Dnevnik Ane Frank

Dnevnik Ane Frank roman je napravljen prema dnevničkim zapisima trinaestogodišnje Jevrejke Ane Frank, koja se s roditeljima i prijateljima u skrovištu svoje kuće skrivala od nacista tokom njihove okupacije Amsterdama. Dnevnik je pisala kroz dvi godine – od kada je dobila mali dnevnik za svoj 13. rođendan, pa sve do uhićenja nje i njene porodice 1944. godine. Tada je deportovana u logore, da bi u poslednjem, Aušvicu i umrla.

U svom dnevniku Ana je opisivala sve strahote rata, proživljene iz malog skrovišta u kojem se skrivala. To je uključivalo njene subjektivne poglede na stanje u kojem su se nalazili, ali i odnose u porodici te među članovima zajednice s kojom je živela. Ana je zapisivala svoja razmišljanja, sećanja, ali i brige i strahove.

Pisala je o raznim stvarima koje su je mučile – od sasvim detinjih razmišljanja, tipičnih problema koji se javljaju tokom odrastanja jedne tinejdžerice, netrpeljivosti prema roditeljima, pa i o otkrivanju vlastite seksualnosti (što je izbačeno iz dnevnika pre objavljivanja), do strahota rata koje su se sastojale od gladi, strahovanja za život, strepnje od hapšenja, deportacije i tako dalje.

Ono što ovaj roman čini posebnim upravo je dečja perspektiva rata i zatočeništva, ni u čemu patvorena niti okaljana uticajem odraslosti. Upravo zato je ovaj roman dotakao mnoga srca, pogotovo znajući kako je Ana završila.

Od cele Anine porodice, jedino je njen otac uspeo da preživi hapšenje, deportovanje i sam logor. Nakon što je potvrđeno da su svi ostali članovi njegove porodice mrtvi, pa tako i Ana, njen otac Oto došao je u posed Anina dnevnika. Videvši da dnevnik započinje kao obično dečje zapisivanje misli, a završava opisima ratnih strahota, Oto je predao dnevnik jednoj historičarki, kao dokaz ratnih strahota koje su se odvijale nad Jevrejima u Amsterdamu. Njen muž je napisao članak o dnevniku i tako zainteresovao javnost za njegov sadržaj.

Dnevnik je kao roman prvi put izdat 1947. godine, a onda i 1950. U raznim delovima sveta bio je različito prihvaćen – primerice, u Japanu je dosegao rekordan broj izdanja, jer su čitaoci tamo prosto poludeli za romanom, dok je u Velikoj Britaniji izbačen iz štampe nekoliko godina nakon izdavanja, jer nije bilo interesa za njega.

S vremenom su krenule kontroverze da je roman plagijat i da ga nije napisala nikakva devojčica, već Jevreji koji žele da prikažu holokaust strašnijim nego što je bio. Tako su optužbe negirale postojanje i dnevnika i same Ane Frank. Ipak, raznim veštačenjima i istragama, dokazano je da je dnevnik autentičan, odnosno da je pisan za vreme Drugog svetskog rata rata i da ga je napisala Ana Frank te je nadalje bilo zabranjeno bilo kakvo osporavanje te istine.

Dnevnik Ane Frank tako je ostao jedan od najuticajnijih i najpoznatijih svedočanstava holokausta. Njegov sadržaj i danas duboko potresa ljude i opominje ih da takve strahote više nikada ne smeju da se ponove. Roman je jedno od najpoznatijih dela čiji je autor dete, što ga upravo naspram sadržaja čini jedinstvenim i vrednim. Kasnije su prema njemu snimljeni brojni filmovi.

Vrsta dela: dnevnik (autobiografija)

Vreme radnje:  14.6.1942. – 4.8.1944.

Mesto radnje: Amsterdam, Holandija (Tajno sklonište)

Tema dela: Život devojčice Ane Frank za vreme Drugog svetskog rata.

Ideja dela: Svakom detetu trebalo bi biti omogućeno srećno detinjstvo. Kroz dio teškog života devojčice Ane svako bi trebao osvestiti koliko je uistinu bogat te bi trebao biti zahvalan na svom životu.

Kratak sadržaj prepričano

Prvi unos u dnevnik datiran je na 14.6.1942., a opisuje Anino buđenje na dan 12.6.1942., kada je njen rođendan. Od uzbuđenja se probudila u šest ujutro, ali morala je da čeka neko vreme jer je znala da će se ostali buniti ako tako rano ustane.

