Đulići

Jovan Jovanović Zmaj se uz Njegoša i Radičevića smatra jednom od najznačajnijih književnih predstavnika srpskog romantizma, a pored Đure Jakšića, smatra se drugim najvećim liričarem srpskog romantizma. Romantičarske ideje koje je u srpskoj književnosti započeo Branko Radičević, u pesništvu je nastavio Jovan Jovanović Zmaj, stvarajući jedne od najlepših i najmoćnijih pesama romantizma.

Prva pesma koju je Zmaj objavio bila je „Proletnje jutro“, izdata 1849. godine u Letopisu Matice Srpske. Već ta prva pesma odisala je toplinom koja će biti karakteristična i za njegovo ostalo pesništvo. Čak i kada je pevao o narodnim, patriotskim temama, njegove pesme nikada nisu bile hladne ili suviše oštre. Njegove patriotske pesme su snažne i značajne, nisu samo prazno pozivanje na ustanak ili tupo veličanje domovine i naroda.

Jednake takve su i njegove ljubavne pesme. Ljubav kao motiv za Zmaja bio je idealan, i upravo ga takvim prikazuje u svojim pesmama. Zmajeve ljubavne pesme smatraju se njegovim najboljima. Te pesme objedinjene su u ciklus pesama „Đulići“. „Đulići“ su pesme koje govore o ljubavnoj sreći. Nastale su najlepšim godinama Zmajeva života, nakon što se verio za svoju ljubav i s njom počeo da stvara porodicu.

Ali ta sreća vrlo brzo bila je ugašena. Četvero od petero Zmajeve dece umrlo je dok su još bili deca, a od žalosti je na kraju umrla i njegova žena. Nakon ovih tragedija, Zmaj je počeo da piše drugi ciklus pesma, pod naslovom „Đulići uveoci“. Za razliku od prvog ciklusa, ove pesme su elegije, veoma tužnih tematika i sjetne atmosfere. One su izražavale svu pesnikovu bol nakon gubitka porodice.

„Đulići“ su ciklus od 73 pesme s isključivo ljubavnom tematikom, objavljen u Novom Sadu 1864. godine. Po svojim karakteristikama, neke pesme iz ovog ciklusa nalikuju na istočnjačke, što ne čudi, jer se Zmaj u to vreme mnogo bavio prevodom, pa je tako prevodio i istočnjačku poeziju te nemačka orijentalistička dela. Pesme su uz to i veoma intimne, a nastajale su spontano, ovisno o pesnikovoj inspiraciji. U njima nema ničeg patvorenog, ničeg silom stvorenog ili nameštenog. Upravo ova odlika ciklus „Đulići“ čini toliko lepim i hvaljenim.

Pesme koje se nalaze u ovom ciklusu objedinjuje jedino njihova tema. Inače se razlikuju u svojoj formi, prirodi i obimu. U ciklusu imamo pesme koje se sastoje od samo jednog katrena, pa do one od četiri dvanaesterca. Dužina i forma pesama različita je poput raspoloženja i osećanja u njima, a svaka svojom formom naglašava raspoloženja koja se dele po celom rasponu – od sete do ushićenja, od mirnoće do uzbuđenja.

Ali bez obzira na osećanja koja vladaju u pesmama iz ciklusa „Đulići“, sve pesme su odmerene i pristojne. One su suzdržane i čedne, a u njima nema gotovo ni malo ekstaze i senzualnosti, nema nikakvih eksplozija strasti. Ljubav izražena u njima je krotka, smirena i plemenita, pa se često čitaocu čini kao ljupka i blaga.

Unatoč romantičarskoj prirodi, stil kojim su pesme napisane nije ni malo kičast, nije preterano kićen stilskim figurama ni moćnim izrazima. Izraz je jednostavan, baš kao i priroda ovih pesama. Iako romantičarskih karakteristika, Zmjeve pesme uvek su bile i savremene.

Đulići – analiza pesama

„Đulići“ su najpoznatije lirično delo Jovana Jovanovića Zmaja, ali i njegovo prvo delo poezije. Nazivaju ga njegovim pesničkim dnevnikom ili „razgovorom sa srcem“, kako je naslovljena prva pesma u ciklusu Đulića. Važnost i snaga ovog naslova leži u tome što je on jedini u celom ciklusu – sve ostale pesme označene su brojevima. Da su ove pesme odista „razgovor sa srcem“ primećujemo čim počnemo čitati prve pesme iz ciklusa, a taj osećaj ne jenjava do njegova kraja.

