Devojačka molba

Desanka Maksimović jedna je od najznačajnijih srpskih pesnikinja. Bila je takođe i pripovedač, romanopisac i značajna autorka dečjih priča. U svom dugom i plodnom stvaralačkom životu objavila je pedesetak knjiga, među kojima su zbirke pesama, proza za decu i mlade, zbirke pripovedaka i putopisa. Ipak, ostala je najpoznatija po svojim pesmama i književnosti za mlade. Lirski opus joj je tematski varirao od rodoljubnih do ljubavnih pesama, od razigranih devojačkih, pa sve do dubokih, osećajnih. Ali svima je bio zajednički poseban lirski izraz koji je Desanka stvorila.

Njene pesme bile su razumljive i naizgled jednostavne, ipak krasile su ih posebne, strogo određene forme. Unatoč tome, pjesme su joj bile jasne i nadasve iskrene. Njima se otvarala prema čitatelju, dopuštajući da on prodre u samu bit njenih verovanja koje je usadila u svoju poeziju. Pesme su joj služile za prenošenje dobrote i iskrenosti svetu. Takve su bile i njihove teme, od iskrenih ljubavnih osećanja, s kojima gotovo svi mogu da se poistovete, pa do iskazivanja nepravdi i traženje pravde, najčešće u njenim politički obojanim pesmama.

Ideje njenih pesama uvek su isticale važnost slobode, hrabrosti i odanosti, s naglascima na dobroti i odricanju od koristoljublja. Desanka je svojom lirikom ljude pozivala na dobrotu i plemenitost, a zatim i na ponos, otvorenost prema ljudima različitih vera, ubeđenja i kulture. Isticala je svoje slabosti i mane, ali s namerom da se samoosuđuje i kažnjava, već da ih popravi, što je savetovala i drugima.

Desankine ranije pesme prštale su od osećajnosti, strasti, nezatomljenom živosti koja je u mnogočemu prkosila ustaljenim, nametanim pravilima društva. Kanija lirika ipak je bila malo smirenija, baš kako se smirivala i ona sama. To puno govori o iskrenosti njenih pesamam, koje su uvek bile u skladu sa stanjem njena duha – bez patvorenih osećaja i povlađivanja drugima.

Osim prema sebi samoj, Desanka se u pesmam osvrtala i na društveno-politička događanja. Jedna od njenih poznatijih pesama je „Krvava bajka“, napisana za vreme Drugog svetskog rata, ali objavljena tek nakon njega, jer je u njoj govorila o strašnom streljanju đaka u Kragujevcu 1941. godine. Ostale rodoljubne pesme u kojima je opevala stradanje Srba, objedinila je u zbirkama “ Srbija se budi“ i „Spomen na ustanak“, u kojoj je i pesma „Krvava bajka“.

Njezinom najboljom zbirkom pesama, koja je značila vrhunac njenog najboljeg stvaralaštva, smatra se zbirka „Tražim pomilovanje“. Osim nje tu su i zbirke: „Pesnik i zavičaj“, „Miris zemlje“, “ Govori tiho“, „Nemam više vremena“ i druge.

Neke od najpoznatijih pesama Desanke Maksimović su „Devojačka molba“, „Selice“, „Spomen na ustanak“, „Strepnja“, „Predosećanje“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Tražim pomilovanje“ i druge.

Devojačka molba – analiza pesme

„Devojačka molba“ jedna je od najpoznatijih pesama Desanke Maksimović. Ovo je još jedna njena ljubavna pesma koja govori o ljubavnoj čežnji, ali na jedan smiren, staložen način. Ipak, čak i takav način odaje prave, iskrene i nadasve duboke osećaje ljubavi i ljubavne želje. Staloženost pesme očituje se u njenom izrazu, koju nije eksplozivan, nepotrebno snažan i prenaglašavan. Pesma je baš poput ljubavi koju izražava – duboka i iskrena, a ne preterano strastvena i ekspresivna, poput eksplozije koja brzo grune i još brže splasne. Izraz i reči Desanke Maksimović zrače skromnošću i poštovanjem, osećajnosti i upornosti. Ona ne želi da krši pravila i povređuje sebe i druge svojom zaljubljenošću, ona hoće da ta ljubav bude odobrena i priznata, da se odvija prema pravilima. Ipak, ona neće samo da sedi i čeka da se svi uslovi reše pa da joj se ljubav omogući. Ona ne želi da pristane na mogućnost da joj netko i zabrani tu ljubav, pa ona moli. Daje do znanja koliko joj ta ljubav znači; čini sve što može, unutar odobrenih društvenih normi, da joj se ta ljubav dopusti. Njena molitva je iskrena, ali i racionalna. Navodi što ta ljubav znači, koliko je velika, nadajući se da će svojom iskrenošću i dobrotom zaslužiti uslišenje svoje molitve.