Na stolu ju je dočekalo cveće i pokloni. Dobila je mnoštvo slatkiša, a i nešto novaca, što znači da će sada moći kupiti grčke i rimske mitove. U školi je podelila kolače drugovim.

U nedelju je imala proslavu rođendana. Došli su drugovi iz njene škole i gledali su film Čuvar svetionika s Rin Tin-Tinom. U sedećem unosu u dnevnik, Ana pokušava da objasni zašto je počela da piše dnevnik. Naime, iako ima divnu porodicu – roditelje, stariju sestru, rodbinu i poznanike, ipak se oseća usamljeno. Sa školskim drugovima sve je uvek šala i nikada nema prostora za ozbiljnije stvari. Zato je odlučila da piše dnevnik, a sve će naslovljavati na ime Kiti, dok ne pronađe pravog druga.

Anini otac i majka venčali su se kada je njenoj majci bilo 22 godine, a njenom ocu 36. Njena starija sestra Margot rođena je 1926. u Frankfurtu, a 1929. dolazi Ana. S obzirom na to da su Jevreji, bilo je sigurnije da emigriraju pa su 1933. otišli u Holandiju.

Hitlerovi antijevrejski zakoni ograničavali su život Jevreja. Nakon 1940. godine odvijaju se mnoge promene. Jevreji moraju nositi žutu zvezdu, ograničavalo im se kretanje, a morali su i predati bicikle te im je bilo zabranjeno voziti automobile. Do osam navečer morali su biti u svojim kućama i nisu smeli da izlaze. Margot i Ana morale su da napuste školu koju su pohađale i da krenu u jevrejsku gimnaziju. Unatoč tome, za njenu malu porodicu za sad je sve bilo u redu.

Čitav Anin razred brujao je o sednici. Došlo je vreme kada učitelji odlučuju ko će da prođe razred, a ko će da padne. Ana i njene drugarice su sigurne, iako ona nije baš najbolja u matematici. Profesor je čitavo vreme opominje zbog pričanja.

Jun je i uskoro kreću praznici. Vani je strašno vruće, a s obzirom na to da su im zabranjena sva prevozna sredstva, osim što se mogu voziti skelom, moraju pješačiti. Ani su bicikl ukrali dok su trajali uskršnji praznici, a mamin su predali jednoj hrišćanskoj porodici na čuvanje.

Jedan dan je na putu do škole upoznala Herija, šesnaestogodišnjeg dečaka. Ponudio joj se da je otprati do škole, a sledeći dan ju je opet dočekao na istom mestu.

Prošlo je sedmicu dana od zadnjeg unosa u dnevnik, Aninu obitelj posetili su gosti i time se zabavila. Između nje i Herija razvili su se osećaji. Viđali su se i šetali, a jednog dana Heri joj je ispričao kako je raskinuo vezu s bivšom devojkom Fani zbog nje. Njegovi baka i deda bili su protiv toga da se druži s Anom, ali on je smatrao da se ne može protiv ljubavi pa su nastavili da se viđaju.

Bio je početak jula i stigle su svjedodžbe. Anini roditelji su bili zadovoljni, zapravo im nije toliko stalo do njenih ocena, koliko im je bilo važno da je zdrava i zadovoljna. No, ona je ipak priželjkivala da je imala bolje ocene, njena sestra je uvek bila odlična u školi.

Otac je provodio sve više vremena kod kuće, jer za njega više nije bilo posla u tvrtki u kojoj je radio. Počeo im je govoriti kako će se uskoro morati sakriti. Većinu svojih dragocenih stvari poslali su kod prijatelja, ali uskoro će se i sami morati skloniti kako ne bi došli u šake Nemcima.

Od zadnjeg unosa u dnevnik prošla su samo tri dana, ali toliko toga se promenilo. Stigao je poziv od SS-a. Margot je pronašla Anu u vrtu i rekla joj da SS zove tatu u vojsku, a Ana je odmah krenula zamišljati koncentracione logore. Majka je odmah pozvala Van Dana, tatinog prijatelja s posla. Počeli su dogovori o odlasku u sklonište, s njima će ići i Van Danovi pa će ih sve skupa sedam.

