Domovina

Dušan Vasiljev bio je srpski pesnik, dramski pisac i prozaik, značajan po tome što je bio jedan od najboljih srpskih ekspresionista. Živeo je za vreme Prvog svetskog rata što je u velikoj meri imalo uticaja na njegovo pesništvo. Njegove pesme pripadale su razdoblju ratnog ekspresionizma u kojem je sećanje na strahote rata, besmisao patnje i umiranja, otuđenje koje je nastupilo u predratno vreme, a nastavilo se kroz rat, a onda i nakon njega, rezultiralo pesimističnim pesmama koje u najmanju ruku opisuju katastrofu rata, ali ne iz objektivne perspektive; ovde se ne radi o katastrofi naroda ili države, već o katastrofi koja se dešava u pojedincu.

Ekspresionizam, za razliku od prethodnog impresionizma, iznosi unutarnje stanje pesnika. Ekspresionizam je veoma subjektivan jer ne samo da iznosi osećaje čoveka iznutra, nego prenosi osećaje jednog jedinog čoveka, njegove individualne teskobe, jedinstveno stanje psihe i emocija, koje je zapravo svojstveno svima. U ovoj pesmi nije u prvom planu taj pesimizam, već se nasuprot njemu slavi otadžbina, ono što jedino čoveku ostaje posle rata, da pamti svoje poreklo i korene.

Mnogi pesnici su pevali o svojoj domovini i dok su je jedni opisivali kao geografski pojam u deskriptivnim pesmama, drugi su je videli kao nešto mnogo veće, kao svoj život, zajedno sa ljudima koji žive u njoj. Pisali su svoju pesmu, slavili domovinu, kao što je i sam Dušan Vasiljev uradio. Pesma je bogata epitetima, uz pomoć njih pesnik slavi i uzdiže domovinu. Domovina je mesto iz kog smo potekli, u kom smo odrasli i ni jedno drugo nam ga ne može zameniti, ona večno ostaje u našim srcima i čvrsto smo vezani za nju svojim korenima.

Lirsku rodoljubivu pesmu „Domovina“ čine četiri strofe, koje možemo posmatrati kao tri pesničke slike, gde prve dve strofe čine jednu sliku, a treća i četvrta još dve pesničke slike. Strofe su pisane katrenima (četiri stiha), dok se sami stihovi kreću od jedanaesterca do trinaesterca. Rima u strofama je ukrštena, rimuju se prvi i treći, i drugi i četvrti stih.

Analiza pesme

Pesnik personifikuje domovinu, domovina je živa i svojim postojanjem nas vuče ka sebi. Ona nije mrtva i pesnik nam govori da veza sa domovinom ne potiče samo od te činjenice da smo rođeni u nekom mestu. To je mnogo veća ljubav koja se razvija čitav naš život, to je ljubav i vezanost čak i za „oblak što plovi ovuda“. Domovina postoji u našim srcima i ona je sama pesma koju pesnik piše, jer da nije domovine, ne bi ni ova pesma postojala.

Domovina se može povezati sa svakim delom našeg života, ona je ljubav, naša sećanja, uspomene, tradicija, ona je zemlja, priroda, životinje, naša vera, naši snovi su nastali u njoj, naše želje, nadanja, i sve to je čini velikom i svetlom.

U prvom stihu nam se javlja pojam „gruda“, taj pojam je sinonimičan (ima isto značenje) sa pojmom domovina, to je zemlja iz koje smo „ponikli“, na kojoj smo rasli. Glavni motiv pesme jeste ljubav prema domovini i pesnik sa ovim motivom povezuje sve događaje i pojave koje se dešavaju u životu. Pesnik se stihovima obraća svim ljudima, jer svi ljudi su povezani korenima za svoj rodni dom.

Pesma je bogata epitetima i pesnik je uz pomoć njih veliča i uzdiže. Ona je sve ono što su ljudi stvarali vekovima, sav napor koji su uložili da bi opstali zajedno sa njom. Ona je „klasje što bogato buja“, domovina rađa i raste zajedno sa ljudima u njoj. Domovina je vezana za budućnost, sadašnjost i prošlost. Vezana za naše pretke, za „ruže što su na grobljima svele“. Domovina jesu sve one nedaće koje nas prate kroz život, prirodne pojave „besne oluje“, životinje koje u njoj žive, ptice koje se sele.

