dizao ih je kao da ih oblači i svlači. Svakoga je kroz te naočare gledao i odmeravao. Garsuli je po nacionalnosti bio Grk, sa Krfa, ali je bio veran sin jednospasavajuće crkve Rima. Kao i Pavle, bio je udovac.

Gospodin Božič – U sećanju Pavla, Božič je uvek bio kao neki starac, a zapravo to je i bio. Imao je oko šezdeset godina, ali je bio još uvek jedan od onih Srba koji može da preigra celu noć skačući. Uvek mu je bio odvratan, jer ga je gledao sa mržnjom u očima, jer Pavle se dopao i njegovoj ženi i ćerki. Božič je prema svojoj ženi Evokiji bio drzak i neučtiv čovek, jedino je učtivost pokazivao prema Tekli, svojoj ćerki. Govorio je skaradno i voleo je da kocka. Imao je čvrsto čelo, svetlo, koje je nad njegovim gustim, crnim obrvama stajalo kao nekakav šlem. Bio je srednjeg rasta, ali se držao pravo i svaki čas ramena ispravljeo ponosito. Ono što je na njegovom licu bilo ružno jesu njegova usta, pod crnim brcima. U njima je imao samo dva-tri zuba koji su smrdeli. Božič je imao sive oči i sve je na njemu bilo nekako sivo. Oženio je mladu ženu Evdokiju Božič na koju nije obraćao mnogo pažnju.

Evdokija – je bila od onih žena koje su nesrećne u braku i to se odmah videlo.Bila je vrlo lepa i poticala je iz bogate porodice, od oca voskaraDespota Despotoviča, iz Budima. U brak je donela veliki miraz. Božička je imala crnu kosu, crne oči, bila je snažna žena sa obrvama tankim kao pijavice. Kod gospođe Božič je bila upadljiva setna nepomičnost u njenom licu. Bila je nesrećna. Muž je prema njoj bio grub i čitavog života je tražila pravu ljubav koju je našla u Pavlu. Njena veza sa Pavlom se dogodila po njenom nahođenju, jer je ona to htela. Previše je Pavla podsećala na mrtvu ženu da bi joj mogao odoleti. Stas i lice gospođe Božič bile su slične Pavlovoj ženi i delovala je na njega kao nekakva mađija. Bila mu je od početka sva zanosna. Kao i sve žene Beča, i Evdokija je jurila za novcem, bogastvom i u mladim oficirima je tražila ljubav i zabavu, beg od života sa čovekom koji je i ne primećuje. Sama porodica Božič nije bila onakva kakve su bile ostale porodice Isakovičevih sunarodnika, i kako su videli Isakoviči, njihovi sunarodnici su leglo bluda, nemorala i zavisti.

Tekla Božič – ćerka gospodina Božiča i Evdokije. Mlada devojka, tek stasala. Bila je lepa kao i njena majka. Pavlu se činilo da ima istu veselost kao i njegova pokojna žena, često se posle sećao njenog smeha. Nosila je francuski mladež ispod levog oka kako bi izgledala starije. Kao i gospođa Evdokija zaljubila se u Pavla i želela je da mu bude žena. Bila je ljubomorna na majku jer joj je otimala mlade oficire. Kako je bila pomahnitala za oficirima, kao i mnoge mlade devojke Beča, poslata je u manastir na vaspitanje, da bi joj nakon toga mogli naći bogatog, matorog muža. Njen otac je več imao na umu čoveka koji bi njenoj ćerki obezbedio lagodan život.

 Višnjevski -Višnjevski je zapovedao rosijsku misiju u Tokaju. Bio je poreklom Srbin, iz sela Višnjice. Kao i večina njegovih sunarodnika Višnjevski je bio stasit, visok, prav, iako je imao sezdeset godina. Bio je mladolik u licu, lep, rumenih obraza i lepo očuvanih bisernih zuba. Imao je neobično rumene usne, krupne crne oči. Kosu je vezao po franceski, u kiku. Pred Pavlom je uvek govorio nemački, a ne srpski, i bio je veoma nadmen. Pavle je jednom prilikom Đurđu rekao: „Čuvaj se, debeli, Srbina, koji ne psuje, ima bele ruke i lice uglađeno. Kurva je to“. Višnjevski je bio čovek od znanja, znao je geografiju, hungarske grofove i bio na prvi pogled veoma ljubazan. Višnjevski je imao više žena, a glavna mu je bila Julijana koja mu je ustvari provodadžisala ostale, mlađe, iako mu je bila žena. Njihova kuća je bila kuća bluda i nemorala, kako je Varvara jednom rekla. Pavlu je pravio mnoge spletke i Pavle je u njemu video deset Garsulija, iako mu je sunarodnik.

Kostjurin – komandant Kijeva u Rusiji. Nosio je tesnu uniformu koja je izgledala kao francuski frakovi. Snažan, prav, vitak Rus, ali nežnog zdravlja. Iako je ostareo, bio je lep. Sudeći po nosu bio je selja, a po očim azelenim i blagim bio je kao neki knjaz. Nad očima je imao guste obrve, i to je ono što je jedino medveđe bilo na njemu. Pamtila se njegova koža lica, sva u borama i sva tvrda, vetrovima i zimom utučena. O njemu se pričalo da je neobično dobar suprug i otac, ali da u vojsci kažnjava nekom jezivom strogošću. Bio je poznat po tome da od mladih oficira traži mnogo, a ništa ne daje. Imao je prema mladosti neku prekrivenu mržnju, koju mnogi stariji imaju, ali je kriju.

Beleške o autoru

Miloš Crnjanski bio je srpski književnik. Rodio se 1893. godine u Čongradu, u Mađarskoj. Porodica mu je bila siromašna, otac mu je bio notar. 1896. godine cela porodica preselila se u Temišvar gde je pohađao osnovnu školu i gimnaziju. Daljnje školovanje nastavio je u Beču, a tamo ga je zadesio i Prvi svetski rat te je tada i mobilisan u redove Austrougarske vojske. Borio se u Galiciji i u Italiji.

Kada je rat završio, diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a potom je kraće vreme radio na mestu profesora u jednoj gimnaziju takođe u Beogradu. Bavio se i novinarstvom te književnim radom, a netom prije početka Drugog svetskog rata počeo je da radi u diplomatskoj službi kraljevine Jugoslavije. Tako je putovao u Rim, Berlin i u London. U Londonu je živeo do 1965. godine, a nakon toga se vratio u Beograd i posvetio se književnosti. Umro je 1977. godine u Beogradu.

Njegovi prvi počeci sežu u 1907. godinu kada je u somborskom listu „Golub“ objavio svoju prvu pesmu „Sudba“. 1912. godine kao pesnik je pisao za „Bosansku vilu“. U Beogradu je radio kao urednik u časopisu „Dan“, a napisao je i manifest „Objašnjenje sumatre“. 1919. godine objavio je zbirku pesama „Lirika Itake“.

Uz pesme, pisao je i romane, eseje, putopise i drame. 1927. godine objavio je roman“Seobe“ u „Srpskom književnom glasniku“. 1929. godine roman je izašao i kao knjiga. Nedeljnikom „Ideje“ koji je pisao 1934. i 1935. godine u Beogradu izazvao je političke i književne polemike.

Kada je bio u emigraciji, izdao je svoje najbolje knjige: „Druga knjiga Seoba“ i „Roman o Londonu“. Svoje poslednje godine života posvetio je knjizi kojom se bacio svoj celi život – „Knjizi o Mikelanđelu“.

Autor: J.I.