Doživljaji Nikoletine Bursaća

Doživljaji Nikoletine Bursaća obrađena lektira književnika Branka Ćopića. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Analiza dela

„Doživljaji Nikoletine Bursaća“ zbirka je pripovetki Branka Ćopića o narodnom heroju, hrabrom partizanu Nikoletini Bursaću. Radnja je smeštena u vreme Drugog svetskog rata, kada se Nikoletina sa svojim drugarima borio potiv fašista, nastojeći obraniti svoj kraj i domovinu. Ova zbirka konstruirana je kao niz tematskih odvojenih pripovetki, koje zajedno čine zbir priča o herojstvu i vojničkom životu Nikoletine Bursaća. Iako svaka priča ima svoju temu i kompletnu kompoziciju, te kao takva može da stoji samostalno, priče se mogu čitati i kao poglavlja romana, jer samo zajedno nam daju potpunu sliku samog Nikoletine, njegovog ratovanja i partizanskog, vojničkog života uopšte.

Lik Nikoletine prikazan je kao idealan narodni junak – hrabar, pošten, inteligentan, ali ne uobražen. On je skroman i svestan svoje neukosti, svog položaja i podretla, ali je i izrazito odgovoran i moralan. Njegovo samo ime nam govori o karakteru tog lika. Pravo ime mu je Nikola, ali svojim delima, osobnošću i fizičkim izgledom zaslužio je da ga se zove Nikoletina. Zanimljivo je da su Nikolu kao dete zvali Nikolica, a kada je odrastao, postao je Nikoletina. Iako u tom imenu ima doze ironije, možda čak i ruganja, čitajući shvatamo da je Nikola itekako zaslužio svoje ime.

Priče o Nikoletini Bursaću ispričane su iz trećeg lica. Pisac je takođe i u ulozi pripovedača, što vidimo po uvodnoj priči, u kojoj nam pripovedač govori kako je upoznao Nikolu, tada Nikolicu, te kako je započelo njihovo prijateljstvo. Dobili smo uvid u Nikolino detinjstvo i porodičnu prošlost, što nam je puno pomoglo u shvatanju Nikolinog karaktera kao odrasle osobe. Uz to, ovakvim ličnim uvodom, dobili smo dojam da je ova zbirka neka vrsta biografije ili bar prikaza stvarnih, biografskih radnji. Piščevo lično poznavanja Nikoletine Bursaća uvelo je određenu subjektivnost pisca u delo, te nam Nikoletinu predstavio kao stvarnog čoveka, a ne patvorenog junaka. Samim time se i radnja čini verodostojnijom, pa nemamo dojam da čitamo fikcijske priče, već stvarne doživljaje jednog osobitog i osebujnog vojnika iz Drugog svetskog rata.

Priče o Nikoletini su raznolike, ali svaka sadržava poseban duh Nikoletine. One govore o njegovoj hrabrosti, ali i mudrosti, pa i nas čitatelje navodi da se zapitamo o nekim stvarima, vezanim uz ratovanje i ljudskost opšte, a o kojima nismo pre razmišljali. Ove priče nisu samo prikazi bitaka i junaštva partizana, već i njihovih patnji, umiranja, bolesti, teškoća rata uopšte i slično. Nikoletina nije samo ubijao neprijatelje, on je i patio što oduzima tuđe živote, nije samo hrabro kročio u četi, već je i bolestan tumarao u bunilu. On je hrabro išao na neprijatelja, ali je znao da je i njegova glava u torbi.

Priče takođe nisu samo o ratovanju, već i o onim retkim trenucima mira kada bi događale mirnodopske situacije, kada bi se razgovaralo, lutalo i ponekad zabavljalo. Nikoletina preispituje sve te trenutke, dajući svoj doprinos u njegovoj jedinstvenoj mudrosti. Zato ovim pripovetkama nije prikazan samo jedan rat iz perspektive vojnika, već i jedna vrsta ljudi, običan narodni čovek, vojnik, sin, drugar, koji ni ne zna zašto mora da ratuje, ali zna da mora. A to čini junački, pošteno, verno i koliko je to moguće – moralno. Pri tome nije budala, jer se ne bori ni za kralja ni za svog komandanta, a ni za ideologiju već za svoje selo i porodicu – jedino vredno ratovanja.

Književni elementi

Književni rod: epika

Književna vrsta: pripovetke

Mesto radnje: Bosanska krajina

Vreme radnje: vreme Drugog svetskog rata

Tema: Nikoletina se sa svojim drugarima bori potiv fašista, nastojeći obraniti svoj kraj i domovinu

Ideja: Svi se trebaju suprotstaviti porobljavanju domovine i okupaciji.

Prepričano delo

Sećanje na Nikoletinu

Pripovedač je upoznao Nikoletinu Bursaća dok je još bio dečak i tek kretao u osnovnu školu. Njegov deda ga je prvi dan pratio do škole, kad je ugledao Nikolicu kako đipa uzbrdo. Zazvao ga je i zamolio da pripazi na njegova unuka u školi, neka ga brani od starijih dečaka. Nikolica je odmah pristao i uzeo dečaka pod svoju zaštitu.

Nikolica i dečak su se družili i van škola, a kako je Nikolica bio dečakov zaštitnik, udomaćio se i u njegovom domu. Tamo su ga svi voleli, unatoč nekakvoj grubosti i sirovosti kojom je odisao. To je bilo zato šta je Nikolica odmalena morao da stara o sebi i svojoj porodici. Majka mu je rano ostala udovica i sama se starala o Nikolici i njegovoj maloj sestrici. Čuvala je decu od opasnosti, a nosila se i s muškim i ženskim problemima. Nikolica, kao starije dete – i to muško – od malih nogu joj je pomagao. S njom bi išao u šumu terati medvede i branio kokoške od lisica. Već se tada pripremao da izraste u zaštitnika svoje kuće i porodice. Zato jest bio nekako sirov i grub, ali izrazito zaštitnički nastrojen i dobar. Kad god bi u selu nekome trebala nekakva pomoć, pogotovo fizičke naravi, Nikolica, kasnije Nikola, bio je prvi koji bi pohitao.

Kada je pripovedač završio osnovnu školu, morao je da napusti rodni kraj i ode u grad na školovanje. Kada se vratio, sreo je Nikolicu, ali sada su ga svi zvali Nikoletina. Nikola je odrastao u velikog i kršnog momka, još uvek meka srca i punog odgovornosti za druge. Već tada je Nikoletina svom prijatelju povratniku rekao da oseća kako se sprema neki „gad“. Imao je nos za takve stvari, osećao je da dolazi rat i nevolja.

Propast i proroštvo

Nikoletina Bursać i njegov drug Jovica Jež lutali su po selima oko Doboja, tražeći svoju jedincu u koju su bili upućeni kao rezervisti. Gde god da bi došli, bili bi isterani ko psi. Bili su umorni i ljuti. Odveli su ih iz kuće i poslali u rat, a sada ne mogu ni da pronađu svoju četu. Nikoletini je sve to bilo mnogo sumnjivo. Saznali su da im je jedinica u Travniku. Nakon što su je pronašli, već je sutradan počeo rat. Rezervisti do tada nisu dobili ni potpunu uniformu, a kamoli municiju za puške. Oficiri su se, čuvši da im se približava neprijatelj, uznemirili i posve zaboravili na vojnike. Oni bi se postrojavali, pa opet razbežali. Na kraju su se vratili u kasarnu jer nitko nije znao šta treba da se radi.

Nakon četiri dana, vojnici su napokon dobili municiju, pa su bili postavljeni na neke položaje na obližnjim brdima i u šumama. U zoru se pronela vest da su oficiri napustili jedinicu i pobegli. Tako je vojska počela da se rasipa. Nikoletina i Jovica shvate da je time propala i država. Sa svog položaja na brdu videli su kako četa Nemaca dolazi prema njima. Nisu znali što da rade. Vojske više nije bilo, a čini se da je i država propala „bez ispaljenog metak“. Nikoletina tada shvati da jedino što imaju je njihov dom, pa jedino što im preostaje je da se njemu vrate, pa se tamo bore i vide kako će dalje – neće da se bore za državu, niti za kralja, već za svoje ognjište.