Kao što nam je pesnik rekao u prvoj strofi, da domovina nije mrtva gruda, nije mrtvo parče zemlje, iz nje raste sve, klasje buja. U pesmi  je prisutan glagolski oblik prezent čime pesnik postiže osećaj da ako u bilo kom drugom životnom periodu čitamo pesmu, uvek imamo osećaj da je to sadašnje vreme, ako bi je pročitali u starosti, domovina bi i tada bila prisutna u tom vremenu, što dovodi do zaključka da je domovina uvek uz nas i sa nama.

Domovina su sve one spone, svi oni događaji koji se dešavaju kroz čitav naš život. Sve dok ima tih događaja čovek živi. To su sva sećanja, sve uspomene na lepa mesta, sećanje na zvuk zvona, na toplinu majčinog zagrljaja. Ovde nam pesnik domovinu poredi sa majčinim zagrljajem, a znamo da je to naj topliji i najiskreniji zagrljaj, pun ljubavi, iskrenosti i dobrote. Time nam ističe blizinu i značaj domovine u životu.

Domovina se na kraju vezuje za sve želje, tajne, sve ono što potvrđuje da smo živi, da postojima. To je ona magla što preko polja plovi koju možemo uporediti sa trnucima našeg života kada se osećamo pomalo izgubljeno i potrebna nam je podrška da nađemo pravi put. Tu se ponovo možemo uzdati u domovinu, jer ona je uvek tu za nas, ona je kao bajka, beskrajna i otvorena za sva naša maštanja. Domovina su svi naši snovi koje sanjamo i težimo da ih ostvarimo.

Domovina u nama stvara onaj osećaj da negde pripadamo, da imamo svoje korene. U domovinu se uvek možemo vratiti, čak i posle mono godina, ona nas raširenih ruku čeka i to pravo nam niko ne može oduzeti.

Beleške o piscu

Dušan Vasljev jedan je od najvećih srpskih ekspresionista. Bio je pesnik, dramski i prozni pisac. Vasiljev je rođen je 1900. godine u Velikoj Kikindi, koja je u to vreme bila dio Austrougarske. Imao je brata i dve sestre, a nakon što mu se otac ponovo oženio nakon majčine smrti, dok je Vasiljev imao samo četiri godine, dobio je još petereo braće od kojih su samo dvoje preživeli detinjstvo.

Vasiljev je završio osnovnu školu u rodnom mestu, nakon čega je krenuo u školu u Temišvaru, gdje se preselio s porodicom 1911. godine. Tamo je završio i učiteljsku školu. Na početku Prvog svetskog rata morao je da preuzme brigu o svojoj porodici jer mu je otac unovačen i poslan u rat. Vasiljev je istovremeno išao u školu i radio kao pisar, sve dok se 1917. i sam nije prijavio u vojsku. Sledeće godine završio je na fronti.

Iz rata se vratio u Temišvar, bio je bolestan od malarije i bronhitisa. Prijavio se u srpsku vojsku i radio kao pisar, tumač i delovođa. U to vreme bio je jedan od osnivača lista Sloga i Kola mladih Srba. Sa srpskom vojskom iz Temišvara otišao je u Beograd i tamo vanredno upisao na Filozofski fakultet. Radio je u nekoliko listova, kao što su Književni jug, Misli i Dan. Vasiljev je 1920. prekinuo studij, završivši samo pedagoški kurs. Preselio se u Čenej, u današnjoj Rumuniji i tamo se oženio.

Vasiljev je ponovo pozvan u vojsku 1924. godine. Tamo mu se zdravstveno stanje pogoršalo pa je iste godine razvojačen. Vratio se u Činjej i tamo nastojao da živi mirnim životom, pišući i čitajući, ali zdravlje mu je svejedno bilo sve gore. Pisao je pesme u duhu ratnog ekspresionizma, gde je izbacivao sve lične frustracije i strahove koje je skupio za vreme ratovanja, takođe razočaran i posleratnim užasima. Za života je napisao oko 300 pesma, ali nije stigao da objavi i jednu zbirku pesama pre smrti. Pisao je također i drame te prozu.

1924. Vasiljev je otišao u Zagreb na lečenje, gde su mu savetovali da se vrati na proleće sledeće godine. To proleće je i umro i to u rodnoj Kikindi.

Posmrtno su mu objavljene zbirke pesama „Izabrane pesme“ (1932. i novo izdanje 1975.), „Pesme“ (1950.), „Čovek peva posle rata“ (1968.). Pripovetke i drame izašle su mu u zbirci „Ispred praga“, tiskanoj 1986. godine.

Autor: J.I.