Nije dolazilo u obzir da stvari spreme u kofere i tako izađu na ulicu, tako da je svako od njih obukao nekoliko slojeva odeće, a u školske torbe su spremili osnovne stvari. Odlazak su planirali nekoliko meseci i u tom su periodu potajno prenosili nameštaj i pokretnu imovinu kako bi uredili sklonište za život. U sklonište su trebali otići tek 16. jula, no zbog poziva se sve ubrzalo. Sklonište je bilo smešteno u zgradi tvrtke koju je tata vodio, tačnije u jednom skrivenom uredu koji je bio podeljen na nekoliko manjih soba, a stari laboratorij im je poslužio kao kuhinja.

Majka i Margot teško su se priviknule na razvoj događaja. Tata i Ana su se stoga uhvatili čišćenja, razmeštali su stvari i praznili kutije. Ana je oblepila zid slikama kako ne bi izgledao tako tmurno. Prozore su prekrili krpama kako ih ne bi otkrili susedi. Pokraj njih nalazila se trgovina nameštajem s leve strane, a s desne je bila poslovna zgrada. Iako nije bilo puno ljudi, uvek su pazili da budu tiho kako ih neko ne bi otkrio. Dane i večeri su provodili u tišini. Pazili su da ne proizvode buku kako ih ne bi čuli ljudi iz magacina, a uz to ih je čitavo vreme pratila strepnja da će ih neko pronaći i ubiti.

Prošlo je mesec dana od zadnjeg unosa u dnevnik i već je bio august. Sredinom juls stigli su Danovi. Ostatak meseca prošao je više-manje u rutinski, dve porodice su zajedno obedovale, Ana bi se često sukobljavala s gospodinom Danom, dok mu se Margot baš svidela. Njihov sin Peter nije joj se nimalo svidio, bio je previše letargičan.

Harmonija među dvema porodica brzo se raspala. Peter je još uvijek bio lenj i tmuran što je živciralo Anu. Gospodin Koophius im je potajno donosio knjige za čitanje. Margot i Peter bili su stariji, pa su dobivali knjige koje Ana još nije smela čitati. Gospođa Dan bila je svaki danom manje podnošljiva. Prigovarala je što se koriste njeni tanjuri i pribor za jelo. Smetalo joj je što Ana puno priča, tako da su često bile u sukobu.

Početkom septembra tata je počeo da obučava Anu. Učila je francuski, dok se Peter mučio s engleskim. Prepirke se nastavljaju, Ana je često u sukobu s mamom, ali i s Margot. Jedino se s ocem dobro slaže. Gospođa Dan kao da je odlučila preodgojiti Anu, jer je smatrala da je izrazito zločesta devojčica. Tako bi često slušala njene prodike kako previše priča ili kako uzela dovoljno povrća.

Ana je bila zahvalna što nije kćerka gospođe Dan i što njeni roditelji imaju toliko strpljenja s njom. Također joj nije bilo jasno zašto se odrasli toliko svađaju. Dosad je verovala kako to rade samo deca, a kad odrastu prestanu svađe, no sada se uverila u suprotno. Meta prodika bila je upravo ona. Tako je, prema njihovim rečima, bila nametljiva, brbljava, lenja, uobražena i loše se ponašala. Kulminacija svađa desila se kada je gospođa Van Dan izjavila kako je ona izrazito skromna i kako ne valja biti nametljiv. Tad se uključila Anina majka i izjavila kako je ponekad dobro biti nametljiv i izboriti se za sebe, a na kraju je dodala kako je gospođa Van Dan daleko od nenametljive osobe, što je nju izrazito uvredilo. Neko vreme je sipala bujicu uvreda i zatim napustila sobu.

Kako u skloništu nemaju kupaonicu, kupaju se u koritu. Svako je sebi pronašao neko posebno mesto za koje misle da im pruža najviše privatnosti. Ana se, na Peterov prijedlog, odlučila za uredski wc. Subotom onde nije bilo nikoga i bile su spuštene rolete. Majka se kupala iza zaklona kraj štednjaka, Peter u kuhinji, gospodin Van Dan je nosio vodu na kat, a gospođa Van Dan se uopšte nije kupala jer još nije pronašla mesto koje joj odgovara.

Svakodnevicu tajnog skloništa prekinuo je dolazak vodoinstalatera koji je menjao cevi u uredskom wc-u. To znači da su puna tri dana morali da sede u miru i tišini. Dok bi on radio na cevima nisu smeli da puštaju vodu. Ana je volela pričati i teško joj je palo što je tri dana morala ćutati.

Dani su polako prolazili i već su bila tri meseca otkako su se dve porodice morale sakriti u tajno sklonište. Jedan dan su proslavili rođendan gospođe Van Dan, koja je po novom odlučila koketirati s Aninim ocem, što je naravno Anu jako ljutilo, no srećom gospodin Frank nije uzvraćao istom merom.