Bog i batina

Nikoletina je sa svojom četom bio u logoru na Okanovoj Bukvi. Tamo nisu bili samo vojnici, nego je bilo i žene i dece. Ali s vremenom su se svi koji nisu bili za borbu, počeli da se povlače. U planini je formiran štab i od tamo su dolazili komandiri i komesari držati govore. Uskoro su svi dobili osećaj da pripadaju stvarnoj četi i pravoj vojsci.

Na cesti za Budimiče, četa Nikoletine Bursaća razbila je četu domobrana, a sam Nikoletina ih je dvojicu zarobio. Zarobljeni momci su bili toliko preplašeni i zbunjeni da se Nikoletini činilo da i nisu vojnici. Nije bio ni svestan da su to neprijatelji dok mu komandir nije čestitao na zarobljavanju. Nikoletina je bio razočaran što se pravi vojnici tako brzo savladavaju.

Dvojica su uskoro počela gledati na Nikoletinu kao da svog novog gazdu, pa su Nikoletini izgledali još zbunjenijima i bezazlenijima. Nikoletina ih je ispitivao da li je njihova vojska baš prava vojska i što uopšte rade ovde, a oni kažu da jesti i da ne znaju, samo su ih poslali ovamo. Nikoletini je došlo žao dvojice, ali im je isto rekao da može da ih bude sramota pred decom i ženama što su dopustili da ih se tako lako ulovi. Evo, i njegova porodica se uzda u njega i njegovu sposobnost da bude dobar vojnik.

Do njih je došao kurir i zatražio od Nikoletine da preda zarobljenike. Ovaj je rekao da su vojnici njegovi i da on može da od njih radi šta hoće. Može da ih kolje, dere, peče… A onda im je naredio da se ustanu i svuku, samo kako bi dokazao koliku moć ima nad njima. Ali brzo se ohladi i naredi da se zarobljenicima donese hrana, a onda ih pošalje s kurirom u zarobljeništvo.

Kada je ostao sam, Nikoletina se posramio koje su mu sve misli došle čim je osetio malo moći. Nikada mu nije palo na pamet da može da kolje, dere ili peče ljude, dok nije dobio malo moći u ruke.

Neobični saveznici

Bojišnica se preselila na brda i u šume iznad Crne Vode. Nekada mirni kraj, pun pašnjaka, sada je odjekivao pucnjavom. Jovica se odmah priseti dana dok je kao pastir dremao na travi sve dok ga ne bi probudila vika poljara, a sada ih sve budi „gvozdena močuga“.

Na neprijateljskoj strani više nije bila samo ustaška milicija, nego prava četa legionara, obučena u Nemačkoj. Bili su oni ozbiljna pretnja partizanskoj vojsci. Sutradan je četa odbačena sve do same planine. Četa u kojoj je bio i Nikoletina, dobila je municiju i sada su svi osećali olakšanje. Osetili su da pripadaju pravoj vojsci i pravoj državi.

Zauzimajući nov položaj, četa se odjednom našla na groblju. Nikoletina je imao vere u pomoć pokojnika jer oni neće moći da pobegnu kao svi ostali vojnici. Tada Nikoletina primeti da je tu i grob njegova pokojna deda Todora Bursaća, pa s njega potera Tanasija Buja, koji se taman sakrio iza nadgrobne ploče. Nikoletina je zahtevao to svoje mesto, pored rodbine. Jovicu je smestio na grob svoje kume-Stevke, žene od koje je đavo i za života bežao, a Tanasija Bulja je premestio kod nekog tetka. Započela je pucnjava. Osokoljeni zaštitom predaka, Nikoletina i družina su uspeli da pokolebaju legionare. Ali oni se opet okuraže i nastave paljbu na Nikoletinu i njegovu četu. Ali onda im s boka dođe omladinska četa i Legija stane da se povlači.

Nikoletina je bio zahvalan svome pokojnom dedi i ostalima što su im pomogli taj dan. Izvinio se što su ih uznemirili pucnjavom, ali nisu imali izbora, a onda ih napustio, dalje jureći s puškom u boj.

Predavanje o bratstvu

Komesar čete Nikoletine Bursaća bio je ranjen i otpremili su ga u bolnicu. Četa je vrlo brzo zamrla, pa su odlučili da za novog komesara čete dovedu komesara Pirgu, muslimana. Nikoletina, kao i ostali partizani, muslimane su smatrali Turcima, a Turke neprijateljima. Zato je Nikoletini pao mrak na oči kad je čuo vest. Ali stvar je postala gora kad su naredili upravo njemu naredili da održi govor četi i omekša ih pre nego novi komesar dođe.

Nikoletini je to teško palo, iako bi upravo on pre svake borbe spontano četi držao govore. Lako je njemu bilo govoriti pred četom, ali mu je bilo nelagodno pred komandirom, učenim čovekom iz varoši. Zato je Nikoletina odlučio da iskoristim priliku dok je komandir otišao na neki sastanak. Pre govora naredio je Jovici Ježu da ga ni ne gleda dok bude govorio, jer će od njegovih buljavih očiju zaboraviti što ima za reći.

I odista, Nikoletina započne govor psovkama i uvredama svojoj četi, zbog čega su oni odma naslutili da se sprema neka nevolja. Pre svake strašne bitke, Nikoletina bi ovako počeo da govori. Ali onda im on kaže kako su njihovi nadređeni odredili da nisu svi muslimani Turci i da su im muslimani sada partizanska braća. Svi su se u negodovanju složili. Bursać zapreti da ne želi da čuje da se psuju muslimani i da ih se naziva Turcima, ali tada padne granata i on ih prvi opsuje. Ali kaže da su ga na to naterali oni koji ne žele da prihvate muslimane kao braću. Tako se domišljato izvukao, ne prekršivši svoju naredbu i reč.

Ljubav i ljubomora

Komandant Kosta naredio je da se svi italijanski zarobljenici raspodele po selima kako bi si sami zaradili za hranu. Taj posao dobio je naravno, Nikoletina Bursać, jer bez njega nije mogao da prođe ni jedan neobičan, a ni važan posao.

Nikoletina je zarobljenike, sa svojim drugarom Jovicom, poredao u kolonu, a sedamnaesti Italijan, sav sitan i uplašen, ostao je bez para, pa su ga stavili na začelje. Nikoletini se taj potišteni, snuždeni i gotovo nejaki vojnik nekako omilio, pa je čak rekao Jovici da mu je žao šta ne priča italijanski. Jovica se zgorzi na to jer je baš Nikoletina bio taj koji je uvek govorio o Italijanima kao o najvećim neprijateljima. Ipak, Nikoletina je smatrao da je ovaj njihov Italijan, što se tromo kreće za povorkom, drugačiji od ostalih Talijana. Za Nikoletinu on kao da nije ni bio okupator, jer ni malo nije ličio na nekoga tko bi mogao da okupiriše nekoga.

Nikoletina i Jovica su se tako neko vreme prepirali trebaju li da veruju Italijančiću ili ne, kad su primetili da se jadan čovek sav snuždio i uznemirio, jer su oni celo vreme pogledavali prema njemu i derali se jedno na drugu. Nikoletna ga zato odma potapša po ramenu i kaže mu da ne brine, iako ovaj nije razumeo ni reči. Nikoletina je pokušao da sazna Italijanovo ime, pa se nakon nekoliko pokušaja i gestikulisanja ispostavilo da se zove Nikolo! Čim je Nikoletina čuo da mu je to imenjak, rešio je da nema šanse da je čovek okupator!
Nikoletina je tako sve zarobljenike podelio porodicama u selu, a neparnog vojnika ostavio je svojoj tetki Ružici.

Hodajući do tetke, Nikoletina je čak i zagrlio svog štićenika, spreman i da se bije za njega, a Jovica ih je ljubomorno promatrao sa strane, samo zajedljivo dobacujući komentare na račun Nikoletinine ljubavi prema „fašistu“.

Nakon što su ostavili Talijana kod Nikoletinove tetke, Nikoletina i Jovica krenuli su dalje. Ali Jovica nije htio da ide s Nikoletinom. Na njegov pokušaj da ga ubedi da nema na šta da bude ljubomoran, Jovica je samo rekao da će od sad svaki svojim putem. Nikoletina je sam nastavio da korača šumom, kad mu se pred nosom stvori leptir. Najpre krene da ga tera, a onda kaže da kod njega ima dovoljno mesta za sve.

