Jovan Jovanović Zmaj se uz Njegoša i Radičevića smatra jednom od najznačajnijih književnih predstavnika srpskog romantizma, a pored Đure Jakšića, smatra se drugim najvećim liričarem srpskog romantizma. Romantičarske ideje koje je u srpskoj književnosti započeo Branko Radičević, u pesništvu je nastavio Jovan Jovanović Zmaj, stvarajući jedne od najlepših i najmoćnijih pesama romantizma.
Prva pesma koju je Zmaj objavio bila je “Proletnje jutro”, izdata 1849. godine u Letopisu Matice Srpske. Već ta prva pesma odisala je toplinom koja će biti karakteristična i za njegovo ostalo pesništvo. Čak i kada je pevao o narodnim, patriotskim temama, njegove pesme nikada nisu bile hladne ili suviše oštre. Njegove patriotske pesme su snažne i značajne, nisu samo prazno pozivanje na ustanak ili tupo veličanje domovine i naroda.
Jednake takve su i njegove ljubavne pesme. Ljubav kao motiv za Zmaja bio je idealan, i upravo ga takvim prikazuje u svojim pesmama. Zmajeve ljubavne pesme smatraju se njegovim najboljima. Te pesme objedinjene su u ciklus pesama “Đulići”. “Đulići” su pesme koje govore o ljubavnoj sreći. Nastale su najlepšim godinama Zmajeva života, nakon što se verio za svoju ljubav i s njom počeo da stvara porodicu.
Ali ta sreća vrlo brzo bila je ugašena. Četvero od petero Zmajeve dece umrlo je dok su još bili deca, a od žalosti je na kraju umrla i njegova žena. Nakon ovih tragedija, Zmaj je počeo da piše drugi ciklus pesma, pod naslovom “Đulići uveoci”. Za razliku od prvog ciklusa, ove pesme su elegije, veoma tužnih tematika i sjetne atmosfere. One su izražavale svu pesnikovu bol nakon gubitka porodice.
Zmaj je bio manji romantik nego Đura Jakšić i Laza Kostić, ali više od njih vezan za pesničku tradiciju. Branko Radičević i narodna poezija su dva osnovna činioca koja su uticala na razvoj Zmajeve poetike. Do kraja je ostao veran tom osnovnom žanru njegove epohe. Uz privrženost narodnoj poeziji vezao je i porodične osećaje i ono je jedno od njegovih glavnih preokupacija.
Đulići uveoci – analiza dela
Zbirka pesama „Đulići uveoci“ je puna tuge. Pesnika je snašla velika tragedija i on je čitavu zbirku posvetio izgubljenoj porodici. U životu ga je snašla velika nesreća, deca su mu umirala, nizao se grob do groba, a među njima i njegova žena, voljena Ruža Ličanin. Jovan Jovanović Zmaj ovom zbirkom pravi spomen i tako čuva sećanje na njih.
Zbirka pesma se nadovezuje na zbirku „Đulići“ ali samo prema ljudima koje u pesmama opisuje, po svemu ostalom one su suprotne. Dok je u prvoj slavio ljubav, u drugoj zbirci njegovi đulići su uveli, nema više one radosti života, oni nisu više vedri i poletni kao što su bili, sada su uveli i nestaju sa ovoga sveta. Druga zbirka je gorka i dublja. Tema zbirke je prolaznost života, bol zbog gubitka bliskih ljudi i nemogućnost da se utiče kako bi se takve stavri promenile.
U zbirci se nalazi 69 pesama. U svim pesmama dominiraju dva osećanja,a to su bol i tuga zbog gubitka svojih najmilijih. U čitavoj ubirci nalazimo snažna pesnikova osećanja, duboku bol. Ta osećanja ostaće u njemu zauvek, trajna su i večno će postojati. Poeziju koja se nalazi u zbirci možemo nazvati metafozičkom poezijom jer je smrt osnovno osećanje u njoj i povezujemo ga sa onostranim svetom.