Stvari se značajno pogoršavaju. Miep im je donela vesti izvana. Gestapo ljude masovno trpa u kamione i odvodi ih u logor Vesterbork. Jednu prostoriju imaju za spavanje, a drugu za pranje. Ljudi žive u strašnim uvjetima, a Ana se pita kako je na drugim mestima ako je u Holandiji ovako loše.

Ipak, stvari su se u tajnom skloništu nastavile po starom. Ana je učila francuski, matematiku, stenografiju i čitala knjige. Odnos s majkom i Margot se značajno popravio i tako je svima bilo mnogo lakše. Ponekad bi ih posetili njihovi prijatelji koji su im pomogli uspostaviti sklonište. Na večeri su bili Miep i Henk, a Eli je trebala doći za nekoliko dana. Takvi poseti bili su dobrodošli i svakako su pomagali u razbijanju rutine.

Stigao je i novembar. Ana je sve teže podnosila to što nema nekoga na koga se može osloniti, nekoga ko će je razumeti. Mama i Margot bile su joj čista suprotnost i često se morala jako truditi da ne gleda njihove loše osobine, već samo one dobre. S druge strane, tatu je obožavala, no zbog toga ju je posebno bolelo kad bi stao na stranu Margot. Bilo joj je teško što njena vlastita porodica ne može razumeti tu prazninu koju je u sebi osećala i koja je svakim danom bila sve dublja.

Odlučili su primiti osmu osobu. U skloništu je bilo još mesta i imali su hrane, a s obzirom na to kakve su se grozne stvari dešavale u vanjskom svetu, hteli su pomoći još nekome. Anin tata nije pristao na niti jednog člana obitelji Van Dan, na kraju su se svi složili oko jedne osobe, zubara Dusela. Svi su ga poznavali i činio im se simpatičan.

Dusel je isprva bio u šoku kad ga je Miep dovela u sklonište. Smestili su ga u sobu s Anom, a Margot je dobila poljski krevet. U samom početku imao je toliko pitanja. Dusel je sa sobom donio i strašne priče o trenutnoj situaciji u vanjskom svetu. Kako ljude, čitave porodice, odvode usred noći. Kako pregledavaju kuće i kako na kraju niko nije pošteđen – ni starci, deca niti trudnice. Sve ih je to silno ražalostilo, no na kraju svakodnevna rutina prevlada, a sve što im preostaje je nada da svemu tome ima kraja.

Morali su početi da štede, struju inače bi mogli ostati bez nje. Nakon pet poslepodne nije se videlo dovoljno za čitanje tako da su morali da budu domišljati. Vodili su razgovore na engleskom i francuskom, komentirisali knjige, igrali razne pitalice ili vježbali, no sve to nakon nekog vremena dosadi. Ana je pronašla dalekozor kojim bi, kad padne mrak, promatrala ljude u prolazu. Gospodin Dusel se pokazao u drugačijem svetlu nakon nekog vremena, a Ana je imala tu nesreću s njim deliti sobu. Mama i gospođa Van Dan dobile su društvo za kritikovanje Aninog lošeg ponašanja. Ponekad bi se znalo desiti da bi joj očitali bukvicu svi troje zaredom.

Sve je to mučilo Anu, činilo joj se da bi joj bilo bolje kad bi bila drugačija nego što jest. S vremenom je ipak naučila kako se obraniti od njihovih napada. Kako bi zadržala mir, neprestano je radila kompromise, držala je jezik za zubima, radila ono što žele i bila dobra. Pitala se šta će od njene osobnosti na kraju ostati.

Stigla je i nova godina, januar 1943. Situacija je gora nego ikad, razdvajaju žene i decu. Ljudi se vraćaju kući iz kupovine, deca iz škole da bi našli prazan dom, bez porodice. Gladna, slabo obučena deca prose na ulici. I Holanđani su zabrinuti, šalju im sinove u Nemačku. Avioni preleću preko Holandije i odlaze u Nemačku.

Odnos Ane s ukućanima varirao je kao i uvek. U zadnje vreme bilo je posebno nepodnošljivo, što god bi napravila oni bi našli zamerku i kritikovali bi je. Nije više znala šta da napravi i kako da se ponaša, a da zadovolji njihove standarde. Iako je bila sigurna da ne može biti tako loša kako su se oni ponašali, ponekad bi poželela da ima drugačiju narav koja će njima odgovarati, samo da je ostave na miru.

