Dioba Jakšića obrađena lektira. Lektira sadrži detaljnu analizu pesme, analizu dela, književne elemente i analizu likova, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.
Pročitajte kompletnu pesmu Dioba Jakšića >>
Analiza dela
Narodna pesma Dioba Jakšića epska je pesma pokosovskog ciklusa. Pesma, kroz konkretnu sliku, govori o opštem stanju u srpskom društvu nakon Kosovskog boja. Teško vreme u srpskom društvu nakon velikog istorijskog događaja koji je kao posledicu imao velike unutrašnje promene u tadašnjoj srednjevekovnoj Srbiji, za sobom je ponelo i pečat promene, nelagode i previranja u svim segmentima tadašnjeg društva. Vreme unutrašnjih nemira, previranja i deoba zahvatilo je i osnovnu ćeliju društva – porodicu.
Osnovni motiv u pesmi Dioba Jakšića je porodični sukob – deoba dvojice braće Dmitra i Bogdana Jakšića. Iako je srednjevekovna porodica Jakšić istorijski poznata, tematika ove pesme nema istorijski osnov, čak se smatra da su Dmitar i Bogdan zapravo uzeti kao oličenje sukoba Jakše Kapetana i vojvode Đurađa Brankovića, kasnije poznatog Despota Đurađa Brankovića.
Dioba Jakšića nema za svoj cilj pokazati samo sliku deobe dva rođena brata, već je cilj narodnog pevača da se kaže nešto više o mentalitetu Srba, prvenstveno neslozi, sebičnosti i bratskoj netrpeljivosti, koja je svojstvena celom ljudskom rodu, još od biblijskog motiva sukoba dva brata – Kaina i Avelja. S druge strane, narodna pesma Dioba Jakšića ističe i visokomoralne vrednosti patrijarhalne srpske žene koja svojom dobrotom pobeđuje ovakav sukob.
Pesma Dioba Jakšića obiluje i mitološkim motivima, na samom njenom početku ispevan je stih inspirisan uticajem stare mitološke pesme i motiva veze između Meseca i zvezde Danice. U pesmi je prikazana stilska figura personifikacija upravo kroz razgovor meseca i zvezde tj. njima su date osobine čoveka tj. moć govora.
Takođe, pored nebeskih tela i njihovog mitološkog značaja, u pesmi se pojvaljuje i obredni rekvizit molitvena čaša koja je bila sastavni deo svadbenog rituala kod Srba, kao i pojava dominantih motiva konja i sokola koji su bili simbol gospodstva, vlastelinske klase i bogatstva.
Takođe, ova pesma ukazuje i na mudrost i visoko poštovanje žene.
Književni elementi
Književni rod: lirika
Književna vrsta: narodna pesma
Epski ciklus: pokosovski
Stih: deseterac
Tema: deoba rođene braće usled zavisti
Ideja: Zaslepljenost mržnjom i samoljubljem ponekad nam ne daje uvid u pravo stanje stvari. Mudrost može da razreši i najveće probleme. Porodična sloga je najbitnija stvar u životu.
Analiza pesme, citati
Pesma, kao što smo rekli u uvodu, ima mitološki početak, u kome nam pesnik pokazuje Mesečevo prekoravanje zvezde Danice, kako se nije pojavila tri dana i upituje je gde je bila. Iz njenog odgovora, mi saznajemo šta je nju to toliko zadržalo i kakvim uzbudljivim situacijama je bila svedok. Prvi deo pesme je dijalog između meseca i zvezde Danice, iz njega dobijamo sliku problematike pesme, kao i prvi zaplet:
„Mjesec kara zvijezdu danicu:
„Đe si bila, zvijezdo danice?
Đe si bila, đe si dangubila?
Dangubila tri bijela dana?“
Danica se njemu odgovara:
„Ja sam bila, ja sam dangubila
Više b’jela grada Bijograda,
Gledajući čuda velikoga,
Đe dijele braća očevinu,
Jakšić Dmitar i Jakšić Bogdane.
