Desanka Maksimović jedna je od najznačajnijih srpskih pesnikinja. Bila je takođe i pripovedač, romanopisac i značajna autorka dečjih priča. U svom dugom i plodnom stvaralačkom životu objavila je pedesetak knjiga, među kojima su zbirke pesama, proza za decu i mlade, zbirke pripovedaka i putopisa. Ipak, ostala je najpoznatija po svojim pesmama i književnosti za mlade. Lirski opus joj je tematski varirao od rodoljubnih do ljubavnih pesama, od razigranih devojačkih, pa sve do dubokih, osećajnih. Ali svima je bio zajednički poseban lirski izraz koji je Desanka stvorila.
Njene pesme bile su razumljive i naizgled jednostavne, ipak krasile su ih posebne, strogo određene forme. Uprkos tome, pesme su joj bile jasne i iskrene. Njima se otvarala prema čitaocu, dopuštajući da on prodre u samu bit njenih verovanja koje je usadila u svoju poeziju. Pesme su joj služile za prenošenje dobrote i iskrenosti svetu. Takve su bile i njihove teme, od iskrenih ljubavnih osećanja, s kojima gotovo svi mogu da se poistovete, pa do iskazivanja nepravdi i traženje pravde, najčešće u njenim politički obojenim pesmama.
Ideje njenih pesama uvek su isticale važnost slobode, hrabrosti i odanosti, s naglascima na dobroti i odricanju od koristoljublja. Desanka je svojom lirikom ljude pozivala na dobrotu i plemenitost, a zatim i na ponos, otvorenost prema ljudima različitih vera, ubeđenja i kulture. Isticala je svoje slabosti i mane, ali ne sa namerom da se samoosuđuje i kažnjava, već da ih popravi, što je savetovala i drugima.
Desankine ranije pesme prštale su od osećajnosti, strasti, nezatomljenom živosti koja je u mnogočemu prkosila ustaljenim, nametanim pravilima društva. Kanija lirika ipak je bila malo smirenija, baš kako se smirivala i ona sama. To puno govori o iskrenosti njenih pesamam, koje su uvek bile u skladu sa stanjem njena duha – bez patvorenih osećaja i povlađivanja drugima.
Osim prema sebi samoj, Desanka se u pesmam osvrtala i na društveno-politička događanja. Jedna od njenih poznatijih pesama je „Krvava bajka“, napisana za vreme Drugog svetskog rata, ali objavljena tek nakon njega, jer je u njoj govorila o strašnom streljanju đaka u Kragujevcu 1941. godine. Ostale rodoljubne pesme u kojima je opevala stradanje Srba, objedinila je u zbirkama “ Srbija se budi“ i „Spomen na ustanak“, u kojoj je i pesma „Krvava bajka“.
Njezinom najboljom zbirkom pesama, koja je značila vrhunac njenog najboljeg stvaralaštva, smatra se zbirka „Tražim pomilovanje“. Osim nje tu su i zbirke: „Pesnik i zavičaj“, „Miris zemlje“, “ Govori tiho“, „Nemam više vremena“ i druge. Neke od najpoznatijih pesama Desanke Maksimović su „Devojačka molba“, „Selice“, „Spomen na ustanak“, „Strepnja“, „Predosećanje“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Tražim pomilovanje“ i druge.
Osim njenih značajnih pesmama za mlade i odrasle, Desanka Maksimovi značajna je pesnikinja za decu. Kao i ostale pesme, i ove obiluju prekrasnim pesničkim slikama, bogate su stilskim figurama i svaka nosi lepu pouku. Deca jednako uživaju u poeziji ove pesnikinje kao i odrasli, naravno, čitajući o temema koje su im primerenije i koje mogu da razumiju. Upravo takve pesme nalaze se u njenoj zbirci dečje književnosti „Detinjstvo“, a izbor iz njene dečje poezije donosimo i ovde.
Aprilska pesma
U ovoj pesmi pesnikinja se obraća čitatelju, odnosno čitateljici koju naziva Devojčica. Kaže joj da je ona, pesnički subjekat, rasla u prirodi, tamo gde ima proplanaka i šuma, gde žive ptice zebe i čvorci. Dvorište joj je bilo pored reke i tamo su često dolazile lisice i zečevi. Pesnikinja je rasla u visokoj travi gde se igraju sakakvci i mravi.