Krajem februara 1943. saznali su da je vlasnik kuće u kojoj se njihovo sklonište nalazilo prodao tu kuću. Saznali su vest tek kad se pojavio novi vlasnik s arhitektom i hteo pregledati unutrašnjost. Srećom, tamo je bio Kophuis pa im je pokazao sve osim dela gde je sklonište. Ne znaju št će se desiti ako se vlasnik vrati i poželi videti i taj dio.

Jedne večeri svakodnevicu su prekinuli udarci pred vratima koje je čuo Peter. Odmah je otišao po gospodina Franka. Margot, Ana i njihova mama otišle su na gornji kat kod Van Danovih. Prošla su dva sata i ništa se nije čulo pa su odahnuli, ali niko te večeri nije spavao. Kasnije su događaj prepričavali svojim posjetiocima i svi su to primili sa šalom, no Eli je bila jedina koja je to shvatila ozbiljno.

Stigao je maj i sad su već čitavu zimu proveli u tajnom skloništu. Odeća im se istrošila, a Ana je mnoge odevne predmete prerasla. Stol i stolnjak bili su u izrazito lošem stanju, kao i većina drugog pokućstva. Svađe su neprestano izbijale, svako je imao sukob sa svakim. Čitava Holandija bila je u opsadnom stanju jer su izbijali štrajkovi u raznim delovima zemlje. Za kaznu zbog štrajkova ljudi dobivaju jedan kupon manje.

U lipnju su proslavili Anin rođendan. Dobila je knjigu o rimskoj i grčkoj mitologiji te mnogo bombona. Tata je čak napisao kratku pesmu koju je Margot onda prevela s nemačkog. Gospodinu Vosenu, koji ih je često posećivao i donosio vesti izvana, lekari su pronašli rak. Proveo je tri sedmice u bolnici i poslali su ga kući. Ani je bilo žao što ga više neće viđati i da je na slobodi sigurno bi ga posećivala.

Vratili su se lopovi. Peter je pronašao otvorena vrata skladišta koja vode na ulicu. Pozvao je odmah Pima, Aninog oca. Nestali su kuponi za šećer, čekovne knjižice, poštanski nalozi i dve kase koje su sadržavale četrdeset florina. Gospodin Kophius je bio siguran da su to oni isti koji su pokušavali provaliti vrata prije tri sedmice, samo što su ovaj put bili uspešniji.

U zadnje vreme nije prolazio dan bez nekakvih uzbuđenja. Dan je započeo sa sirenom za uzbunu. Za vreme ručka kuća se tresla od paljbe i bombardovanja. Ana je čvrsto stiskala svoju torbu za beg, iako je znala da zapravo nemaju gde pobeći. Zračni napad se smirio, ali za vreme večeri krenuli su ponovno, dva puta u istom danu. Ana je legla u krevet i nije prestajala drhtati. Ipak, stigle su dobre vesti, Musolini je dao otkaz i italijanski kralj je preuzeo vlast. Vojska se borila s fašistima i to im je bio znak za nadu.

Nakon godinu dana provedenih u tajnom skladištu, imaju savršeno razvijenu svakodnevicu i svi se strogo drže rasporeda te svako zna svoj posao. No, razmirice i dalje bukte svakoga dana i uglavnom se pogoršavaju. Tokom obeda svi šute jer je tako najbolje, niko se neće uvrediti i mogu održati mir u kući. Ana je naučila zadržati mišljenje za sebe i uglavnom provodi vreme u tišini, ne zato što misli da su njena mišljenja loša, kao što drugi tvrde, već kako ne bi navukla bes na sebe. Ponekad joj se čini da su se zaboravili smejati, od tolike ozbiljnosti i potištenosti oseća se još lošije.

Sredinom oktobra vratio se Koophius nakon svoje druge operacije želuca i tako ih sve obradovao. Pritisak je u zadnje vreme bio na Eli i to ju je dovodilo do ruba živaca. Van Danovi bi se neprestano svađali. Nedavno im je ponestalo novca za kućanstvo i morali su prodati odeću koju su čuvali, to je bilo ishodište razmirica i žustrih svađa sedmicu dana. Kao da nije bilo dovoljno što žive u zatvorenom skloništu već godinu dana, svakodnevno prepiranje i napetost koju je to izazivalo, činilo je boravak u skloništu nepodnošljivim.