Lijepo se braća pogodiše,
Očevinu svoju pod’jeliše:
Dmitar uze zemlju Karavlašku,
Karavlašku i Karabogdansku,
I sav Banat do vode Dunava;
Bogdan uze Srijem zemlju ravnu,
Srijem zemlju i ravno Posavlje,
I Srbiju do Užica grada;
Dmitar uze donji kraj od grada
I Nebojšu na Dunavu kulu;
Bogdan uze gornji kraj od grada
I Ružicu crkvu nasred grada.
O malo se braća zavadiše,
Da oko šta, veće ni oko šta:
Oko vrana konja i sokola““
Iz odgovora zvezde Danice, saznajemo da je ona bila odsutna tri dana jer je prisustvovala trodnevnoj deobi braće. Takođe, saznajemo da su Dmitar i Bogdan izuzetno bogati, tj. da potiču iz bogate familije i imaju veliku očevinu. Pošto je baš zvezda Danica bila svedok ovog događaja, saznajemo da su oni ne bilo kakva braća, već potomci vlastelinske porodice. Ona nabraja kome je koja oblast pripala i govori prve reči zapleta: O malo se braća zavadiše, da oko šta, veće ni oko šta, oko vrana konja i sokola. Vrani ili crni konj i soko su simbol vlastelinstva tj. višeg staleža i ugleda a svađa baš oko toga nam govori o čovekovoj potrebi za višom vrednošću i o zavisti ukoliko ta viša vrednost pripadne onom drugom.
U pesmi, zvezda Danica kaže gledajući čuda velikoga. Prvo čudo u ovoj pesmi, opisano je u prvom delu, braća dele očevinu tj. zemlje pod upravom svog oca, umesto da je čuvaju i umnožavaju. To je čudo zbog toga što se u tako teškim momentima, imajući u obzir pokosovski ciklus, zemlja morala čuvati a ne deliti. Čudo je utokliko veće jer se braća dele bez ikakvih poteškoća i svađa, sve do drugog čuda.
Drugo čudo je opisano u sukobu oko vrana konja i sokola. Oko simbola velikaškog i vladarskog statusa, što zvezda Danica smatra ne tako važnim rekavši da oko šta, veće ni oko šta. Svađa oko deobe konja i sokola se pretvara u čitavu dramu i zaplet koji nam zvezda Danica otkriva u svom odgovaranju mesecu:
„Dmitar ište konja starješinstvo,
Vrana konja i siva sokola,
Bogdan njemu ne da ni jednoga.“
Jedan brat, u ovom slučaju Dmitar, traži starešinstvo nad konjem i sokolom, odnosno, on traži da bude vladar, ali, Bogdan ne da ni konja ni sokola, tj. ne daje mu upravu nad zemljom niti mu daje mogućnost da budu jednaki. Želi sebe da stavi ispred brata. Svađa oko deobe konja i sokola se toliko problematizuje da prerasta u opštu porodičnu svađu i katastrofu. Stariji brat, Dmitar, smatra da mu konj pripada po starešinstvu (tako saznajemo da je stariji) dok Bogdan, iako mlađi, ne može da odoli zavisti bratu i ne daje mu. Na toj granici nepomirljivosti, rađa se paklena namera da stariji brat ubije mlađeg i tako reši . Tu dolazimo do kulminacije zapleta. Brat Dmitar, pošto su konj i soko još uvek nepodeljeni, uzima konja i sokola da bi išao u lov i tu saznajemo za njegovu najokrutniju nameru:
„Kad u jutru jutro osvanulo,
Dmitar uzja vranca velikoga,
I on uze sivoga sokola,
Pak polazi u lov u planinu,
A doziva ljubu Anđeliju;
„Anđelija, moja vjerna ljubo!
Otruj meni mog brata Bogdana;
Ako li ga otrovati nećeš,
Ne čekaj me u bijelu dvoru.““
Dmitar koristi priliku da ide u lov samo da ne bi bio kod kuće kada bi njegova okrutna namera trebala da se realizuje. On neće biti u kući kada se ubistvo desi. Naređuje svojoj ženi da izvrši ubistvo devera, a ukoliko to ne želi – može da napusti dvor. Sada je Dmitrova žena, Anđelija u centru pažnje. Ona je ta na kojoj se lomi kulminacija sukoba:
„Kad to začu ljuba Anđelija,
Ona sjede brižna, nevesela,
Sama misli, a sama govori:
„Što će ova sinja kukavica!