Pre nego počnemo da analizujemo pesmu, moramo da obratimo pozornost na njenu strukturu tj. arhitektoniku. Pesma se sastoji od tri tematski simislene celine. Svaka ta celina sadrži tri strofe, a na kraju ostaje još jedan završni stih. Taj stih sinteza je teme pesme. On je poslednja molba koja se odnosi na sve tri molbe u prijašnjim stihovima te na celokupnu temu. To poslednja molba je kao zadnji krik posle kojeg pesnikinja ostaje na milosti osobi koju moli – svojoj majci. Svaka celina sastoji se od jednog distiha i katrena, a zatim na kraju prve celine imamo tercinu, na kraju druge kvintin, a na kraju treće katren. Katren se sastoji od dve celine, a svaka započinje sa rečima „On peva:…“, osim trećeg stiha u pretposlednjem katrenu. Poslednje strofe u celinama koncipirane su kao pitanje.

Svaki distih započinje s molbom „Dopusti majko…“, pa tako počinje i sama pesma:

„Dopusti, majko, kroz prozor moj
da se osmehnem na njega.“

Odmah na početku vidimo da se ovde radi o ljubavi, ali ta je ljubav tako nevina da već i sam osmeh znači njenu potvrdu i radost. Osmeh koji lirski subjekat želi da podari svome dragome, biti će upućen kroz prozor. Motiv „prozor“ ovde je simbol otvaranja prema svetu, u ovom slučaju – prema ljubavi. Prozor je taj koji propušta osmeh koji je glavni faktor realizovanja te ljubavi.

U drugoj strofi lirski subjekat govori o osećajima svog dragog. Saznajemo da je ova ljubav romantična i obostrana. U strofi se iskazuje da joj on govori kako jedan njen osmeh za njega znači sreću, jedino nju voli iz dna svoje duše. U obje strofe imamo motiv „osmeha“ kao simbola ljubavi. Oboje znaju da osmeh koji mu devojka podari znači njeno odobravanje udvaranja. Osmeh potiče dragoga da nastavi snubljenje i lirski subjekat se boji da, ako ne dobije priliku da mu se osmehne, on će da misli da ga ne voli i možda će da prekine svoje udvaranje.

Treća strofa iznosi pitanje, kako je moguće –

– „…da se jave
njegovoj pesmi zvezde jasne?“

Motiv „zvezde“ i ovde označava onostrano – želje i nadanja – a simbol je romantike i ostvarenja želja. Pesma koju dragi peva puna je upravo ovakvih osećanja i pesnikinja je to primetila.

Krajem tog stiha započinje nova celina pesme. Prvi stihovi su opet „Dopusti, majko…“, ali ovoga puta ona moli da ga, uz osmeh i pozdravi belim rupcem. Beli rubac simbol je nevinosti. Ova ljubav je nevina, kao telo i duša lirskog subjekta. Ona hoće da svom dragom pokaže upravo to – svoju čistoću, neiskvarenost i opštu nevinost. Pesma se nastavlja strofom u kojem joj on govori da mu njen pogled donosi dan, misleći da mu svane dan tek nakon što ga ona pogleda. Pre toga kao da ni ne živi, a ako živi – živi u mraku! Druga dva stiha ove strofe kazuju da se on ponosi što ga ona pozdravlja. Ponosan je što je izabrala upravo njega da ga voli.

Sledeća strofa opet je upitna rečenica. Baš poput prejašnje upitne strofe i ova ima nebeske motive, ali umesto zvezda, ovoga puta to je mesec. Mesec je bled, ali svejedno može „noć da pretvori u prostran dan“. Lirskom subjektu nije jasno kako je to moguće. Ali ona zna da to nije do meseca već do njenog dragog. On joj dolazi po mesečinom, dakle po noći, i čim ga vidi, njoj kao da je svanulo sunce. Sve se rasvetli i razdani. Opet se vraća motiv belog rupca. U metafori pesnikinja kaže da se mesec pretvara u beli rubac koji pozdravlja njenog dragog. Rubac ovde ima istu funkciju kao i u prijašnjim strofama – njime se pozdravlja i odaje nevina ljubav.