Božić je brzo prošao. Elie i Miep donele su božićni kolač, jogurt za Anu, Margot i Petera, a bocu piva za odrasle. Sada su u skloništu zatvoreni godinu i pol. Ani je ponekad teško slušati priče gospođe Koophius o njenoj kćerki i hokejskom klubu te večernjim predstavama. Iako je strašno zahvalna i svesna koliko je njena porodica imala sreće što se uspela sakriti, ipak je ona samo devojčica koja žudi za daškom svežeg zraka i smehom. Nikako ne pomaže to što nema nikoga kome bi se mogla poveriti, nekoga ko bi mogao razumeti njene patnje bez da je osuđuje. Često bi se setila svoje drugarice Lies i pitala se što se s njom desilo. Osetila je grižnju savesti jer nije uspela da joj pomogne.

Ana primećuje kako odrasta, nedavno je dobila prvu menstruaciju i čini joj se da shvaća neke stvari. Nedostaju joj drugovi pa se odlučila zbližiti s Peterom. Kad god bi imala priliku i dobar izgovor, otišla bi do njegove sobe. Zajedno su rešavali križaljke, a zatim bi se Ana povukla jer mu nije htela dosađivati. U zadnje vreme u Ani se probudio interes za balet. Od mamine stare podsuknje napravila je sebi opravu, no nije uspela da od gimnastičkih cipela napravi baletne.

Početkom februara 1944. godine počele su priče o invaziji. Bojali su se da će Nemci, u slučaju iskrcavanja Engleza, biti spremni za preduzimanje očajničkih mera i potopiti dobar dio Holandije te da će odvesti sa sobom čitavo stanovništvo. Dok su ukućani raspravljali o opcijama, Ana je bila ravnodušna. Nakon toliko vremena provedenog u strepnji i strahu došlo je do toga da joj je gotovo svejedno hoće li živeti ili ne. Sve će se i nakon nje nastaviti odvijati.

Sredinom februara osetila je promenu u Peterovom ponašanju. Dosad je mislila da je zaljubljen u Margot, ali sada je pogledavao Anu i bila je sigurna da je u nju zaljubljen. Kad se posvađao s Duselom došao joj se žaliti. Imali su zajedničkog neprijatelja i Ana je uživala u tom osećaju zajedništva za kojim je toliko čeznula. Nakon toga koristila je svaku priliku da ode u njegovu sobu, iako se to njenoj mami nimalo nije sviđalo. Nije bila zaljubljena u njega, ali osećala je da se između njih može razviti nešto lepo. Dosad je toliko čeznula za bilo kakvom povezanošću i sad je napokon pronašla nekoga ko joj odgovara.

Imali su još jedan poset provalnika. Zadnja provala dogodila se u julu 1943. Gospodin Van Dan je pronašao otvorena vrata ureda, izgleda kao da je čitav ured opljačkan. Nisu znali o kome je riječ i hoće li se vratiti, no nisu mogli puno učiniti po tom pitanju.

Anine misli zaokupljao je isključivo Peter. Napokon je imala nekoga s kim može razgovarati. Peter se s vremenom oslobodio svoje stidljivosti i shvatila je da su sličniji no što je ona mislila. Bio je to divan dečak i osećala je da se polako zaljubljuje u njega, samo nije bila sigurna oseća li on isto prema njoj. Nastavili su s druženjima kad god su mogli. Nakon jednog dugog i iskrenog razgovora, shvatila je da mu je draga i da ima osećaje za nju, a ako je reč o drugarskim osećajima to joj nije bio problem.

Osećala se mnogo zrelije i starije, iako je imala četrnaest godina. Kad bi se prisećala sebe pre dve godine, imala je osećaj kao da su to dve različite osobe. Margot i Ana tužile su se kako se roditelji prema njima ponašaju kao prema deci i ne shvaćaju da bi one htele biti samostalnije. S vremenom je shvatila kako Margot ima osećaje za Petera, ali nije znala do koje mere. Bilo joj je žao svaki put kad bi išla kod njega jer je znala da to Margot sigurno teško pada.

Odrasli su imali različite reakcije na novopečeno drugarstvo Ane i Petera. Uglavnom su ih samo zadirkivali, sve dok jednog dana Ani mama nije zabranila da ide tako često kod Petera jer misli da je gospođa Van Dan ljubomorna. Ana se odmah konzultovala s tatom oko tog pitanja, zaključak je bio da nije bitno šta misli gospođa Van Dan.