U uvodnoj pesmi stihovi su obavijeni tugom koju pesnik oseća zbog gubitka svojih najmilijih:
„Sve što dalje vreme hiti,
Sve se većma prošlost grli,
Sve se većma moji mrtvi
Meni čine neumrli.“
U ovoj pesmi se govori o vremenu i njegovom proticanju, o tome kako je sve prolazno. Svoju ličnu tugu Zmaj prikazuje kao tugu svakog čoveka, čovekovu tugu uopšte. Pesnik oseća sreću i ljubav dok se seća prošlosti, kada su svi bili tu, uz njega. Oni se pesniku čine još živi, ali ih sve teže razlikuje. Njihove duše i lica se slivaju u jedno, u opšteljudsku bol i pesnik na kraju govori da i ako tamo gde su oni nema ničeg, oni kada budu zajedno biće srećni i biće jedno:
„Kroz smrt samo valja proći,
Pa ću s’ i ja s njima sliti,
Ako l’ tamo nema ništa?!
–I tad ćemo jedno biti.“
Naročito je emotivna pesma iz zbirke sa stihovima:
„Pođem, klecnem, idem, zastajavam,
Šetalicu satu zadržavam,
Jurim, bežim, ka’ očajnik kleti,
Zborim reči, reči bez pameti:
„Ne, ne sme umreti!“
U njima se posebno ističe nesposobnost i nemogućnost čoveka pred onostranim, pred smrću. Posebno se emotivno prikazuje deo kada lirski subjekat stoji pored kolevke sa detetom, dok mu žena teško bolesna leži u postelji i bori se za život. Čovek usmerava svu svoju moć i snagu kako bi prevazišao smrt koja im se približila. Lirski subjekat se moli Bogu, traži pravdu, moli anđele, zemlju i samu medicinu. Želi da zaustavi vreme, tako što će zadržati šetalicu na satu. Čak i kada bi zaustavio sat i zadržao kazaljku, neminovno je da vreme ne bi stalo i da bi smrt svaako došla. U ovom stihu je prikazana sva besmislenost čovekova u pokušajima da savlada i odgurne smrt.
„Vičem Bogu: Ona je još mlada!
Vičem pravdi: Ona se još nada!
Anđelima: Vi joj srca znate!
Vičem zemlji: Ona nije za te!
Ni otuda nema mi odjeka…
Vičem sebi: Zar joj nemaš leka?…
Idem, stanem, ka’ očajnik kleti,
Opet zborim reči bez pameti:
„Ne sme nam umreti!“
Kao što se sreća u „Đulićima“ prenosi na čitav svet tako se i u „Đulićima uveocima“ prenosi tuga na sličan način. To spajanje pesnikovih raspoloženja i osećanja sa spoljašnjim svetom inspirisalo ga je na napiše neke od najlepših stihova u zbirci: „Moje nebo…“, „Mrtvo nebo, mrtva zemlja…“ i druge. Ove pesme, kao što nam i sami naslovi nagoveštavaju, govore o smrti, o ništavilu, nepostojanju, o tome kako je sve uzaludno i sve će jednom umreti. Lirski subjekat je ostao sam na svetu i on više ne pronalazi lepotu ni u čemu, sve čari ovoga sveta ua njega su nestale. Toliko su ga bol i tuga slomili da on živi samo zato što postoji. Više ne oseća ništa, ni suze ne može pustiti. Čak ni poezija koja je bila njegova jedina uteha i spas, sada vene i postaje mrtva, nema nekadašnju lepotu i veselost.
Stih „Bolna ležiš, a nas vara nada, ozdraviće, ozdraviće mlada…“ iskazuje nam da je pesnik svestan da ikao se nada da će preživeti i ozdraviti, sve je to omama i smrt je neizbežna. On stoji nad odorom svoje drage i kao suprotnost postavlja proleće koje je simbol rađanja i prirode koja se budi. Tu se lirski subjekat seća šetnji i srećnih dana. Pominje svoju otadžbinu kao jedinu sreću koja mu je ostala u životu.
