Milan Rakić se uz Aleksa Šantića i Jovana Dučića smatra jednim od najboljih srpskih pesnika pesničke škole Vojislava Ilića. Baš poput Ilića, Milan Rakić je svoje pesništvo posvetio izražavanjem individualnih stavova prema nacionalnim pitanjima i položaju naroda u državi. Takvo pjesništvo tematski je sadržavalo sve odlike racionalnog pesništva realizma, ali uvodio i modernistički pristup isticanja vlastite individualnosti unutar pesama, te propitivanja vlastitog položaja i sopstvenih osećanja u okruženju narodnog kolektiva. Iako Rakić nije iza sebe ostavio mnogo pesama, one su dosegle vrhunac Ilićeve pesničke škole.
Rakić je svoje pesme počeo da piše po uzoru na francuske pesnike, ali je umesto njihovih renesansnih motiva koristio narodne i religijske motive sopstvene zemlje. Jedino što preuzeo u svoju poeziju bio je francuski simbolizam i dekadencija, ali i to se očituje samo u njegovom izražaju, ali ne i ideji. Simbolika je veoma jaka u Rakićeviom motivima i pesičkim slikama. To je način na koji originalno izražava svoje misli.
Njegove pesme su konstrucijski usavršene. Piše uglavnom jedanaestercima ili dvanaestercima, raspoređenima u katrene. Stihovi su mu rimovani i ritmički savršeni, zvučni, svečanog tona i time otmeni, ali ne i hladni. Nekada je atmosfera njegovih pesama užarena, a stihovi burni. Pesničke slike su mu bogate, ali jezično čiste i besprekorne, jasnog izraza i umerene.
Među temama Rakićevih pesama dominiše rodoljublje. Ali to rodoljublje je posve originalno predstavljeno, bez mržnje prema drugome, bez busanja o prsa i zagovaranja ratova. Rakić voli svoju domovinu kao intelektualac. Njegova poezija je osećajna, ali i intelektualna, promišljena, predstavlja Rakića kao mislioca, a ne pozivatelja na bunu.
Zbog svih navedenih karakteristika Rakićeve pesme su veoma lepe za čitanje. One su jednostavne i rečite, ali tople, iako je u njima naglašen pesimizam. Ta kontradiktornost čini ih još više jedinstvenima, pa ne čudi da Rakićeve pesme slove za najlepše srpske misaone pesme.
Dolap – analiza pesme
Pesma „Dolap“ Milana Rakića alegorični je prikaz čovekova života, koji je na zemlji najčešće težački i potlačeni. Taj život prikazan je kroz usporedbu, na motivu života jednog vranca. Celi život tog vranca sastoji se od vuče dolapa kojim se navodnjava polje. Ipak, pored sve te vode, on ostaje žedan i gladan, te mora da trpi udarce svojih gospodara. Jednoličnost, besmisao i patnja jednog konja simbol je jednakih odlika ljudskog života, koji se svodi na obavljanje uvek istih radnji, uvek istih briga i patnje. Izlaza iz te svakodnevice nema, osim u smrti. Smrt je ista za sve i ona je konačna. Takvo beznađe od pesnika čini čoveka u zatvoru, zatvorenih vidika, apsolutno bez nade i nastojanja da nešto promeni. Jer promena je nemoguća, baš kao što je konju nemoguće da promeni svoju sudbinu. Život na zemlji je tako predstavljen kao jedan veliki užas, ispunjen istim danima, mukotrpnim radom, lišeni svega lepoga i udobnoga. Na žalost, poučeni takvim životom, ni nakon njega se ne očekuje nikakva nagrada. Kako pesnik ironično kaže, dovoljna nagrada biti će mir dobre rake.
U kompoziciji pesme dominira uticaj realizma. Slike u pesmi su jasne, jednostavno opisane i veoma realistične. Stilskih figura ima, ali one nisu komplikovane, kao ni simboli koji jasno predstavljaju svoje nedvojbene poruke. Ono što se odmiče od realizma u pesmi i radi iskorak prema modernističkim odlikama je predstvaljanje individualnosti u ideji pesme. Pesnik odražava vlastiti život na primeru motiva konja, protom kontemplirajući o svom životu, iznoseći sopstveni stav i osećanja koja ima unutar njega. Pesma zato postaje veoma osobna, što je definitivno razlika između modernizma i realizma, koji se koncentriše na predstavljanje kolektiva u kojem se pojedinac ne ističe.