Obračun s Bogom

Nikoletina Bursać svratio je svojoj kući. Dok je sedeo za svojim ognjištem, majka ga je blagoslovila, a on je samo potišteno motao cigarete. Dodao je duvan zarobljenom Talijanu koji je već odavno živio i radio kod njegove matere. Bio je dobar i radišan, već je učio njihov jezik, a iako je razumio i znao mnogo reči, najčešće je govorio samo „Dobro, dobro“, znajući da ga te lepe, dobre reči neće da uvale u nevolju.

Nikoletina je bio bezvoljan i potišten. Zbog toga je bio kivan i na Talijana i na svoju mater. Sledeći put kad je ova pomenula Boga govoreći „Bog s tobom“, Nikoletina je rekao da nema Boga. Mater mu se lecnula na te bogohulne reči i pitala sina odakle mu takvo šta, a on joj kaže da je tako rekao komesar. Pedeset vojnika čulo je kad je rekao da Boga nema. Mater se pitala kako nema? Tko će onda da im da kišu kad bude trebala, a Nikoletina kaže da im ni ne treba kiša. Kako majka može da veruje u Boga kada ga nikada nije videla ni čula? pitao je. Majka kaže da ga čuje svaki put kad grmi i čuje ga više ljudi nego što je vojnika čulo kad je komesar rekao da nema Boga. Nikoletina kaže da to ne grmi Bog, zna se tko grmi, ali on nije znao da objasni tko zapravo grmi. Mater ga upita ko je onda njih stvorio kad nema Boga, a Nikoletina nije ni na to mogao da odgovori. Kaže da nije on izmislio to da nema Boga, nego je tako rekla komanda. Mater tu nije mogla da protureči. Učili su je da vojska i komanda znaju sve i da mora da ih se sluša. Ako vojska kaže da nema Boga, onda nema Boga i ona će to da prihvata.

Ali Nikoletini to ipak nije bilo posve pravo. Rekao je sebi da prvo mora da sazna kako i od kud je nastao čovek i tek kad to bude mogao da pojasni, razmišljati će da li ima ili nema Boga. A onda se zagleda u mater i pomisli kakvog domišljatog advokata Bog ima u njoj.

Mitraljezac golubljeg srca

Jednog jutra u četu Nikoletine Bursaća došla je jedna devojka, bolničarka. U četi je među vojnicima momentalno nastala uzbuna. Prolazili bi pored kancelarije i zagledavali se unutra, popravljajući svoju kosu i uniformu. Čak se i sam Nikoletina nesvesno ogledavao u svoj odraz u prozoru, usput psujući drugove koji to isto rade.

Komesar je naposletku izveo devojku da je predstavi četi. Vojnici su se postrojili i zapanjeno gledali lepu, crnu, kršnu devojku koja im je prijateljski uzvraćala pogled. Svima bi srce poskočilo kada bi devojčin pogled prešao preko njih, pa tako i Nikoletini Bursaću. Njega je prošao neki neočekivan, lep osećaj, kao da su se sama nebesa spustila na zemlju. Ipak, morao je po svom starom običaju gunđati što im je devojka došla u četu, a uz to, stavili su je baš u njegovu desetinu. To je promenilo i četu i Nikoletinu.

Nikoletina bi pretio svakome tko bi imalo krivo pogledao devojku. U maršu bi je uvek ćutao iza sebe, budila je u njemu čudna osećanja od kojih se osećao mekano i osetljivo, pa bi sam sebe korio zbog takvih misli i osećnja. Cela četa kao da je više pazila na svoj izgled, ponašanje i rečnik otkako im se devojka pridružila.

Mesec dana nakon što je drugarica Branka došla, partizani su napali ustaško uporište. Borba se otegla do noći, ali bez uspeha za partizane. Nikoletina je pri povlačenju upao u neki rov, pa se odvojio od svoje čete. Kasnije se sam probijao kroz gustiš, a onda je začuo kako ženski glas zaziva njegovo ime. Bila je to drugarica Branka. Nikoletini su odma neka toplina i dragost prostrujali telom. Branka je bila ranjena u nogu, pa nije mogla da sledi četu. Sama je pokušala da si previje ranu i tako još više zaostala za četom. Pokušala je da se sama izvuče iz šume, pa stala da se odmori. Onda je videla Nikoletinu.

Kada je došao do nje, Branka mu je rekla da mora da joj pomogne previti ranu. Pre toga morao je da joj raspara pantalone sve do bedra, kako bi mogao uopšte da dođe do rane. Nikoletina se sav preznojavao, uzbuđen pred ovom situacijom. Devojka mu je rekla da on zapravo ima srce goluba. Videla je ona kako on brine za nju i kada je mislio da ona to ne vidi. Nikoletina je uvek pazio da drugarici bude toplo i da bude sigurna. Ona je sve to znala. Nikoletina joj je previo ranu, a onda je podigao svojim snažnim rukama i izveo iz šume. Razmišljao je kakav je on to čovek, sa srcem goluba, dok je pored njega ova devojka, ali opet sposoban da uzme mitraljez i ubija ljude.

Surovo srce

U dvorištu svoje kuće, Nikoletina Bursać se opraštao od majke. Bio je na kratkom odsustvu i sada je morao da se vrati svojoj jedinici koja je ovih dana bila na bojištu. Bilo je hladno jesensko jutro, a Nikoletinina majka se stisnula uz sina, sva sitna i nejaka pred njim. Opraštala se govoreći mu da se čuva, spuštajući glavu da ga ne gleda, jer ako ga pogleda, zaplakaće. Nikoletina se opraštao suvo i brzo, želeći da što pre ode, da ne mora gledati uplakanu majku. Ona mu govori da bude pametan, žaleći se kako odlazi dok ga se nije pošteno ni nagledala. Ne može da zadrži suze, pa zaplače u njegov kaput. Naposletku Nikoletina ode. Brzo otkorača što dalje da ga majka ne vidi, a ona još dugo ostane da stoji, gledajući za sinom, tiho plačući.

Na bojišnici se od ranog jutra vodila bitka. Ljudi u okolnim selima prepoznavali koja pucnjava mitraljeza je od njihovih ljudi, a koja od neprijatelja. Nikoletina Bursać i njegov pomoćnik Jovica odbijali su neprijatelja u čuki pod padinom. Bitka je bila surova i nije jenjavala. Nikoletina je branio da neprijatelj pređe u selo i tamo opljačka sve njihovo. U srcu borbe, Nikoletina i Jovica čuju kako glasić iza njih doziva Nikoletinu. Okrenu se i vide da je to Nikoletina majka.

Bili su toliko iznenađeni da nisu mogli da reagišu, Nikoletina joj ljutito zapovedi da dođe dole i sakrije se pred paljbom. Ona dođe do sina i pita ga je li gladan. Donela im je pogače i slanine da se okrepe. Nikoletina je pita kako ga je pronašla, a ona kaže da je samo slušala zvuk njegova mitraljeza i svoje srce i tako ga pronašla. Nikoletna je bio ljut i zabrinut za majku, pa joj naredi da žurno ode odakle je došla i spasi se. On je odbijao vatru dok je ona bežala. Kada je otišla, Nikoletina i Jovica su uzeli slaninu i pogaču, pa krenuli dalje u napad. Majka Nikoletine Bursaća je sa sigurne udaljenosti i sa suzama u očima gledala kako joj sin ide u bitku, moleći se da bude brz i da mu se ništa ne dogodi.

Igra

Nikoletina je hodao niz put i zagledao se u trešnju pokraj puta. Nije gledao pa je zapeo od kamen i pao. To je videlo neko djevojče pa mu se naruga i pita treba li mu pomoć da se digne. Cura je imala petnaestak godina i bila bosonoga, musava i raštrkane kose. Nikoletina joj ljutito odvrati, pa sedne pored trešnje i počne da pelja oko nekog zatvarača. Devojka prođe ispod plota pa zovne Nikoletinu, opet ga izazivajući, kaže da u blizini postoji devojačko groblje, taman za njega. Nikoletina se naljuti i kaže joj da nije pametna, ali ona uzvrati. Na kraju ona dođe do njega i počne da ga ispituje o njegovoj pušci.