Pesma „Razgovor sa srcem“ sastoji se od četrnaest katrena, sve redom sastavljenih od šesnaesteraca. Stihovi su stoga kratki, strofe također, a rima u njima je unakrsna. Sve ovo pesmu čini dinamičnom, vrckavom, veselom, bez obzira na njenu temu. Poznavajući prirodu pesama iz ovog ciklusa, jasno nam je da je i ovo jedna lepa ljubavna pesma. U njoj pesnik razgovara sa svojim srcem, obraćajući mu se kao čoveku, kao najboljem drugu koji je ujedno uz njega i u njemu. Srce kao motiv, ovde je personifikovano i to već u prvom stihu, kada ga lirski subjekat, obraćajući mu se, upita

„Kakvi tebe, srce,
Tajni jadi lome“

Ovo gotovo pa detinje pitanje tek je uvod u mladenačku problematiku, tako nevinu i slatko bolnu. Pesnik je oblikuje u sljedeća dva stiha:

„Te me često moliš:
Pokloni me kome!“

Čitajući stihove čini se kao da ih piše neko dete, tek izraslo u mladića kojeg muče prvi ljubavni jadi (ili odsustvo tih slatkih muka). Zmaj je ove pesme pisao dok je bio veren i preko ušiju zaljubljen u ljubav svog života – Ružu Ličanin. Tada je imao 28 godina, dakle više nije bio tako nevini mladić. Ipak, njegova ljubav bila je mladenačka, ispunjujuća i neverovatno srećna – jer bila je uzvraćena. Ta sreća vidi se ne samo u ovoj pesmi, već i u ostalim pesmama koje je Zmaj pisao u prvim godinama svog braka, kada mu je Ruža počela rađati decu. Obiteljska sreća bila je Zmaju inspiracija u čitavom ciklusu.

Ova prva pesma napisana je kao razgovor između lirskog subjekta (pesnika) i njegova srca. Srce moli pesnika da ga pokloni nekom drugome, a pesnik ubeđuje srce da mu je dobro tu gde jeste. Srce odgovara da će mu biti još lepše u tuđim rukama, gde će pesniku slati još veću sreću. Pesma na vrlo dovitljiv način govori o radosti prepuštanja drugome, o ljubavi i sreći koja je još veća kada se podeli. Ovo je i ideja ove lepe pesme.

Druga pesma, sasvim neočekivano, pomalo je elegična, a govori o bratskoj ljubavi. Pesnik je ovu pesmu posvetio svojoj sestri, koju bezuspešno pokušava da uteši, jer je jedini koga ona još ima. Brat i sestra ostali su bez roditelja, pa se mogu pouzdati još samo jedno u drugo. Pesnik misli da bi sestrine drugarice mogle bolje da je uteše, ali on ipak preuzima tu odgovornost na sebe, dokazujući tako svoju beskrajnu i jedinstvenu bratsku ljubav. Iako je napisana u tužnom tonu, ova pesma manifest je bratske ljubavi. Jasno ističe kako ćemo svome bratu ili sestri dati sve što možemo kako bi im bilo bolje. To je ponekad manje od onoga što im treba ili što bismo im hteli da damo, ali je najviše što možemo.

Iako u ciklusu „Đulići“ dominišu vesele, srećne pesme, ima i onih pomalo setnih, tugaljivih. Takva je i treća pesma, koja govori o životu lirskog subjekta kao o tužnoj pustolovini. Motivi groba koji se javljaju u pesmi, suprotni su motivima cveća i ptica. Iako je atmosfera u njoj sumorna, na kraju odiše nekom nadom koja se odražava u iskazivanju posebnosti svakoga od nas i mogućnosti da uvek započnemo neki drugi, bolji život.

Sedma i deveta pesma jednake su dužine i veoma su kratke. Sastavljene su od jedne strofe, katrena. Sedma pesma za osnovni motiv ima mesečinu, a deveta ružmarin. Obje su pozitivne, lepe pesme koje o glavnim motivima govore kao o zaštitnicima pesnikove ljubavi. U obje pesme pesnikova ljubav – po prirodi pesme to može da bude njegova žena ili njegovo dete – spava, a on moli mesečinu i ružmarin da je čuvaju i ne probude.

Trinaesta pesma takođe je kratka. Ima samo jednu strofu od sedam kratkih stihova. Za glavne motive takođe ima cveće: ljubicu, ružicu, bosiljak i, ponovo, ružmarin. Šesnaesta pesma sastoji se od četiri katrena u kojima je rima parna. Prve tri strofe počinju rečima „Ljubim li te…“. U pesmi pesnik preispituje samoga sebe nizom retoričkih pitanja kojima kao da sumnja u svoju ljubav, a zapravo je ovim stihovima potvrđuje.

Sedamnaesta pesma također je sastavljena od jedne strofe, ali od 24 stiha. Stihovi su kratki, uglavnom peterci i šesterci, pa je pjesma energična, odrešita i rimična iako je rima u njoj nestalna. Zbog ovoga u njoj vlada atmosfera ljubavnog nemira, koji je uvek bio veliki dio zaljubljenosti. Pesnik u njoj ispituje svoju dragu kako da joj da ime i šta da radi kako bi joj se umilio. Dvadeset i prva pesma ponovo ima samo jednu strofu i to katren. Govori o ljubavi koja obasjava život tako da i u najtežim trenucima bude sretan.

Trideset i treća pesma sestoji se od šesnaest stihova, sve redom kratkih – četverostici, šesetrostici, sedmerostici… Ovakva struktura pesmi daje razigranost i haotičnu ritmičnost. I ovoj pesmi, kao i u mnogim drugima, pesnik peva o svojoj uspavanoj ljubavi. Motiv uspavanosti proteže se kroz mnogo pesama Jovana Jovanovića Zmaja.