I dan danas poželi da se vrati u detinjstvu, u kuću pored koje je bila i kuća puža, u vreme kada se utrkivala sa potocima i hrvala s vetrom, kada je hodala po pljusku, nakon čega bi joj baka sušila robu. Pesnikinja je rasla tamo gde rastu zvezde i mesec. Rasla je iznad polja, pored suncokreta, blizu meseca i sunca. I danas se rado seća tih vremena. Jasno je da je ova pesma nostalgična, ali i prikazuje lepotu odrastanja na selu, odnosno u prirodi.
Bake
U ovoj pesmi pesnikinja govori o svojoj najvećoj želji. Dok neki žele lutke, pajace, doboše ili trube, žive mačiće, kučiće, koke ili golube, ona bi najviše volela da ima tri bake. Prva baka pričala bi joj prile i pesme, druga bi je branila dok se mama ljuti na nju, a treća bi mesto nje čitala iz bukvara. Tako bi pesnikinja vazdan bila srećna i samo bi se igrala do kraja detinjstva.
Borovinca
Ova pesma napisana je iz perspektive borovnice. Ona govori devojčici da se sakrila prekoputa, kraj jele, ispod hlada bora, kod izvora, kraj bukvice šta lčista, kod zelene trave i malene ptice i pored još mnogo lepih mesta. Pesmica je kratka, ali vrlo ritmični i deci će zato biti vrlo zanimljiva.
Čas geografije
Ova pesma je napisana u formi razgovora između pesnikinje, koja govori iz lika devojčice i njene bake. Devojčica kaže baki da je na času geografije učila da je Zemlja okrugla. Baka se tome čudi, ali svojoj unuci veruje. Devojčica kaže da u tom slučaju može da krene na istok i samo hodajući u jednom pravcu, da se vrati svojoj kući. Baka joj kaže da Zemlja može biti i rogljasta, a da bi ona svejedno morala da se vrati do nje. Učitelj je devojčici rekao da je kod njih veče, a na drugoj strani Zemlje jutro. Baka misli da se njena unučica šali, ali nije tako – dok oni uče, na drugoj strani netko spava. Baka u to veruje jer i na ovoj strani učenici kradu sami sebi dane!
Čupavko
Drugarčić Miša ne želi da se šiša, pa se dere. To su čuli vrapci, pa pričaju među sobom kako će Miši porasti kosa, dugačka kao reka, a oštra kao trava. U njoj će ose napraviti svoje gnezdo, a mravi puteve. Nitko neće moći Miši da se približi, čak ni ptice neće hteti da slete na prag njegove kuće. I maca će zabraniti svome mačiću da se približi Miši kako se ne bi ošugalo.
Detlić
Ova pesma napisana je iz perspektive detlića. Započinje stihom Tuk-tuk-tuk“, što je onomatopeja i prikazuje zvuk udaraca kljuna detlića od drvo. Detlić se predstavlja kao šarena ptica koja po vazdan radi. Njeno lovište i skrovište je šuma, a stan joj je bukva. Detlić zna sve staze u šumi, čak i one koje prolaze mravi i razne bube. Ona zna gde su važne crvotočine, gdje spava crv, a gde osa.
Devojčica i jagode
Devojčica zove jagode da ustanu i okrenu svoje lice k suncu. Tako će biti rumene baš kao i ona. Tako su se i jabuke sunčale, pa postale rume, sunčale su se tako i kruške i drenove bobice. Devojčica zove da ustanu i borovnice, pa neka na suncu pocrne. Tako su na suncu stajale i pocrnjele i kupine.
Dva severca sa Karpata
Dva severca sa Karpata bili su drugari i zajedno su jurili ulicom, duž trotoara i preko vrata. Jedan je rekao drugome da i najviše volio leći pored tople peći. Teško mu je tako gol, golcat juriti svetom i to po zimi. Volio bi da može pronaći neku pukotinu ispod vrata i tamo se smestiti. Drugi severac se zapita ima li neki ulaz u kuću gore pored prozora. Stigli su tako do Radine kuće i tiho ušli kroz šarke na vratima. Rada ih je dočekala i donela im čaja s malo hleba da prizalogaje. Dala im je kape, čarape i cipele, zagrejala im lice i ruke, pa su ponovo izjurili iz kuće. Dva severca nisu imala ništa da dadu Radi, pa su je samo poljubili. Obećali su joj da će joj poslati sunce nakon što preture zimu. Rada jedva čeka te darove iz daleka.