Sada kad je došla bliže, Nikoletina je primetio koliko je lepa. Odmah ga je nešto preko srca ošinulo. Njezin pogled ga je ošinuo kao puška. Pitala ga je hoće li mu puška sama opaliti, a on kaže da hoće – ko grom. Kaže joj da je i ona svetleće zrno, a onda kaže da jesti i da udara ravno u srce. Pita ga je li mu žao što ga je ubila, pa Nikoletini na to srce naraste. Devojčica se priljubila uz Nikoletinu, ponašala se kao da ga odavna pozna. Nikoletina je pita hoće li da joj bude žao kao on pogina, a ona se najpre prenerazi, a onda i naljuti, jer je Nikoletina opet rekao da će da pogine. Ona ga ona poljubi triput u obraz, ljutita, pa kaže da mu eto, sad može da pogine, nju nije briga.

Čudo nad čudima

U četu Nikoletine Bursaća došao jedan đak. Iako je bio sav mali, plav i mršav, bio je izrazito živahan i okretan. Nikoletina ga je odma uzeo pod svoje, jer ga je jedini mogao primiriti dok bi trajala paljba – eto toliko je zverast taj dečak bio. A nakon bitke, dok bi četa odmarala, dečak bi vojnicima u tančine prepričavao šta se događalo za vreme bitke. Nikoletina bi ga slušao i kada bi dečak pričao o njemu, Nikoletina kao da je slušao o doživljajima nekog drugog junaka, a ne o samome sebi. Nekada bi dečak pričao o čudima sveta o kojima je učio u školi. Pričao je slonu i kitu kao neviđeno velikim životinjama. Svi su se čudili, osim Nikoletine. On je video koliko je velik slon dok je bio u Zagrebu u zoološkom vrtu. Dečak se pokušavao dosetiti nekih drugih čudesa, samo kako bi zadivio Nikoletinu. Pričao je i o velikom, čudesnom okeanu, ali Nikoletina je i to vidio i nije ga se dojmilo. O čemu god bi dečak pričao, Nikoletina bi rekao svoju priču o tome, još čudniju i dojmljiviju od dečakove.

Jedne noći, četa je morala da se prebaci preko državne ceste, koju su držali neprijatelji, do Kozare. Bilo je riskantno prolaziti jer su mogli da nalete na neprijateljski tenk ili zasedu. Neko vreme je kolona išla, a onda su čuli da menjaju vodiča koji zna bolji i tajnovitiji put.

U zoru Nikoletina zazove dečaka i kaže mu da pogleda čudo pred njima. Celu četu vodila je jedna bakica. Nikoletina je zazove i pita kako je nije strah hodati neprijateljskim drumom u mrkloj noći. Ona je rekla da je nam šta da bude strah kad ima celu četu za sobom. Ipak, priznala je da je ona jedno veoma bojažljivo čeljade. Boji se visine, vode i klimava mosta. Nikoletina kaže dečaku da je to pravo čudo – bakica koja se svega boji, osim fašista.

Nadmudrivanje

U šume i zaseoke oko varoši skupljala se partizanska vojska. Nije se znalo kada će točno udariti na varoš, ali su se ljudi iz okolnih sela obradovano uzmuvali. Nikoletina Bursać je znao da je to jer se spremaju za pljačku varoši, nakon što vojska potera neprijatelja. Nikoletina je taman postao komandir i odmarao je pod jednim stablom, kada su mu pristupila trojica starijih seljaka. Prijazno su za pitali odmara li, iako Nikoletina, sada kada je komandir, i kada odmara, razmišlja o planu bitke. Odmah je znao da su ova trojica došla ispipati plan bitke.

Najpre su počeli uljudnim razgovorom, pitajući Nidžu odakle je i koliko mu je trebalo do njihove varoši. Čim su spomenuli varoš, Nikoletina je znao kamo ide taj razgovor. Bilo mu je teško ne odati tajne planove za bitku. Koliko god se trudio, znao mu se oteti pogled prema varoši. Seljaci su počeli da pričaju o putu kojim se najbrže mogu spustiti u varoš, a onda i mlinu s kojeg puca pogled dolje. To je bio mlin s kojeg su vojnici odista mislili napasti varoš, ali Nikoletina im to nije smio reći. Ipak, osećao je da ovi žele sve saznati i trudio se da im ništa ne oda. Slučajno je spomenuo ime mlina i ovi su to odmah shvatali kao da se s njega sprema napad, ali Nikoletina je rekao da mora znati ime mlina jer je komandir. Pročitao je njihove namjere i opsovao ima da zna da planiraju da idu u pljačku varoši. Ali varoš je krcata neprijateljskom vojskom i bilo bi ludo napasti ga. Tako je Nikoletina pokušavao da se opravda. Uostalom, što je sve to zanimalo seljake, pitao se Nikoletina, a oni mu odgovore da će noćas i oni napasti neprijatelja s vojskom. Muškarci će napadati sekirama, kolcima i roguljama, žene već spremaju hranu za njih, devojke će da se brinu za ranjene, a i starce će već nekako da uposle. Nikoletini je ovo bila potvrda – starci će da pljačkaju!

Iako su se seljaci pokušali izvući govoreći da ih zanima kada će napasti da znaju trebaju li se spremiti i otići iz sela na sigurno, Nikoletina im kaže da je rat i da uvek moraju da budu spremni. I tada je Nikoletini napokon bilo jasno kako ga ova trojica unakrsno ispituju, ispipavajući iz njega plan borbe. Još ga je treći, šutljivi, otvoreno pitao šta to znači „nula-nula časova“, koje je to vreme? Nikoletina mu je objasnio, a onda su seljaci otišli. Kada su odmaknuli, pitali su jedan drugoga jesu li uspeli da shvate hoće li da bude napada večeras. Jedan odgovori potvrdno, vidio je na Nikoletini da su pogodili plan bitke. A Nikoletina je onda shvatio da su ovi prisluškivali plan bitke, jer ona je bila dogovorena upravo u nula-nula časova.

Pogibija Tanasija Bulja

Na brežuljku Liscu se nakon pet meseci srela četa Nikoletine Bursača i Omladinski udarni bataljun. Vojnici su se obradovali jedni drugima, pogotovo ovi stariji, videvši da se su omladinci ostali živi i zdravi. Dan je bio lep i Nikoletina je sav radostan hodao među rajom i grajom koju su stvarali. Odjednom naleti na Tanasija Bulja. Iznenadi mu se pa mu pruži ruku, a onda se zaustavi i pita ga nije li on poginuo ovu zimu. Tanasije kaže da nije, ali Nikoletina je ubeđen da ga je vidio kako pada na proboju. Tanasije kaže da ga nisu ubili, nego da se samo onesvestio od mine. Nikoletina kaže da ga je upravo on uhvatio za rame kad je pao, zvao ga, ali on je bio mrtav, pa mrtav. Ispriča da je onda kleknuo i skinuo mu revolver da ne padne u neprijateljske ruke. Kasnije, gledajući u revolver dok je išao u koloni, Nikoletina je čak i suzu pusti za svojim prijateljem.

Tanasije ga je baš nasamario. Nikoletina je čak držao govor o svom junački palom prijatelju. Ispričao je kako je neprijatelj počeo da ih kosa mitrljezima i da je upravo on, Tanasije, prvi iskočio iz zaklona. Tanisije se složio s Nikoletinom, iako to nije posve bila istina. Nikoletina nastavi pričati da je Tanasije junački stezao automat… ali Tanasije ga ispravi da je to bila puška… pa pojurio kamenjarom, ali Tanasije kaže da je bila gorica… a neprijatelj mu puca po kabanicu… ali Tanasije kaže da nije imao kabanicu… i na kraju, Nikoletina ispriča da je ga je neprijatelj pokosio mitraljezom preko junačkih prsa, ali Tanasije ga ispravi i kaže da ga je pogodilo samo neko busenje. Tu Nikoletina poludi i kaže da on zapravo uopšte nije onaj njegov Tanasije. Tanasije je umro kao junak, pogodio ga je mitraljez dok je u kabanici, s automatom jurio ka neprijatelju, a ne ovaj tu kojeg je pogodilo busenje dok je bez kabanice trčao s puškom u rukama. Za Nikoletinu je Tanasije bio mrtav i zato ovaj tu koji se predstavljao kao Tanasije, nema pravo ni da traži njegov revolver.