Cela pesma napisana je katrenima i to najčešće stihom dvanaestercom. Stihovi su sami po sebi kratki, ali su i unutar sebe rascepkani točkama, zarezima, uskličnicima… tako da su misli u njima jednostavne i kratke. To veoma ima uticaja na ritam pesme, koji je odsečen i brz zbog prirode stiha i rime, koja je u celoj pesmi unakrsa, ali s druge stranje, ritimički je smiruju motivi i sama tematika, koja stvara melanholičnu, sjetnu atmosferu, punu beznađa i tmurnosti. Ovakvim stihovima čini se da pesnik priča priču. To je takođe odlika poezije realizma. On nam kazuje jednu svakodnevnu priču, opisujući je tako pokojom metaforom ili poredbom, dovoljno da se pesma uzdigne i pesničkom lepotom. Njena ideja nije zakopana pod teško dešifrivovanim simbolima i kompikovanim izrazima ili slikama. Ona je takođe jasna kao i celokupna kompozicija pesme.
Pesma započinje prikazom pesnikova sećanja. U nekakvoj sadašnjosti on evocira sećanje koje u njemu budi pogled na dolap. Pesma počinje stihom
„Ja znam jedan dolap. Crn, glomazan, truo,
stoji kao spomen iz prastarih dana“
U prvoj strofi on epitetima „crn“, „glomazan“ i „truo“ opisuje dolap, a motivom „spomen“ kojim je dolap također definiran, saznajemo da on potječe iz nekih drugih vremena. Dolap je dio pesnikova sećanja:
„Njegovu sam škripu kao dete čuo
Stara gruba sprava davno mi je znana.“
…Pa je time ostatak pesme ispričan kao dio pesnikova sećanja. Slike vranca na njivi dio su sećanja, ali pesnikovi stavovi koje izgovara na temelju tih sećanja pripadaju sadašnjosti. Već u prvoj strofi primećujemo kako su pesnikovi opisi u pesmi realistički, jednostavni i nedvojbeni, a svejedno jasno izražavaju pesnikove misli na jedan originalan, umetnički način. Prepoznajemo u kakvom će tonu pesma da se nastavi i kakva će da bude njena ideja. Već u prvoj strofi vidimo narodne motive, koji će da ostvare i jednu socijalnu tematiku. Ona počinje da dolazi do izražaja veću sledećoj strofi.
U drugoj strofi pesnik kreće s opisom slike koja mu je niknula u sećanju nakon što se prisetio starog dolapa. Govori o malom vracu koji „tromo“ okreće dolap. Vranac je „malaksao davno od teškog truda“. Ova turobna slika metafora je za čoveka koji mukotrpno radi, bez da od toga išta ima. Sledi opis vranca koji samo upotpunjuju njegovo bedno stanje. Pesnik ga naziva „bednim kljusetom“, ali ne iz poruge, već iz sažaljenja. Ono je „sipljiv i rom“, a onda opis gradira u prikaz istinske patnje „bič ga bije, ular teže, žulji ruda“. Primećujemo da u ovom opisu, osim epiteta, nema nikakvih značajnih stilskih figura. Prikaz kljuseta je jednostavan, prost, izuzetno narativan. Gotovo kao da pred sobom imamo proznu, a ne lirsku pesmu.
U prve dve strofe pesnik se obraćao čitatelju. U trećoj, on se obraća vrancu i tako će da nastavi do kraja pesme. Strofa započinje izravnim zazivom „Vranče…“, a zatim opet sledi sećanje o tome kakav je vranac bio nekada, pre nego je potratio život na okretanje dolapa:
„…ti si bio pun snage i volje,
i dolap si okretao živo.“
Zatim sledi stih koji više govori o pesniku i njegovom životu, nego o samom konju. U stihu „Tešila te nada da će biti bolje“ krije se apsolutno beznađe i promašenost života, što je ideja koju predstavlja cela pesma. Pesnik se osvrće na mladost konja, a zapravo misli na svoju mladost i mladost njemu sličnima, kada kaže „mlad i snažan, ti si slatke snove sniv’o“. Nada u bolju budićnost, vera da smo stvoreni za neki bolji, smisleniji i vredniji život odlika je svih mladih ljudi, pa tako i životinja, konkretno, ovoga konja. Ali ta nada se kroz život rasprši, jednom kada uvidimo da bega od jednolične, surove sudbine nema. Čini se da čovek s vremenom jednostavno odustane od nade. To od njega učini život i „malaksale moći“, „julianske žege“ i „studene noći“.