Četrdeset i druga pesma također je sastavljena od niza kratkih stihova od samo nekoliko slogova. Pesma je kratka ali poput ptičjeg peva slavi lepotu ovog sveta, pogotovo kada je u njemu prisutna ljubav.

Pedeset i treća pjesma govori o đulićima. Napisana je poput dečje brojalice:

„Đulići, Đulići,
Slabiji i jači,-
Poljupci, poljupci,
Sad duži sad kraći!“

Pesma govori o jačini ljubavi poljubaca, koje čak ni smrt ne može prevladati ni izbrisati.

Sedamdeset prva pesma posvećena je pesnikovom detetu. Ona kao da je pogovor svim ostalim pesmama, jer počinje stihovima:

„Pitaćeš me, moje čedo,
Kad sam ove pesme piso,-
Prosuo ih jedan časak,
Jedan tren, jedan miso.“

Ovi stihovi govore puno o prirodi Zmajevih pesama i tome kako su nastale. Potvrđuju da su pesme iz ovog ciklusa nastale povodom jake trenutne inspiracije izazvane pesnikovim životom, okruženjem i ljubavi prema svojoj porodici. Pesma govori i o pravoj prirodi pesnika, koji ne može da zadrži stihove (ili reči) u sebi, jednom kada dobije poriv da ih napiše. Teka kada stavi dušu na papir, on može da se oseća bolje. O tome govore poslednji stihovi ove pesme:

„Ja i ne znam šta je bilo
U trenutku tom –
Tek osetim da je nešto,
Lakše u srcu mom.“

Beleške o autoru

Jovan Jovanović Zmaj jedan je od najvećih pesnika srpske književnosti. Poznati je kao jedan od najvećih lirskih romantičara, a mnogi ga znaju i kao jednog od najboljih pesnika dečje poezije. Zmaj se rodio 1833. godine u Novome Sadu. Tamo je završio osnovnu školu i niže razrede gimnazije. Više razrede pohađao je u Halašu i Požunu. Nakon mature, Zmaj je u Pešti upisao studij prava, kojeg je nastavio da studira u Pragu, a diplomirao je u Beču.

Nakon studija Zmaj se vratio u Novi Sad. Tamo je dobio posao gradskog podbeležnika. Već tada počeo je da piše pesme i tako je oko sebe okupio verne čitaoce. U kasnim dvadesetim godinama Zmaj je dao ostavku na radnom mestu, kako bi pokrenuo vlastiti časopis Javor.

S 28 godina upoznao je tada sedamnaestogodišnju Ružu Ličanin. Među njima buknula je obostrana ljubav, pa su se njih dvoje vrlo brzo oženili i dobili svoje prvo dete, sina Mirka. U to vreme Zmaj je počeo da piše ljubavne pesme koje će kasnije objediniti u ciklus „Đulići“, njegovu najpoznatiju i najlepšu zbirku (ljubavnih) pesama. Inspiracija za te pesme bila mu je skladna porodična sreća i ljubav prema supruzi i deci.

1863. godine porodica se preselila u Peštu, gdje je Zmaj radio kao nadzornik Tekelijanuma. Tada je upisao medicinski fakultet. Dok je studirao, Zmaj je pokrenuo humoristički list Zmaj po kome je ovaj pesnik dobio nadimak po kojem ga i danas najbolje znaju. Zmaj je inače satirično pročitan datum 3. maj – datum održavanja majske Skupšine, za vreme koje su Srbi u Sremskim Karlovcima dobili autonomiju, ali njome nisu bili zadovoljni.

Nakon što je postao doktor medicine, Zmaj se s porodicom vratio u Novi Sad i tamo otvorio lekarsku praksu. U Pančevu je pokrenuo još jedan list, Žižu. Za sve to vreme, Zmaj i Ruža dobili su još troje dece, ali ni jedno od njih nije preživelo detinjstvo. U početku sedamdesetih godina 19. veka Zmaju je umrlo troje dece, među kojima je bio i najstariji sin. Uskoro mu je umrla i supruga Ruža, ostavivši Zmaja samog s najmlađom ćerkom. Zmaj je tada posvojio još dve devojčice.

Tada je počeo da piše svoj tužan, elegični ciklus pesama „Đulići uveoci“, u kojima je iskazao svu bol zbig gubitka žene i dece. Ali nesreća se nastavila – s vremenom je umrla i njegova najmlađa kći, a par godine pre Zmajeve smrti, umrle su i dve ćerke koje je posvojio. Sve to vreme Zmaj se nikada nije ponovo oženio, niti dobio još dece. U žalosti zbog svih tih gubitaka pisao je pesme i dečje pesme, koje se danas smatraju najlepšima u srpskoj književnosti.

1882. godine izdana je njegova velika zbirka pesama „Pevanije“, a zatim i „Druga Pevanija“. 1890. godine Zmaj je živeo u Beogradu i tamo radio kao dramaturg u Narodnom pozorištu. Na tom je poslu bio do 1898. godine.

Jovan Jovanović Zmaj umro je 1904. godine u Sremskoj Kamenici.

Autor: V.B.