Razvezani Nikoletina

Za vreme napada na varoš, četnici su razbili Nikoletininu četu na dva dela. On i Jovica upali su u klopku, pa ih je neprijatelj i uhvatio. Odveli su ih u neku zgradu i tamo zatvorili. Nikoletina i Jovica su znali da neće dobro da završe. Jovica je bio sav nervozan i nije znao šta da radi, dok je Nikoletina samo mirno sedeo i gledao predase. Jovica je smišljao šta će da kažu dok ih budu vodili na streljanje. Možda da izvikuju nekakve parole, ali Nikoletina je rekao da oni nisu nikakvi učeni ljudi da uzvikuju parole, on bi pre mogao nekome da odgrize nos, budući da je samo priprosti seljak.

U noći su ih isterali napolje i poveli nekim drumom. Nikoletina kaže da to znači da neće da ih odma streljaju, a glas iza njih im poruči da ćute. Nikoletina prepozna glas. Bio je to njegov drugar iz školskih klupa. On je s Nikoletinom delio užinu, a Nikoletina je njemu davao da prepisuje njegovu zadaću. Nikoletina pita bivšeg drugara Janka zna li za što se bori. Nikoletina se borio za svoju kuću i ognjište, za svoju mater i selo, a Janko kaže da se bori za kralja i otadžbinu. Nikoletini nije jasno zašto se bori za kralja, koji sedi negde u Londonu i gosti se, a njemu nikad ništa nije dao. Janko ga opomene, ali se Nikoletina nije dao smesti.

Vidio je Nikoletina da Janko malo zna o tome tko su im sada saveznici i šta se događa s vojskom u svetu uopšte. Nikoletina kaže da su oni kao seljaci, saveznici jedino radnicima, jer oni zajedno čine radni narod koji će uskoro da vlada svetom. Janko se usprotivi, jer kako će oni, neuki seljaci da vladaju. Ali u to se javi Jankov sudrug vojnik, koji se složi s Nikoletinom i kaže da su upravo gospoda kriva što su seljaci neuki jer im ne daju da uče, govore i misle. Svi su stali na Nikoletinu stranu, samo se Janko još kolebao.

Ali Nikoletina ih onda sve pozove da se pridruže partizanima. Oni će da jamče za njih i zato ih neće streljati. Janko se još kolebao, ali je Nikoletina tu uzeo glavnu reč i rešio da će ih sve uzeti na svoju stranu. Zaključio je da i sada Janko ima da „prepisuje“ od pametnijeg, kao što je to radio i u školi.

Nezgodan saputnik

Nikoletina je dobio zadatak da iz štaba odnese tri miliona lira u okolno selo. Usput su mu natovarili i jednu malu devojčicu, od nekih šest godina, kojoj je trebalo naći smeštraj u selu. Devojčica je bila Jevrejka i partizani su je spasili iz ustaškog kamiona. Nikoletina je najpre negodovao što mora da vodi devojčicu sa sobom, ali nije bilo druge. Nisu je mogli samo ostaviti, sad kad su je već spasili.

Devojčica je odmah krenula s Nikoletinom, pa je ovaj ostao iznenađen što ga se mala ne boji. Pitao ju je kako se zove, a ona je odmah odgovorila da joj je ime Erna. Nikoletini nije bilo poznato odakle dolazi to ime, pa je pitao devojčicu šta je ona. Mala je rekla da je ona devojčica, na što Nikoletina kaže da zna da je devojčica, ali da li je Srpkinja, Hrvatica, Muslimanka…? Devočica na to u strahu obori pogled i počne da drhti. Nikoletini nije bilo jasno šta se dešava, a ona u strahu kaže da će Nikoletina nju da ubije jer je Jevrejka.

Nikoletina nikako nije mogao da ubedi devojčicu da ne mora da ga se boji. Nije on bio nikakav fašist da ubija jevrejske devojčice. Da bi je ubedio, najpre joj je okačio automat oko vrata, da vidi da neće da je ubije. Onda je rekao da je i on Jevrej, kako bi se mala osećala sigurnije, ali ni to nije pomoglo. Nikoletina više nije znao šta će, nakon što ga je mala i razoružala te nakon što je i veru zbog nje promenio.

Hodajući, devojčica je rekla da joj je puška teška. Nikoletina je uzo pušku i predložio devojčici da se malo odmore. Nikoletina je legao s torbom s novcima pod glavom i zatvorio oči. Ali devojčica se onda uplašila neke sene, koja je zapravo bila veverica. Nikoletina se tužio kako će s njom da izađe na kraj, kad se veverice boji. Što će biti ako nalete na tenkove? Ali devojčica kaže da se ona ne boji tenkova. Nikoletina se pak, malo bojao tih željeznih monstruma. Devojčica to primeti. Nikoletini se omilila pa joj je rekao da je zove Ujak-Nikola, a on će nju zvati drugarica Erna. Tako je i bilo.

Zlosutna igra

Iako su tokom rata u Nikoletinu Četu pristizali brojni đaci i svaki je po nečemu bio poseban, svi su se najviše i najradije sećali onog prvog, kojeg su zvali samo Đak. Iako je bio jednak svakom drugom vojniku u četi, to ime mu je ipak ostalo. Nikoletina ga je često zvao i Vedronja, zbog njegove vedre naravi, ali taj nadimak se nije primirio među četom.

Jednog dana, Đak je došao iz štaba noseći pod rukom razni „kulturni materijal“. Trebalo je da naprave priredbu na kojoj će izrecitirati par pesmica, otpevati pesme u horu, ali i napraviti kratka predstava. Predstava je bila o naprednom učitelju kojeg su fašisti streljali, a onda partizani osvetili. Đak je predložio da Nikoletina glumi partizanskog komandira, ali su svi odbacili tu ideju. Smatrali su da je jednako moguće da Nikoletina pretera u svojoj ulozi ili da neće imati dovoljno mašte da je uopšte odigra.

Danima je četa uvežbavala predstavu i pesme. Najpre su to radili krišom i nekako stidljivo, ali su se s vremenom oslobodili. Nikoletina je sve to promatrao, ali nije posve razumio šta se događa, koliko god se pravio da zna.

Na priredbi je Nikoletina mirno slušao pjesme i recitacije, koje je pamtio još iz osnovne škole. Ali kada je počela predstava, posve se uozbiljio. Đak je igrao učitelja, a Jovica špijuna. Kako je predstava odmicala, tako je Nikoletina bio sve više i više smrknut, a čim se zavesa spustila, ljut se ustao i otišao u logor. Tamo je legao i pokrio se ćebetom preko glave da više ne čuje pesmu.

I par dana nakon predstave Nikoletina je izbegavao Jovicu, a Đaka bi samo krišom promatrao iz daljine. Tek su se nakon par dana, u napadu na Stari Majdan, sreli Nikoletina i Jovica. Nikoletina ga napadao kako je mogao da izda malog Đaka-učitelja, a Jovica nikako nije mogao da ga ubedi da je to bila sam igra. Iako je Jovica pokazao Nikoletini da je Đak živ, a on partizan, baš kao šta je uvek i bio, Nikoletina mu je odvratio da Đak za njega više nije živ kao što je bio, niti mu je Jovica partizan kao nekad. Šta nisu njega krenuli ubiti, nego Đaka, učenog mladića?, nastavio je Nikoletina svoju tužbu. Na kraju je pitao Jovicu što su uopšte išli da izvode tu igru, a Jovica mu je rekao da je to zato da bi se bolje borili. Nikoletina to nije prihvatao. Rekao je da su time samo uznemirili zlo. Vojnički mitraljezi daju se zaustaviti, ali kako zaustaviti njegov „otrov“? I Nikoletina je nedavno u borbi zapalio kuću i sada mu „otrov“ ne da mira, jer stalno razmišlja kako je jednoj porodici uzeo dom i pitao se gde sad spavaju deca iz te porodice? Taj otrov ne štedi nikoga, mislio je Nikoletina.

Nekoliko meseci nakon priredbe Đak je poginuo. Nikoletina je bio ubeđen da su mu još na onoj predstavi, ubivši ga na daskama, zapečatili sudbinu i odredili da će i u stvarnom životu da pogine: „Igraju se deca rata, pa ga i doslute“. Još je onda Nikoletina osetio da Đak može da umre i u stvarnosti, kao i u predstavi i od tada mu je teško. I sada, nakon njegove smrti, Nikoletina oseća bol u duši.