Da otrujem mojega đevera,
Od Boga je velika grijota,
A od ljudi pokor i sramota;
Reći će mi malo i veliko:
Vidite li one nesretnice,
Đe otrova svojega đevera;
Ako li ga otrovati neću,
Ne sm’jem vojna u dvoru čekati.
Sve mislila, na jedno smislila:“
Anđelija se sada našla između dve vatre, između dva brata ogrezla u sebičnost, zavist i mržnju, međutim, ona, kao mudra patrijarhalna žena pribojava se dve stvari: učiniti amoralan čin ubistva devera gde će je svi pamtiti po zlu i doživeće veliku i doživotnu sramotu, ili, odbiti poslušnost mužu i morati napustiti dvor, što je isto sramota. Ona tada nalazi kompromis:
„Ona ode u podrume donje,
Te uzima čašu molitvenu,
Sakovanu od suvoga zlata,
Što je ona od oca donela,
Punu rujna natočila vina,
Pak je nosi svojemu đeveru,
Ljubi njega u skut i u ruku,
I pred njim se do zemljice klanja:
„Na čast tebi, moj mili đevere!
Na čast tebi i čaša i vino,
Pokloni mi konja i sokola.“
Bogdanu se na to ražalilo,
Pokloni joj konja i sokola.“
Anđelija uzima čašu molitvenu onu čašu koju je donela iz svoje kuće, čašu koja simbolizuje devojačku čast i naviši simbol bračne ljubavi i sloge, i baš u nju sipa vino koje nudi deveru. Iskazuje mu svoje poštovanje i time što ga ljubi u skute pa u ruku, i odlučuje da ga zamoli da joj pokloni ono oko čega se zavadio sa njenim mužem a svojim bratom. Da joj pokloni konja i sokola, što Bogdan i odlučuje da uradi, jer se sažalio na njenu požrtvovanost i strah od eskalacije sukoba. On joj poklanja konja i sokola. I tu se, sukob razrešava, bar sa jedne strane, međutim, narodni pevač nas vraća na Dmitra koji je još uvek u lovu.
Dmitar je u planini i on doživljava svoj poraz, lovio je ceo dan ali ništa nije ulovio. Međutim, kada se ukazala prilika da ipak nešto ulovi (utvu na jezeru) ona se borila sa sokolom i slomila mu desno krilo. Dmitar je pritrčao u vodu da izvadi sokola i upitao ga:
„“Kako ti je, moj sivi sokole,
Kako ti je bez krila tvojega?
Soko njemu piskom odgovara:
„Meni jeste bez krila mojega,
Kao bratu jednom bez drugoga.““
Tu Dmitar osvešćuje kakvu je katastrofalnu grešku napravio. U njemu se budi čovečnost i bratska ljubav, prvi put oseća strah od svoje namere, strah da je Anđelija, koja mu je bila verna i pokorna žena, ubila brata onako kako je on naredio, i tada Dmitar žuri kući. Kada je stigao u blizinu dvora, konj mu je pao i slomio obe prve noge, a Dmitar se peške zaputio u dvor. U ovoj slici gde konj lomi prve dve noge, a pre toga utva lomi krilo sokolu, narodni pevač želi da opiše besmisao njihovog sukoba. Kada je Dmitar došao kući, vidno uznemiren upitao je ženu da li je učinila ono što je tražio, i dobio odgovor koji ga je smirio:
„…Brže dođe gradu Bijogradu,
Kako dođe, on ljubu doziva:
„Anđelija, moja vjerna ljubo’
Da mi nisi brata otrovala?“
Anđelija njemu odgovara:
„Nijesam ti brata otrovala,
Veće sam te s bratom pomirila.““
Ovde i Dmitar, nakon čitalaca, ili u ono vreme slušalaca, saznaje da Anđelija ipak nije ispunila naredbu, a iz njegovog prethodnog hitanja kući, saznajemo da je i njemu drago što ubistvo nije izvršeno. Upravo to se smatra trećim čudom u pesmi i onim što je zvezdu Danicu nateralo da zaboravi na sebe. Dobrota, mudrost i ljubav je ipak pobedila.