Situacija izvan skloništa je izrazito loša. Lekari jedva da mogu obilaziti bolesnike jer ih vrlo brzo pokradu, hrane jedva da je dovoljno, a ljudi hodaju u istrošenoj odeći i nemaju novca za novu. Moral građana je u lošem stanju i neprestano se odvijaju krađe.

Iako joj drugarstvo s Peterom pomaže da se oseća barem do neke mere normalno i ispunjeno, Anu i dalje muči potištenost i tuga. Prošao je dvadeset i jedan mesec otkako su u skloništu i čini joj se da se kraj ratu ne nazire. Razmišljala je o svojoj budućnosti. Volela bi postati novinarka, pisanje je nešto u čemu je dobra i htela bi ostaviti nekakav trag.

Tajno skladište opet je bilo meta provalnika. Ovaj put bilo je značajno opasnije. Stigli su do vrata, no srećom je prošao povrćar koji radi za tvrtku pa su se uplašili i pobegli. S druge strane, skladištar je jednog dana otkrio rupu i hteo je dodatno istražiti, pojavu je prijavio čak i policiji. Sedeli su nekoliko dana u strahu, ali njihovi pomoćnici, Hank i Kraler pobrinuli su se za sve. Poručili su im da sada trebaju biti hrabri i strpljivi, iako su kao Jevreji progonjeni i prisiljeni na skrivanje, oni moraju biti jaki i prihvatiti sve neugodnosti te čekati na vreme kada će Jevreji ponovo biti tretirani kao ljudi.

Odnos Ane i Petera je u međuvremenu napredovao. Koristili su svaki slobodan trenutak koji su imali kako bi bili zajedno. Sedeli bi na tavanu kraj prozora, zagrljeni. Upravo u tim momentima Ana je osećala najveću smirenost. Dok je vani bujalo proljeće, isto se dešavalo s njihovim drugarstvom pa je Ana odlučila o tome porazgovarati sa svojim ocem. Anin otac nije imao ništa protiv, no ipak je mislio da je reč samo o drugarstvu. Da su vani, na slobodi, stvari bi bile drugačije, no kad su ovako osuđeni na to da su čitavo vreme skupa, trebali bi biti oprezni. Preporučio je Ani da ne ide svake večeri kod Petera kako se ne bi razvili osećaji. Ana se slagala s ocem, no i dalje je htela posećivati Petera, ponekad joj se činilo da je jedino on razume, a u ovakvim okolnostima to je dragoceno.

Svakodnevica se nastavljala uobičajeno, poneka svađa, glavna hrana bio je truli krumpir, spanać napola kuhan i salata. Ana je slobodno vreme posvetila učenju, uglavnom povesti, francuskog i engleskog, a volela je i slagati obiteljska stabla. Invaziji se još uvek nadaju, ne samo stanovnici skloništa, već čitava Holandija, pa i dobar dio Evrope, samo što nikako ne stiže.

Potresla ih je vest o hapšenju povrćara, skrivao je dva Jevreja. Moral u tajnom skloništu bio je loš. Iako su imali dobrih dana, nakon dve godine zatočenosti, straha i strepnje svi su bili na rubu. Ana je pomišljala kako bi im bilo bolje da se nisu skrivali i da su sad mrtvi. Ponekad joj se činilo da bi tako svima bilo lakše, uključujući i njihove zaštitnike.

U junu se odvija D-dan, napokon stiže očekivana invazija Engleza. Stanovnici skloništa pozorno prate sve moguće vesti i komentiarišu dešavanja, ipak treba zadržati mirnoću i biti jak te čekati razvoj situacije. Ana se pitala kako ljudi koji su vani reaguju na djelovanje Engleza. Oni sami bili su optimistični i nadali su se da će rat završiti do kraja godine.

Odnos Ane i Petera je malo zahladio. Nastavili su s druženjem, ali neke suprotnosti u karakteru bile su očigledne. Ani je smetalo što Peter nije odlučniji, što njeguje ponekad svoju slabu stranu, dok ona jasno zna šta želi i spremna je boriti se za to. U početku joj je godilo njegovo društvo, jer je napokon mogla s nekim razgovarati, ali naposletku je shvatila da je ona osvojila njega, a ne on nju. Činilo joj se da se zaljubljuje u nju i bilo joj je krivo što je dopustila da stvari odu u tom smeru.