Kontrola u Bihaću

Nekoliko nedelja nakon oslobođenja Bihaća, Nikoletina i četa smestili su se u varoši. Sve je bilo tiho i mirno. Nikoletina se prisećao kako je provalio u dvorac, misleći da je zatvor, a ono bio samostan časnih sestara. Od tada, svaki put kad bi Nikoletina prolazio pokraj dvorca, odmahivao bi glavom u gađenju.

I taj dan, prolazeći kroz varoš, primetili su Nikoletina i Jovica da je sve nekako previše mirno i svečano. Po kućama su bile istaknute zastave, prema centru sve više, pa su pomislili da je počela skupština ili zasedanje vlade koje je bilo najavljivano. Nikoletina pita Jovicu Ježa da proveri u spisima, jer Jovica je postao Nikoletinina desna ruka i savetnik, ali ovaj nije mogao ništa pronaći jer je većinu papira popušio. Na kraju ih je jedan osnovnoškolac, koji tek beše došao u četu, obavestio da se događa zasedanje AVNOJ-a – Antifašističkog vijeća narodnog oslobođenja Jugoslavije. Četa, a tako i Nikoletina i Jovica, shvatili su da se to sastaje partizanska vlada.

Nikoletina je, došavši u varoš, odlučio da ode na zasedanje i vidi iz prve ruke šta se tamo dešava. Na ulazu u zgradu zaustavila ga je straža. Nikoletina je zahtevao da ga puste, ali oni su odbili, nakon što su videli da nije ni gost ni delegat. Nikoletina je zahtevao da vidi šta se dešava na tom sastanku. On je već godinu dana prolevao krv na bojištu, a sada mu brane da vidi tko donosi državne odluke. Straža naravno, nije dopuštala ulaz, jer im je to bilo kontra direktive. Ali onda je Nikoletina pripretio svojom četom, pa je Jovica Jež uspio da ubedi stražara da pusti Nikoletinu, inače će ovaj napraviti haos sa svojom četom, tamo pred ulazom.

Jedan od stražara popusti i odvedu Nikoletinu da samo virne kroz vrata na zasedanje. Samo da mu udovolje i da se primiri. Nikoletina ode gore i priviri kroz odškrinuta vrata. Vidio je samo ljude u uniformama i nešto popova. Bio je zadovoljan viđenim. Morao je da se primiri i proveri da mu netko ne „skuva poparu“ dok on gine i ratuje, da ne bi sve bilo uzalud.

U društvu s pjesnikom

Komesar bataljona dobio je zadatak da do susednog štaba doprati jednog starog, ali slavnog pesnika. Bio je to pesnik kojeg su svi znali i čitali još u školi. Pesnik je stigao navečer i činio se kao da ne pripadan među svom tom vojskom. Ali ujutro, nakon što se naspavao i izašao među procvale trešnje, odmah se činio drugačijim i onako važnim kao što su ga knjige i njegove pesme činile.

Komesar je odlučio da će pesnik ići s Nikoletinom Bursaćom i njegovom četom, znajući da će Nikoletina pre da svoju glavu izgubi nego da izneveri zadatak. Nikoletina je sa svojom četom došao do komesara, ali je pred njegovim šatorom sreo pesnika i, u čudu što vidi civila i pri tome starca, odmah mu prišao. Pesnik ga je nazvao Milošem Obilićom, a Nikoletina je to odmah prihvatio, unatoč podsmecime njegovih suboraca. Tek kad je Nikoletina došao pred komesara, saznao je tko je taj starac. Ne samo da je bio slavan pesnik, nego su i fašisti hteli da ga ubiju. Komesar mu je rekao da taj pesnik vredi ko pet bataljuna.

Od svih ljudi iz čete, najviše strahopoštovanja prema pesniku imao je đak, upravo zato jer je bio učen i znao je što pesnikove pesme znače. Znao je da je taj čovek besmrtan. Kada umre, njegove pesme ostat će večne, a njegovo ime i delo spominjat će se zauvek. Đak je rekao Nikoletini da možda pesnik nešto i o njima napiše. Ako ih i ne pomene imenom, oni će svejedno ostati večno zabilježeni u njegovim delima. Nikoletina je poželeo da se bar obrijao to jutro, da ga ne zabeleže tako neurednog.

I stvarno, dok su polako napredovali, pesnik bi ponekad stao pred nekim prelepim pejzažem i počeo da pesnički govori o onome što vidi. Đak je rekao da pesnik govori o onome što svi drugi misle i upravo je u tome njegova veličina i vrednost.

Kada su došli do ničije zemlje, malo pre noći, Nikoletina je rešio da će lično paziti da su celu noć bezbedni. Nije htio ostati zabeležen kao onaj koji je utekao i ostavio pesnika.

Sukob u planini

Njemci su napadali kraj oko Grmeča iz dva pravca, približavajući se tako cesti po kojoj je narod bežao iz sela, prema mirnijim delovima kraja. Zatišje je trajalo tri dana, a onda su fašisti dobili pojačanje i ponovo krenuli prema cesti, zatvarajući prolaz. Na kraju su odsekli izbjeglice iz sela na dio planine bez puta i vode. Iz zaraćenog dela, Nikoletina Bursać je zadnji odstupio. Gađali su ga minama i mitraljezima, pa je Nikoletina bio ljut što su svi njega jednoga napali, trošeći municiju na jednoga čoveka. Na kraju je uspeo da pobegne, ali je bežeći pod eksplozijama izgubio kapu. Bilo je to hladno vreme, početkom febuara, pa je Nikoletina zbog te nesreće bio još i ljući.

Hodajući cestom u potrazi za svojom četom, susretne jednog seljaka. Seljak ga se najpre uplaši, ne znajući jel taj gorostas fašist ili četnik. Nikoletina ga ubedi da je on partizan i njegov komšija, pa obojica krenu prema polju na kojem se skupio najveći broj izbeglica. Seli su pod prvo stablo gde je gorela vatra i gde se kuvala pura u loncu. Odnekud je stigla neka starica i ljutito odmerila Nikoletinu. Obrušila se na Nikoletinu i njegovu vojsku, koja je krenula u rat kojeg nije mogla da dobije. Bila je ljuta, jer tako stara mora da se zbog rata povlači po šumama.

Taman kad se skoro posvađala s Nikoletnom, pozove je neko dete da joj kaže da im jarac skače po kolibi. Starica ode i svu ljutnju istresa na jarca. Vratila se nešto ljubaznija. Pitala je Nikoletinu gde mu je kapa, a onda podelila svojim unucima po zedlicu pure. Na kraju je izvadila i Nikoletini jedan tanjir, ali on je odbio da uzme, iako od jučer pre podne nije ništa jeo. Bio je uvređen babinim rečima, pa nije hteo od nje da jede. Baba se na to rastužila. Čak je počela da plače. Ispalo je da je toliko zla da ni partizan neće od nje da uzme malo pure. Nikoletinu to omekša, pa uzme zdelicu da jede.

Nikoletinu su ubrzo obavestili gde mu se nalazi četa. Kada je krenuo da ide, baba ode i donese mu novu ličku kapu. Kaže da joj je to od sina, koji je u ropstvu još od prošlog rata. Nikoletina prihvata dar i kaže joj da se ne ljuti na nju. I on ima mater koja je sada također negde pod nekom jelom.

Oproštaj s Kosovom

Nikoletina je sa svojim bataljonom, pripojenim Srbijancima, išao prema Kosovu. Ali on ili nije čuo ili je smetnuo s uma kamo idu. Došli su već nad samo Kosovo, kad je Jovica Jež komentirao kako je šteta što se Kosovo pod njima ne vidi od magle. Nikoletina je mislio da je ovaj poludio kad priča o Kosovu, a slavnog Kosova ni blizu. Jovica ga je pokušao ubediti, ali Nikoletina nije verovao sve dok mu komesar nije potvrdio da sutra stupaju na Kosovo.

Nikoletina se zaprepasti. Odmah je zvao Jovicu da ga obrije i podšiša, da mu dade čistu košulju, kako bi uredan mogao da stupi na slavno kosovsko tlo. Nakon što su ga sredili, Nikoletina je prošao kroz štab, naređujući svojim drugarima da sutra ni pod koju cenu ne smiju da podbace u bitki, da se povlače i sramote svoje ime na Kosovu, gde su se tolike slavne bitke vodile. Tako je i bilo.