U sljedećoj strofi molba je malo smelila. Lirski subjekat više ne traži samo pozdrav i osmeh, ona moli majku da je pusti da u vrtu dočeka zoru sa svojim dragim. Svoju molbu opravdava time šta joj je on rekao da će s njom „do zvezda se peti“, ali ono što je važnije – da će umreti ako ne pripadne njemu. To je ultimativni iskaz ljubavi – ako ne može biti s onom koju voli, smrt je jedini izlaz, jer će život bez nje biti nepodnošljiv.

Zadnja strofa trećeg ciklusa postavlja pitanje:

„Kako su mogle toliko ptice
da toplu ostave goru,
i u mom vrtu čekaju zoru
da bi njegovu pesmu čule?“

Ovo je metafora koja izražava da je njihova sreća toliko veličanstvena da su i ptice došle da je vide. Napuštanje udobnosti zbog svedočanstva takvoj ljubavi i iskazivanju osećaja, samo potvrđuju koliko velika i jedinstvena ta ljubav jest. Poslednji monostih je „Dopusti, majko!“ kao poslednji krik, poslednja zamolba nakon koje se prepušta na milost majci, koja sada ima moć da tu mladenačku ljubav ili prekine ili pretvori u doživotno zajedništvo.

Beleška o autoru

Desanka Maksimović jedna je od najpoznatijih srpskih pesnikinja. Rođena je kod Valjeva 1898. godine, u porodici učitelja. Vrlo brzo nakon rođenja, s porodicom se preselila u Brankovinu, gde je provela detinjstvo. Tamo je polazila osnovnu školu, dok je u gimnaziju išla u Valjevo. Nakon gimnazije, studirala je na Filozofskom fakultetu u Beogradu i to svetsku književnost, istoriju umetnosti i opštu istoriju.

Čim je diplomirala, zaposlila se u gimnaziji u Obrenovcu, a zatim je postala suplent u beogradskoj Trećoj gimnaziji. Ubrzo je dobila stipendiju francuske vlade i otišla na usavršavanje u Pariz. Radila je i u Dubrovniku, u učiteljskoj školi, a onda se vratila u Beograd, zaposlivši se u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji. 1933. godine ulada se za Sergeja Slastikova, ali nikada nisu imali dece. Već je na početku Drugog svetskog rata otišla u penziju, ali se 1944. godine vratila na posao i radila još devet godina.

Prve pesme Desanka je počela da objavljuje u časopisu Misao, još 1920. godine. Prvu zbirku pesama objavila je 1924. godine pod nazivom „Pesme“. Za života je objavila preko 50 knjiga. Među njima su zbirke pesama, proza za decu i mlade, zbirke pripovedaka, putopisi i romani. Bavila se i prevođenjem poezije s ruskog, francuskog, slovenačkog i bugarskog jezika.

Ipak, najpoznatija je ostala po svojim pesmama. One su uglavnom bile ili ljubavne ili rodoljubne pesme. Jedna od najpoznatijih rodoljubnih pesmama joj je „Krvava bajka“, u kojoj je pevala o pokolju đaka u Kragujevcu na početku Drugog svetskog rata. Pesma je napisana tokom rata, ali je objavljena tek nakon njega. Ta pesma dio je njene zbirke „Spomen na ustanak“, jedne od dvije zbirke rodoljubnih pesama. Druga takva zbirka zove se „Srbija se budi“.

Za života je Desanka prijateljevala s mnogim značajnim pesnicima i književnicima, primerice s Ivom Andrićem, Milošem Crnjanskim, Isidorom Sekulić, Brankom Ćopićem i Gustavom Krklecom. Bila je član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Za svoj književni rad dobila je mnogo priznanja i nagrada. Među njima su Vukova i Njegoševa nagrada, nagrada AVNOJ-a i Zmajeva nagrada te Zlatni venac za životni rad. Desanka Maksimović je počasni građanin grada Valjeva, gdje joj je 1990., još za života, podignut spomenik. Također, osnovna škola koju je Desanka pohađala u Brankovini, 1985. je renovisana i preimenovana u „Desankinu školu“.

Desanka Maksimović umrla je 1993. godine u Beogradu.

Autor: V.B.