Analiza likova
Likovi: Mesec i zvezda Danica, Dmitar Jakšić, Bogdan Jakšić, Anđelija
Mesec i zvezda Danica
Pokretači priče, personifikovani mitološki motivi koji kroz razgovor između sebe uvode čitaoce, u ono vreme slušaoce u problematiku događaja. Zvezda Danica je direktan svedok sukoba i ona opisuje sve šta se desilo.
Dmitar Jakšić
Stariji brat, koji po svom starešinstvu zahteva da dobije konja i sokola, ne libeći se da pribegne i najoštrijim merama da ukloni svoga suparnika, mlađeg brata Bogdana. Dmitar je veoma despotski nastrojen prema ženi. On joj naređuje da ubije brata i upozorava je da, ukoliko to ne uradi, ne mora da ga čeka u dvoru. Znači, za njega nema komporomisa. Ono što naumi, Dmitar mora da dobije, po svaku cenu. S druge strane, Dmitar je i velika kukavica. On ne uklanja sam problem koji je pred njim, tj. neće on ubiti brata, već naređuje da to uradi žena. Ne samo da je kukavica da svoju nameru ubistva sprovede samostalno, nego, on je tolika kukavica da ne sme ni da prisustvuje tom činu već odlazi od kuće u planinu, u lov.
Taj njegov kukavičluk se može gledati i kao poslednji priznak zdravog razuma il tračak dobrote u nejgovoj duši koja je ogrezla u sebičluk. Jer on, kada je soko slomio krilo i saopštio mu da mu je bez krila kao bratu jednom bez drugoga hita kući. Uplašio se da se desilo ono što je naredio. Strah je u njemu osvestio okrutnost njegove namere, kao i bol koji bi teško mogao podneti ukoliko bi njegova žena ipak ubila brata.
Bogdan Jakšić
Iako mlađi brat, ne pristaje na ono što drušvene norme tog doa nalažu, a to je da stariji brat ima prednost. Bogdan ne odustaje od svoje želje da dobije ono što mu možda i ne pripada. Ne zato što on baš to želi, nego da ne bi bio u nižem rangu u odnosu na brata. On, iako je sebičan jednako kao Dmitar, mnogo je bolji od njega, a to vidimo iz dve situacije: Bogdan ne pribegava nikakvim merama da ukloni Dmitra, i Bogdan se sažaljeva na Anđeliju i poklanja joj konja i sokola. Bogdan poštuje tuđu požrtvovanost, poštuje ženu svog brata, i žene uopšte, poštuje do krajnje mere onoga ko poštuje njega.
Anđelija
Visokomoralna, patrijarhalna, religiozna, hrabra i mudra žena. Anđelija ne pristaje da živi sa grehom ubistva na duši. Ona ne pristaje da joj naredba muža uništi sve što je u njoj plemenito. A ona je sva plemenita. Njena patrijarhalnost se ogleda i u tome da je nju, skoro jednako sramota ukoliko je muž otera od kuće, koliko bi je bilo sramota od ljudi ako bi ubila devera.
Ona ne želi izvršiti ubistvo, ali, jednako tako ne želi ni napustiti dom bez sopstvene krivice. Zato pribegava korišćenju molitvene čaše, simbola poštenja i poštovanja kako porodice iz koje devojka potiče, tako i porodice u koju se udaje, i moli Bogdana da joj pokloni konja i sokola. Ona svojom umilnošću, snishodljivim ponašanjem, poštovanjem do mere pokornosti moli devera – i molba joj biva uslišena. Bez ikakve polemike, Anđelija je svojom iskrenošću uspela u jednom trenu da okrene, do tada nepopustljivog devera u svoju korist.
Anđelija zna da njen muž Dmitar ne da konja i sokola Bogdanu, i želi da ga ubije. Ona zna i da Bogdan ne želi dati konja i sokola Dmitru, pa se, po svojoj velikoj mudrosti, dosetila da to traži upravo za sebe. To je ujedno i simbol veličanstvenosti žene srpskog srednjeg veka. Ona na sebe preuzima teret koji je zahvatio porodicu, a po svojoj čistoti i razrešava problem na najpozitivniji mogući način.
Ostavite odgovor