Potukli su silnu vojsku i predalo im se više od pedeset neprijateljskih vojnika. Nikoletina se nadao da su to Turci, kao u slavnim pesmama o bitkama na Kosovu, kad ono Srbi, četnici. Nikoletinu je to silno razočaralo, rekao je „Obiliću, nema više Turaka, sad su došli drugi i drukčiji! Okreći konja, idemo na nova bojišta!“.

Crni saveznik

Četa Nikoletine Bursaća našla se u nekom mirnom kraju pored potoka, baš kad je nastupilo nekakvo zatišje u borbi. Od dosade koja je skoro nastupila, četa je odlučila da idu da se kupaju. Svi su se kupali u gaćama. Nikoletina je imao neke na crveno-crne pruge, pa mu je Đak odmah napomenuo da su takvih boja anarhističke zastave. Mora da je i Nikoletina anarhista od struka nadolje. Đak se, s druge strane, kupao gol, govoreći da je nago telo najveći ponos čoveka, lepo kakvim ga je priroda htela.

Dok su se tako zabavljali, iznad njih se pojavi avion. Bio je to avion njihovih saveznika, Amerikanaca i bio je oštećen. Iz njega se dimilo i videlo se da pada preko njihovih glava. Pao je u dolinu pored Bursaćeve čete.
Sad su morali da rasprave ko će da ode kao delegata da se predstavi Amerikancu i dovede ga u prijateljsku četu. Nikoletina odma kaže da on neće jer će ga se Amerikanac prepasti tako velikog. Ako pošalju Jovicu, misliće da je Italijan, jer je sve od odeće na njemu bilo italijansko. Bursać kaže da on na sebi ima i ustaške i talijanske i švapske robe, a gaće su mu anarhističke. Slože se da Nikoletina i Jovica zajedno odu.

Jovica je prvi primetio Amerikanca i nazvao ha „pečenim čovekom“. Nikoletini nije bilo jasni što time misli dok i sam nije video čoveka koji je zapravo bio crnac. Jovica nije mogao da veruje – čuo je o crnim ljudima, ali nije mogao da veruje da će i on jednog da vidi uživo. Nikoletina je krenuo prema njemu raširenih ruku, kao prema izgubljenom bratu, pa je i Amerikanac vidio da je to prijateljska vojska. Nije mogao da se ustane jer je imao veoma uganuti gležanj. Zato ga je Nikoletina podigao na leđa i nosio prema četi. Na kraju se i Jovica ponudio da pomogne, iako je rekao da crnca ne bi taknu ni za svo blago sveta. Što je više bio s njim, bio mu je manje neobičan. Video je da je i on samo čovek, koji negde ima majku, doduše crnu, koja plače za njim.

Tifusar – rekonvalescent

Između četvrte i pete ofanzive Nikoletina Bursać je obolio od tifusa ili pjegavice. Ležao je u bunilu, misleći da ratuje, puca, nosi ranjene drugove… Jovica je pazio na njega i vraćao ga u na njegovo mesto, kada bi u bunilu Nikoletina odlutao. Ali, kao i ostali tifusare i Nikoletinu je s vremenom zaposjela ogromna glad. Zajedno s ostalim bolesnima, zaklao je poslednjeg konja i pojeo ga. Nakon toga, Nikoletina je stalo tražio nešto što bi mogao da pojede. Nije se obazirao ni na četu ni na rat, samo je s ostalim tifusarima u bunilu hodao u četi i usput tražio hranu.

Od svega ga je najviše opčinjala vatra. Čim bi je vidio, ma koliko daleko bila, Nikoletina bi krenuo prema njoj, zamišljajući da se nad njom peče vol. Jovica bi ga jedva savladao da nekamo ne ode i ne vrati se. S vremenom je Nikoletina i sam pokušavao da zapali vatru, verujući da će se onda nad njom stvoriti vol. Jovica ga je jedvice sprečavao u tome, jer bi i najmanji dim mogao da otkrije četu neprijatelju, koji je pucao na bilo kakav znak dima i vatre.

Jednom prilikom je Nikoletina sakupio drvlja i odista zapalio vatru. Gledajući je kako tinja, samo je čekao da se nad njom pojavi vol. A onda mu je pristupio nepoznat čovek i pitao ga što radi. Nikoletina je pokušao da otera tog čoveka, plačljivim, detinjim, bolesničkim glasom. Tražio je svoje pravo tifusara da ga se pusti na miru. Čovek nad njim još ga je jednom pokušao upozoriti na opasnost vatre, a onda ju je sam čizmom ugasio. Nikoletina je pokušao da pronađe suosećanje i pomoć od komesara, ali on je pred tim nepoznatim čovekom stajao kao ukopan. Čovek je preporučio komesaru da pripazi na ovog bolesnika i otišao. Tek tada je komesar došao do Nikoletine i u čudu ga pitao za zar ne zna tko je to bio? Bio je to vrhovni komandant, drug Tito. Bolestan Nikoletina promrmljao je da nikad nije čuo za nikakvog Tita.

Događaj s mazgom

Nikoletina Bursać i Jovica Jež su još uvek bili odvojeni od svoje čete. Postalo je sve izglednije da im se više neće vratiti. Zato su o njih dvojici počele da kruže priče, koje niko nije mogao ni da potvrdi, ni da opovrgnuti. Jedna od takvih priča, koja se činila najviše istinitom, priča je o mazgi.

Nikoletina i Jovica su se po cele dane povlačili u potrazi za četom. Nikoletina je hodao, a za njim je išao Jovica na nekom izmoglom kljusetu, previše izmučen da hoda i k tome, ranjen u nogu. Za Jovicu je kljuse bilo tek domaća životinja, ali ga je Nikoletina smatrao boljim od magareta koji je Hrista doveo u Jerusalim. Kada su legli da spavaju pod nekim stablom, Jovica je vezao kljuse za ruku i zaspao, ali kad se probudio, nije pronašao ništa od konja, osim uzdi i repa – pojeli su ga tifusari. Nikoletina i Jovica nisu imali izbora nego da krenu pješke.

Druge večeri, mučno se probijajući kroz šumu, Nikoletina nešto ugleda. U mraku su shvatili da je to mazga. Jovica nije mogao da veruje. Ostavljala je vojska za sobom i topove, ali samo zato što nisu mogli da ih nose za sobom, ali ostaviti mazgu, za Jovicu je bilo veliko rasipništvo. Zato je rešio da je on uzme. Prišuljao joj se u mraku i uzverao se na nju dok je još ležala. Drmnuo ju je nogom, ali nije se pomaknula. Tako ni nakon nekoliko puta šta su je udarili. Nikoletina tada primeti da je mazga mrtva. Jovica isti tren sjaše s nje. Opet se pokunjio ne znajući kako će dalje.

Nikoletina ga pita kako su oni išli u rat četrdesetprve? Peške. E pa tako će i sada. Idu peške ravno do Berlina. Jovica je pitao ima li puno do tog Berilna, a Nikoletina ga opomene da oni nikada nisu pitali za kilometražu, pa neće ni sada. Da su takvi, ne bi nikada ni krenuli u rat.

Povratak

Nakon četvrte i pete ofenzive, u Krajnu su se vratile sve preživjele brigade, divizije i čete, ali među njima nije bilo Nikoletine Bursaća ni Jovice Ježa. Još je prošlu zimu Nikoletina posetio majku, baš pre nego je krenuo u ofenzivu. Nije znao ni kamo ide ni kada će da se vrati, pa je rekao majci da ako se odmah ne vrati, ne znači da je mrtav. Ko zna gde može da se izgubi i koliko će mu trebati da se dođe kući. Od tada je prošla cela zima, proleće, a i leto je na uzmaku. Nikoletinini drugovi nisu znali da li su njihova dvojica drugara živi ili im kosti žari letnje sunce. U svakom slučaju, setili bi ih se često.

Za to vreme, Nikoletina Bursać i Jovica Jež povlačili su se šumama i brdima, kao dve senke, pridržavajući se međusobno. Jovica je bio ljut što ga je Nikoletina uopšte „dizao iz mrtvih“, iz špilje u koju su se sklonili, a u kojoj je mogao ostati da umre u miru. Ali Nikoletina nije hteo da umru daleko od kuće. On je htio da dođe do rodne grude i umre pod svojom kruškom. Jovica je mislio da će ih se njihov kraj prepasti kad ih vide tako bolesne, gladne i ranjene, a Nikoletina je rekao da će se oni možda prepasti svoje zemlje, preko koje je prošlo hiljadu topova i vojnika. Jovica nije znao ni kako će da dođu do svoje Krajne, ni u kojem smeru moraju da idu, ali Nikoletina je rekao da je njegovo srce njihov kompas, jer čim se okrenu prema Krajni, ono jače zakuca. Tako zna da idu u dobrom smeru.