„Daljina mesta, njive i poljane;
levo Dunav, Banat, Bačka mila,
Avala se desno zaplavila,
A podalje ti brežuljci sivi,
To je Bosna – i tu Srbin živi…“
Svi dragi su mu umrli i u penikovoj duši su bol, jadi i ponor. Čak se i sunce, kada bi zavirilo u taj bezdan, prestrašlo bi se od užasa. Čitav svet je posato veliki za njega „…u užasno velikom svetu…“ on je sam i svaki dan mu je prazan „…sunce diže, zađe – to se zove dan…“. Da nema tog izlaska i zalaska sunca, za njega bi dan i noć bili isto, ništa ga ne može ispuniti. „Sve se tiša, sve se širi, – svet je kanda sad još širi…“ Nekada se radost života nalazila u njegovom srcu, a sda sve to izaziva osećaj otuđenosti i usamljenosti, nema tu radost sa kim podeliti, te ona za njega i ne predstavlja pravu, istinsku radost.
Pesma „Mrtvo nevo, mrtva zemlja…“ (VIII), donosi nam osećaj da je za pesnika sve umrlo, iako je priroda živa, i zemlja i ljudi na njoj, njemu to ništa ne znači. Pored čitave zemlje pesnik ni u ljudima ne vidi život „…mrtvo oko, mrtvo srce…“ Ponavljajući epitet mrtvo pesnik nas uvodi u neprekidno nizanje udaraca sudbine. Stih „…izumrlo što je moglo, samo boli još ne mogu…“ okreću nam ugao gledanja. Sada nam pesnik govori kako je jedina stvar koja u njemu postoji i koja nikada neće nestati njegova bol. Iz te boli se rađaju sve pesme iz ove zbirke. Kao motiv pesnik nam ovde ubacuje samu pesmu koju je pisao u prošlosti. U tim pesmama iz prošlih dana nalazi se sva njegova sreća, ljubav „…u njojzi je moja sreća, ljubav moja opevana…“ Kako ona u njemu ne bi probudila još veća osećanja patnje i boli, on pali hartije na kojima je pisana, ali se i pesma dalje bori:
„…hartija je izgorela,
al ostala slova bela,
pema moja nečitana –
još se vidi sa pepela…“
Dve pesme XX „Šta je tuga koja dođe…“ i XXVII „Tada bogme svaka rana…“ opevaju neizmernu pesnikovu tugu i ona je glavni motiv. Tuga koju oseća ga u isti mah obara i drži u životu. Jeda ga lomi, a druga u njemu budi inspiraciju i tera ga da stvara. Lirski subjekat i tuga se vole:
„…moje lane nije smrtno,
za rastankom preti,
moja draga, moja tuga,
ne može umreti…“
Pesnik tugu ovde naziva lanetom i govori kako mu je samo ona ostala, ona ga nikada neće napustiti.
U poznijim pesmama zbirke „Đulići uveoci“ bol pesnika prerasta u pomirenje sa sudbinom. Pošto je ne može pobediti, njegova poslednja borba sa tugom je ta što će je iskoristiti da bi stvorio sve ove stihove. To su pesma: „Otkide se misao“, „Krila i okrilja vremena“, „Jesen“ i druge. Pesnik kroz pesmu ostvaruje kontakt sa onima koji su umrli, počinje i da ih sanja i potpuno će se izjednačiti sa njima u smrti.
Lirski subjekat plete venac od tužnog cveća kojim će obuhvatiti sve one koji su umrli. To cveće su zapravo njegove pesme, pune tuge i bola, a venac predstavlja čitava zbirka „Đulići uveoci“. Osnovnom motivu tuge i bola dodaju se motivi otadžbine i pesme. Zmaj, koji je slomljen od tuge i bola, pronalazi još jedan motiv koji nikako ne može zaboraviti, a to je još jedna velika ljubav, njegova domovina. Pesma je pesnikov način da prikaže svoju neizmernu tugu, on ih vidi kao sponu sa njima koji viđe nisu tu. Pesme postoje kao večiti spomen koji će svedočiti o veličini njegove boli i čitaće ga mnoga pokolenja.