Na kraju opet nije imala nekoga s kim može podeliti svoje najskrivenije misli i žudnje. Ana je znala da je jedan dio njene osobnosti teže podnošljiv, bila je ponosna, uvek je bila u pravu. U društvu bi gotovo uvek bila klaun, smejali bi joj se jedan dan, ali brzo bi im bila nepodnošljiva. No, imala je i drugu stranu, stranu koju drugi nisu poznavali. Bila je smirena i ugodna, ali ta Ana se nikada nije pojavljivala u društvu. Ipak se pokušavala promeniti, taj dio nje patio bi kad bi drugi bili grubi prema njoj, iako je hrabra Ana samo ravnodušno slegala ramenima.

Anin dnevnik završava. Zelena policija otkrila je sklonište 4.8.1944. Stanari su, s Koophiusom i Kralerom, završili u logorima. Miep i Eli pronašle su Anin dnevnik. Jedino se Anin otac vratio od stanovnika skloništa. Ana je umrla u koncentracionom logoru u martu 1945. – dva meseca pre oslobođenja Holandije.

Likovi: Ana, Peter, Anini otac i majka, Albert Dusel, gospodin i gospođa van Dan, stanari…

Analiza likova

Ana Frank – vesela devojčica koja je bila omiljena u društvu. Dio njene vedre naravi se zadržao i kasnije, ali zatvorenost u skladištu i stalni strah za život imali su značajan uticaj na nju. U skloništu se osećala usamljeno jer nije imala s kim da podeli svoje misli. Većinu vremena su joj prigovarali da je nametljiva i glasna. Ona je sama to priznavala, ali je imala i nežniju stranu, a nju niko nije primećivao. S majkom i sestrom nije imala idealan odnos, ali s ocem je bilo drugačije. Jedno je vreme imala utehu u Peteru, ali je ubrzo shvatila da prema njemu ne može da oseća isto ono što on oseća prema njoj.

Ana je uvek znala šta želi. Bila je snažna i hrabra. Htela je da postane novinarka i da za sobom ostavi nekakav trag. Učila je engleski, francuski i stenografiju, a u slobodno vreme je čitala knjige i izrađivala obiteljsko stablo.

Anin otac Pim – strpljiv je, smiren i blagonaklon prema Ani. Uvek je prvo mislio na druge, a tek nakon toga na sebe. Ana je imala puno bolji odnos s njim nego s majkom. S ocem je vodila iskrene i važne razgovore. Iako ju je on do neke mere razumeo, ona ni u njemu nije pronašla osobu kojoj bi mogla da se poveri do kraja.

Anina majka – često je znala biti sarkastična. Bila je sličnija Margot nego Ani. Ana je žarko želela da je majka razume i podržava, ali to nikada nije dobila. Uglavnom su bile u sukobu, a Ana je s vremenom smanjila svoja očekivanja i pomirila se s tim da s majkom nikada neće imati odnos kakav je zamišljala.

Margot – Anina starija sestra kojom su svi očarani. Bila je majčina ljubimica. Margot je bila povučena, tiha i samozatajna. O njoj se ne zna previše toga, osim da je bila slična majci i da su njih dve imale dobar odnos. U početku se stalno sukobljavala s Anom, ali s vremenom se njihov odnos popravio.

Beleška o piscu

Ana Frank (Aneli Mari Frank) rođena je 12. juna 1929. a umire od tifusa u koncentracionom logoru Bergen-Belsen početkom 1945. godine.

Rođena je u Frankfurtu i većinu života je živela u Amsterdamu ili blizu njega. Iako je imala nemačko državljanstvo izgubila ga je 1941. Njen dnevnik, po kom je kasnije postala poznata, sadržavao je iskustva mlade devojke koja je bila prisiljena da se sakriva tokom nemačke okupacije Holandije.

Porodica Ane Frank preselila se iz Nemačke u Holandiju 1933. i zarobljeni su tamo tokom 1940., kada je započela nemačka okupacija.

Progoni Jevreja bili su sve okrutniji i žešći i porodica je 1942. bila prisiljena da se sakrije u skrivenim prostorijama unutar zgrade u kojoj je radio njen otac.

Anin otac jedini je preživeo narednih nekoliko godina koje su obeležene otkrivanjem i slanjem u koncentracione logore.

Pronašao je Anin dnevnik i 1947. on je po prvi put objavljen, pet godina nakon toga preveden je na engleski i zatim na gotovo sve svetske jezike, kako bi svi mogli iskusiti strahote rata kroz oči jedne devojčice.

Autor: A. M.