Sledeći stih započinje vapajem „O, kako te žalim! – gle, suze me guše,-„. Ovaj izraz empatije pojačava tužnu atmosferu, te budi sažaljenje i kod čitalaca. Pesnik u ovoj strofi iskazuje da ne žali samo sudbinu ovog konja, već žali i
„braću ljude, i sve žive duše
jednake pred opštom neminovnom bedom.“
Sledeće dve strofe počinju rečju „Podne.“. Prva se osvrće na žeđ koju konj oseća, a drugi na glad. Iako je konju posao da okreće dolap za navodnjavanje, on ne sme da se zaustavi i napoji, već žedan mora da nastavlja dalje, sve dok ne padne veče, opisano kao „spasonosno“. Tada radovi prestaju i konj može da se napoji i odmori. U drugoj strofi opisuje se glad konja, iako je oko njega bujna trava. Ali ako se zaustavi „bič fijukne“. On može samo da ćuti njene mirise koje donosi vetar. Poslednja strofa donosi zaključak koji vredi za celu pesmu „Zbogom, nado pusta!“.
Sledeće dve strofe takođe imaju jednaki početak. Pesnik napokon izrekom iskazuje ono što smo otpočetka pesme slutili, a to je da poređuje patnju konja sa sopstvenom. Strofe počinju sa „Ti si, kao i ja…“, a onda objašnjavaju po čemu su njih dvojica toliko jednaki. Prva strofa govori da je to zbog toga što ih je sudbina gazila od rane mladosti. Dane su provodili i gladni i žedni, i „sve u istom krugu, sve na istoj stazi“. Druga strofa kaže da su slični zbog toga što su obojica po žegi sanjali o „sreći, nagradi i nezi“ te o „dobrom, zasluženom miru“.
Opis snova nastavlja se u sledećoj strofi. Obojica su se nadala da će „ko zmija ljuta košuljicu svoju“ i oni da odbace svoju sudbinu; što je veoma adekvatna poredba. Moći će da ostave
„…bedu, nesreću i zlobu
i udarce biča stečene u znoju,
i svemoćnu podlost i opštu gnusobu“
U ovom stihu vidimo gotovo naturalističke prikaze realnosti, sastavljene od nesreće i bede, ali i opšte ljudske zlobe kojoj nisu mogli da pobegnu ni konj ni lirski subjekat. Poslednja strofa je i zaključak pesme. Najpre ljutito „Pusti snovi“, a onda prkosno pesnik poručuje vrancu da ne staje, da se ne nada travi ni vodi, jer će mu nagradu tek nebo dati. Za kraj sledi ironija – ta nagrada je mračna raka koja će napokon da donese večiti mir. Ova ideja na kraju poručuje da ni ljudi nemaju čemu da se nadaju za života. Tek nakon smrti dobiti će zasluženi mir koji će da im donese njihova grobnica.
Beleške o autoru
Milan Rakić jedan je od najboljih srpskih pesnika, pogotovo onih iz doba realizma koji je već počeo da dobiva odlike modernizma tj. pesnika iz škole Vojislava Ilića. Rakić je rođen 1876. godine u Beogradu, gdje je završio osnovnu školu i gimnaziju. Nakon toga upisao je pravo u Parizu i tamo ga završio. Nakon fakulteta, postao je diplomata te se tim poslom bavio do smrti. Ceo život bio je Srpski poslanik u raznim zemljama sveta.
Takođe je bio i dopisni član Srpske kraljevske akademije od 1922. godine, a redovni član postao je 1934. godine. Kao pesik, Rakiće je počeo da objavljuje radove 1902. godine i to u Srpskom književnom glasniku. Za života nije napisao puno pesama, tek pedesetak, od kojih su neke objavljene u četiri zbirke pesama. Prva zbirka izdata mu je 1903. godine pod nazivom „Pesme“. 1912. je objavio „Nove pesme“, a 1924. i 1936. ponovna izdanja „Pesama“. Iako su mu pesme bile odlično prihvatane i od strane publike i od književnih kritičara, on je ipak vrlo rano prestao da piše.
Budući da je mnogo putovao po svetu, formu pesama preuzeo je od francuski pesnika, ali je mnogo toga promenio u sopstvenom pesništvu. U njima je isticao narodne ideje i teme, a zbog stila, pesme mu najviše nalikuju na one iz pravca realizma. Ipak, u njima se zbog izražavanja individualnosti naspram kolektiva oseća jasan uticaj dolazećeg modernizma, baš kao što je bilo slučaj kod mnogih pesika koji su, poput Rakića, potekli iz Ilićeve pesničke škole.
Rakićeve pesme prevođene su na razne jezike, među kojima su i nemački, francuski, italijanski, ruski, engelski, mađarski i bugarski jezik.
Milan Rakić umro je u Zagrebu 1938. godine.
Autor: V.B.
Ostavite odgovor