Beleške o autoru
Jovan Jovanović Zmaj jedan je od najvećih pesnika srpske književnosti. Poznati je kao jedan od najvećih lirskih romantičara, a mnogi ga znaju i kao jednog od najboljih pesnika dečje poezije. Zmaj se rodio 1833. godine u Novome Sadu. Tamo je završio osnovnu školu i niže razrede gimnazije. Više razrede pohađao je u Halašu i Požunu. Nakon mature, Zmaj je u Pešti upisao studij prava, kojeg je nastavio da studira u Pragu, a diplomirao je u Beču.
Nakon studija Zmaj se vratio u Novi Sad. Tamo je dobio posao gradskog podbeležnika. Već tada počeo je da piše pesme i tako je oko sebe okupio verne čitaoce. U kasnim dvadesetim godinama Zmaj je dao ostavku na radnom mestu, kako bi pokrenuo vlastiti časopis Javor.
S 28 godina upoznao je tada sedamnaestogodišnju Ružu Ličanin. Među njima buknula je obostrana ljubav, pa su se njih dvoje vrlo brzo oženili i dobili svoje prvo dete, sina Mirka. U to vreme Zmaj je počeo da piše ljubavne pesme koje će kasnije objediniti u ciklus “Đulići”, njegovu najpoznatiju i najlepšu zbirku (ljubavnih) pesama. Inspiracija za te pesme bila mu je skladna porodična sreća i ljubav prema supruzi i deci.
1863. godine porodica se preselila u Peštu, gdje je Zmaj radio kao nadzornik Tekelijanuma. Tada je upisao medicinski fakultet. Dok je studirao, Zmaj je pokrenuo humoristički list Zmaj po kome je ovaj pesnik dobio nadimak po kojem ga i danas najbolje znaju. Zmaj je inače satirično pročitan datum 3. maj – datum održavanja majske Skupšine, za vreme koje su Srbi u Sremskim Karlovcima dobili autonomiju, ali njome nisu bili zadovoljni.
Nakon što je postao doktor medicine, Zmaj se s porodicom vratio u Novi Sad i tamo otvorio lekarsku praksu. U Pančevu je pokrenuo još jedan list, Žižu. Za sve to vreme, Zmaj i Ruža dobili su još troje dece, ali ni jedno od njih nije preživelo detinjstvo. U početku sedamdesetih godina 19. veka Zmaju je umrlo troje dece, među kojima je bio i najstariji sin. Uskoro mu je umrla i supruga Ruža, ostavivši Zmaja samog s najmlađom ćerkom. Zmaj je tada posvojio još dve devojčice.
Tada je počeo da piše svoj tužan, elegični ciklus pesama “Đulići uveoci”, u kojima je iskazao svu bol zbig gubitka žene i dece. Ali nesreća se nastavila – s vremenom je umrla i njegova najmlađa kći, a par godine pre Zmajeve smrti, umrle su i dve ćerke koje je posvojio. Sve to vreme Zmaj se nikada nije ponovo oženio, niti dobio još dece. U žalosti zbog svih tih gubitaka pisao je pesme i dečje pesme, koje se danas smatraju najlepšima u srpskoj književnosti.
1882. godine izdana je njegova velika zbirka pesama “Pevanije”, a zatim i “Druga Pevanija”. 1890. godine Zmaj je živeo u Beogradu i tamo radio kao dramaturg u Narodnom pozorištu. Na tom je poslu bio do 1898. godine.
Jovan Jovanović Zmaj umro je 1904. godine u Sremskoj Kamenici.
Autor: J.I.
Ostavite odgovor