Hodajući, Nikoletina se setio kako je Đak jednom pričao da u nekoj zemlji postoje divljaci koji jedu ljude. Jovici nije bilo jasno zašto to spominje, a kada je Nikoletina nastavio da priča o tome, Jovica se prestrašio. Zatražio je da njih dvojica više ne putuju zajedno. Nikoletina će da ide prvi, a Jovica za njim. Bojao se da je Nikoletina poludio i da hoće da ga pojede. Nikoletina nije mogao da veruje da Jovica misli da bi on mogao da ga pojede… pogotovo kad je postao samo kost i koža.

Za to vreme je u planinama jedna baka koja je tamo živela i za života svega videla, primetila dvojicu kako se povlače po brdu. Pomislila je da su to duhovi vojnika i da je sada stvarno sve videla u životu.

Analiza likova

Nikoletina Bursać – glavni lik ove zbirke primer je savršenog partizanskog junaka, narodnog čoveka kojeg ne krasi učenost, lep govor, aristokratsko držanje ili otmenost gospodina, već inteligencija, snalažljivost, poštenje i sirovost pravog Krajiškog momka. Nikoletina je čovek kakvog vojska može samo da poželi, jer je hrabar i borben, bespogovorno častan i uvek nameren da održi reč, pa ako je ta reč borba protiv neprijatelja, on će unatoč svemu da sluša zapoved i bori se dok ne bude ubijen. Ali Nikoletina ipak ima glavu i iz nje često izađu neočekivane stvari. On, u svoj svojoj privrženoti vojsci i slušanju komandi, ipak i promišlja o stvarima koje ga okružuju, o onome što možda posve ni ne razumije, ali shvata na svoj neobrazovan, ali moralan i logičan način. Zato ne da da ga se mota oko malog prsta niti igra s njegovom sudbinom.

Zbog svoje iskrenosti i grubosti, reći će sve što mu je na jeziku, a često to ispadne neočekivano zrno mudrosti. Upravo zato, on je tipičan prikaz vođe, ali opet, dovoljno je skroman i svestan vlastitih ograničenja, da nikada službeno ne postaje vođa. Ipak, narod i njegovi drugovi ga vole i potpuno se pouzdaju u njega, posebice u škakljivim ili pogibeljnjim situacijama. On je hrabar, odlučan i autoritativan, ali i fizički kršan i velik, pa uleva poverenje i samo na račun toga.

Ali na mnogo primera smo videli da se unutar te grube vanjštine krije pravično srce i osoba sa visokim moralnim vrednostima, usađenim odgojem i mentalitetom. Nikoletina je primer čoveka koji bi trebao da bude uzor malom, narodnom čoveku. Iako ne previše učen, on je ipak otvorena uma i inteligentan. Bori se sa vojskom, ali ne samo borbe radi, jer su mu tako naredili, već iz moralnih vrednosti, da obrani svoj kraj i očuva svoje ognjište, komšije i majku. Nikoletina će sve dati za to, za moralnu pobedu, pa i poginuti, ali isključivo po vlastitim pravilima – boreći se za pravičnost.

Jovica Jež – bio je suborac i najbolji prijatelj Nikoletine Bursaća. Pratio ga je u stopu celo vreme dok su bili u vojsci, bez obzira u kakvu pogibelj ovaj jurišao. Upravo zato su Nikoletina i Jovica zajedno prošli sve najgore i najbolje u ratu, bilo da je to borba pod kišom metaka, oboljevanje od tifusa, hodanje preko planine u potrazi za četom ili spašavanje američkog padobranca.

Sličnu u svojoj srčanosti i hrabrosti, Jovica i Nikoletina su u svemu ostalome različiti. Jovica je malen, mršav, nizak i koščat. Nije rečit poput Nikoletine niti toliko mudar. Jovica je mnogo jednostavniji. Razume dobro i loše, za jedno se bori, drugo izbegava, ali ne propituje mnogo kako i zašto. Često mu se Nikoletinine mudrolije čine poput baljezganja, ali veoma poštuje svog prijatelja. Brinuo se o njemu kada je trebalo i bio ljubomoran kada se činilo da Nikoletina ima prijatelje bliže mu od njega. Jovica je odan i moralan, ni ne pomišlja napustiti svog druga, koliko god se nekada činili različiti, pa čak ni onda kada treba spašavati svoj život. Jovica je veoma simpatičan lik. Lako je voljeti ga. On je protuteža Nikoletini Bursaću, iako obojica stoje na istoj strani, onoj moralnoj, ljudskoj, narodnoj.

Majka Nikoletine Bursaća – o majci Nikoletine Bursaća saznajemo tek iz nekoliko redaka uvodne priče i nekoliko prizora u kojima je vidimo u odnosu na sinom. Ipak, to je dovoljno da saznamo mnogo o njenom karakteru, te vidimo na koga se uvrgao glavni lik, Nikoletina Bursać.

Majka Nikoletine Bursaća rano je ostala sama, bez muža, te je na nju bio postavljen teret odgoja i brige za dvoje male dece. Bili su to Nikola i njegova još nejaka sestra. Majka je činila sve za njih, čak i ono što nije bilo tipično za ženu. Odlazila je u šumu, plašila medvede, lovila lisice, cepala drva, brinula se da joj deca imaju šta za jesti, te ih odgajala da postanu časni, snažni ljudi. U tome je i uspela. Nikoletina je rano morao da odraste, a majka mu je u tome pomagala koliko je mogla. I nakon šta joj je sin odrastao, ona nije prestala da brine o njemu, pogotovo kad je došlo rđavo vreme i njegov odlazak u rat. I tada je ova majka iskazivala svoju hrabrost. Poput mnogih, i ona je brinula i plakala za sinom, ali je za razliku od drugih, hrabro krenula na bojišnicu za njim, samo kako bi mu donela nešto hrane. Koliko god se to ludo činilo, ona je to uradila iz ljubavi. Znala je da joj je sin gladan i ona je rešila da će da ga nahrani. Nisu je zanimali ni meci ni topovi u tom pothvatu.

Majka Nikoletine Bursaća brinula je za svojim sinom. Nadamo se samo da ga je živog i dočekala.

Beleške o piscu

Branko Ćopić je književnik koji se rodio 1915. godine u podgrmečkom selu Hašani, malo dalje od Bosanske Krupe. Pošto je još u ranom detinjstvu ostao bez oca, za njegovo vaspitanje ključni su bili majka i deda.

Osnovnu školu završio je u svom rodnom mestu, a nižu gimnaziju pohađao je u Bihaću. Nakon toga krenuo je u učiteljsku školu u koju je išao u Banja Luci, Karlovcu i Sarajevu. Filozofski fakultet završio je u Beogradu.

Od 1936. godine sarađivao je s „Politikom“, beogradskim dnevnikom. Naime, još kao student pisao je za pomenuti dnevnik gdje je objavio mnogo svojih priča. U drugom svetskom ratu borio se na strani Partizana, a nakon rata počeo je da radi kao urednik „Pionira“. Od 1951. godine posvetio je svoj život književnom radu.

Njegov književni rad obuhvatio je tri žanra: roman, pripovetke i poeziju. Tematika u prvim zbirkama pripovedaka „Pod Grmečom“ i „Borci i begunci“ posvećena je njegovom zavičaju, a one opisuju i život jednog sasvim običnog čoveka. Njegova dela baziraju se na tematici njegova rodnog kraja, Bosne.

U svom prvom romanu opisao je rat kako ga je on vidio, a naslov romana je „Prolom“. Nakon tog prvog objavljenog romana napisao je celu seriju iste tematike, o Partizanima i ratu. Bio je prepoznatljiv po svojim humorističkim pripovetkama u kojima je humor varirao od ismevanja pa do ironije i satire.

Najveći broj dela posvetio je detinjstvu, a ona odišu vedrinom. To su pripovetke „U carstvu leptira i medveda“, „Priče ispod zmajevih krila“, „Orlovi rano lete“.

Skoro ceo svoj život proveo je u Beogradu, a 1984. godine tragično je nastradao.

Autor: V.B.