Februarski razgovori
Kraj ozime pšenice razgovarali su senice i vrapci. Vrabac je tiho i sa setom rekao da ima tri dobra druga čvorka koji su daleko na obalama Grčke i Afrike. Jedva čeka da počne puhati južni vetar, da šume prolistaju i polja procvetaju, pa da mu se drugovi vrate. Vrabac za njih čuva semenke i suve grozdove. Senica na to kaže da ona jedva čeka žunju koja će stići krajem februara. Ona joj je stara drugarica, pa joj je sačuvali malo slamki, kučine i brade od kukuruza da od njih sebi sagradi gnezdo!
Gorski potoci
Mladi gorski potoci su srećni što celo vreme negde idu, nigde ne staju, niti noće, samo vijugaju amo-tamo kroz livade, kotrljaju kamenje, uzimaju i daju, malo su u hladu, pa otkinu hranu leske ili blesak od sunca. Po celi dan samo grme i kliču, zarone i niču, bacaju se naglavčke u podnožje stena dok ih posmatraju ptice sa grana.
Ide jesen
Ide jesen i to nije dobro za mlade lipe pored potoka. Šta će one i topole jednom kada ostanu bez lišća, čime će se braniti hrastovi u gori jednom kada dođe jesen? S čime će se braniti i bukve i ostala stabla u šumi?
Jesen u šumi
U jesen su sazreli šumski plodovi pa padaju s grana i samo ih za vreme lepih dana treba skupiti. Zato neka pohitaju zveri i donesu vrećice i motkice. Sabirat će se plodovi tri dana i to od kestena i žira, od oraha i leske. Zato požurimo svi, ponesimo džakove i raširimo šake!
Jezik ptica
Bili jednom vrabac i vrabica iz Nemačke, koji su otišli svom prijatelju vrapcu Mađaru kako bi s njim malo popričali. Nisu imali ni knjige ni rečnike, a svejedno su vrapci zborili do zore. U svetu ptica je tako – ptice iz svih krajeva i svih država međusobno se razumiju!
Kiša
Pesnikinja piše kako je teško naslikati kišu i pogoditi njenu boju. Nekada je siva kao miš, a nekada zelena kao zova. Može biti i bela kao mleko, ali i šarena kao duga. Zato je dete nacrtalo kišu u mnogo raznih boja.
Kiša na livadi
Kada kiša pada po livadi, ona govori svojoj deci cveću da dobro umiju svoje oči. Neka umiju lice dok pada pljusak, neka operu rumene trepavice jer će tako postati još rumenije. Neka se umiju perunike i ivanjska trava. Pada dovoljno kiše da okupa stotinu livada i belih rada. Neka se onda operu šarene rupce, beli rukavi i skute po celom polju!
Kokino obećanje
Baka je privezala koku za kolčić kako bi je kaznila. Kokica je bila mala vrtirepka, pa je počeprkala cijelu bakinu bašticu. Ali malom Branu bilo je žao kokice pa je zamolio baku da joj oprosti. Rekao je da mu se kokica zakleka da više nikada neće čeprkati vrt, nego će uvek biti mirna i svaki dan joj sneti tri jaja.
Kolo
Pesnikinja ovom pesmom poziva sve koji vole igru da dođu u njeno kolo. Zove petliće i koku, žirafu i slona, kučića i macu, lava i risa, jagnje i njegova čobana. Sve ih zove da igraju. Zove zečeve i lije, munje i gromove, oblake i dremljivce, sve junake, ali i dečicu i bake.
Kos i nos
Jedan se kos hvalio da ima najlepši nos od svih ptica. Čula je to roda, pa je rekla da je njen nos lepši jer svaki dobar nos mora biti velik ko štap. Čuo je to orao, pa rekao da nos treba biti ko kuka. Detliće je čuo njega i rekao da nos treba biti oštar poput detla. Kanarinac kaže da pravi nos treba biti žut, a gavran na to kaže da je nos najlepši kad je crn. Sve je to čuo kos, pa zaplakao i sakrio svoj maleni nos.
Krtice
Pesnikinja peva krticama i pita ih zašto su se sakrile u sred tame i tamo kao neke škrtice same jedu. Podrumi krtica puni u hrane još od lanjeske zime. Ne valja se kriti, poručuje krticama, mesto toga trebaju podeliti sve što imaju. Neka malo hrane daju ševi, a malo crviću, malo neka daju i veselom vrapčiću.
Lutke računaju
Pesnikinja govori pesmicu kao da je devojčica. Kaže da se svaki dan muči naučiti lutke brojanju, ali one samo skrste svoje ruke i gledaju ju u prste, kao da sam žele da izračunaju koliko je dva i dva. Lutke su poslušne i ćutke sede na satu, kao da već znaju da računaju. Devojčica mora da se pomiri s time šta nisu baš pametne, jer su su bile skupe, iako ne znaju zbrojiti ni dva i dva.
Maca čistunica
Maca repom čisti svoj dom pored peći. Ljuti se na decu što sve lome i uništavaju. Na njenom mestu sve je u neredu, tu je guma batina, ljuske oraha, komadići šećera, tatina lulica i zrnja graha. Tu je i autić, piljak, nožica od lutke, glava od pahaca i šiljak od vrbe. Svega tu ima, još malo pa će mačka iščistiti i živog miša!
Mrav namernik
Jedan mrav vraćao se s daleka puta pa malo skrenuo sa staze. Pored jednog žutog maslačka opazio je kolibicu. Pokucao je zamolio neznanca da primi u svoju kuću miša putnika. Stanar je rado primio miša, jer bio je dobar, pa bi i ljutoj guji dopustio da kod njega prespava i odmori se.
Pesma kraj izvora
Na jednom je potoku devojka platno belila i usput se pesmom javljala. Kada dođe, svome dragome donese sreću i zdravlje, donese mu i rupce bele. Devojka na potoku platno beli i svome će dragome doneti jedno celo jedro. Od tog platna sašit će košuljicu za njihova prvog sina.
Beleške o autoru
Desanka Maksimović jedna je od najpoznatijih srpskih pesnikinja. Rođena je kod Valjeva 1898. godine, u porodici učitelja. Vrlo brzo nakon rođenja, s porodicom se preselila u Brankovinu, gde je provela detinjstvo. Tamo je polazila osnovnu školu, dok je u gimnaziju išla u Valjevo. Nakon gimnazije, studirala je na Filozofskom fakultetu u Beogradu i to svetsku književnost, istoriju umetnosti i opštu istoriju.
Čim je diplomirala, zaposlila se u gimnaziji u Obrenovcu, a zatim je postala suplent u beogradskoj Trećoj gimnaziji. Ubrzo je dobila stipendiju francuske vlade i otišla na usavršavanje u Pariz. Radila je i u Dubrovniku, u učiteljskoj školi, a onda se vratila u Beograd, zaposlivši se u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji. 1933. godine ulada se za Sergeja Slastikova, ali nikada nisu imali dece. Već je na početku Drugog svetskog rata otišla u penziju, ali se 1944. godine vratila na posao i radila još devet godina.
Prve pesme Desanka je počela da objavljuje u časopisu Misao, još 1920. godine. Prvu zbirku pesama objavila je 1924. godine pod nazivom „Pesme“. Za života je objavila preko 50 knjiga. Među njima su zbirke pesama, proza za decu i mlade, zbirke pripovedaka, putopisi i romani. Bavila se i prevođenjem poezije s ruskog, francuskog, slovenačkog i bugarskog jezika.
Ipak, najpoznatija je ostala po svojim pesmama. One su uglavnom bile ili ljubavne ili rodoljubne pesme. Jedna od najpoznatijih rodoljubnih pesmama joj je „Krvava bajka“, u kojoj je pevala o pokolju đaka u Kragujevcu na početku Drugog svetskog rata. Pesma je napisana tokom rata, ali je objavljena tek nakon njega. Ta pesma dio je njene zbirke „Spomen na ustanak“, jedne od dvije zbirke rodoljubnih pesama. Druga takva zbirka zove se „Srbija se budi“.
Za života je Desanka prijateljevala s mnogim značajnim pesnicima i književnicima, primerice s Ivom Andrićem, Milošem Crnjanskim, Isidorom Sekulić, Brankom Ćopićem i Gustavom Krklecom. Bila je član Srpske akademije nauka i umetnosti.
Za svoj književni rad dobila je mnogo priznanja i nagrada. Među njima su Vukova i Njegoševa nagrada, nagrada AVNOJ-a i Zmajeva nagrada te Zlatni venac za životni rad. Desanka Maksimović je počasni građanin grada Valjeva, gdje joj je 1990., još za života, podignut spomenik. Također, osnovna škola koju je Desanka pohađala u Brankovini, 1985. je renovisana i preimenovana u „Desankinu školu“.
Desanka Maksimović umrla je 1993. godine u Beogradu.
Autor: V.B.
Ostavite odgovor